Ђакон Ненад Илић: „Селфи“ Србије или О грађанској непослушности

Пролазећи поред киоска нисам могао да не видим на насловној страни дневних новина „селфи“, нарцисоидни аутопортрет обеућене репрезентативне групе младих „слободних“ људи, снимљен неколико секунди пре сатирања живота једног мање „слободног“ младог човека. Било би ме срамота да купим новине и погледам о чему се све ту ради. Ипак, нездрава радозналост натерала ме је да пронађем фотографију на интернету, не бих ли се у самоћи пред компјутером још мало на миру згражао. Хвала власницима и уредницима једног од бројних латиничних издања директног преноса „европске Србије“. По свим испробаним правилима пропаганде, они су ми у покушају да ме врате на киоск и наговоре да купим штампану верзију свог производа, понудили само размрљану слику и тако отворили очи. На морбидном „селфију“ препознао сам себе и све људе које виђам на улицама.

ni-12920142

Није то „селфи“ спонзоруша и криминалаца којима забога не припадамо, то је „селфи“ свих нас који по општеважећим упутствима покушавамо да принудно скупљамо тренутке задовољства и среће у жељи да заборавимо оне који се у истом тренутку муче. Уживај кад можеш. Свако за себе. Немогуће је, па често и нездраво покушавати да све време саосећамо са целим светом. Тешко је и скоро немогуће саосећати и са целим својим народом. Тешко је саосећати и са људима које срећемо, са својим комшилуком, па и са својом породицом и пријатељима. Тешко је саосећати. Бљутаво множење медијских атракција овог типа као да покушава да нас убеди да је немогуће саосећати сем каналисаних и строго омеђених излива сентиментализма. Уздах, можда суза у оку за време гледања потресних призора које нам каналисано медији нуде – довољно је да се ипак осетиш човеком. Индивидуализам је победио! Чувај своју срећу како знаш и умеш јер ипак је она највиша вредност!

Можда можемо да покушамо да у овој Роршаховој новинској мрљи препознамо себе, згрозимо се и коначно се тргнемо. Помоћ у том правцу била би на пример да и кад се сабласна фотографија уживања „репиксуализује“ је не делимо на друштвеним мрежама сем можда као мрљу која нам помаже у препознавању сопственог тренутног стања. Време је да освестимо своје незадовољство и да почнемо да развијамо грађанску непослушност. За почетак требало би да ограничимо финансирање медија који нас трују уместо да нас лече. Грађанска непослушност, неучествовање у ланцу тровања, може довести до освешћивања наших виших потреба и људскости, као и одговорности за блато у коме се налазимо. Онда можда можемо заиста озбиљно да се позабавимо сада тешко видљивим путевима за поновни излазак на смисаони пут.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Селфи о коме причате је само почетак приче. Завршни селфи (ЗА САДА!) смо могли да пратимо у свим новинама, тв каналима и др. Тај селфи употпуњује слику ДЕМОНСКЕ СРБИЈЕ, а не европске, како сте је назвали. Наиме, те кокошке су својим потписима, тзв нагодбом, признале да су дно, унеређене од страха да ће остати још који дан, а могуће и који месец, у затвору – у систему који принудно окупља тај миље. И признале да су олош, само да не буду са другарима из бранше. То, уз документовани материјал изласка из затвора, где су све осим једне прекриле главу, да им се не виде лица, уз добацивања „родитеља“ новинарима „срам вас било“ је део целине селфија. И баш би Црква од свог снимљеног материјала – почевши са селфијем убиства момка на мосту, закључно са оним који ће тек да се сниме – могла да направи идеалан документарац: „Демонска Србија – ваше право да знате све“.
    А очекујем још селфија. Прво: сад ће „друштво“ – олош као и они (још нису потписали, али биће и то) – почети да их избегава, јер су кримоси са сертификатом, а плус „друкаре“ (ово друго може да им се обије о главу – буквално), затим селфи „родитеља“ и њиховог система вредности и односа фамилије и пријатеља (комшилука) према „породици“, треће: селфи будућег радног места ових домаћица и послодавца.
    Наравно: Црква би могла, у виду неког свештеника, да пошаље помоћ – можда нека и има више од две вијуге у глави. Ако помоћ желе – ваља пробати. Што се документарца тиче – завршили сте режију, а још сте и свештено лице, за филм о демонској Србији – више него довољно.
    Што се тиче „Блица“: а кад је био другачији?

Оставите коментар