Ознаке

, ,

kijevska-rusijaКијевска Русија Георгија Вернадског сматра се за класично дело историографије о средњовековној Русији. Издата је први пут на енглеском језику 1948, као део замисли Георгија Вернадског и његовог колеге, историчара Михаила Карповича, да у серији од десет књига обраде практично целокупну руску историју. Иако ова замисао није у целости реализована, због Карповичеве смрти, Вернадски је за њу написао пет књига које су живо сведочанство о његовом свестраном познавању ране руске историје, отелотвореном у Кијевској Русији, другој књизи ове серије. Више детаља о књизи можете пронаћи у приказу Милоша М. Милојевића.

Одломке из књиге који ће у пет наставака бити објављени на Стању ствари  одабрао је историчар и преводилац Урош Миливојевић. Захваљујемо се власнику издавачке куће Утопија, Мирославу Крстићу, на његовој доброј вољи да уступи материјал за објављивање. Књигу Георгија Вернадског можете наручити преко интернет сајта Утопије.

Георгије Вернадски: Жена у Кијевској Русији

Георгије Вернадски

Георгије Вернадски

У својој обимној монографији „Кијевска Русија“ Георгије Владимирович Вернадски је пружио приказ не само политичке историје руских земаља од 9. до почетка 13. века, већ и  свеобухватан преглед државног уређења, друштвених односа, културног развитка,  цртица из свакодневног живота, спољне политике…Из поглавља „Друштвена организација“ преносимо одељак посвећено улози жене у кијевском раздобљу руске историје. Вернадски је у својим делима аргументовано оспоравао разне окоштале и нетачне представе о руском друштву средњег века, али и каснијих епоха, па је тако и овде чинио покушавајући да што верније представи положај жене у Кијевској Русији.

Жена у старој Русији пречесто се представља као потпуно подређена мушкарцу. Оне су наводно биле лишене сваког облика слободе и присиљене да живе у оријенталној изолацији. Истина је да су московске владарке и принцезе из 16. и 17. века живеле повученим животом у приватним одајама (терем) унутар царске палате. Исти обичај је примењиван и у бољарским и трговачким породицама, мада мање строго. Што се, пак, обичног света тиче, било је другачије, тако да се традиционални поглед о подређеној улози жене у Русији не може прихватити безрезервно чак ни када говоримо о московском раздобљу.

За кијевско раздобље таква оцена би била апсолутно неодржива. У то доба, жене су, и у правном и у друштвеном погледу, уживале знатну слободу и независност. У различитим аспектима живота показивале су одређено самопоуздање. Средином 10. столећа, имамо жену како влада Русијом (кнегиња Олга), док друга, у 11. веку, отвара женску школу при манастиру који је претходно основала (Јанка, кћи Всеволода I). Кнегиње су слале сопствене емисаре страним народима (два члана руског посланства упућеног у Константинопољ 945. године представљали су жене). Становници Кијева обратили су се жени, маћехи Владимира Мономаха, да обнови мир међу кнежевима (у време првог сукоба Свјатополка I и Владимира Мономаха 1097. године).

Ако се окренемо фолклору, видећемо да је ратница била популарна хероина у староруским епским песмама. Пољаница, пустоловка из степа, у руским билинама подсећа на Амазонку из класичне старине. Географски гледано, обе јунакиње изводиле су подвиге у истој области, на доњем Дону и у Азовској области. Колико нам познато, мит о Амазонкама одражава важну чињеницу из живота донских и азовских племена скитског и сарматског периода превласт матријархата у родовској организацији.

Не би требало занемарити могућност да је матријархат био основа друштвене организације појединих прасловенских племена и, посебно, појединих антских родова. Ако је тако, сразмерно независна позиција жене у Кијевској Русији може се барем делимично објаснити остацима матријархалне традиције. Вероватно није случајно то што најранија верзија Руске правде, међу сродницима који су имали право и дужност да освете убиство рођака, поред синовца помиње и сестрића.

Kћери Јарослава Мудрог

Kћери Јарослава Мудрог

У целости посматрано, староруски род описан у Руској правди и другим изворима сасвим је јасно припадао патријархалном типу. Ипак, жени су истовремено била зајамчена извесна права. Као симбол друштвене вредности људске јединке у та времена, за жену је била одређена крвнина, али је износ био раван половини суме која се плаћала за убиство човека из средњег слоја двадесет уместо четрдесет гривни.[1]

Жена, чак и ако је била удата, имала је право да поседује имовину. У складу с византијским узором, руско породично право признавало је мираз у облику новца који је жена доносила у брак свом мужу, као и предбрачне дарове (propter nuptias donatio), које је мушкарац поклањао својој невести. У руском језику се за мираз користио израз приданое, а за предбрачни дар вено. Поред тога, удата жена је могла да поседује све врсте имовине, без обзира на то да ли је имовину наследила од родитеља или ју је сама стекла. Уобичајен извор прихода за жену, удату или неудату, били су ручни радови. Према тзв. Црквеном статуту Јарослава Мудрог, који је у ствари састављен у 13, а не 11. веку, мушкарац који би украо конопљу или лан који је узгајала његова супруга, односно било коју врсту тканине, плаћао је глобу. Према Руској правди, након мужевљеве смрти, жена је добијала сву имовину коју јој је он дао, као и све оно што је лично поседовала. Штавише, удовица се признавала за главу породице ако је у браку било деце. Њој је поверавана управа над покојниковим имањем. Када би деца сазрела, имала су право на свој део поседа, али су део морала да одвоје мајци за њено издржавање (прожиток). Ћерке су наслеђивале имовину баш као и синови, осим у породицама смерда.

Након христијанизације Русије, брак и породични живот стављени су под заштиту и надзор цркве. И у том случају може се рећи да у кијевском раздобљу права жена нису била скрајнута. Према већ поменутом црквеном статуту, муж је морао да плати глобу у случају прељубе. Права кћери такође су била заштићена, барем до извесне мере. Ако би родитељи натерали ћерку да се уда против своје воље, а она због тога извршила самоубиство, они би се сматрали кривим.

Хришћанство је на два начина утицало на став руског друштва према женама. С једне стране, према византијском тумачењу хришћанског учења, жена је због Еве сматрана одговорном за првобитни грех. Према Повести минулих лета, грчки мисионар је подучавао кнеза Владимира, излажући му кратак преглед библијске историје: „…Спочетка, најприје, род човечији сагреши са женом… јер посредством жене испаде Адам из Раја.“

С друге стране, један од основних постулата византијског хришћанства било је поштовање Свете Девице која је, родивши Спаситеља, спрала љагу са женског рода, после чега је названа Богомајком или Богородицом (грч. QeotόkoV). Као што је Владимиру рекао грч ки проповедник: „…а посредством жене оваплоти се Бог и заповједи вјернима да уђу у Рај.“

На тај начин, црквено учење истовремено је и унижавало и славило жену. Аскетско монаштво жену је посматрало као главни извор искушења за мушкарца. За монахе и оне који су их следили жена је пре свега била сосуд ђавола. У исто време, црква је, заједно са монаштвом, ширила поштовање Богородице широм руских земаља. Штавише, сталне молитве Богородици упућивали су и мушкарци, а не само жене.

Будући да се духовни живот не да измерити, верски утицаји остају недодирљиви. Предмет даљег разматрања може да буде питање који је аспект хришћанског учења о жени оставио дубљи траг на руској души, позитивни или негативни. Када се све сабере, руска жена је више стекла него што је изгубила. Као што ћемо видети, од деградације Еве највише је пострадала староруска књижевност.


[1] О руском брачном праву и законском положају жене у старој Русији: Владимирский-Буданов, Обзор, 411-468.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Advertisements