Ирина Марковић: Шта би било да није победио Вук Караџић?

Језик као истина (народног) бића

Ако говоримо о дубинама језика, попут оне Настасијевићеве, оне која се невидљиво шири све до тамног вилајета у коме одјекује народна душа свих векова, ако се упитамо о његовим песничким „елипсама“, недовршеним стиховима, чије значење се налази негде где почивају аликвотни тонови српског језика, дубоко се запитамо о том језику и суштини народа који га је изнедрио. Запитамо се да ли је Настасијевићево скраћивање имало налик Вуковом, или пак враћање онога што је Вук избрисао? Заправо није избрисао, већ једноставно није био довољно учен да препозна речи и појмове пронете кроз црквену традицију, а који би доцније могли служити филозофији, оригиналној, аутентичној, нашој. Говорио је за тадашњу, њему жестоко супротстављену, књижевну елиту да су назови „серебски Сократи и Ксенофонти“, „магарци и будале“, који „ лупају као путо о лотру“ и „бунцају као бабе у болести“. Ипак, истакао је тужну поенту свог омраженог подухвата: „Ако се наш списатељ родио у вароши он већ није чуо правога и чистога српског језика; ако ли се родио у селу, он је у ђетињству дошао у варош и онђе за десет до петнаест година учећи науке на туђим језицима, морао заборавити и мислити српски…“, „ којега силу и сладост и богатство они већ и не познају, чини им се прост и сиромашан; зато су га искварили и једнако га кваре“. Међутим, као сваки Србин, патио је од древне србо-словенске наивности и није био свестан, као ни митрополит Стратимировић, озбиљности сопствених речи поводом Вуковог Рјечника којим је: „…у поток српске литературе убацио стену коју више нико неће моћи уклонити“.

Вук као тотем, јужни Сибир, 500-200 година пре Христа

Вук као тотем, јужни Сибир, 500-200 година пре Христа

Не треба бити ни превише оштар према Вуку знајући колико се намучио да побегне у Беч, а потом са србофилом Словенцем писао српску граматику руководећи се немачком (што је сасвим природно, с обзиром на то да су се лажи њихове историјске школе, после берлинског конгреса и уједињења Немачке, распламсале по словенском кратковидом свету као помахнитали огањ, који жеже до данашњих дана и производи братоубилачке ратове).

Шизофрено стање у народу не треба никад губити из вида ако се опредељујемо за једну, или другу страну. Исто важи и данас – могле би се направити савршене аналогије. Чињеница је да се интелектуална елита у дијаспори гнушала „свињарског и говедарског“ језика у књижевности, али исто тако и да хибридни језик славеносрпски, обичан пук није разумевао, те је попримио облике својеврсне накарадности, изгубио додир са стварношћу, или што би Вук рекао Јовану Ранитовићу: „Како лијепо знаш толковати и подсмијевати се, само да не дираш у ствар, рекао би човјек да ништа нема што ти не знаш боље од свију других људи, али кад дође до ствари…“. На крају, Вук долази до истог закључка до кога свако паметан данас стиже неизоставно: „Боље да ниједног списатеља немамо, него да само рђаве имамо“.

Одговор на читаву контроверзу око Вукове реформе језика покушао је дати Жарко Видовић у својој изванредној, али нажалост недовољно запаженој и коментарисаној књизи „Огледи о духовном искуству“. Човек који је ’43. године побегао из немачког логора у Шведску, студирао у Упсали медицину (напустио), историју филозофије и историју уметности, а докторску тезу одбранио у Београду на историји уметности. Зато га оспоравају, наравно филозофи, јер им је дирнуо у метафизику. Ипак, обратимо пажњу на оно шта каже Видовић. Обратимо пажњу, јер не бисмо да прође као Настасијевић.

Тврди да је знатан број речи из ранијег књижевног језика Срба испао из употребе или остао са измењеним значењима, изгубивши сваки траг ранијег, духовног или философског значења. Дакле, сажето речено – Срби остају без језика којим би могли изразити најдубље мисли. Да је то тако, белодано је на основу чињенице да Срби немају нити једног аутентичног филозофа! Све сами коментатори и преписивачи, а најпре удворице западноевропској мисли. О томе сведоче дискриминаторски програми на факултетима, у сржи још увек марксистички, на којима се уопште не изучавају далекоисточна, као ни византијска филозофија (сем као изборни предмет), а о Русима да не говоримо! И то иде до те мере, да на махове постаје чак одвратно.

Видовић још каже (да не наводим уско стручне примере, ово ће бити сасвим довољно):

 “Та подударност византијског грчког и словенског језика (подударност у понашању глагола ‘бити’) силно је олакшала посао превођења који су, са грчког на словенски, обављала солунска браћа свети Кирил и Методије… Све је то изведено како се у нашем језику изводи партицип презента, у свих глагола без изузетка, па и глаголa ‘бити’: од презента трећег лица множине (су или старији облик сут), кад му се дода наставак шти (тј. ћи). Отуд и сушти, сушто, суштина, са потпуно истим значењем као и у одговарајућим грчким облицима он, уса, он, усиа. Тако је наш стари књижевни језик (црквени језик свих Словена) могао лако да понесе и пренесе сву филозофску садржину – не само старог грчког, него и византијског језика, док је Вукова реформа учинила све да ту могућност из српског језика отклони…“.

А, о чему тлапи вековима целокупна филозофија – па само и једино о глаголу бити и свему ономе што одатле следи, а следе системи који су на крају довели до појаве компјутера, тј. вештачке интелигенције, ускоро киборга, чији ће сведоци бити вероватно већ наши унуци и праунуци. Данас се домаћи филозофи довијају, а заправо затомљују идеје и зато данас никоме ништа није јасно. Видовић наставља конкретним примерима и на овом последњем, који је довољно речит, ћу се зауставити. То је наравно „грчка реч ειναι (грчки и византијски монаси читају ине; морамо веровати њима, јер су они једини могући сведоци некадашњег изговора). Та реч значи: бити, постојати, живети, налазити се (баш немачко: sich befinden)… Од инфинитива тог глагола Грци творе именицу (инфинитивну именицу или именички облик инфинитива) просто додавањем члана то (το)  за средњи род: то ине, баш као и Немци das Sein. Но та грчка и одговарајућа немачка реч се у нас данас преводи најразличитије: биће, битак, бивање, бивство, бивствовање (има и јестаство), а најчешће са биће, за које се заправо не зна да ли је то инфинитивна именица (чињеница да нешто јест, бити) или партиципна именица (оно што јест, сушто). А, ниједан од тих данашњих облика није инфинитивна именица коју смо имали у старом књижевном језику, па чак и после Вука, у поезији Његоша и Стерије, а која је гласила (и гласи!): БИТИЈЕ, што значи постојање, налажење (и наглашава се исто као ЖИТИЈЕ)… Одсуство тог именичког облика за инфинитив глагола бити значило би, можда, потпуну онеспособљеност српског језика за филозофски говор“.

Видовић је фин човек, старог предратног кова, па каже „можда“, а пошто ја нисам фина, рећи ћу – Шта се ишчуђавамо што нам је лоше и што грцамо у сопственом измету већ четврт века, колико памтимо, а пре тога босоноги прелазимо Албанију распадајући се од тифуса и дизентерије, а пре тога… Шта се чудимо кад смо се немогућношћу да данас уопште разумемо речи од искона, као на пример Слово које значи Логос, обезглавили па јурцамо по дворишту које више није наше, као кокошке после клања?!

Ево, читамо ове наше политичаре како скраћују по Твитеру, то је сад удвориштво на више фронтова, а почело је у језику с горе поменутим Хромим Дабом. Шта би било да су удвориштво руском цару и Стратимировић победили?

Бар су ту софистичку (читај: обмањивачку) вештину савладали до савршенства. Само да се не замере никоме, ови етаблирани, а и ови који су изгубили полуге власти сад глуме опозицију и никако да се макну из неких других фотеља. А, нико, сем бриге око скраћивања мисли и језика на Твитеру, уопште не размишља о скраћивању самог себе. То би била једина поштена жртва на народном олтару!

Као пример величанствене раскоши језика којим су говорили наши преци, наводим делове молитве непознатог писца из друге половине XIV века:

„А се сут греси моји: Љубодејаније, прељубодејаније, растљеније тела, раздеженије плоти, истецаније похоти скврније на јаве и ва сне, среброљубије, сластољубије, славољубије, самољубије, санољубије, мирољубије, платољубије, многословије, љубословије, празнословије, скварнословије, лажесловије, смехословије, блудословије, срамословије, бујесловије, сујесловије, баснословије, спротивсловије, злословије, лихомство, маздоимство, многоимство, посулоимство, резоимство, чужеимство, опалство и окајанство, упремство, унорвство, напрасанство, ласкрдство, неститство, нечувство, високоумство, светокраденије, презорство, збојство, извитство, неумство, непостаство, недостојимство, објаденије, упиваније, блваније, тајнојаданије, оглаголаније, киченије, оклеветаније, злонравије, злопоменије, злосрдије, жестосрдије, шетаније, шептаније, кобеније, униније, безчиније, мненије, преније, таштесловије, претребство, смоправљеније, завист, ненавист, јарост, скупост, леност, слабост, љутост, бујест, уност, празност, горест, дрзост, острожелчије, наглодушије, злокозанство, злоимство, питљивство, плењеније, превраштеније, развраштеније, пареније, сложеније, смех, клич, плишт, гнев, свар, бој, татба, лажа, свада, обада, обида, вража, многосаније, ризноје украшеније…

Очисти ме, спаси ме грешнаго, окаканаго, скврнаго, неистованагокључимаго, унилаго, сонљиваго, ластваго, бесчинаго, отмњенаго, врдноумнаго, сујеумнаго, досадитеља постднаго, мрзкаго, скареднаго, гнусаго, грубаго, глупаго, худаго…

Уби мне, како хошту от врага избити грехољубив си!“.

А, народ који нема појма ко је Момчило Настасијевић, готово да нема права да тражи бољу будућност, у ствари уопште нема права на будућност. Народ који је заборавио и свој језик и своју историју! Парафразираћу Платона који је рекао да ако се жели потпуно уништити један народ, потребно је уништити му језик. Е, ми смо то сами себи урадили, онда због удвориштва Аустроугарима, данас истима само под другим именом.

Наше ерогене зоне замениле су иконе, арлаукање каквог нема ни у Техерану прапорце и пој наших пастирица, мобу Гранд продукција…

Народна душа сапета у најмрачније урвине самозаборава ропће немуштим језиком. Сами себи постадосмо Немци, а немушти језик протерасмо у не-биће.

И, да ли је онда ишта остало од БИТИЈА?!

Уместо закључка, једна Настасијевићева покајничка. Јер, покајање, и то брзинско, нам је метафизички преко потребно без одлагања! Тада ће се можда појавити свест о општем добру и самоуништење престати.

Позној

Чајала, ведра ти пут,

прозрем, болело.

Прости за бол.

И додир покајни мој

светињу те прокази.

Небожан, позна,

по мрља греха остане.

Прости за грех.

Ни зрна винограда

теби за лек.

Туђе испиле усне твоје вино.

За гутљај по локва блуда.

Прости за блуд.

*

Знам, на истини је ово,

и плеле би се у венац душе.

Ал гњилу моју,

ево, расточила пут.

Из три што задах ране

прозрем већ лопиш у мир.

Дај да за капљом тебе

жеђа ме без утола на веки,

за бол, за грех, за блуд.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2WW



Категорије:Разномислије

Ознаке:,

69 replies

  1. Iskreno rečeno Vuk i nije „pobedio“ – pre smo mi izgubili – i to duh i elastičnost u jeziku koji su neophodni za filosofsko i teološko izražavanje i mišljenje. Jernej Kopitar nije bio „tek neki tamo“ srbofil, nego obrazovani rimokatolički jeromonah koji je sve vreme „rukovodio“ grandioznim projektom neukog i neobrazovanog Vuka Karadžića. Vuk je u svojim polemikama sa Jovanom Hadžićem i m. Stratimirovićem zastupao sasvim netačnu i neutemeljenu tezu da srpskoslovenski zapravo i nije postojao (uprkos brojnim minejima, služebnicima i ostalim rukopisnim crkvenim knjigama koje postoje, a i tada su postojale, i datiraju iz 13., 14. i 15. veka) nego da je to amalgam ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika itd. Što je potpuno netačno, naravno, i to su slavisti naučno pokazali i dokazali. Sad je gotovo, naravno… U nekom smislu Vuk je, svesno ili nesvesno, radio isto ono što i danas rade mnogi evrofanatični tzv. NGO-Srbi koji se uglavnom stide činjenice što su Srbi, ali je on makar i na ovom ortografski novom, a gramatički i leksički osakaćenom jeziku (uzeo je hercegovački govor za osnovicu – potpuno ignorišući govore i narečja tzv. Stare Srbije itd.) ipak zapisao mnogo narodnih pesama, napravio rečnik i nešto značajno, s obzirom na svoje skromne kapacitete, u tom smislu ipak uradio…

    Свиђа ми се

  2. Учећи руски у последњих шест-седам месеци, примећујем колико су сачували речи и структура којих су се Срби, Вуковом реформом (и не знајујћи) одрекли. С друге стране, пресмешно је колико је „ćistih hrvatskih“ речи у ствари директно украдено из – руског. Или старосрпског. Исто дође 🙂

    Свиђа ми се

  3. Вук је представник револуционарне масонске идеје – да је народ мерило свих вредности, да учени људи и црква сметају у планираном преумљењу.
    Подсетио бих читаоце и на језик Лукијана Мушицког, који је превуковски градски језик – то је нешто што савршено разумемо, разликује се само по глаголским временима које је Вук укинуо као народу непотребне.
    И да вас подсетим на књигу

    Click to access MiloslavSamardzic-TajneVukoveReforme.pdf

    Свиђа ми се

  4. a tek Bugari, pa Slovenci, svi imaju vise od nas

    Свиђа ми се

  5. Добро је што се отварају ове теме. Додала бих неколико теза у прилог здравој расправи за коју видим да се полако отвара на Стању ствари.
    Прво, не можемо лингвистички говорити о хрватском језику,јер је јасно да су хрвати Бечким договором пристали на српски језик. Познато је да је Хрвата штокаваца било врло врло мало. Дакле, говорити о хрватском језику значи говорити о чакавцима.
    Друго, што проистиче из прве тезе, преузимањем штокавског говора Хрватима су отворена врата за интегрисање „хрватске нације“ под оквиром католицизма и српског језика, временом Срби католици постају Хрвати, преузима се Дубровник „који је увијек по говору био српски“.
    Треће, Копитар је нагововорио Вука да преузме латинично Ј што је с разлогом изазвало огорчење у црквеним круговима.
    Вук је прогонио руске ријечи, зачетник је такозване попљувачкје критике код Срба, на кога се Вук обрушио тај се више није устајао. Као такав Вук је био одличин материјал за спровођење идеја које би он усвојио као своје.
    Што се тиче српске кривице, која је несумњива, увијек се, прије него што се крене са самокритиком, мора узети у обзир да су над нама вршени процеси који нису спонтани. Дакле, добро је посути се пепелом, али је добро увидјети да смо ми народ који увијек успјева да се подигне, који је сачувао свој идентитет без обзира на вијекове ропства, народ који је пуно страдао свјесно изабравши прије слободу него ропство….
    Значи, треба пазити да не преузме реторика окупатора, враћати ријечима смисао, правити здраве аналогије и користити методологију православне богословске мисли.
    Што се тиче познавања философије (у оквиру православне мисли) – потребно је у потпуности рехабилитовати византијску и руску философију. У истој мјери је потребно дати повлаштен статус вјеронауци , јер она дјеци дарује могућност развијања аналитичког размишљања, обогаћује дух и отвара пут за усвајање истинског знања садржаног у Писму и Предању.

    Свиђа ми се

  6. У политичком смислу Вукова реформа била је аустријска политичка замисао, кроз даљу историју, како примећује гђа Милана Бабић, искоришћена за стварање хрватске нације. Но, било је заговорника „народног“ језика као књижевног и прије Вука и мимо аустријских политичких планова. Мене данас највише нервирају вуковци којима смета „ђекавица“, („гдијекакавица, овдјекавица, дијетекавица“) настале су тек у Вуковом сусрету са дубровачким говором, који треба поштовати, али већински херцеговачки и зетски изговор јесте ђе.

    Свиђа ми се

  7. Заиста, шта би било да није победио Вук?

    Да ли би Срби временом постали Руси?
    Да ли је и руска елита прихватила учења и културу Запада, попут Вука и Доситеја?
    Да ли би и тада дошло до победе комуниста и латинице, до американизације?

    Ако пре 200 година нису постојали услови, да ли је сада дошло време да Словени раде на свом уједињењу, да словенски народи спроведу једну дуготрајну и темељну реформу језика и писма, чији би резултат био да за 100 година сви Словени могу разговарати међусобно без помоћи неког несловенског језика и писма, остаје да се види…

    Свиђа ми се

  8. Јесте, одлично је што се отварају овакве теме, и што млади људи промишљају о смислу језика и српске културе. Одлична запажања и закључци младе Ирине и препоручена књига господина Видовића. Али,не свиђа ми се што је Ирина у почетку текста и сама подлегла устаљеној српској наивности, релативизовању, стереотипу о Копитару као “србофилу“, јер бисмо то могли рећи и за Крлежу или Мештровића. Такође и о Вуковом “позитивном“ промишљању о “ненародном и хибридном“ језику учених Срба. Језик сваког школованог човека је “хибридан“ у односу на неписменог сељака… Честитам Ирини на храбрости и писмености, са саветом да се потпуно ослободи у здравим закључцима. Препоручујем поред књиге Жарка Видовића, и књиге господина Самарџића, која је препоручена у претходном коментару, и текстове професора Драгољуба Петровића и Огњена Војводића, који систематски обрађују ову тему. Например овај:
    http://www.cirilica-beograd.rs/tekstovi/2014/066_14/066_14.html

    Свиђа ми се

  9. 1. Та вајда од филозофије у развоју модерних технологија скоро да и не постоји, јер филозофија данас се скоро искључиво бави сама собом. Илузорно је поредити значај античких филозофских идеја за почетке научне мисли, јер тада је то све још било једно – базирано на мисаоним спекулацијама без озбиљних експерименталних провера.
    2. Да је било воље код наших филозофа нашло би се и начина да се изрази тај њихов револуционарни филозофски оглед, ако је уопште и постојао.
    3. Непримерено је и анахроно поредити нашу и европску било какву духовну област, јер превиђа се да смо ми мали, сиромашни, гладни и вечито у неком ропству.

    Свиђа ми се

  10. It’s too late to cry over the spilt milk! Изгледа да је Вук неко баксузно име – кроз историју једва да је од неког од њих било вајде. Дакле: превенција – немојте синовима давати то име. Овај Караџић јесте поједноставио и до максимума омогућио фонетско писање, али је то довело и до осиромашења ионако не пребогате српске лексике. Када покушавате да преведете неки мало компликованији страни текст на српски језик, увек се сударате са проблемом да доста апстрактних појмова не можете превести уз употребу само једне речи, него је некада потребна и скоро читава уметнута реченица да би се објаснило значење те стране речи. И руски језик је, у суштини, осиромашен и нагрђен увођењем нове ортографије, али богата руска лексика и конструкција реченица је углавном очувана (осим, наравно у совјетском новоговору). За Србе, пак, не преостаје ништа друго него морнарска изрека: „Веслај веслима која су ту!“.

    Свиђа ми се

  11. Док су нам ретки писмени попови препричавали историју и Свето предање – били смо јуначки народ поштењачина, увек спреман на жртву за отачество, Крст и слободу златну… Када нас је ћопава сељачка лопужа (која је продавала наше свете књиге да би се по Бечу могла одавати блудничењу и разврату, и издржавати жену-Швабицу) научила да читамо и бележимо своје и туђе мисли – и ми смо се нагло покварили…

    Почели смо читати јеретичке памфлете у којима се тврди да се сви људи рађају једнаки (а сваки прави Србин једноставно зна да је то глупост и обмана Нечастивог), да свако има право да се изјасни како хоће и постане све што му личне способности и таленат омогућавају…

    Вуковицу у мутно Дунаво, а Србију прогласити за Царство; србски непријатељи има моментално да се посамоубијају, а за сахрањивање поменутих ангажоваћемо кинеску механизацију што претекне након бежаније наших нових најбољих пријатеља, препаднутих неочекиваним стомачним тегобама које су их задесиле док су пили воду са Мораве у коју се као што видесмо на малим екранима ТеВе пријемника – унередио Радашин, кад му оно Радојка претестери багремче…

    Беспослен поп јариће крштава. Притом не мислим на ауторку солидног текста, сам ће се препознати 🙂

    Свиђа ми се

  12. Iz Vukove PISMENICE SERBSKOGA JEZIKA
    Stampane u Becu 1814, pre 200 godina :

    . . . Perva i najveca kritika, koja ce sresti ovu moju Pismenicu, bice povodom nacina pravopisanja : i ja sam istina o ovome mnogo sumnjao i razmisljao, no najposle mi se ucinilo da je ovako najbolje doterati Serbsko Pravopisanje pod ovo zaglavlje :

    PISI, KAO STO GOVORIS ; A CITAJ, KAO STO JE NAPISANO . . .

    Свиђа ми се

  13. jeste, prodavao je nashe srednjovekovne manuskripte, to mu nechu oprostiti! Onda Nemci 41. pa Ustashe. Vagoni i vagoni knjiga su odneti. Ima i u Petrogradu…
    Vajda od filozofije postoji, smo ne sagledavate shta ulazi u domen tog pojma, ali verujte kiborg che biti krajnji rezultat. A mi smo preko chirilice i nashe sintakse mogli da imamo programske jezike za 25. vek. Ne preterujem uopshte

    Свиђа ми се

  14. Ако сте мислили на филозофију као било какво теоријско разматрање или истраживање, онда би се, наравно, могли сложити, госпођо Ирина, али ако мислите да је научницима који раде на усавршавању киборга* или неком новом проналаску битно да претходно проуче неког знаменитог филозофа (тј. његов филозофски опус), онда мислим да се грдно варате! Филозофија се већ одавно бави скоро само проблемом кога је сама створила у виду ентитета независног од појмљиве реалности, са којом има само мало додирних тачака и то у античкој филозофији. Проблем са тим ентитетом је што почива на појмовима непознатог садржаја, као и њиховим дефиницијама које немају утицаја на реални свет. Ми о Јесам не знамо ништа више, али филозофи Јесам узимају као неки употребљиви предмет у непостојећим синтаксичким конструкцијама где дефинишу непознато са непознатим, при том најчешће искључујући Божију Реч као исходиште, и тако грабећи у једно граматичко ништавило.
    Нема разлога да вам верујемо у најновију теорију завере да је глупшћу једног иначе добронамерног човека нестао толики језички потенцијал који је крио тај стари језик Срба. Да постоји потреба за његовом реанимацијом то би се већ реализовало неком методом спонтаности – баш као што се данас тихо усвајају хиљаде страних позајмљеница. Већина речи које сте поменули кроз молитву у вашем тексту и данас егзистирају у неком облику или барем имају адекватну замену. Ако ништа, за ХХV ту је још руски језик, који изгледа као верна или бар не мање вредна реплика!
    _________________________________
    *киборзи у неком облику већ одавно су међу нама

    Свиђа ми се

  15. Илустративан и информативан цитат из текста који сам предложила у претходном коментару:

    ,,Јернеј Копитар тадашњи Јелко Кацин, супервизор и секретар за политичко-религиозну асимилацију (интеграцију) јужних православних Словена. ,,Копитар је био званични цензор државних књига који директно подноси извештаје аустријиском министру унутрашњих послова, Кнезу Метернику.

    У једном свом извјештају 1827. године Копитар пише: “Српака православна цркава , чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икада, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувијек уклоњена. Овим ће нам, временом Београд сам од себе, пасти у руке”. (Копитарове преписке су преведене на српски и објављене у сабраним дјелима Вука Караџића.)

    Свиђа ми се

  16. Уа Копитар јер ради оно за шта га његов цар плаћа, тј. свој посао!
    Живели паразити србски којима то не пада на памет, јер сасвим лепо живе и од претакања из шупљег у празно – све док има заинтрересованих потрошача њихових „производа“!

    Какав киборг, какви бакрачи… Сви у намастире, задужимо лаптопове па удри по душманима; са дистанце наравно, и у што погрешнију мету.

    Свиђа ми се

  17. PISI, KAO STO GOVORIS ; A CITAJ, KAO STO JE NAPISANO . . .

    Забибери нам га Деда Ђоле у саме ракље!
    Што рекао Младен Делић: “Људи моји, зар је то могууууууће“?!
    Још да је уместо обогаљене хрватске латинице употребио ћирилицу, био би то празник за очи и за душу:

    ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ, А ЧИТАЈ КАО ШТО ЈЕ НАПИСАНО!

    Свиђа ми се

  18. лупетања приучених о Вуку су заиста колосалних размера..
    српски/хрватски језик потиснуо је у народу старословенски још у средњем веку.. али је прогањан из верских разлога – католичка црква је форсирала латински и бранила народни језик (који нијен био тај старословенски) а православна старословенски, прогањајући Богумиле.. у 19. веку се захваљујућжи поклону црквених књига из Русије у Панонији појавила нека руско словенска папазјанија која је била комична и самим говорницима – најцрњим клерикалцима и слугерањама и службеницима бечког двора у време националних револуција 1848. и даље.. На то српском језику имамо штампану литературу пре већине европских народа – преводе Бибилија још из 16. века .. штампане латиницом .. али империјама је у интересу да нас држе у незнању и без самосвести о сопственој култури, а ви слуге империја који виуше волчите руско ил немачко г**** од гибанице томе дајете голем допринос.. погледајте себе у огледало – е такви су били и противници Вука у 19. веку – увлакачи, искомплесиране слугерање и недоучени ..
    ПС речник енглеског допуњује се хиљадама речи савке године.. шта је вас филозофе спречило да за ових 200 гидина једноставно уведете реч сушто у употребу ..као и мнмоге друге неолигизме какви су и немачки дас сеин, којег сигурно нису корстили немачки свињари и говедари

    Свиђа ми се

  19. Венса Вукчевић – лепо си саставила тај фалсификат..

    иначе посебно је дебилно Вука везивати за политику Беча и католичке цркве .. трагови новца говоре све – а ви видите ко је био хронично гладан а ко имао државне плате – Вук или његови противници..
    на Вука су највише утицали браћа Грим, синови протестанстких пастора покољењима још од реформације .. а и Пруска у настајању ту има неку улогу.. ви што ширите мржњу између наших католика и православних распитајте се колико се воле немачки протестанти и католици..

    Свиђа ми се

  20. Видим да су се југословенски активисти повампирили, стара партијиска илегала, са програмским иедајам комунизма и екуменизма, а вукову реформу су увек уздизали до култа – човека из народа који је одвоио језик од “класног непријатеља“, више класе, цркве и учених људи на првом месту… ПС. Препоручујем вам да ипак прочитате понешто осим програма КПЈ, и да се не служити само партијиском пропагандом и памфлетима… 😉

    Свиђа ми се

  21. Препоеучио бих заинтересованима драгоцену књигу “Вук под присмотром полиције” Голуба Добрашиновића”. Ту је објављена преписка између Копитара, Седлницког и Метерниха – све у вези улоге Вука у пројекту унијаћења Срба и образложена тактика језичке реформе, и далекосежни циљеви Југославизације

    Свиђа ми се

  22. партијски кадрови се нису повампитрили јер нису никад ни изумрли.. етикете, лупетања, хиљаду пута понављане лажи и глупости.. из СК у ДСС, из СКЈ у СПЦ, из ковачевића у светог саву, .. из двојке у нулу

    Свиђа ми се

  23. Дарко Ранковић требао би да научиш бар основно о онима које с правом критикујеш. Католичка црква НИкАД нема свој оригиналан концепт, она увек прво уништава а после, ако не успе, копира противнике не би ли их неутралисала… Реформисти преводе Библије на народне језике, које је католичка црква забрањивала, кад схвате да губе стадо, почну и католици.. прво АНтон Далматин протетстант, после Братол Кашић језуита.. националисти под утицајем француиске и америчке револуције почну да граде нације, католици наставе са посеудонацијама – исто то само супротно.. кад су Французи оснују Илирске провинције, Аустријаци забране Илирско име и нареде словенство, да би се нагласило да смо и ми као дођоши, ко што су Немци.. стављати Вука међу оне друге јако је глупо..елементарно погрешно

    Свиђа ми се

  24. извињавам се православистичким фанатицима што дирам у њихову светињу – Католичку цркву

    Свиђа ми се

  25. Samardzich je sve prikupio i objavio u „Tajna Vukove reforme“, bash detaljnno, ali sam ovaj tekst napisala pre nego shto sam se susrela sa tom knjigom. A, zaista, studirajuchi filozofiju sam imala problem izraza, narochito je sve bilo previshe zamrsheno kod ontoloshkih pojmova. Neshto nije bilo u redu, ali kad se, na primer, neke Aristotelove teshkoche izraze u tom starom jeziku, vama odjednom Aristotel postane LAK!!!
    Nemce je vech posle Reformacije krenuo da cepa kompleks inferiornog evropskog naroda u poredjenju sa sjajnom, bogatom, renesansnom Italijom. Pa, onda nemananje kolonija, a oni kao neko Sveto nemachko rimsko carstvo, chijeg cara niko ne ferma!
    I onda, shta che drugo nego da ponavljaju svoj stari zlochin prema Venetima!
    Zlochinac uvek ponavlja svoj zlochin i vracha se na mesto zlochina. Tako i ovde.
    A, Vuk je tipichan primer iskompleksirane srpske seljachine, udvorice i chankoliza. Taj trend ostao je i danas na nashm univerzitetu. Zato nemamo nijedog autentichnog mislioca. To je strashno!

    Свиђа ми се

  26. Милослав Самарџић Економски факултет у Крагујевцу завршио је 1989, на сектору маркетинг…нема шта, стручњак свог заната – маркетинга

    Свиђа ми се

  27. “Svi ti jezici, i bosanski i bošnjački i hrvatski i crnogorski, a sutra će to biti i vojvođanski, ispali su iz `Vukovih gaća`! Ti jezici su samo derivati srpskog jezika.“
    кад доктор наука прича овакве глупости о свемоћи Вука и о више језика, шта замерити Весни В. која учи из тих књига . и књиге стручњака за маркетинг

    Свиђа ми се

  28. „од Вука Караџића српска култура је окренута атеизму или католичанству..“ типична будалаштина из вама омиљене књиге стручњака за маркетинг ..
    од Вука окренути атеизму БОЖЕ БУДАЛЕ

    Свиђа ми се

  29. А, ево стиг`о пурпурни двојац без кормилара из њине воњаве уџерице. Пази сад кад објасне да Анте Старчевић бејаше највишљим Србином. А то је само почетак. Потом иде хисторическо повесмо плетеније о „херватској ћирилици“ и још пуно тога из ризнице доброго Сербина Крлеже, његового ученика Штедимлије, и њиного часного наследњика Зрнова БРМ-а.

    Свиђа ми се

  30. Опа Ђурђо, са’ће Бата-Имбус да нам објасни како је ‘роми Вук заправо протокомуниста коме је коминтерна наредила да прво уситни а ондаК и уништи србство/јединство. Па ди си ти мени Бато? Одавде те још нису отерали?!

    Свиђа ми се

  31. Каки ђенерал, каплар је муња небеска.
    Чуј „Протокомуниста“.
    Па није то од проктотра који те је лечијо од југославјанства велечашчајучи.
    Што се протеривања тиче, оће, ако нису.
    РЅ. Поздрави Ђолета Вуну, Тулимировића и васколике Влахе – кад их сретнеш.

    Свиђа ми се

  32. „…доброго Сербина Крлеже,“
    Јел то др Кишпрдилов опет проширује Академију у Новом Милошеву?

    Свиђа ми се

  33. Свиђа ми се

  34. Оћу како да нећу… А ти мени поздрави бабе пред сиришком задругом ако још смеш дизиђеш на сокак 🙂

    Свиђа ми се

  35. Претпостављам да нећете сумњати у академика и писца Мешу Селимовића о овој теми, када већ вређате и омалаважавате саговорнике

    http://www.rastko.rs/rastko-bl/umetnost/knjizevnost/mselimovic/mselimovic-vuk.html

    Свиђа ми се

  36. Би ја ал` нема задруге у Сиригу.
    Но, хоћемо ли кончно прочитати стару причу о „херватској ћририлици“?
    И како је Анте Старчевић био велики Србин.
    ….?

    Свиђа ми се

  37. Не знам шта има лоше у томе што је господин Самарџић завршио економски факултет у Крагујевцу? Хоћете да кажете да није мога да направи озбиљан рад на тему језика и вукове реформе? Прави сте ударник и активиста против свега српског и православног, а руског поготову…

    Свиђа ми се

  38. после овако аргументоване критике могу само да заћутим

    Свиђа ми се

  39. @branadelmar

    Ваш последњи коментар је обрисан. Не кажемо да су сви претходни које сте послали заслуживали да остану, па Вас баш зато молимо да се саговорницима обраћате са минимумом поштовања.

    Хвала на разумевању

    Свиђа ми се

  40. Molim vas, pogledajte skromnost i smernost s kojom se Vuk, pre tacno 200 godina, obraca blagonaklonjenim citateljima (u predslovlju svoje PISMENICE stampane u Becu 1814 godine :

    . . . I ja sam, jos pre pocetka ovog dela, poznavao kako tezinu, tako i nedostatak sila mojih k pisanju jedne Pismenice (koju ja nikad, a osobito na matrnjem jeziku, nijesam ucio kao sto bi trebalo) ; a i pri samom delu sve sam ovo jos vecma osetio i iskusio ; no nista manje, mene je istinita revnost k rodu mome obodrila, i prinudila me da zazmurim i da jedan put tumarim glavom kroz ovo ternje, makar’ na onu stranu sav poderan i krvav izisao ; samo neka se zna staza, kojom bi se drugi mogao lagse usuditi da podje. Ni iz kakove moje sobstvene koristi nijesam ja ovo delo preduzeo, nego iz jedine revnosti, i iz zelje da bi drugu od mene sposobniju bracu pobudio k ovome opstepoleznom delu ; koje svaki razumno misleci i sudeci mora priznati da je stup i neoborima podpora jednog naroda i cene njegove . . .

    Свиђа ми се

  41. И, не знам шта сте закључили из овога цитата, извађеног из контекста, па и код најкрвавих револуционара можете наћи овакве болећиве цитате о народу и прогресу. Даничић и Караџић су били пре свега револуционари и рационалисти опседнути борбом против православне цркве, Имам утисак да њихове ставове заступате и ви само због тога.

    Свиђа ми се

  42. Весна, ја сам се хтјела раније укључити и прокоментарисати текст Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика, али је тон расправе био лош па сам сачекала да се страсти примире. Текст је изузетно занимљив и по начину и излагања и по опсегу кретања кроз историју. Прекрасан је начин на који су укључени цитати Светог Василија Великог и Леонтјева. Дакле, битно је усредсредити расправу на кључна питања и покушати размијенити ставове.
    Што се тиче Копитара јасно је да се не може говорити о било каквој љубави према српском роду као таквом. И јасно је да се радило о дугорочној стратегији која је својствена Западу.
    Интересантно је шта је све рекао Селимовић у студији За и против Вука, а још је интересантније оно што је успио да остави да се чита између редова.
    Главни проблем је садржан у томе што ми дјецу и даље учимо историји српског језика у дијеловима, без анализе кључних дјелова. И по питању Вука, и по питање уопште српске историје, посао изгледа тек предстоји.
    Потребно је колико се може распиривати маглу и отварати здраву дискусију. Када се говори о Његошевом језику, он је све сем само народни.Његош задражава и користи ријечи које звоне, које су многослојне, богате смислом. У језику се мора задржати оно о чему одлично пише Сергеј Кара-Мурза – светост ријечи. Ријечи носе дах вијекова у себи, натоложено искуство, моћне су као и мисли које их покрећу.
    Одлично је и што је у тексту посебан акценат стављен на почетак Јевађеља по Јовану. На проблематику избора ријечи и на вриједност коју она собом носи.

    Свиђа ми се

  43. Јесте, то си лепо рекла, текст је у сваком смислу занимљив и значајан. Али, као што сте приметили децу у школам не уче историјиским синтезама и промишљању већ им учитавају идеолошке историјиске конструкције. Срећом има све више сличних проницљивих радова, правих историјиских синтеза и закључака.

    Свиђа ми се

  44. Skrecem paznju Irini Markovic da je jos 1847 god, objavljivanjem tri knjige (1), dokazano da se na prostom narodnom jeziku moze pisati i filozofija i poezija i Biblija.

    (1) – „Gorski Vijenac“ PP Njegosa, „Pesme“ Branka Radicevica, „Novi Zavjet“ prevod Vuka Karadzica

    Inace, bio sam bolno iznenadjen otkrivsi sta pojedini komentatori misle o Vuku :
    – Vuk Karadzic – Hromi Daba, je neuk i neobrazovan, predstavnik masonske ideje, zacetnik popljuvacke kritike, copava seljacka lopuza . . .
    – Vuk Karadzic je tipican primer iskompleksirane srpske seljacine, udvorice i cankoliza, koji je pobegao u Bec, gde je prodavao nase svete knjige da bi se odavao bludnicenju i razvratu . .

    Свиђа ми се

  45. @Deda Djole
    Као што рекосте, не само, да је изненађење, него је СРАМОТА, да неко о некоме тако говори. Још то говоре неки с конца и конопца о човеку који је ушао у историју за разлику од њих. И то је као нормално, а бришу се „ружне“ речи!

    Свиђа ми се

  46. Да су Његош и Вук до данс остала два различита језичка и духовна правца најубједљивије образлаже Меша Селимовић у својој студији ,,За и против Вука” : ,,Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил.
    Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње:прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.].
    Али није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, крепак, целовит. Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно место, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.”
    ,,Основна друштвена позиција Вукова била је сељачко-демократска, Вуково полазиште је била борба за статус његовог друштвеног сталежа, а код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним, измењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним за медитацију, тражења смисла изван обичног и познатог, за садржајан симбол, за универзални смисао”.
    ,,Не заборављамо да су језик и мисао у тој револуцији изгубили један део својих могућности, да је у извесном смислу потиснута мисаона страна и запостављено богатство духовне многостраности, да чак ни на путу великог Његоша није било следбеника, макар у погледу језика и општег хтења. Али Вук ”није за то крив”, мада је његова реформа основни разлог таквог стања.
    ,,Његоша је прихватио и народ, али њихов пут, њихов правац, њихов језик, нису прихваћени у нашој књижевности. Још ни до данас није задовољавајуће испитана посебност Његошева језика, и овај велики пјесник се у том погледу не издваја између осталих. Често се чак везује за дух и суштину наше књижевности, а не уочава се други, другачији пут којим иде његова поетска мисао. Можда зато у XIX веку постоји низ добрих писаца, али само један Његош.”

    Свиђа ми се

  47. Наведимо преписку владара двије српске државе тога доба, Кнеза Милоша Обреновића и Владике Петра II Његоша. Милош је писао Његошу 20. Октобра 1836. године:”Има једна рђава секта, вуковска названа, која дебело ‘јер’ изоставља, и још гдекоја измењенија захтева, и све се бојим да не буде отров ученија ове секте и до у Црну Гору, досад свагда чисту и невредиму пребившу, приспео, а ако би то било, то би ми заиста врло тешко и жао пало, јербо је доста верно познато да та секта изостављањем дебелог ‘јер’ и увођењем некаквог ‘ј’одводи од православља и приводи к римокатоличанству. (Познат ће Вам бити кустос Ц. К. Библиотеке, Копитар, римокатолик, овај је та ученија разврата дао Вуку, а Вук вуче туђу будалаштину не знајући ни шта вуче ни нашта. Но ово, мислим, сами за себе задржите да не дође до нечастивих ушију.) Та је секта и овде била почела исто учење распрострањивати, но ја сам то у согласију с Г. Митрополитом Карловачким Стратимировићем предупредио многе такове књиге у ватру бацивши а многије читавим сандуком побацавши”.

    Свиђа ми се

  48. Hvala Vesna za citate Mese Selimovica
    Hvala i za pismo kneza Milosa Njegosu u kome se naziru planine koje su se nalazile na Vukovom putu.

    Свиђа ми се

  49. Deda Djole: “Hvala i za pismo kneza Milosa Njegosu u kome se naziru planine koje su se nalazile na Vukovom putu.” Из овога се не види Ваше мишљење – другим речима: да ли Ви сматрате да је Милош, или су Вук и његова секта били у праву? Било како било, Вук и његови су савладали те планине – и, шта ми сада можемо? Не можемо избацити “Ј“ и вратити “Ѣ, ь, ъ э i“, вратити некадашњи лепи речник и језичке обрте, употребу пасива и шта све не, што је одликовало пре-вуковски књижевни језик и одржавало и неговало блискост некадашњег српског књижевног језика – а далеко од тога да је само језика него и духа, и начина размишљања, са руским и бугарским… Победили су паметни Копитар и његове још паметније римокатоличке газде преко несвесног (или ипак свесног?) Вука, забивши за вечита времена оно “Ј“ као клин између најближих рођака по пореклу и вери – а све то под маском демократизације и подизања оскудне и примитивне планинске сточарске лексике на пиједестал књижевног језика. И онда је, као и небројено пута касније, као што ће без сумње и убудуће, српска културна и политичка елита на крају одабрала погубно решење – тј., како то Англосаксонци одлично дефинишу: “пуцала себи у ногу.“ А сада? Да употребимо још једну њихову изреку: It’s too late to cry over the spilt milk.

    Свиђа ми се

  50. Јован Анастасијевић:
    “Победили су паметни Копитар и његове још паметније римокатоличке газде преко несвесног (или ипак свесног?) Вука, забивши за вечита времена оно “Ј“ као клин између најближих рођака по пореклу и вери – а све то под маском демократизације и подизања оскудне и примитивне планинске сточарске лексике на пиједестал књижевног језика“.

    Треба да се стидите:
    Јер ми, Срби из 20. века, имамо на тој оскудној и примитивној планинско-сточарској лексици једног нобеловца и једног Мешу Селимовића.
    Та двојица срБских књижевних великана су и без “Ѣ, ь, ъ э i“ у својим грандиозним делима неговали “лепи речник и језичке обрте, употребу пасива и шта све не…“!!!
    Свака част “примитивним планинским сточарима“ што из своје затуцаности и простоте изнедрише овакве дивове!!
    Ја нећу цитрати Англосаксонце са њиховом изреком о цмиздрењу за просутим млеком али бих указао на чињеницу да је још један срБски великан писане речи на Вуковој лексици, Јован Стерија Поповић, такве као што сте Ви описао још у 19. веку у својој пародији “Покондирена тиква“!
    Као што је тада скоројевићима било од животне важности да буду “ноблес“, тако ови данашњи празилукци настоје по сваку цену бити “ин“!!!

    Свиђа ми се

  51. @Мирослав Анђелковић
    Није Анастасијевић једини паметњаковић. Има их још. Ја Ваш коментар проширујем и на све остале који онолико ружних и непримерених речи изрекоше на рачун Вука. Истовремено, неки тапшу папи што изговори неке „милозвучне“, а празне реченице.

    Свиђа ми се

  52. G. Mlinareviću,
    Drago mi je da nam se stavovi po pitanju Vukovog dela podudaraju!
    Nemojte samo, molim Vas, ponpvo „dobiti ospice“ zbog moje gajevice!
    Android je opet u pitanju!
    A, što se tiče ovih prazilukaca, Deda Djole, sa kojim se nas dvojica veoma retko slažemo, im je onomad plasirao „pod samu prečku“ citirajući esencijalnu misao Vukovog remek dela:
    PIŠI KAO ŠTO GOVORIŠ, A ČITAJ, KAO ŠTO JE NAPISANO…

    Свиђа ми се

  53. @ Miroslav Andjelković

    Г. Анђелковићу, код Вука „ништа није онако како изгледа“. То што ви мислите да је његово „ремек дело“ заправо је Аделунгов принцип:

    Цитат „пиши као што говориш, а читај као што је написано“ у нашим крајевима, обично се приписује Вуку Стефановићу Караџићу, међутим цитат је заправо ортографски принцип који је измислио управо Јохан Кристоф Аделунг. Караџић је искористио тај принцип како би спровео реформу свог језика.

    Извор: Википедија

    Свиђа ми се

  54. @Александар Лазић
    За разлику од тог непознатог господина, који је то „измислио“, али није успео да примени у сопственом језику, Вук је то успео и да примени. Нема смисла, да му се и то оспорава. Сви смо се сложили, да је ћирилица пимо српског народа. Потребно је, да је свако и на сваком месту употребљава. Враћање на питање, зашто и как је дошло до латиничног писма ништа не помаже. А блаћење Вука и других великана српске историје још мање.

    Свиђа ми се

  55. G. Mlinareviću,
    Zadivljen sam Vašim „riternima“ u stilu Djokovića u ovom prednovogodišnjem „Vuk Karadžić openu“!
    Predlažem g. Laziću da Vam u ime Stanja dodeli pobednički pehar!
    Tvrd ste Vi orah!
    Srećna Vam svima Nova 2015.

    Свиђа ми се

  56. @Miroslav Andjelković
    Нема разлога за „дивљење“. Не само, да сам аматерски тенис лоптицу пребацивао преко мреже, него сам и изнајмљивао тениске терене. Нажалост, смечеви ми нису ишли најбоље! Ваљда имам нежно срце.

    Свиђа ми се

  57. @слободан млинаревић

    За разлику од тог непознатог господина, који је то „измислио“, али није успео да примени у сопственом језику, Вук је то успео и да примени.

    Познатост је релативна категорија: Аделунг је био немачки граматичар и филолог, а Вук приучени чувар говеда поред манастира. Ако Википедија не лаже, она за Аделунга тврди да

    нико пре Јакоб Грима није учинио тако пуно за немачки језик

    ***
    Али пустимо то: ја бих се прво замислио зашто ми неко „продаје“ Аделунгово правило као Вуково? Под два бих се стресао на помисао да смо ми најпаметнији на свету и да ми имамо „најсавршенију азбуку“. Или двоазбучност: погледајте у Windows-у колико постоји двоазбучних језика, ми и још један/два! За мале народе није добро да буду превише „оригинални“.

    И ви сте се правилно упитали: зашто Аделунг своје правило није применио на немачки језик? Мислите о томе. Управо смо у фази експеримената друге врсте: ЕУ за себе задржава право да има између 18 и 22 ученика у одељењу, максимум 24 у Грчкој, али нас „совјетују“ да имамо 30. Нажалост, не једе се све што гамиже.

    Свиђа ми се

  58. Koristim priliku da cestitam novu godinu osnivacu, saradnicima i posetiocima ovog prijatnog bogatog sajta i da im pozelim zdravlje i dugovecnost.

    U sporu izmedju Vuka i kneza Milosa, mislim da je u pravu bio Vuk. Oslobodio nas je crkvenog staroslovenskog jezika i podario nam jedan jednostavan pravopis i zabelezio jezik kojim su govorili Karadjordje i Milos, a pisali Njegos i Prota.

    Nepismeni knez nije mogao razumeti Vukov posao ali je majstorski vodio svoj : pregovore s Portom i cupanje iz njenih kandzi.

    Dok je jedan stvarao nas identitet, drugi je stvarao nasu drzavu. Svako od njih je u svome domenu bio gorostas. Zahvaljujuci njima, mi smo iz jedne trule azijske drzave usli u Evropu.

    Свиђа ми се

  59. @Deda Djole

    Koristim priliku da cestitam novu godinu osnivacu, saradnicima i posetiocima ovog prijatnog bogatog sajta i da im pozelim zdravlje i dugovecnost.

    Хвала најлепше, и Вама и свима који славе све најбоље!

    Свиђа ми се

  60. @ Александар Лазић
    Наравно, да је „познатост“ релативна категорија. Остаје непознато шта је та „громада“ од „граматичара“ урадила за немачки језик? Шта је то пуно? Ваљда Вам је познато, да Немци и данас имају групе слова за један глас, па и некакве „умлауте“. Запрепастило ме је, да је за Вас „Вук приучени чувар говеда поред манастира“! Описали сте Вука управо као што су , као што су савременици и земљаци те немачке „громаде“ описивали цео српски народ! Да нисте претерали? Да ли таквом описом Вука, последично потцењујете све Србе савременике, да су били на још „нижем“ нивоу од „приученог чувара говеда“, када је исти успео да их „превесла“ и ували им све и свашта. Ја бих пре рекао, да је говедар био ГЕНИЈЕ. Тужно је што се покушава, да му се „читају“ мисли, које се приказују као непријатељске према српском народу.
    Шта ми треба да мислимо о немачкој „громади“? Баш ме брига! Нисам филолог и граматичар. Број ученика зависи од богатства земље коју споменете. Ја сам био у одељењима од 40. Значи има напретка! Везивати Аделунга и ЕУ је несхватљиво и неразумљиво. Много сте се запетљали, а све нема никаве везе са савременом употребом ћирилице.

    Свиђа ми се

  61. @Slobodan Mlinarević
    Šta Nemcima vredi jedan Adelung, kad nisu imali Vuka?!
    Zato „racionalni“ Nemci i u današnje vreme svakojakih novotarija istrajavaju na svom „starogermanskom“
    deutsch
    što znači
    nemački!
    Analizirajmo tu njihovu reč slovo po slovo:
    d-jedini glas koji je „napisan kao što se izgovara, a čita se kao što je napisan“;
    eu-napisano je „eu“, a čita se „oj“;
    tsch-napisano je „tsch“, a čita se „č“.
    Dakle: piše se
    „deutsch“,
    a čita se
    „dojč“!
    Mogu samo da zaključim:
    ko im je (Nemcima) kriv, što nisu imali svoga Karadžića!?

    Свиђа ми се

  62. Велико незнање, у таласима… Управо су српски велики писци 20. века, Андрић, Црњански, Селимовић, велики што нису писали вуковим ,,сељачким језиком“, већ управо језиком који су својим духом и делом промовисали и надоградили упрошћени језик , и извукли из вуковског примитивизма… Притом, позивате се на Слимовића, а прикривате како је он негативно писао о вуковској реформи…

    http://www.rastko.rs/rastko-bl/umetnost/knjizevnost/mselimovic/mselimovic-vuk.html

    Свиђа ми се

  63. Za Vesnu :
    Ne znam Vesna, koji to jezik vi nazivate „Vukov seljacki jezik“ ?

    Andric, Crnjanski i Selimovic su pisali jezikom koji se u Vukovo vreme (kao i danas) govorio od Zajecara do Trsta, od Podgorice do Subotice. Pisali su sa 30 Vukovih slova a ne sa 45 crkvenostaroslovenskih.

    Pored svega, Vuk je i pisao. Iz njegovog ogromnog opusa navodim 4 dela:

    – Zitije ajduk Veljka Petrovica, 1826
    – Prva godina srpskog vojevanja na dahije, 1828
    – Pismo knezu Milosu, 1834
    – Ein Blick auf Montenegro im Spaetjahr, 1834

    Pretpostavljam da ste ih citali. Ja sam ih citao i procitavao, sa uzivanjem i divljenjem.
    Retko ko medju Jugoslovenima je pisao ovako sazetim, biranim, britkim, bogatim i kristalno jasnim jezikom.

    Sta mislite Vesna ?

    Свиђа ми се

  64. @Весна Вукчевић
    Ево још један талас НЕЗНАЊА. Ја се свога незнања не стидим. Зато и очекујем нека разјашњења. Позивате се на велике српске писце 20 века? Па зар нема историјске и сваке друге ситуације у 19 и 20 веку и да ли се у Вашим размишљањима та два века разлику? Молим, да ми одговорите, да ли су ти писци искључиво писали ћирилицом и колико је та ћирилица имала слова?

    Свиђа ми се

  65. @Vesna Vukčević
    Svojevremeno je „akademik“ Panjković na svojoj frizerskoj „akademiji“ damama „nadOGradjivao“ kosu!
    Inače, kod Srba kad je nešto sagradjeno to se može samo dograditi, dogradjivati (u šitinu) ili nadgraditi, nadgradjivati (u visinu)!

    Свиђа ми се

  66. У ЛИНГВИСТИЧКИМ ИНТИТУЦИЈАМА ИГРАЈУ СЕ ЛИНГВИСТИ КАО ДЕЦА КОЈА ЈОШ НИСУ НАУЧИЛА НИ ДА ЧИТАЈУ НИИ ПИШУ СВОЈИМ ПИСМОМ

    Шта би било да није Вукове реформе било, то не зна ни сам ђаво. А Бог се о таквим стварима не изјашњава, јер је много мудрији од наших потреба да нагађамо. То смо преко свих наших институција прихватили, па сада мучимо муку. Уместо да нагађамо шта би било да нечега није било и да читамо из Вангиниог боба или пасуља, много је корисније да прионемо на стандадризацију српског језика примењујући оно најбоље из праксе у стандардизацији других престижних светских језика. И решимо кроз институције судбину нашег националниог ћириличког писма, а не посуђујмо више туђе писмо, лошије од нашег. А за то је питребна неуопоредиво већа озбиљност у српским лингвистичким институцијама и да не лажемо себе и не черечомо више само српски језик на два писма, кад му је довољно само једно. Не брукајмо се више пред свезом који боље од нас зна које је наше писмо и колико га дуго и8мамо, а ми хоћемо хрватко писмо, као да нам треба још само та деоба, и по писму.
    Наши се лингвисти у нашим институцијама играју као мала дева која још нису савладала ни читање. ни писање својим писмом!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s