Америчка концепција предузетног пионира који није везан за простор него учествује у непрекидној колонизацији, наметнула се у великом делу света људима који желе да буду успешни, али све више и свима који уопште желе да опстану у новим околностима.

У ери владавине атлантског глобализма, нечији (успешан) живот није више везан за одређено место. Постаје наметнут, а многима и пожељан, путујући, номадски живот, проведен у колима, авионима и возовима, телефонирајући или на интернету, подржан масовним медијима и транснационалним развлачењем живота преко граница.

Људи могу бити физички близу на разним физичким местима – у продавници или аутобусу, а да у сваком другом смислу буду странци.

Некада је просторна близина идентификовала заједницу и њене унутарње везе и припадност.

Данас, под плаштом победничке атлантске цивилизације појединци, живећи у својим кућама, све више као да живе живот целог света. Не померајући се с једног места они имају илузију да учествују у функционисању не само сеоских, градских и регионалних већ и глобалних простора.

Људи су издвојени од директног суседства, немају контакт са стварним, реалним, ближњим, а истовремено су њихови животи преплављени гласовима, сликама, звуцима, идејама играма, бојама и новостима из целог света.

Нове технологије, пренос слике на даљину, интернет, путовање и комуникације, релативизовале су физичке димензије времена и простора.

У условима модерности локалне просторе обликују друштвени утицаји који су од њих веома удаљени. Родбински односи, религијска припадност, локално заједништво, национална култура, чврсто утемељени на одређеним просторима као гарантима континуитета, поремећени су захукталим модернизацијским, и нарочито глобализацијским процесима. Сигурност познатог која је тако важна за осећај дубинске сигурности и место као извор идентитета драматично су пољуљани. Зато је ипак трагање за домом, за утемељењем, за местом припадности карактеристично и за грађане владајуће империје.

Неатлантске традиоционалне културе нашле су се у тешком положају. Већина садашњих елита у традиционалним срединама, у сталној журби да умноже своје богатство или осигурају каријере не могу и не желе да се запитају да ли су процеси глобалног „распадања простора“ на делове који се тек слободним или насумичним избором мрежно повезују, неумитан или привремен – док траје доминација атлантизма.

Припадници тих условних и углавном самозваних елита које не уживају поштовање свог народа чине све да се ослободе своје везаности за простор са кога потичу, као да се ту ради о неком примитивном реликту кога се по сваку цену и што брже треба ослободити.

Зато је тешко одбранити чак и старе и богате европске земље, а камоли сиромашне земље на ободу империје – мету колонизације.

У новије време неки руски мислиоци позабавили су се овим проблемима, а један од најзначајнијих је Александар Дугин са својим виђењем геополитике. И та нова промишљања доприносе томе да се сада у Русију мора гледати као у наду за заустављање обезличавања света, његовог колонизовања од атлантских центара моћи. Још се није дошло до јасних и једноставних закључака који ће помоћи у постављању јаке алтернативе атлантском глобализму, али сигурно је да за почетак и ми морамо поставити себи одређена питања.

Да ли је то што нам је срце пуно кад изађемо из наших градских кавеза и нађемо се пред лепотом питоме природе у Шумадији, Босанској Крајини, потресном изложености равног Косова, величанственошћу планина Старе Херцеговине, Црне Горе, Источне Србије – само сентиментална слабост или могући извор снаге? Не треба да нас претерано растужи ни то што смо грешећи до Неба нашом делатношћу много тога што нам је Бог дао учинили ружнијим а не лепшим – да се то исправити. За почетак треба да престанемо да се стидимо што волимо своју земљу. Није то доказ провинцијалног примитивизма и заосталости него доказ да смо другачији. Да не припадамо цивилизацији чији су симбол оне котрљајуће преријске биљке плитког корена, већ цивилизацији храстова дубоког корена који нам сваке године уступају бадњаке да прославимо Рођење Богочовека. Једине наше наде и наде целога света.

Без обзира на лоше стање и великог дела руске елите, руски народ још увек доживљава своју земљу као Мајку Русију. Неки други народи немају и нису ни имали такав доживљај своје земље. Не ради се о примитивном стадијуму развоја већ о различитости! Ми смо Словени. Православни Словени. Зар и ми немамо право да доживљавамо Србију као мајку? Србијанци, питајте Србе из Републике Српске како доживљавају Србију. Питајте и оне који су из ових или оних разлога принуђени да функционишу по законима атлантске империје, Србе из расејања како доживљавају Србију. Снага коју простор даје може да се црпи и са даљине. Може се бити и грађанин света али не мора се одустајати од простора који се осећа као свој.

Да би се избегло провинцијско безразложно бусање у груди, које између осталог даје разлога „елити” да се дистанцира од свог тла и свог народа, наш повратак у своју земљу (без које смо остали) треба да почне захвалношћу. Вера коју су прихватили наши свети преци дала нам је праву меру. У Светој Литургији молим се и „за овај град, (село) за сваки град, крај и оне који бораве у њима”.

Србија није само наш простор који нам је Бог дао да га уредимо. Она је и наш свети простор. „Не можемо да копамо и да мотика не звекне о кости сродника наших и не одјекне болно у душама нашим”, говори Свети Николај Српски у молитви за свој народ.

Што пре се свега овога подсетимо, бићемо ближи обнови своје снаге. Нисмо ми ни прва ни последња генерација на српској земљи да бисмо је олако распарчавали и распродавали. И допуштали да њом, пљујући је, у тријумфалним поворкама гази ко стигне.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Categories: Преносимо