Никола Варагић: Родољубље и национализам нису исто

nikolavНехришћански антропоцентризам води у (негативну) индивидуализацију и атомизацију – у разбијање органске заједнице, а да се при томе не развија ни појединац, као (слободна, аутономна, непоновљива) Личност. Атомизација успева тамо где се људи не боре против греха – гордости, егоизма. Антропоцентризам је испреплетан са егоцентризмом, онтолошким нихилизмом и моралним релативизмом. Код егоцентрика, човек је центар света (тј. он сам), „човек је мера свих ствари“. Постоје антропоцентрици који мрзе људски род, па и себе (последица испреплетености са модерним нихилизмом и релативизмом, али и због испреплетаности са античким и католичким учењем, које је јерес, које се усталило, касније и кроз калвинизам – да је људска природа од самог почетка грешна, да су сви људи подједнако грешни и да људи могу само да греше – а све то је на неком другом нивоу испреплетано са деловањем „палог анђела“ који мрзи људски род, те су људи, под тим утицајима, Бога који воли људски род – „убили“). Након „коперниканског обрта“, након појава теорије еволуције и теорије релативитета, и из њих проистеклих философија, човек који је центар света, али и „грешка“, сада схвата да је и „нико“ и „ништа“ у односу на природу и свемир. Па опет, човекобоштво, како међу научницима, тако и међу окултистима, није нестало. Због гордости. Човек је и даље мера свих ствари – у овом времену и простору, осим код неофита, код којих је Бог и даље мера свих ствари – у смислу да се пориче слободна воља и лична одговорност, зато ни неофити и формално религиозно код којих не постоји критичко мишљење, улазак у суштину вере, не разумеју хришћанску антропологију (и истовремено не разумеју ни теоцентризам). 

Зато волим да кажем да је од оног који верује да Бог постоји, глупљи само онај који верује да Бог не постоји. „Слобода коју људи имају не смета промислу Божјем, нити промисао Божји смета слободи“ – Св. Јустин Ћелијски.

***

У претходним деловима напоменуо сам да се у свету истовремено одигравају два процеса која су, (само) на први поглед, парадоксална (противречна, за оне који их неразумеју): са једне стране, одвија се процес индивидуализације и атомизације човечанства, док се  истовремено, са друге стране, спроводи колективизација, униформизација, унификација, тотализација од стране свевидећег ока/Великог брата. Атомизација прати глобализацију, коју воде и користе одређене групе људи (одређене силе) за градњу (нове) Вавилонске куле (формирање светске владе).  То су, као што смо видели, старе владарске породице Западне Европе, повезане са Ватиканом, масонским (и окултним и рационалистичким) организацијама и крупним капиталистима (старим капиталистичким породицама). Глобализатори глобализацију користе за окупацију и унификацију света. Зато глобализација, само наизглед парадоксално, подстиче атомизацију човечанства. Укрштају се индивидуализам и колективизам онолико и онако како то одговара овим групама глобализатора. Градови и престонице попут Њујорка, Лондона, Париза… постала су места у којима се обликује слика света. У њима је установљена „истина дискурса“, апологија „империјалног дискурса“. Настаје „урбани дискурс“, који „глорификује хибридност као норму, а стигматизује другог“, оног „који се налази ван Мегалополиса[1]„. Ствара се „царство једнообразне вулгарности“, ствара се привид (симулација) слободе избора (шароликост колективитета индивидуалних медиокритета – сви су исти у истицању различитости, сви се труде да буду оригинални, али у оквиру свог колективитета/стада), шири се индивидуализација, атомизација, тако да долази до све већег (умног и емотивног) отуђења човека од другог човека, или настају мање групе које се као чопор (или секте) држе заједно и свака се бори за своју „територију“. Владајућа елита, врх пирамиде, је изнад антагонизама тих група. Унутар тих група/чопора/секти, влада колективистички дух. Тако атомизирано друштво није у стању да се организује и пружи отпор режиму. Настаје „дуални град“, али је само „класа господара“ хоризонтално и вертикално – и надидеолошки и наднационално (али имајући у виду да „припадање Мегалополису јесте припадање неком политичком субјекту“) – организована. Економским речником: настају монополи, нестаје конкуренција. Радницима се даје „слобода управљања“, али се за све питају директори и функционери Партије. Вековима је стварано „јавно мњење“ и вековима се развијају и примењују технике утицаја на „јавно мњење“, посебно у последњих пола века са развојем технологија и неолибералног система образовања.

Српска владајућа елита униформисана/унификована је од стране окупатора (глобализатора), сада заједно покушавају да униформишу/унификују све грађане Србије, цео српски народ, тачније, да свима који се не слажу са њима, свима који нису православни хришћани, „промене свест“. То раде и рационалисти и окултисти. Данас гледамо врхунац таквих вишедеценијских „тотализација“, које су почеле још почетком 20. века, а замах добиле после 1945. године.

***

Национализам није у духу хришћанског универзализма, јер су у Христу сједињени људи из различитих народа, нација, раса. Национализам је израз колективистичког духа и егоизма, а не органске заједнице. Саборност није исто што и колективизам, који је рђава хомогеност. Иза национализма – у колективизму – крију се појединци који се плаше слободе и избегавају одговорност, који нису на путу да постану Личности, већ свој егоизам испољавају кроз стадо, а таквих има доста међу верницима унутар Цркве, зато што Личност постаје онај ко стоји сам – мимо стада (али не буквално сам, у механицистичком смислу, у смислу да није део заједнице, пошто се Личност ствара у заједници кроз међуљудске односе, тако се побеђује и егоизам, већ – да стоји сам пред Богом, собом, другима, прихватајући лично осећање греха и личну одговорност за спасење, да сам доноси одлуке и сам да дела и тамо где нико неће, не зна или не сме и да стоји иза својих одлука и дела – свако сам носи свој крст, зато Христ поручује да треба волети Њега, пре и више него оца, мајку, брата, сестру, супружника, сина, кћер… па и свој народ или нацију. Зато је прва и најважнија заповест љубити Бога сваким атомом своје душе, срца, ума, тела… Зато тако особена – аутономна – личност није егоиста. Националисти су често и непотисти, зато им је тешко, немогуће, да прихвате ово Христово учење). Колективизам је идеологија људи са робовским менталитетом, са „инстиктима стада“, који не смеју да се издвоје из масе, који у масу и осредњост враћају сваког ко покушава да се издвоји, који се не радују успеху комшије већ желе да „комшији цркне крава“ – то је идеологија лажно скромних људи који због сопствене слабости неуспех у самореализацији и остваривању жеља траже у свакоме само не у себи.

Данило Киш овако пише о национализму: „Притиснут идеологијама, на маргинама друштвених кретања, збијен и изгубљен међу конфротираним идеологијама, недорастао индивидуалној побуни, јер му је она ускраћена, индивидуум се нашао у процепу, у празнини, не учествује у друштвеном животу а друштвено биће, индивидуалиста а индивидуалност му ускраћена у име идеологије, и шта му преостаје друго него да своје друштвено биће тражи другде? Националиста је рефулирани индивидуалиста, национализам је рефулирани (колективни) израз тог и таквог индивидуализма, идеологија и антиидеологија… Ако појединац, у оквиру друштвеног пројекта, није у стању да се „изрази“, или зато што му тај друштвени пројект не иде на руку, не стимулише га као индивидуу, или га спречава као индивидуу, што ће рећи не даје му да дође до свог ентитета, он је приморан да свој ентитет тражи изван идентитета и изван тзв. друштвене структуре. Тако он постаје припадник једне слободнозидарске скупине која поставља себи, бар на изглед, за задатак и циљ проблеме епохалне важности: опстанак и престиж нације, или нација, очување традиције и националних светиња, фолклорних, филозофских, етичких, књижевних итд. Са теретом такве, тајне, полујавне или јавне мисије, Н. Н. постаје човек акције, народни трибун, привид индивидуума…  Национализам је, дакле, превасходно негативитет, национализам је негативна категорија духа, јер национализам живи на порицању и од порицања. Ми нисмо оно што су они. Ми смо позитиван пол, они негативан… Циљеви национализма увек су достижни циљеви, достижни јер су скромни, скромни јер су подли. Не скаче се, не баца се камена с рамена, да би се достигао свој сопствени максимум, него да би се надиграли они, једини, слични, а тако различни, због којих је игра започета. Националиста се, рекосмо, не боји никог, осим свога брата. Али од њега се боји страхом егзистенцијалним, патолошким; победа изабраног непријатеља јесте његов апсолутни пораз, укидање његовог бића. Пошто је страшљивац и никоговић, националиста не истиче себи више циљеве. Победа над изабраним непријатељем, оним другим, јесте апсолутна победа. Стога је национализам идеја безнађа, идеологија могућне победе, загарантована победа, пораз никад коначан. Националиста се не боји никога, ‘никог до бога’, а његов бог јесте бог по његовој мери. Рекли смо, дакле, бити националиста значи бити индивидуум без обавезе.“[2]

Међу националистима можемо наћи формално религиозне, или, формално религиозни често су (и) националисти. Киш пише да је национализам „негативна категорија духа, јер национализам живи на порицању и од порицања. Ми нисмо оно што су они. Ми смо позитиван пол, они негативан“. Игуман Евменије овако описује формално религиозне: „Религиозну зависност одликује потреба да се одговорност за свој узајамни однос са Богом пренесе на јаког учитеља… да би избегао ту одговорност. При таквој уцерковљености човек је мотивисан ‘од’ а не ‘ка’, он тражи бекство од ђавола а не кретање ка Христу… У религиозном животу такав човек тражи могућност да сатера себе у тесне оквире формалне религиозности, то јест, оне која се ослања на форму, уместо да, по Апостолу Павлу, задобије слободу у Христу.“ Код националиста „ми нисмо оно што су они“, код формално религиозних „човек је мотивисан ‘од’ а не ‘ка’, он тражи бекство од ђавола а не кретање ка Христу“, он одговорност за свој узајамни однос са Богом преноси на јаког учитеља. Националисти следе идеалистички нормативизам. Националисти су традиционалисти који „свој идентитет црпе из историје, из једне секуларизоване есхатологије, где прошлост постаје будућност. То су крајње јефтина животна, политичка и духовна решења. То је бег из садашњости у прошлост који ниједан једини проблем не решава[3]„. Националиста да би да у кући живи патријархално – да има послушну жену и децу, а ван куће да живи као неолиберал – да чини прељубу, да следи етику егоизма. Често не успева ни једно ни друго. Тако слаб, кривца тражи у другима и другачијима. Зато су скупови националиста, често, скупови гневних људи, који су пуни мржње. То је још један разлог зашто је национализам рђава хомогеност (колективизам).

Међу националистима можемо наћи разочаране марксисте (комуниста), који су после слома комунизма нову колективистичку идеологију пронашли у национализму, и тако наставили борбу против либерализма и индивидуализма, пошто су тако образовани за време комунизма (рђаве хомогености). Зато је међу националистима највише радикала и комуниста (и бивших комуниста који су сада формално религиозни; некада су формално религиозни постајали комунисти).

Националиста је човек-маса. Киш пише: „Циљеви национализма увек су достижни циљеви, достижни јер су скромни, скромни јер су подли. Не скаче се, не баца се камена с рамена, да би се достигао свој сопствени максимум, него да би се надиграли они, једини, слични, а тако различни, због којих је игра започета. Националиста се, рекосмо, не боји никог, осим свога брата. Пошто је страшљивац и никоговић, националиста не истиче себи више циљеве. Националиста значи бити индивидуум без обавезе“. Сетимо се Ортеге („Побуна маса“) и разлике између човека-масе и племства:  „Одабрани људи, а не маса, живе суштински подређено. Такви људи не спознају властити живот све док га не ставе у службу каквих виших циљева. Кад им такви циљеви недостају, постаје им нелагодно и смишљају нове норме, још теже и строжије, којима се покоравају. Племство је синоним живота проведеног у раду и сталном улагању напора да човек превазилази самог себе… Већина мушкараца и жена није кадра ни за какав напор осим наметнутог, што је нужна реакција на неку спољну потребу. Оно мало познатих људи који су спремни за спонтане и доборовољне напоре јесу одабрани људи, племенити, једини активни а не само реактивни; за њих је живот вечна напетост, непрестани тренинг, а тренинг је исто што и askesis. То су аскете“. Човек-маса „као да је то нешто најприродније, тврдиће да је добро све што у себи затиче“. Ето како је глобализација повезана са атомизацијом. Са развојем демократског друштва и након научно-технолошког напретка у 19. веку, што је учинило обичног човека из средњег сталежа у најбогатијим државама Запада (наизглед) слободног и све мање зависног од физичког рада, који се сместио „у изобиље средстава“, Ортега пише да се десило нешто „парадоксално, али ипак природно: зато што му је читав свет био отворен, а животне могућности широке, обичан просечан човек је затворио своју душу. Побуна маса проистиче из тог душевног запечаћења… Верују да имају право на сопствено мишљење о предмету без икаквог претходног напора да то мишљење обликују… Појединац у свом духу затиче прегршт већ готових идеја. Он одлучује да ће се њима задовољити и сматра себе интелектуално потпуним. Изван себе не налази ништа што га задовољава. Човек-маса верује да је савршен“. Такви су добрим делом, националисти који су се појавили међу Србима и у Србији у доба Ортеге, али и након 1990. године када је дошло до обнaвљања демократског поретка. Тада је српски модел човека-масе, који више деценија није смео да мисли, са затеченим знањима са којима је индроктриниран током комунизма (између осталог и о томе како су сви једнаки) и након краха комунизма кратким курсом из преткомунистичке историје, поверовао да има право на сопствено мишљење, па је свако мислио да може да буде председник, да би баш он био најбољи селектор фудбалске репрезентације и томе слично. У стварности, као и у случају наде која се појавила 2000. године, народ (маса) је „превеслан“ од стране владајуће елите и њихових господара у иностранству, држава је окупирана, „обичан човек“, човек-маса се и даље суштински ништа не пита, али је слободан да у кући или на улици говори шта хоће и за себе мисли да је бог.

Националиста не разуме и не прихвата „идеју ранга“. Иван Иљин овако описује „идеју ранга“: „Људи по природи нису једнаки; и то није несрећа, већ дар Божји. Ми само треба да препознамо тај дар и да с њим правилно поступамо. Правилно – то јест на одговарајући, праведан начин. ‘Звезда се од звезде разликује у слави’ (1 Кор. 15, 41); исто се и човек од човека разликује по снази, здрављу, способностима, моралним квалитетима, умној проницљивости, снази воље, духовном сазрцању и реалним поступцима. Не видети све то значи бити слеп, негирати то је бесмислено, а пренебрегавати – штетно. Болестан човек није за војника; он ће само бити на терету болници. Слаб човек не може да вуче терет или да копа земљу: то би га брзо убило. Бесмислено је талентованог виолинисту претварати у столара, даровитог математичара у морнара, генијалног песника у шефа одсека, способног трговца у кувара, човека рођеног да буде шумар – у механичара. Али исто тако је бесмислено, или чак погубно, од разбојника правити чиновника, давати издајницима и лоповима право гласа, уводити шпијуне у министарство спољних послова, именовати фалсификатора новца за министра, произвести кукавицу за маршала или партијског интриганта за кардинала[4]„.

Национализам је тековина републиканизма – „револуционарне демократије“. Идеологија национализма и појам „нација“ настају унутар револуционарне Француске и неопаганске Немачке. Националиста је рационалиста, образован у традицији просветитељства. Зато је његов бог – бог по његовој мери. Националиста је и паганин, образован у традицији неопаганизма и пантеизма. Зато је националиста и романтичар. Зато је националиста попут припадника или постаје припадник „слободнозидарске скупине која поставља себи, бар на изглед, за задатак и циљ проблеме епохалне важности“.

Национализам није исто што и родољубље, зато што је родољубље претпостављено (православном) хришћанству. Родољуб није егоиста. За националисту, нација је пре Христа. За родољуба, Христ је испред свега (или ако није хришћанин, ако је атеиста, универзалне људске вредности су испред свега, а те вредности су добрим делом настале и обликоване унутар хришћанске цивилизације, и још увек се делом одржавају у постхришћанској цивилизацији – како ће изгледати у будућности, показаће време, али ће се свакако продубљивати разлике). Родољуб је богољуб. Националиста је идеолог. Идеолози су демагози. Родољубље постоји и ако народ нема своју државу. Националиста нема без државе, националисти су увек близу државних ресурса које користе да би „бранили нацију“. Родољуб поштује друге народе, право на различитост, и за себе тражи то право. Националиста припаднике других народа жели да асимилује у своју нацију, националиста лако постане ксенофоб и расиста. Родољубље је позитиван етнофилетизам (када је претпостављен Цркви као литургијској, есхатолошкој, наднационалној заједници). Родољуб не поистовећује духовну заједницу са државном. Националисти је држава у којој он напредује и остварује своје жеље важнија и од народа који живи у њој, од њених грађана. Национализам је негативан етнофилетизам. Етнофилетизам је, иначе, од стране Православне Цркве, проглашен за јерес – јер дели људе сједињене у Христу.

Код православних народа није дошло до свеправославне саборности, код католика је „саборност“ наметана из Рима, па није у питању саборност већ универзализам, тј, тоталитаризам. На исти начин глобализатори намећу „универзалне“ људске вредности (глобализатори једног дана могу да буду и муслимани…), зато ће се продубљивати разлика између хришћанских вредности и таквих „универзалних“ људских вредности. Те разлике се већ сада јасно уочавају у односу између хришћанске (традиционалне) и нехришћанске (модерне) породице; између моногамног брака између мушкарца и жене, и, слободног хетеросексуалног, слободног (и моногамног али) хомосексуалног и – ту су скоро исти неолиберали („плејбој“ са „зечицама“) са Запада и талибани (арапски шеик са харемом) из Азије – полигамног брака (јагњеће бригаде са певаљкама и трбушним плесачицама).

Шта је суштина приче о национализму и која је разлика у односу на родољубље? Етнофилетизам значи љубав према свом народу, шире схваћено према својој заједници, са којом делиш добро и зло. Зато је важно које се вредности негују у некој заједници. Хришћанин воли Бога, који је Целина, више него било шта људско и земаљско и зато не може да негује етнофилетизам на јеретички начин, да свој народ, као део Целине, ставља изнад Целине, зато у њему мора бити љубави за све људе, цело човечанство, за све што је Бог створио.

Српски народ се као историјски народ појављује након примања хришћанства. Средњевековну Србију нису створили, развијали и бранили националисти, већ родољуби. У хришћанској средњевековној Србији развијана је правна свест, тј. ишло се у смеру поштовања личности сваког човека, развијана је саборност, а не колективизам. Срби стварају своју државу, своју Православну Цркву, развијају свој језик и писмо. Формира се хришћански идентитет српског народа. Дакле, народа, а не нације. Језгро народа чине православни Срби, основу идентитета чини православна вера. Православни Срби стварају државу. То се дешава 700 година пре Француске револуције. Срби су изгубили државу, али су остали родољуби. Након неколико векова православни Срби обнављају државу на таласу европског национализма и романтизма. То се завршило (покушајем) стварањем југословенске државе и југословенске нације. Срби су постали Југословени, атеисти и комунисти, прихватили су латиницу као своје писмо. Па опет крајем 20. века долази до „народног самоосвешћења“, а почетком 21. века до, настанка, од споља изазвано, самосталне државе (републике) Србије (одвајањем Црне Горе из државне заједнице Србија и Црна Гора). Сада живимо у првој републици Србији, Србија је први пут у историји – република. То је наслеђе социјалистичке републике Србије, наслеђе социјалистичке републике Југославије.

Само што сам написао претходне пасусе, у Данас-у сам прочитао текст проф. Зорана Стокића (Машински факултет, БУ), који се савршено уклапа у причу да је важно које се вредности негују у некој заједници, у причу о „изгубљеној“ генерацији, у причу о индивидуализму и колективизму, атомизацији… Текст проф. Стокић почиње цитатом Емила Диркема: „Индивидуализам је друштвени производ, попут свих врста морала и свих религија. Појединац прима од друштва чак и морална веровања која га обоготворују. То је оно што Кант и Русо нису схватили. Они су свој индивидуалистички морал хтели да изведу не из друштва, него из појма изолованог појединца“. Затим проф. Стокић пише: „Године 1989. имали смо прву прилику да у доба пада Берлинског зида заједно са другим државама реалсоцијализма закорачимо у грађанску демократију. Та је прилика пропуштена… Данас је година 2014, а када је у питању наше грађанско друштво – у неупоредиво смо горем положају него 1989. године. Зашто? Зато што се број грађана у периоду од 1989. до 2014. свео на минимум, на занемарљив број“. Проф. Стокић износи познате либерал-комунистичке (лењинистичке, титоистичке) разлоге зашто је то тако: „Наша политичка и културна елита је својим чињењем и нечињењем уништила, по мом мишљењу, онај најважнији друштвени ресурс – критичну масу грађана коју смо некада имали. А имали смо је само зато што Тито није био непријатељ науке: факултети и научни институти били су по својој природи расадници грађанске културе“. Да је постојала та подршка великог вође и та критична маса (да ли то важи и за академију и академике?), ваљда би се СФРЈ демократизовала, из те критичне масе изашла би нова грађанска елита и Србија би постала демократска држава. Зар на факултетима и институтима није настала та политичка и културна елита? Ако су „научни радници“ имали подршку великог вође, и критичну масу, зашто то нису искористили, шта их је онемогућило да развију грађанску културу? Кога криве? Текст као да је писао млади Стеван Филиповић. Истовремено проф. Стокић „комунистичку фазу“ (под вођством Ј.Б.Т.) назива једном од „безбројних метаморфоза деспотије“. То је заиста натприродан феномен – да унутар комунистичке деспотије (диктатуре) настане критична маса грађана коју штити и негује деспот (диктатор).

Проф. Стокић текст почиње цитатом Диркема, где он Канту и Русоу пребацује да нису схватили да свој индивидуалистички морал, који су они хтели да изведу из појма изолованог појединца (атомистички, механицистички, его-и-антропо-центристички схваћеног појединца), могу да изведу само из друштва, јер је свака, па и хришћанска религија друштвени производ (а не „производ“ Свете Тројице), јер друштво, а не Бог, човека и обоготворује (обожење без Бога!?). Зато проф. Стокић наглашава: „Да би опстало, свако друштво се служи колективним васпитањем којим уобличава карактер својих чланова – индивидуа… Карактер ваше личности директан је производ друштва, културе у којој сте одрастали! Ваша је индивидуалност формирана у скупу друштвених институција: породици, општини, школи, на послу, медијима, у групама истога ранга, црквама… Детету се преноси максимум стечених ‘заједничких’ понашања, оно се припрема да живи као други – али ипак на свој индивидуалан начин, јер ће на крају имати свој карактер, свој темперамент, своје когнитивне способности, особен склоп црта личности. Неке културне матрице воде ка либералном, а друге ка деспотском индивидуализму[5]„. Наравно, ниједна културна матрица не води ка православном „индивидуализму“, јер „медитирање над политиком произашлом из ‘светог писма’, никада нам неће пружити средства за грађанску организацију економског и политичког живота и за увођење више правичности и хуманости“. Када проф. Стокић помиње политику произашлу „из ратних пораза“, могу да се сложим, то јесте погубна политика, и свакако да постоји одговорност и СПЦ за стање у коме се данас налазимо, а то стање, по проф. Стокићу, „показује да просечан становник Србије ни у 21. веку није своје менталне способности изградио на концепту тројства времена! Зато ‘временско мишљење’ које краси оно мало грађана које још имамо ваља корисно употребљавати, а не ућуткивати. Само нам такво мишљење може помоћи да изађемо из садашњих потешкоћа и не видимо шта би га могло заменити“. Међутим, као што сам на више места истицао, највећа одговорност за стање у којем се налазимо лежи у титоистичкој академској, политичкој и културној елити – они владају деценијама уназад и зато је одговорност на властодршцима. Из те елите проистекли су национал-комунисти, та елита је створила турбо-фолк и Пинк (имитацију западњачког попа и шунда). На крају се у ријалитијама и на Пинку завршиле и иконе грађанске, друге Србије, а Б92 постаје урбанија верзија Пинка. Они који се томе одупиру, унутар грађанске односно друге Србије, нису само противници национализма, већ и родољубља, они су толико анационални, толико интернационалисти, да за њих српски народ – као народ који има хиљадугодишњу историју и све оно што то носи са собом – ништа не представља. Ту нема ничега вредног, јер је та историја повезана са православним хришћанством. То је разлог зашто су либерал-комунисти мање омиљени у народу у односу на национал-комунисте – ниједан народ, ниједна заједница, не жели да доведе на власт такве. Када би поново настала Југославија, они би се на попису изјаснили као Југословени. Српски народ више не жели да ствара Југославију, већ Србију, Срби више не желе да буду Југословени, већ Срби.

Оно што истичем јесте да то треба радити на хришћански и родољубив начин, а не на просветитељски и националистички начин. Смисао хришћанског живота је живот у заједници. Хришћанин, да подсетим, разликује духовну заједницу од државне. Само осећање љубави, припадности, лојалности… некој заједници, у праисторији – свом племену, старије је од хришћанства, то је нешто исконско. И природно и хришћански је волети свој народ, своју заједницу. Православно-хришћански универзализам не гуши разноврсност, не подстиче једнообразност. Како унутар једног народа, једне заједнице, тако међу народима, међу заједницама. Хришћанин, ако је заиста хришћанин, никада, али никада, не заборавља Божје заповести; не заборавља да у Христу нема ни Јеврејина ни Грка, ни мушкарца ни жене; да је ближњи и незнанац и странац и другачији; да нико није безгрешан и да Бог суди; да је Христ дошао да позове грешнике на покајање, да ће на Небу бити велика радост због сваког грешника који се покајао и да Сунце сија и добрима и злима; да треба љубити и своје непријатеље, да се против зла не треба борити чинећи зло. Хришћанин зна да ће богаташу – свакоме ко је везан само за земаљско – бити тешко да уђе у Царство Небеско. Хришћанин преузима одговорност за свој узајамни однос са Богом и не преноси га на јаког учитеља, прихвата лично осећање греха и личну одговорност за спасење. Хришћанин је истовремено и „либерал“ и „социјалиста“. Хришћанин је истовремено и родољуб и космополита. Хришћанин је истовремено и појединачан и општи човек. Под општи човек спада и родољубље – љубав према свом роду, народу. Хришћанин људи себе, своје ближње, чланове своје породице, своје локалне заједнице, своје колеге, свој народ, али и незнанце, странце и непријатеље, хришћанин воли све људе, зато што хришћанин на првом месту љуби Бога, који је Љубав. Зато хришћанин не ствара идолопоклонички однос према својој држави, зато хришћанин нема идоле. Хришћанин зна да је у односу на Бога мали, али да је у Богу велики, већи од света и световног, природног, зато хришћанин не може да буде малограђанин, провинцијалац, са паланачким духом, али ни глобализатор.

Дакле, позитиван етнофилетизам било би то хришћанско осећање љубави према својој етничкој заједници, свом народу, али да та љубав није испред љубави према Богу и свему ономе што љубав према Богу носи са собом. До сада су се људи који су имали и неговали то осећање љубави и оданости према свом народу називали националистима, патриотама, суверенистима, родољубима, десничарима. Пошто је „национализам“ и „националиста“ стигматизован појам, негативан етнофилетизам,  повезан са антихришћанском и антисрпском левичарском револуцијом и либералним прогресом, али и са негативним традиционализмом, ретроградним оријентализмом, предложио сам да се онај Србин који воли свој народ и своју Цркву (или само поштује, не мрзи, ако је атеиста) и не мрзи другачијег – не мрзи људе из других народа, дакле онај ко није шовиниста, ксенофоб, фашиста, не назива више националистом, већ искључиво – родољубом; да се љубав према свом народу назива – родољубље, а не национализам, да се направи јасна разлика између родољуба и националиста (националисти пале пекаре Албанаца у Сомбору и Новом Саду због дешавања око фудбалске утакмице Србија – Албаније[6]). „Патриота“ је туђица, као и „суверениста“, појам који је више везан за државну заједницу, „десничар“ може да буде и левичар, односно и онај ко није десничар – ако се десничар веже искључиво за веру и Цркву (и позитиван етнофилетизам) – може да буде родољуб, да воли свој народ. Малограђанима реч родољуб звучи превише старомодно, а речи попут националиста, патриота, суверениста звуче веома напредно. И они који нису православни хришћани могу истовремено да буду и родољуби и космополите. Народи који желе и имају своју државу, желе да имају суверену државу, желе да буду слободни и сами уређују своју државу и друштво, потпуно свесни и повезаности и зависности од региона и света. Србија није била, Србија не треба да буде етнички чиста држава, у Србији има места и за друге народе, Србија треба да постане држава свих њених грађана.

ПРОМЕНА СВЕСТИ (24. део)


[1] Слободан Владушић: “Црњански, Мегалополис“, Службени гласник, Београд, 2011.

[2] Данило Киш: “О национализму“, 1973, По-етика, књига друга 1974. (интервјуи); Пешчаник.нет 27.06.2008. http://pescanik.net/o-nacionalizmu/

[3] Напомена 14, 19. део

[4] Иван Иљин: “Бела идеја“, Логос, Београд 2011.

Српски лист, “Идеја ранга“, www.srpskilist.net/ideja-ranga

[5] Др Зоран Стокић: “Грађани и времена“ (поводом Данасове дебате “Шта је сада грађанска Србија“), Данас. 14. 10.2014, www.danas.rs/gradjani_i_vremena

[6] Епархија бачка Српске православне цркве придружила се апелу Исламске заједнице Србије и позвала све грађане, посебно вернике те епархије, да се уздрже од сваког вида насиља према суграђанима албанске народности, односно муслиманске вероисповести. Епархија бачка је позвала грађане и вернике да осуде такве поступке, државу да своје грађане заштити, а одговорне приведе правди. “Заповест Господња јасно налаже да оно што не желимо да нама чине други, не чинимо ни ми њима, и свако ко себе сматра хришћанином обавезан је да испуњава вољу Божју“, наводи се у саопштењу Епархије бачке. Додаје се да муслимани у Србији не могу бити одговорни за провокативне иступе својих сународника из Албаније и свако угрожавање њихових живота и имовине је за осуду. Исламска заједница Србије јуче је најоштрије осудила дивљање групе хулигана по војвођанским градовима – Новом Саду, Вршцу, Старој Пазови и Сомбору. Исламска заједница Србије апеловала је на јавност, државу и СПЦ да се придруже тој осуди. Танјуг, 18.10.2014.



Categories: Преносимо

12 replies

  1. „Национализам није исто што и родољубље, зато што је родољубље претпостављено (православном) хришћанству.“

    Да је ово којом срећом писало на почетку текста, уштедео бих петнаест драгоцених минута. Је л’ и ово цитирано „рекао Киш“ и да лу су самоубице из Масаде били родољуби? А Леонидини Спартанци? Јапанске камиказе из Битке за Пацифик? Бранитељи тврђаве Аламо?

    Текст достојан о.Пајсера и његовог чинодејствија

  2. Очекивани одговор национал-комунистичког БОТА.

  3. Има у тексту јако добрих „места“, али и оних која по мени апсолутно не стоје.
    Покојни Небојша М. Крстић у својој књизи „Победити или нестати“, (а умео је често и „уживо“) цитира св. Филарета Московског: „Личне непријатеље воли, непријатеље рода презири, непријатеље Отачаства – сатири“.
    Такође, постоји читав „правац“ који се назива хришћански национализам и шта ћемо са тим? Шта са: Морасом, Кодреануом, или нашим Љотићем? Нису хришћани, или нису националисти? Шта ћемо, на крају са Небојшом Крстићем и Образом до краја 2001? Не могу да посматрам ни Љотића, ни Крстића као разочаране комунисте. Није све баш тако једноставно, нити лако решиво.
    Уједначавање, егалитаризам, нису продукти комунизма, већ су се највише исказали у комунизму. Увео је то још Милош, кад је правио модерну Србију – да се не би нико издигао изнад њега. Зато је „највиши ранг“ у тадашњој и данашњој Србији – чиновник. Да се треба борити против егалитаризма – треба, то је идеја вертикале, насупрот већ више од два века доминантне хоризонтале, или „напретка“ (прогреса). Мени лично су Еволини погледи у овом смислу најближи, а не мислим да сам мање хришћанин због тога.
    И није Србија, поготово Немањићка, водила само ослободилачке ратове. Та врста правдања је ем нетачна, ем непотребна.

  4. Што се тиче Кишовог текста – мислим да је ту неопходно урадити search/replace речи „национализам“ и „шовинизам“ и онда добијамо заиста одличан штиво!

    У комунистичко доба једна од већих превара јесте да су, са прљавом водом шовинизма, успели да избаце и национализам; као што су уместо сепаратизма (Стане Доланц) убацили погрешан термин „иредентизам“ (припајање дела територије матици), тако су уместо „љубави према својима“ (национализам) убацили „мржњу према другима“ (шовинизам). А већина „стада“ је рекла „па то је свеједно, да ли национализам или шовинизам, кога брига?“ А и оно „иредента“ им много добро звучало, много лепше него „сепаратиста“.

    Узгред, да је у Кишовом тексту писало „О шовинизму“ сигуран сам да га портали типа Пешчаника (или Е-новина) не би тако бесомучно „рабили“; уклапа се ово у борбу против „великосрпског национализма“ – он јесте непостојећи али борба против њега је реално наплатива.

  5. Свакако не треба да важи ретроактивно, па да свуда исправљамо и одвајамо родољубе од националиста.
    Зна се шта хришћанина чини хришћанином.
    У мом тексту нема да је Немањићка Србија водила само ослободилачке ратове, већ да се српски народ у историји појављује као хришћански, а српска држава под Немањићима, да је Свети Сава духовни отац српског народа, личност која је усмерила српски народ да буде уз Христа до краја времена.

    Владимир Вујић у тексту “Наш нови национализам и Европа“ 1935. године пише: “Напори интернационале – кроз делања својих ложа – ишли су напоредо са напорима наше нације за ослобођењем. Национализам нам је био карбонарски, либералистички, масонеријски обојен, пун буржоаских полета и нада. Знања, знања и књига – викало се све од Доситеја па до апостола, последњих, европских цивилизација. Патетика Змајева – ‘Знање је светлост, знање је моћ’ – патетика типично малог грађанина била је израз те тежње за ‘светлошћу’. А ту су светлост истицале пред нас, замамну и пуну обећања, све радионице интернационала… Тај стари либералистички, просветитељски, национализам ишао је руку под руку са стварним најогорченијим непријатељем национализма. Тај стари патриотизам, натучен фразама о ослобођењу ради ‘уздизања луче просвете великих народа’, ишао је интимно напоредо са организацијама којима ни најмање није стало до тога да се ослобођени Јужни Словени здруже у велику националну државу. А најмање хришћанску “.

    Говор Патријарха Варнаве на дочеку православне нове 1937. године: “Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација – то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење. A да су изгубили памет показује њихова недоследност и противречност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима – и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље – међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто време. Може ли то бити? Како се те две супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам“.

  6. Претходни одговор је упућен “једнорогу“.

    Слажем се са вама, господине Лазићу, у вези Киша и шовинизма. Ако објавите и други део, или читаоци прочитају цео 24. део на мом блогу, где помињем позитиван етнофилетизам и негативан интернационализам, биће јасније.
    Господин Павков и ја смо расправили шта смо имали пре две године. Он је националиста (атеиста, комуниста, пролетер) који не схвата и не прихвата да је вернику Бог испред свега. Родољуб све претпоставља Богу. Он то не прихвата. Само, не знам зашто чита Библију ако га нервира и одузима му време.

    Да подсетим на један од разлога зашто мислим да православни верници треба да праве разлику између родољубља и национализма: “Идеологија национализма и појам „нација“ настају унутар револуционарне Француске и неопаганске Немачке. Националиста је рационалиста, образован у традицији просветитељства. Зато је његов бог – бог по његовој мери.“

  7. Појавио се нови геније: „Очекивани одговор национал-комунистичког БОТА.
    Па даље, „Родољуб све претпоставља Богу.“.
    И на крају мало пропаганде:“ Ако објавите и други део, или читаоци прочитају цео 24. део на мом блогу, где помињем позитиван етнофилетизам и негативан интернационализам, биће јасније.“.
    Таман посла, да човек почне да проучава недобудног филозофа. Надам се, да ћемо бити ускраћени даље презентације „дела и мисли“ господина Варагића. Ипак је то чиста наука, за научне институте.

  8. „„Родољуб све претпоставља Богу.“
    Родољуб све претпоставља роду, а богољуб – Богу. Какогод, аутор је већи комуниста од мене јер ово што сам успео да похватам из целог писанија своди се на неку врсту Манифеста интернационалне богомољачке партије (у оснивању).

    Што се тиче мог „атеизма“, ја сам господине Варагићу сасвим просечан Србин, један од оних што са Господом општи на основу узајамно преузетих обавеза; он мени дозвољава да живим по свом, захваљујем му на здрављу и томе што ме не уводи у искушења више него што је нормално, славим Њега, Његовог Сина и Крсну славу али се трудим да Му не досађујем молитвама и зажњавањем… Мислим да на тај начин доприносим како би Он и његови пуномоћници боље могли да се посвете Вама, и вама сличним талибанима.
    Дакле – ја сам задовољан у свом „атеизму“, а био бих још задовољнији кад неуки филозофи – аматери не би узимали себи за право да деле атесте о томе ко је „прави“ хришћанин а ко није. Али у божијем обору за сваку живуљку се нађе места, тако да ни Ви не правите нарочиту штету; то што радите више је еколошки него социолошки проблем.

  9. @prevrat
    Морам да протестујем у име свих комуниста, чланова СКЈ и моје лично, што нас упореди са „филозофом-аматером“. Протестујем и у име талибана! Они знају ште желе и шта раде за разлику од „филозофа-аматера“.

  10. @слободан млинаревић
    Извињавам се у име Савеза пролетера и у своје лично име 🙂 Текст ме је подсетио на један давни текст Влада Дапчевића па…

  11. @слободан млинаревић
    @prevrat
    Стварно сте одлични примери национал-комунистичких ботова и комунистичког васпитања и образовања (човека-масе). Срећом, са вашом генерацијом, такви полако нестају.

  12. @Varagić Nikola
    Тужно је, када се неко заклиње за хришћанске идеале, а на овако тужан и јадан начин дикфалификује друге, који не мисле исто. Па које ту талибан, стаљиниста, комуниста, шта ли већ. Неупоредиво би било боље и корисније, да се бавите производњом, економијом и сличним питањима него идеологијом и оснивањем, како рече ПРЕВРАТ, “ интернационалне богомољачке партије“.
    Тешко ће од тога имати користи ова држава и српски народ.

Оставите коментар