У суботу 22. новембра догодио се још један у низу напада на Ему Зађву, кћерку сомборског сарача Иштвана Мереиа који је априла 1941. спасао на стотине сомборских Срба сигурне смрти од руке хортијевског окупатора!  Ово је други пут ове године да медији на мађарском језику о државном трошку покрећу хајку на породицу Зађва: пре неколико месеци Радио Нови Сад на мађарском посредством новосадског „адвоката“ Антала Божокија, а у суботу лист „Мађарска реч“ интервјуом са унуком сомборског брачној пара Хајнал.  Пал и Маргита Хајнал су 1941. активно потказивали сомборске Србе окупатору и допринели смрти најмање 500 грађана Сомбора.   Њихов унук у „Мађарској речи“ назива госпођу Зађву издајником војвођанских Мађара који кочи рехабилитацију његових предака.  „Мађарска реч“ није интервјуисала Ему Зађву, нити обратила пажњу на доказе које је прикупила.  Стога смо, као грађанско удружење, обавезни да предочимо чињенице које је прећутала „Мађарска реч“ у нади да ће грађани Србије да се уједине спрам растућег хортизма у Србији.

„Мађарска реч“ прећутала је контекст злочина брачног пара Хајнал априла 1941, када је мађарска окупаторска војска ушла у бачка места и исценирала измишљене сукобе са „четницима“ као повод за погром 3.500 Срба (у Сенти и Јевреја).  Брачни пар Хајнал је у свом граду најактивније потказивао сомборске Србе за одстрел, а многе потказане успео је да спаси Емин отац Иштван заложивши живот своје породице.  Неколико месеци касније Иштван је умало изгубио супругу и кћерку Ему 23. јануара 1942, када су се задесиле на улици у Новом Саду где их је жандарм потерао на сабирно место са кога су грађани утоваривани у камион за Штранд и рупу у леду.  Да не би служио окупатору, Иштван Мереи је затворио сарачку радњу и посветио се пољопривреди.  Хортијевце никада није пуштао у кућу.  Комунисти су октобра 1944. одвели Иштвана у непознатом правцу.  Пре доласка комуниста у Сомбор, брачни пар Хајнал је априла 1944. гостио СС официре и хортијевске команданте који су депортовали сомборске Јевреје у нацистичке логоре смрти.  Очевидац тих славља је Ема Мереи (данас Зађва), школска другарица Розике Хајнал, кћерке Хајналових, која је Ему често позивала на дружења и свечаности у кућу својих родитеља код Сомборског канала.  Розика је 2011. покренула рехабилитацију својих родитеља тврдећи да су невине жртве комунистичког терора 1944.  У међувремену је преминула од срца јуна 2013. у 79-ој години живота, а поступак рехабилитације наставили су њени синови.

„Мађарска реч“ прећутала је да сомборски хроничар ратних збивања, Миленко Бељански, означава брачни пар Хајнал као потказиваче Срба које су хортијевски војници приводили у стару градску кућу уочи ликвидације.

Госпођа Зађва је 9. октобра дала изјаву сомборском Тужилаштву о деловању Хајналових за време окупације, на основу чега је заустављена већ донета неправоснажна пресуда о рехабилитацији тих саучесника окупатора, те заказана нова расправа у децембру у  Вишем суду у Сомбору.  „Мађарска реч“ тај часни поступак једне жене карактерише насловом свог чланка – „Нису нам потребни непријатељи када имамо пријатеље“.

Ема Зађва рођена Мереи је пре свих других Мађара рехабилитовала свог невиног оца који је од комуниста проглашен за „народног непријатеља“, али „Мађарска реч“ прећуткује да о његовој невиности написмено сведоче Срби које је спасао, као и то да су злочини према Мађарима у послератној Југославији почињени од стране југословенских комуниста и да се Војводина тада налазила под Војном управом заповедника Иве Рукавине, Хрвата.  Југословенски комунисти су мешаног етничког састава: о тој чињеници гласно ћути мађарска штампа!  Циљ је очигледан – сатанизовати српски народ, оптужити га да је починио геноцид над Мађарима.

Унук Хајналових доводи госпођу Зађву у везу са спречавањем рехабилитације хортијевског елитног жандара, Туранског ловца Тибора Киша из Врбаса, који је насилно заузео кућу једног Србина 1941. након што је свечано дочекао окупаторску војску.  Јануара 1942. тај крвник је учествовао у Рацији у Чуругу, а априла 1944. у депортацији врбашких Јевреја у нацистичке логоре смрти.  Ема Зађва је добар део животног века провела у послератном Врбасу, где је дошла у контакт са кућепазитељком Тибора Киша и другим грађанима који су посведочили да тог хортијевца нису убили партизани, него његов колега због љубоморе.  Крајње је индикативна коинциденција да је унука Тибора Киша, иначе секретарица у мађарском парламенту, Магдолна Киш Черешњеш, покренула поступак рехабилитације свог деде исте године када и Розика Хајнал својих родитеља.  Јасно је зашто се тако дуго чекало, као и у неколико других случајева: да протекне довољно времена и прашина заборава да падне на зверства и да помру сви живи стари сведоци.  Потомци зликоваца служе се и законским могућностима.  Садашњи закон допушта рехабилитацију сваког ко је стрељан без правоснажне пресуде, без обзира на почињене злочине.  Због тога је, на захтев своје кћерке Јулије Телеки, рехабилитован општински бележник Чуруга, један од починилаца зверске Рације у којој је од 4. до 19. Јануара 1942. истребљено 35% становника тог места!

Послератне генерације, без историјског контекста и сазнања о зверствима за време окупације, неретко не схватају значај ових збивања.  Старије генерације сносе кривицу за прикривање злочина из страха да ће се развити међунационални раздор.  Раздор међу народима Војводине и онда и данас стварају нечасни људи, профитери и сарадници окупатора.  Историјска истина води ка покајању и помирењу.  Судећи по суботњем издању, „Мађарској речи“ нису потребна помирења и истина о злочинима, него да честите Мађаре подвргне линчу, те да за злочине хортијеваца окриви неког другог – комунисте, Србе, Јевреје, Мађаре антинацисте, бившу Југославију…

„Мађарска реч“ је прећутала да је Апелациони суд у Новом Саду преиначио пресуду Вишег суда у Сомбору којом је одбачена рехабилитација Хајналових.  Виши суд у Сомбору два пута је одбио рехабилитацију, па су се унуци обратили Апелационом суду.  Тај суд је уважио жалбу потомака.  Део сомборске јавности је сведок да се тада унук Хајналових хвалио да је помоћу Апелационог суда успео да рехабилитује своје претке.  То би се заиста догодило правоснажно кроз две седмице од неправоснажне пресуде да се није појавио очевидац да посведочи да су у питању ратни злочинци за чију рехабилитацију не постоји правна основа.  Виши суд у Сомбору је тако, на основу изјаве Еме Зађве, и трећи пут одбио рехабилитацију Хајналових.  Питамо се са којим мотивом је Апелациони суд у Новом Саду поништио две пресуде Вишег суда у Сомбору?  Да се није појавио сведок, по налогу Апелационог суда постала би правоснажна рехабилитација Хајналових.  Дакле, сведок Ема Зађва је „Мађарској речи“ крива зато што је жива!

Друштво за очување сећања на Холокауст позива Апелациони суд у Новом Саду да прекине неосноване покушаје да мимо закона рехабилитује саучеснике ратних злочинаца у Сомбору, Пала и Маргиту Хајнал.  Поздрављамо истрајност правосудних органа у Сомбору, која је у складу са Законом Републике Србије и начелима међународног права по којем доказани ратни злочинци не могу да буду рехабилитовани зато што њихови злочини НЕ ЗАСТАРЕВАЈУ!  Свесни смо да потомцима није лако да признају и схвате злочине својих предака и сигурни смо да су ти злочини од њих систематски прикривани.  Ниједан потомак није крив за дела својих предака, осим ако свесно затвара очи пред истином и покушава да прекроји кривицу својих предака услед које су страдали многи недужни грађани!

Најоштрије осуђујемо позив „Мађарске речи“ на линч породице Зађва у којем је син Еме Зађве, унук Иштвана Мереиа, описан као клеветник Мађара, а његова мајка као издајник војвођанских Мађара.  Да ли то државно гласило прижељкује да падне крв Еме Зађве, као што је пала крв њеног оца и невиних сомборских Срба и Јевреја?!  Дана 17. октобра ове године, док је ишла у Суд да овери документ у вези са повратом имовине одузете од њеног покојног оца, непознати мушкарац је пришао са леђа и ошамарио Ему код сомборске Гимназије.  Док се окренула он је већ замакао иза угла.  Пошто пролазници нису хтели да буду сведоци полиција није обавештена о овом нападу.  Да ли тај напад одражава став потенцијалних нових злочинаца, поклоника хортијевске идеологије, који у дубини душе гаје србомржњу, антисемитизам и презир према Мађарима који нису ни онда ни сада пристали на таква злодела?

Сомбор, 26. новембра 2014. 

Александар Вељић, председник Друштва за очување сећања на холокауст

(Фејсбук страница Александра Вељића)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

• Тибор Зађва: Спречити рехабилитацију турањског ловца Тибора Киша

Categories: Преносимо