Калум Милер: Фудбалер Чед Еванс и двосекли мач рестрибутивне правде

(Huffington Post, 13. 11. 2014)

Калум Милер

Калум Милер

[Фудбалски клуб] Шефилд јунајтед је недавно објавио како је Чед Еванс (Ched Evans) поново почео да тренира након што је одслужио затворску казну за силовање деветнаестогодишње жене у хотелу у Рилу (Rhyl). Има много интересантних питања у вези са овим случајем. За сада сам ипак заинтересован за двоструке стандарде који, изгледа, у све већој мери постају уобичајени: зашто се десило да они коју иначе инсистирају на трпељивости према криминалцима (нарочито када је реч о, на пример, телесној или смртној казни), ресторативној правди, и реинтеграцији криминалаца у друштво буду исти они људи који критикују Шефилд јунајтед јер је понудио баш те ствари?

Партија зелених се, на пример, у свом програму из 2010. године обавезала да ће „успоставити ресторативну правду као кључну особину кривичног правосудног система у Уједињеном Краљевству“, који ће се „осуђујући злочин, конструкивно [опходити] и са жртвом и са преступником“. Њихов циљ је такође да раде на образовању затвореника, док би осуђивали евентуалну примену смртне казне и код куће и на страни.

Либералне демократе су рекле исту ствар у свом претпрограму из 2015. године, истичући потребу да се помогне преступницима да постану позитивни чланови друштва и да затвори постану места рехабилитације.

Ова алтернатива очигледно примитивним, варварским, осветољубивим циљевима ретрибутивне правде – где се криминалац кажњава зато што то заслужује, не зато што је казна корективна – обично се сматра прогресивним, просветљеним одговором на злодела међу извесном левичарском публиком. Није тешко пронаћи чланак у Гардијану који истиче врлине овог погледа на правду. Истовремено, недовољно истицање ретрибутивних елемената у правосудном систему конзервативније фракције виде као блед, наиван одговор на озбиљна злодела, и увреду сваке жртве која је оштећена.

Могуће је да истина подразумева оба: казна је и ретрибутивна и ресторативна. Искључива ретрибутивност води у ризик варварства, осветољубивости, и затвореног круга насиља који се неизбежно јавља када недостају милост и опроштај. Уочавајући овакву перспективу, много људи исправно указују на потребу за опоравком и искупљењем у правосудном систему.

km-1712015

Али овде се јавља проблем: потпуним ћутањем о ретрибуцији и заслуженој казни жртвама се наноси нова неправда. Не само да су патиле због нанетих повреда и нарушеног достојанства на првом месту; њихов крах се тривијализује неувиђањем да злочинац заслужује да буде кажњен.

Захваљујући случају Чеда Еванса, због кога је Шефилд јунајтед био затрпан таласом критика јер је дозволио фудбалеру да настави да обавља свој посао након што је одслужио казну, важност изрицања снажних (а понекад и оштрих), бескомпромисних моралних судова је поново призната, заједно са признањем важности ретрибутивне правде, која узима за озбиљно патње нанете жртви.

Ово представља праву дилему за оне који уобичајено одбацују ретрибутивно кажњавање и смртну казну као примитивне варваризме. Исти људи који су углавном водећи заговорници ресторативног уместо ретрибутивног кажњавања сада су они који, препознајући зло силовања, позивају да се Чед Еванс никада више не ангажује као фудбалер. Али зар тако изгледа ресторативна правда? Ресторативна правда подразумева унапређење злочинца као особе, помажући им да употребе своје таленте како би били продуктивни, функционални чланови друштва. И то је баш оно што се постиже допуштањем Чеду Евансу да поново игра фудбал. Ипак, они који се уобичајено противе ономе што сматрају суровим, осветничким кажњавањем терориста и убица су они који позивају на трајну, неопозиву забрану за Чеда Еванса, тако да он не би могао да друштву допринесе у ономе у чему је највештији. Елита из средње класе која оплакује немилосрдно кажњавање терориста и убица (обично када они сами нису жртве) сада су људи који позивају на окрутну, немилосрдну казну за Чеда Еванса.

Чед Еванс

Чед Еванс

Нема сумње да је силовање застрашујући злочин. У супротном не бих истовремено говорио и о тероризму и убиству. Али овде постоји лекција коју треба да разумемо, а то је лекција о двоструким стандардима. Не може бити вук сит и овце на броју. Ако заиста верујемо у немилосрдност при кажњавању и у ретрибутивну наспрам ресторативне правде, не можемо и даље да ламентирамо над смртном казном, или да критикујемо ретрибутивну правду, или да тврдимо како се залажемо за ресторативну правду.

Ако се, с друге стране, заиста залажемо за искупљење криминалаца и њихово укључивање у друштво, то морамо да чинимо чак и у случајевима који нас ужасавају, чак и онда када је то тешко. Лако је говорити о ресторативној правди у академским круговима и међу припадница средње класе, али је много мучније када се та тема приближи нашим домовима. Али то је оно о чему су заправо ресторативна правда и опраштање. Највећи покрет ресторативне правде у историји ради само када они који су директно погођени ужасним злочинима предузму мучни корак напред ка измирењу и опраштању. Ресторативна правда, када се излаже у манифестима либералне политике, није ништа више до патетични, увредљиви идеализам. Када се спроводи у пракси, има много више повређености, жаљења и збрке. То је цена измирења. Ако у то заиста верујемо хајде да признамо ужас људских злодела, смелост оних који су показали милост и да то радимо чак и онда када нас боли.

Калум Милер (Calum Miller) је дипломирао на Медицинском факултету Оксфордског универзитета. Објавио је више филозофских чланака у академским часописима. Његов блог Dove Theology је посвећен различитим филозофским и теолошким темема

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-39Y



Categories: Посрбљено

2 replies

  1. казна је и ретрибутивна и ресторативна.
    Зашто то није преведено? Код нас би то требало да значи: казна има казнени и васпитни значај.

  2. Ау јбте овај доктор уме да каже 1 реченицу, али на 200 начина.

    А казна је милосрдна за монструме, а окрутна према пристојнима, колико сам ја разумео.

Оставите коментар