Драгана Миљанић: Нестваран свет и стварно тровање душе

rezervni-izlaz-blogПре извесног времена, уређујући годинама један интернет форум, увидела сам да постајем зависна од интернета. Можда то и није била зависност у правом смислу те речи, али када дан постане незамислив уколико се не посети омиљено виртуелно место, постоји основана сумња да је особа дубоко забраздила.

За све то време, у кући нисам имала телевизор, а умела сам да се (по)хвалим, премда тада нисам схватала да се заправо хвалим, како никада не гледам телевизију и како ми то јако прија.

Мало по мало, стицајем неких околности, моја зависност је почела да јењава. Неким чудом смањивала се постепено потреба да време проводим у виртуелном свету.

Као и све што је лоше, а уме да обузме човека, тако вас и виртуелни свет увлачи у себе на кашичицу. У почетку, када тај свет тек открива, човека обузима осећај задовољства јер је „окружен“ људима који са њим деле иста интересовањa. Можда звучи банално, али савремени човек, отуђен од ближњих, усамљен и суштински незадовољан животом који живи, прелако се препушта лажном осећају среће што се коначно нашао у друштву оних који га разумеју, несвестан да је утеха коју је пронашао нестварна и само илузија.

Овај осећај држаће га неко време, у зависности од тога колико (ни)је јака личност, али и у зависности од тога колико се његов его разгоропадио од неочекиване среће која га је задесила. Понеке ће ова ненадана „срећа“ толико окуражити да ће се претворити у праве паметњаковиће без којих ниједна дискусија не може да прође, а да је не обогате својим мудролијама, док ће се други притајити, не коментаришући много, али једнако пратећи све новости и једнако срећни јер су „међу својима“.

Као и од сваке друге зависности, и од интернетске се тешко одлепити. Пре свега, од било које зависности се човек не може никада одвојити ако је није свестан. Звучи као фраза и готово да је излизана, али тврдња да је први корак у решавању неког проблема онај тренутак када човек постане свестан да има проблем, јесте кључна. Могла бих да наведем десетине разлога због којих бих свакоме саветовала да интернет и гледање телевизије сведе на најмању могућу меру, али ћу издвојити два која сматрам најважнијим.

Један је илузорност виртуелног света, а други је тровање душе.

Илузија је у суштини (само)обмана, варка и уобразиља. Било да је човек свестан да се пред његовим очима одиграва, било да није, илузију не чини ништа мање варљивом. Важно је схватити да је виртуелни свет управо оно што епитет и каже – виртуелан. Да бисмо разумели сву илузорност виртуелног света, потребно је да озбиљно размотримо шта нас је навело да се предамо илузији.

Сви смо ми, мање-више, жељни подршке, лепе речи и разумевања. Нажалост, стваран свет све мање је спреман да одговори на ове наше потребе. Истовремено, осећај празнине која притиска душу, а коју је потребно некако испунити, као и потрага за смислом, постају човекова главна преокупација. У тој борби за смислом и испуњеношћу, човек наилази на мноштво мамаца који га одвлаче и удаљавају од Истине. Ове мамце човек гута и налази краткотрајно задовољство, али када њихово дејство престане, празнина је већа него она коју је до тада осећао.

slonce-nogeНије потребно много мудрости да би се човек отргао од неке илузије и схватио шта му се дешава. Потребно је „само“ да искрено поразговара са собом и постави себи неколико једноставних питања. Ова питања уједно дају одговор и на многе друге проблеме са којима се свакодневно суочава и са којима не уме да изађе на крај. Ако се овом разговору озбиљно посвети, особа може да се изненади колико проблеми који јој се понекад чине незамисливо тешким, нису уопште толико страшни. Питања као што су – Зашто сам овде? – Шта радим овде? – и – Са којим циљем сам ту? – јесу донекле искрзана од силног спомињања, но то њихов значај не умањује ако им се пажљивије посвети(мо).

Када човек искрено размотри шта га је навело да нечему посвети своје време, када схвати шта је тачно то што свакодневно ради и шта жели да постигне тим својим радом, многе илузије распршиће се саме од себе, без велике муке и без апстинентске кризе. Велики савезник у овом искреном испитивању самога себе јесу осећање немира и празнине који се стално враћају и не доносе трајан мир и испуњеност. Као и бол која није пријатна, али нам је помоћник да знамо када је тело у невољи, тако и немир, када се угњезди у човековом срцу јесте сигуран знак да нисмо на добром путу.

Прича о немиру доводи до другог разлога због ког би ваљало оградити се од неумереног гледања телевизијског програма и шврљања по виртуелном небу. Чак и да медији нису окренути искључиво профиту као једином мерилу према којем формирају програм, чак и да интернет није пребукиран разноразним плитким садржајима који у човеку буде само најниже нагоне, многи опет не би били у стању да се одупру негативном утицају вести које вређају интелигенцију, бизарностима из црнохроничног света и малоумностима из света тзв. шоубизниса. Колико год мислили да смо имуни на лоше и негативне вести, да нам оне на једно уво уђу, а на друго изађу – то није истина. Оне у срце сигурно уносе немир и трују душу.

Хтели – не хтели и колико год се трудили да их избегнемо, наилазићемо на ствари које нас на разне начине узнемиравају. Ово, наравно, не значи да треба да окренемо главу од било каквих непријатности и да се претварамо да живимо у Утопији. Ипак, поред силних проблема са којима се суочава, било би добро да човек разлучи који су то проблеми са којима треба да се носи, у којима је неопходно да учествује и да им се посвети, а да све друге који нису од суштинске важности, једноставно заобиђе и избегава у широком луку. Лакше рећи него учинити, али није немогуће само ако смо искрени према себи и ако размишљамо.

Занимљиво је да када случајно попијемо или поједемо нешто покварено, потрудићемо се да се што пре опоравимо и да прођемо са што мање последица, али када свој неопипљиви свет излажемо „поквареним“ садржајима, не само да не бринемо о последицама и не журимо да се опорављамо, него често нисмо ни свесни да смо „појели“ нешто по нас штетно и да због тога може да нам буде лоше.

И овде је од велике користи да при сусрету са тровачницама разне врсте приупитамо сами себе – Зашто ја ово читам/гледам? – Каква је корист од читања/гледања овога? – па када видимо да немамо прави одговор или да га једноставно не знамо, да нас је притом још и обузела узнемиреност – онда да окренемо главу од тога.

Сваки пут када душу запрљамо неком нечистоћом, нарушавамо мир у себи и натенане се трујемо. Понекад смо тога свесни, а понекад не, али са сваком новом клицом нечег лошег коју упијамо, ми лепимо слој по слој разних нечистоћа унутар себе које онда заједно и такорећи неприметно стварају све дебљи и дебљи зид лошега у нама. Овај зид онда постаје наша највећа баријера да кренемо напред, да схватимо где смо погрешили и да своје грешке исправљамо.

napad-golub

Када је мир нарушен, када смо „отровани“, разумљиво је да нисмо у стању да правилно видимо свет око себе, па и нашу улогу у том свету. Када смо „отровани“, постајемо раздражљивији, имамо јаку жељу да се на некоме искалимо, у другима тражимо кривце за своје грешке, рађа се бес и сва нагомилавана негативност просто вапи да изађе из нас и да се на неки начин материјализује.

Зато је важно да се чувамо, да избегавамо оно што нас трује, да се оканемо (виртуелних и свих других) опсена колико год можемо, јер ми живимо у свету који је ионако препун лажи. Ако то не урадимо, временом нећемо успети да препознамо шта је за нас добро, а шта не. Зид ће постати све дебљи и све већи, добро и лоше полако ће се помешати – лоше ће се чинити као добро, а добро ће изгледати лоше, и ми више нећемо бити у стању да схватимо шта нас је снашло.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Резервни излаз, 8. 12. 2014)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-344



Categories: Преносимо

5 replies

  1. Не успевам, да разумем, да неко ко има блог, фацебук страницу, пише и објашњава нешто о виртуелној зависности.

  2. Мислим да би се ово, као и све што човјек ради, могло да се провјери са питањима: Да ли ово користи мени,како и колико и да ли ово што радим користи другима…

  3. Коме људи на интернету – не ботови и тролови, већ људи именом и презименом – нису довољно стварни, има много већи проблем од зависности. Али текст је поучан када се узме у обзир да је највиртуелнија „реалност“ управо Србија коју стварају Империја и њени квислиншки култисти (у које спадају и медији). А стварност? Њу морамо сами да пронађемо.

  4. Слободане, захваљујем на коментару.
    У тексту је реч о претеривању, не о томе да је интернет a priori зло.

  5. Хвала на коментару, Небојша.
    „Коме људи на интернету – не ботови и тролови, већ људи именом и презименом – нису довољно стварни, има много већи проблем од зависности.“
    Цитирано нисам разумела, морам да признам.
    Прецизније, разумела сам и сагласна сам, али о томе нисам писала.

Оставите коментар