Емил Влајки: Одговор С. Каргановићу или „Обојена револуција“ у РС је успела

emil-vlajki-240Прије пар дана, појавио се на политичкој сцени господин С. Каргановић са својом „оригиналном“ тезом како је „обојена револуција“ у РС пропала ствар, те како су њени протагонисти: појединци, НВО и слични, доживјели пораз. Догматизам и ограничен начин мишљења господина С. К., не би за нас био занимљив, да се овдје не ради о животу и смрти Републике Српске. Свеједно, тог господина не ћемо више у овом тексту спомињати. Али, поводом „обојене револуције“ на нашим просторима морамо рећи слиједеће:

– Никада једна таква „револуција“ у свијету није била боље изведена и није боље успјела.

– Њени наизгледни протагонисти (појединци, НВО, поједине групе грађана, итд.), углавном су били димна завјеса.

– Основни циљ „револуције“ био је инсталирање у Предсједништву БиХ таквог српског члана који ће спровести, заједно са два друга члана, неопходне уставне реформе које ће довести, када то буде било захтијевано од Запада, до стварања централизиране БиХ под управом Бошњака умјерене муслиманске оријентације, а на принципу: „један човјек, један глас“.

* Технички је то изведено уз помоћ фамозних врећа из иноземства које су садашњем српском члану Предсједништва БиХ осигурале побједу.

– Други, здружени циљ „револуције“ је био навођење опозиције у РС да, заједно са Бошњацима, на нивоу БиХ, направе западну, пробошњачку власт, што се у овом часу управо догађа.

– Оба су циља, како се сада чини, савршено постигнута.

– У овом контексту, за Запад, ентитети и Дејтон, па ни сам Предсједник Републике Српске, немају више никаквог значења, што је јасно изражено у писму намјера двојице министара иноземних послова, Велике Британије и Њемачке, од прије неколико дана.

Нама се у једном тренутку учинило, да српски политички представници, позиције и опозиције, никада неће пристати да руше Републику Српску, али се све више чини да нисмо били у праву. Поред тога нам се чини да „М. З.“, различитим средствима, ужурбано настоји да, у овим тренуцима, унутар српског политичког корпуса осигура квалифицирану већину за рушење Дејтона кроз припремљене уставне реформе које ће РС свести на обичну административну јединицу.

Зато предлажемо да се хитно конституира Народна скупштина РС на којој ће основна точка дневног реда бити очување Дејтона и јачање самосталности Републике Српске.

Непријатељ је „анте портас“ (пред вратима), и да парафразирамо Десанку Максимовић: „Немамо више времена“ за политичко надмудривање и оклијевање.

Наслов и опрема: Стање ствари

(НСПМ, 10. 11. 2014)



Categories: Преносимо

8 replies

  1. Није ми јасан непријатан тон професора Влајкија према г. Каргановићу. Текст С. Каргановића носи и неке шире перспективе, које свакако треба узети у обзир. Но, и ја сам хтио да реагујем на тај текст, посебно у свијетлу „британско-њемачке иницијативе“, па је разумљиво да проф. Влајки, као много упућенији од мене, има друге закључке о успјеху „обојене револуције“ у БиХ. Данашња изјава г. Додика да Иванић, Чавић и Босић раде против РС, побуђује и нека питања за све у политичком животу Републике, па, надам се, и за дијалог проф. Влајкија и г. Каргановића. Прије свега, постављам питање о односу странке г. Додика и СДС-а. Они очигледно не прихватају савјете од добронамјерних кругова у Бгд да направе „велику коалицију“. Без ње, јасно је и проф. Влајкију, нема „одбране Дејтона“ у Скупштини РС, а још мање у Скупштини БиХ. СДС је највећи губитник ових избора јер се подметнула за г. Иванића, а није ништа добила. Ту погрешку направио је и изворни Караџићев СДС, када је уступио мјесто предсједника владе БиХ, ХДЗу године 1991. у замјену за Изетбеговићево обећање Милошевићу, да ће му дати члана Предсједништва СФРЈ умјесто Богића Богићевића. Изетбеговић обећање није одржао, а Срби су почетком рата остали без међународно признатих представника. Када сам упозоравао представнике СДС те године да чине опасну ствар и да се рат у Либану толико дуго водио због „размјештаја функција“ између вјерских заједница, лаконски су ми одговарали да „Шеф зна шта ради“ и да „смо добили министарство шума, а шуме су Србима најважније“. У том смислу г. Влајки јесте у праву када тврди да избор г. Иванића у Предсједништво БиХ представља побједу „обојене револуције“. Али, сада је и РС субјект међународног права и у том смислу г. Каргановић јесте у праву када тврди да није успјела „обојена револуција“. Додао бих само да је побједа г. Додика била веома тијесна и стечена највише интервенцијом патријарха у вријеме изборне тишине. Г. Додик, осим погрешног односа према СДС-у, даље понавља погрешан однос према ХДЗ-у изворног СДС-а, што му се ових дана враћа као бумеранг.
    Најзад, питање односа са Бошњацима, које је у средишту балканске кризе, захтјева дугу елаборацију, која једном мора да почне у нашој јавности.

  2. Јучерашња Политика доноси поглед уваженог професора Н. Кецмановића на политику БХ Хрвата:
    http://www.politika.rs/pogledi/Nenad-Kecmanovic/Nova-strateska-partnerstva.sr.html
    Данашња, сасвим другачију вијест из које се види да су у току настојања да се г. Додик избаци из власти на нивоу БиХ:
    http://www.politika.rs/rubrike/region/Izetbegovic-nudi-HDZ-u-ulazak-u-vlast.sr.html
    Треба пратити развој ове ситуације. Не бих волио да се обистине моја предвиђања да г. Додик у односу са ХДЗом, може да прође као Караџићев СДС. То не би било у интересу ни једног конститутивног народа у Босни. Али, ко води рачуна о интересима наших народа? Како написа један бошњачки интелектуалац на сајту Исламске заједнице БиХ: „Никада нисмо имали веће признање језика и других одлика идентитета и никада нисмо горе живјели.“

  3. @Александар Живковић
    Могуће је да грешим, али ми се чини, да све тумачите кроз неке личне односе. Шта је то „пријатан“, а шта „непријатан“ тон у текстовима, који донекле различито процењују ситуацију. Зашто би текстови у питању били контрадикторни, када и један и други слично гледају на ситуацију, с тим, да Влајки инсистира на појачаној опрезности? И зар није добро, када потпредседник Српске тражи још већу будност? Зар мислите, да је Ваше упозорење у вези ситуације једини исправан поглед? Ипак рат у Либану се није водио због „размештаја“ функција. Лакше је било, да Вам лаконски одговоре, него да Вас упозоре, да нисте „надлежни“. Линк о Изетбеговићу је препричавање, а не његова изјава, те се тешко може узети за неки аргуменат, јер не знамо шта је стварно рекао. Питате се, ко води рачуна о интересима НАШИХ народа. Који су то НАШИ народи, на које мислите? И онда додате, да је Додик победио захваљујући нечијој „интервенцији“.

  4. Постављате права питања. Волио бих да сам у стању да одговорим. Бојим се да ће нам се, по обичају, прекасно, касти само.

  5. @ Александар Живковић
    Како да будете у стању да одговорите, када где год загребем, Ваше успомене не одговарају чињеницама. Тачније, имате своје сопствено тумачење истих. Можда сам погрешно запамтио, али ми се чини да сте хвалили Блажа Јовановића, око црногорске обале. Када потражих нешто о томе нађох: „Naime, Sutorina u Bokokotorskom zaljevu na Jadranskom moru, ukupne površine 75 kvadratnih kilometara, koja je do tada pripadala Bosni i Hercegovini, dodijeljena je 1947. godine tadašnjoj Narodnoj Republici Crnoj Gori. Učinjeno je to, kako se navodi, dogovorom Đure Pucara i Avde Hume u ime BiH, te Blaže Jovanovića u ime Crne Gore, uz dopuštenje tadašnjeg državn og vrha SFRJ na čelu sa Titom i Bakarićem. – See more at: http://www.24sata.info/vijesti/regija/213028-foto-sutorina-zivot-na-tromedji-bih-crne-gore-i-hrvatske-ulazak-u-eu-ce-ionako-srusiti-sve-granice.html#sthash.Ra8psiXz.dpuf „. У истом чланку стоји, да су у ранијим временима грађани са тог подручја плаћали порез у Требињу, које није било у Црној Гори. Из овога бих рекао, да Блажо није био посебно правдољубив, како га Ви престављате.

  6. Одличан податак. Тражили су цио ХН, а послије и Тито Котор за Хрватску. Ово што наводите, потврђује не моју, него тезу историчара из тих крајева, Бранка Петрановића, да границе у Боки нијесу утврђене до 1948.г., односно када је у питању Превлака ни до данас (в. књигу Ивана Калуђеровића о том проблему).

  7. Господине Живковићу, покушајмо пажњу усмерити на једну по једну чињеницу. Где сада извукосте Тита и Котор. Али ако већ треба да Вас потсећам, ја Вас сада питам, када је Котор био део неке „црногорске“ државе? Позивање на Петрановића, не доприноси и ништа не доказује. Како можете, да кажете, да питање Превлаке није решено. И ту ме опет упућујете на неку књигу. Није довољно гомилу књига прочитати, већ треба нешто и разумети. Остајете дужни за одговор о Б. Јовановићу и отимању туђе територије. И није тада био он важан, већ, прочитали сте „државни врх“. А понашао се, као и сви други у то време.

  8. Kотор је вијековима био дио црногорске, зетске државност, опет морам да Вас упутим на књигу недавно упокојеног академика Милоша Благојевића о развоју наше државности. А био је и у саставу Црне Горе једно вријеме под Светим Петром Цетињским, који како рече сада патријарх са Карађорорђем, чини један процес националног ослобођења. Не знам што ово коментаришемо под темом о РС. Можда би било упутније да се позабавимо обећањима датим Караџићу о изласку РС на море, које су изиграна, а и цијела источна Херцеговина је сачувана само захваљујући жртвеној упорности и јунаштву једног црногорског политичара, Предрага Булатовића. Нека и он и Блажо Јовановић, буду поменути у овом дану опште саборности. Поздрав са Врачара. Радо ћу сјутра наставити дијалог о свим питањима које помињете. И отац ми каже исто што и Ви, да много читам, а не разумијем ништа.

Оставите коментар