НАТО или економске санкције неће одвратити руског председника Владимира Путина, а неутрална Украјина је прихватљива
Руска изрека каже: Ако се бојиш вука, не иди у шуму. Запад је залутао у украјинску шуму и разјарио руског вука, само да би сазнао да га се боји. Време је да потражимо пут изласка.
Политика Запада изграђена је на две погрешне претпоставке. Прва је да морамо да зауставимо реваншистичку Русију. Теза је како су, ето, Руси јуче освојили Крим, данас освајају источну Украјину, а сутра – ко зна – можда Естонију или Пољску? Ово је управо одраз у огледалу руске ноћне море о освајачком походу НАТО, јуче Пољска и Естонија, данас Грузија, а сутра – ко зна – можда чак делови Русије? Обеспокојавајућа међусобна сумњичења која подсећају на 1914.
У ствари, пре него што су Руси (донекле оправдано) видели догађаје у фебруару ове године као поход Запада за контролу Кијева – није постојао нити један доказ који би подупирао тезу о руском реваншизму. Они који указују на Грузију греше. Грузија је та која је 2008. покренула рат. Русија и Украјина су земље повезане дубоким социјалним, културним и историјским везама, Кијев је назван „мајка руских градова“. И поред тога, у Украјини Руси желе само утицај, а не и територију.
Фраза „морамо да зауставимо Путина као што смо зауставили Хитлера“ није ништа више од оног како мали Ђокица замишља политику. Путин – са којим сам се често сретао док сам био амбасадор Уједињеног Краљевства у Москви – није идеолошки фанатик: пре бих га описао као Талерана[1], прорачунатог и прагамтичног рестауратора статуса своје земље у свету. Заузимање Крима је свакако илегално и фактор дестабилизације, али је то био паничан одговор на јединствен сплет околности – а не некакав покушај обнове Совјетског Савеза. Такође, ми смо у праву када треба уверимо оне који се осећају угрожено, што је НАТО учинио одлуком да се оснује јединица за брзо реаговање. Ми смо у праву и када осуђујемо катастрофу малезијског авиона на лету МХ 17 који је, према јуче објављеном извештају, готово извесно оборен. Али, идеја да ће звецкање оружјем убедити Русију да је НАТО озбиљан у својим намерама је смешна. Ако Руси не обраћају пажњу на НАТО гаранције о безбедности, какву препреку би им представљало приступање Украјине НАТО савезу?
Друга погрешна претпоставка јесте да ће економске санкције зауставити Русију. Ми смо од Другог светског рата Русији шест пута уводили санкције, без успеха. Тако ће бити и сада. Прошлог викенда, на самиту НАТО у Њупорту, са призвуком разочарења, констатовано је да су санкције приволеле Русију на примирје које је сада на снази. У стварности, САД, УК и Украјина су пружале отпор склапању примирја – које је Русији у источној Украјини оставило све полуге у рукама. Украјину је натерала на примирје чињеница да су изненада почели да губе рат.
У последње две недеље постало је сасвим јасно да су Руси спремни да иду до краја ради постизања својих политичких циљева у Украјини. Ретки овде верују да ми треба да идемо до краја да бисмо их зауставили. Једино што можемо да урадимо је продужавање агоније и гурање Украјине у још већу беду. Срећом, јаз између ватрене реторике самита у Њупорту и умерених одлука говори да се тако и схватила ситуација. Снаге за брзо реаговање, упркос захтевима Пољске, неће бити постављене на границе Русије. Усвојена је одлука да се помогне војсци Украјине, али не са озбиљним наоружањем (јер им ионако не би помогло да добију рат).
Такође, самит уопште није ни додирнуо најосетљивије питање за Русију – приступање Украјине НАТО савезу, а такође су чланице НАТО, у приличној мери, обезвредиле своја страховања од руског реваншизма неодлучношћу да повећају издвајања за одбрану. На самитима у којима сам учествовао изјава како ће неко „настојати да повећа давања“ значила је да неће ништа предузети.
И, као што су већ многи коментатори приметили, зaхтеви Русије – неутрална Украјина са уставним механизмима заштите популације на истоку земље – нису нешто неизводљиво. Ми се споразумевамо са Кином, Ираном, Северном Корејом и, ма како неудобно било, време је да дође до споразума са Путином. Један део је једноставан јер Украјина у било ком случају неће стећи услове за пријем у НАТО у скоријој будућности. Преговори о прихватљивом облику аутономије источне Украјине биће много тежи део посла. Лопта је у рукама Руса и неће је испустити док се не задовоље њихови интереси.
У међувремену украјински председник Порошенко треба да се позабави националистима и десничарима, код којих би било какав уступак изазвао гнев. У овом случају санкције и могу да буду од неке користи – са понудом да се укину као средство којим би се олакшао пут до постизања споразума.
Овај случај поставља озбиљна питања о сврсисходности западне политике у односу на Русију. Излаз из овог кошмара се месецима јасно видео, али да избегнемо сада међусобно оптуживање. Постоје и даље значајни улози за које се вреди борити. Демократска, просперитетна, прозападно оријентисана (не и у савезу) Украјина може да буде сјајан пример за остале земље са којима Русија граничи, а поновно успостављање економске сарадње са Русијом представља кључни процес у привлачењу те земље на линију европских оквира, како год споро и тешко било.
Тони Брентон (Tony Brenton) је бивши британски дипломата и амбасадор у Русији (2004-2008)
Са енглеског посрбио: Aerial6
[1] Шарл Морис де Талеран-Перигор или Талеран (фр. Charles Maurice de Talleyrand-Périgord; Париз, 2. фебруар 1754 — Париз, 17. мај 1838) био је француски дипломата. Служио је и Луја XVI, затим власти за време Француске револуције, па Наполеона, а после њега Луја XVIII и Луја Филипа Орлеанског. Био је јако цењен као један од најсвестранијих и најутицајнијих дипломата у европској историји. (Википедија)
Categories: Посрбљено
Оставите коментар