Приказ књиге: Serbia’s Secret War. Propaganda and the Deceit of History, Philip J. Cohen, Texas A & M University Press, 1996.
(Нови стандард, 17. 8. 2013)
Др Мирослав Свирчевић (1970-2014)
Током ратова у бившој Југославији 1991-1999. године у западној научној литератури и публицистици појавиле су се бројне псеудонаучне публикације, неретко блиске правој ратној и расистичкој пропаганди, с амбициозним и претенциозним циљем да “научно” објасне и докажу стварне узроке крвавог распада заједничке државе јужних Словена.
Као по неком добро разрађеном шаблону, сви ови “научни узроци” крваве југословенске драме у оваквим књигама, могу се свести на три пропагандна стереотипа:
1) културну инфериорност српског народа у односу на друге, цивилизоване народе, која се посебно манифестује у неговању различитих историјских митова;
2) његовој вековној тежњи да подјарми себи суседне народе, посебно Хрвате, Бошњаке, Албанце и Црногорце;
3) његовој готово урођеној склоност ка свим облицима тоталитарних система и политичких идеологија, нарочито према фашизму и антисемитизму.
Једна од оваквих публикације је и књига доктора медицине Филипа Коена “Тајни рат Србије: пропаганда и историјска обмана”, објављена 1996, коју су својим позитивнм рецензијама подржали Стјепан Г. Мештровић (уредник) и харвардски професор Дејвид Ризман (Давид Риесман). Коен се у овој књизи у великој мери ослонио на памфлет Томислава Вуковића (право име Љубица Штефан) и Еде Бојовића “Преглед српског антисемитизма” (Загреб 1992). Упоредивши аутора са Ериком Фром, Стјепан Г. Мештровић је најавио како ће ова књига представљати право освежење у савременој светској историографијии, и то због “научног” обарања досадашњих, иначе укалупљених “предрасуда” и “српских пропагандних митова” о антифашистичкој улози Србије и српског народа током Другог светског рата.
Међутим, већ након површног читања Коенови књиге може се запазити да се ради о још једном у низу псеудонаучних и идеолошко-пропагандних памфлета (какви су нпр књига Бранимира Анзуловића “Небеска Србија: од мита до геноцида”, 1999, или књига Нила Малколма ” Косово: кратка историја “, 1998) с јасним политичким циљевима. Књига је заправо препуна фалсификата, полуистина, нестручне употребе историјских извора, натегнутих теза и злонамерних закључака. Њена садржина је толико контрадикторна да се већ на први поглед, без већег напора, могу уочити опречни и нелогични ставови, као и фалсификоване историјске чињенице у готово свим поглављима. Када се томе дода и чињеница да је Коен намерно или ненамерно пропустио да наведе и анализира неке изузетно значајне историјске феномене, добија се прави утисак шта је заправо био стварни циљ ове књиге. А њен главни циљ је да криминализује модерну историју Србије, с једне, и релативизује злочине НДХ, с друге стране. Другачије речено, Коенови књига је објављена с намером да историју Србије представи као историју злочина, да српску националну идеју потпуно изједначи са Хитлеровом расистичком теоријом о супериорности аријевске расе (у овом случају српске нације над осталим нацијама), да потре и маргинализује српски допринос антифашизму те да Србију представи као извор свеколиког зла на Балкану услед својих пронацистичких и профашистичких склоности. Штавише, у књизи је изражена симетрија између клерофашистичке НДХ и окупиране “Недићеве Србије”, при чему је колаборационистичкој српски администрацији додељена безмало централна улога у спровођењу холокауста у односу на остале балканске, па и европске земље. Но, Коен се није задржао само на овоме , него је уништавање Јевреја и њихову трагичну судбину у окупираној Србији приказао у светлу “историјског континуитета агресивног српског национализма и антисемитизма који угрожава не само суседе него и светски мир.”
СРПСКА УЛОГА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Читањем ове књиге стиче се утисак да су за време Другог светског рата Срби били Хитлерови савезници и непријатељи Јевреја, а да су само Хрвати (и босански муслимани) били на страни западних савезника и заштитници Јевреја од погрома. Образлажући овакве закључке, Коен је нагласио да су Срби дуго успешно крили чињенице о својој правој улози у Другом светском рату представљајући се као његове главне и највеће жртве, као једини учесници у антихитлеровској борби на Балкану и као једини пријатељи Јевреја. Срби су – наставља Коен – вештом манипулацијом и пропагандом успели да наметну своје виђење догађаја из Другог светског рата, чему је, нажалост, подлегла и модерна историографија. Тек недавно, након открића “нових” извора те другачијег читања расположиве научне литературе (реч је углавном о добро познатим књигама из времена југословенске комунистичке историографије, затим књигама из хрватске и америчке историографије и појединим мемоарима Љотићевих сабораца), добија се слика о идеолошко-техничкој колаборацији Србије са Хитлеровим окупационим снагама, што радикално мења досадашње закључке о Србима у светској историографији. Коен управо то жели да нагласи и зато је своју књигу назвао “Српски тајни рат: колаборација и историјска обмана”.
Основна теза књиге је да Србија није била савезник антихитлеровске коалиције за време Другог светског рата, него само једна од сателитских држава сила Осовине, која је показала највиши степен идеолошке и техничке колаборације са владом нацистичке Немачке, спроводећи политику геноцидног уништења Јевреја и свих несрпских народа, који се нису уклапали у давно сковани план стварања “Велике Србије”. Као доказ за ову тврдњу Коен је навео политику колаборационистичке владе генерала Милана Недића у окупираној Србији, који је још као предратни министар војске и морнарице “био отворени симпатизер нацистичке Немачке”. Генерал Недић је – тврди Коен – био највернији Хитлеров савезник на Балкану, нарочито у погледу доследног спровођења холокауста и антимасонске кампање. Да би лакше остварила свој злочиначки циљ, Недићева влада је формирала читав систем “геноцидних институција” и војних јединица по угледу на нацистичку Немачку, које су имале јединствену командну структуру. То су биле: Српска државна стража, Српска жандармерија (преузета из пропале Краљевине Југославије ), Специјална полиција града Београда и Српске Доборовљачка корпус Димитрија Љотића. Када се овим пронацистичким институцијама и војним јединицама додају и четници Драже Михаиловића као савезиници сила Осовине, онда постаје јасно да је учешће Срба у Другом светском рату на страни западних савезника само још један од митова, толико карактеристичних за српско национално биће.
За разлику од Срба – наставља Коен – Хрвати су водили потпуно другачију политику. Они су били једини народ у Југославији који је био прозападно оријентисан и политички окренут ка демократским државама Западне Европе. Овакво опредељење Хрвати су потврдили масовним учешћем у партизанским снагама Јосипа Броза Тита, које су се храбро бориле против Немаца и четника Драже Михаиловића.
Већ је на први поглед јасно да се овде ради о гомили фалсификата и злонамерних инсинуација. То је вероватно увидео и сам аутор овог памфлета, схватајући да се изведене конструкције не слажу са стварним историјским чињеницама. Због тога је на самом почетку књиге понудио “теоријско објашњење српских колаборације за време Другог светског рата,” како би ојачао своје тезе и закључке. Аутор је покушао да докаже како комплетна (идеолошко-политичка и техничка) колаборација Србије са силама Осовине има дубоке корене и да се “српски фашизам и антисемитизам ослањају на дугу традицију српског великодржавља и на нетрпељивост према Јеврејима и свим осталим народима који се супротстављају великосрпској хегемонији.”
ФАШИЗАМ ИЗ 1804.
Фашизам су заправо изумили Срби далеко пре Хитлера. Његове клице су настале за време Првог српског устанка 1804, да би четредесет година касније добио своје јасно препознатљиве одреднице у “Начертанију” Илије Гарашанина. На овај фашизам успешно се накалемио антисемитизам, тако да су Срби током своје модерне историје систематски дискриминисали Јевреје, што законодавним интервенцијама, што идеолошко-верском пропагандом и политичким акцијама. Врхунац расистичко-верске нетрпељивости према Јеврејима – наставља Коен – остварен је за време Другог светског рата, када је колаборационистичка влада генерала Милана Недића доследно спроводила мере у циљу спровођења холокауста. Као пример аутор је навео логор Сајмиште и антимасонске изложбу истичући да Србија директно сноси одговорност за ове деструктивне мере и антицивилизацијске поступке.
Као што се на први поглед може уочити, овде је реч о гомили невешто укомпонованих фалсификата, полуистина и метафизичких теза. По овом аутору Срби су први изнедрили фашизам, дуго пре Хитлера, и то баш током свог устанка за ослобођење 1804. године. Да ли то значи да је велики Њемачки историчар Леополд Ранке био у заблуди када је на основу забелешки Вука Караџића написао чувену, иначе веома читљиву историју Првог српског устанка. Издвојивши све оне законитости, процесе и догађаје које је сматрао општечовечански Ранке је мајсторски уобличио приповест краткотрајне Карађорђеве државе назвавши је Историјом српске револуције, чиме је хтео да нагласи њен значај не само за српску него и за балканску, па и ширу европску историју. Започео као локална буна у периферном турском пашалуку против дахијског терора, Први српски устанак се постепено преображавао у борбу за национално ослобођење и обнову државности, поставши тако и узор за друге покорене хришћане, посебно за Грке који ће свој устанак подићи 1821. године. Тако је о Првом српском устанку говорио Ранке, великан историјске науке и немачке културе.
Још веће инсинуације Коен је изнео у погледу “Начератнија”. На основу онога што је овај лекар написао о првом српском националном прогаму, може се поставити питање да ли је он збиља прочитао “Начертаније.” Он најпре каже да је Гарашанин уобличио програм српског фашизма, који се своди на присаједињење Србији свих земаља које “насељавају Бугари, Македонци, Албанци, Црногорци, Бошњаци, Мађари и Хрвати” применом најкрвавијих садистичких метода – свирепим ликвидацијама и протеривањем. Овде је потребно раздвојити две ствари:
1) фашизам као тоталитарни друштвени покрет са посебним идеолошким постулатима није тековина 19. него 20. века; његов настанак се везује за појаву велике економске кризе, за пад демократске уставности и тежњу да се сруши систем колективне безбедности успостављен версајским мировним уговором 1919. године, непосредно после Првог светског рата; због тога се појавио у ревизионистичким државама које нису биле задовољне исходом Првог светског рата; због тога “Начертаније” ни теоријски није могло да представља извор било каквог фашизма а нарочито не геноцида;
2) “Начертаније” је представљало тајни српски национални програм, који је настао у доба романтизма и општег националног буђења околини предреволуционарном Европе. Сличних националних програма је било свуда на Балкану, те је због тога злонамерно и нетачног оценити “Начертаније” као као манифест ” српски фазима “и” великосрпског хегемонизма “; Илија Гарашанин је израдио” Начертаније “1844. под извесним утицајем Чеха Франтишека Заха (иначе српског официра), који је деловао као агент пољског емигранта у Паризу Адама Чарториског (бившег шефа руске дипломатије); наравно, о ономе што је Коен написао нема ни говора у “Начертанију”, а нарочито не о широкој “лепези” најсвирепијих физичких ликвидација и депортација као главном методу за његово спровођење и елиминацију несрпских народа; тачно је само то да је Гарашанин јасно заокружио све оне земље на Балкану које је сматрао српским и које би због тога требало да припадну проширеној Кнежевини Србији; у питању су: Босна, Херцеговина, Црна Гора, северна Албанија, Срем, Бачка и Банат; у посебном поглављу о односима Срба и Бугара, Гарашанин је указао на снажан руски утицај у Бугарској, као и на потребу да се просветним, културним и црквеним утицајем међу Бугарима обезбеди српски противтежа; о српско-хрватским односима нема ни речи у “Начертанију” (што је често провоцирало бројне контроверзе у југословенској историографији).
Значајно је напоменути да су се и код суседних народа појавили слични национални програми. То је још пре двадесет година приметио Димитрије Ђорђевић истичући улогу историцизма у формирању модерних балканских нација и држава у 19. веку. Сличан политички програм је постојао у Грчкој под називом “Мегали Идеа”, затим у Бугарској, где су програми бројних политичких група захтевали стварање проширене “Санстефански” Бугарске, и напослетку код Албанаца под вођством браће Фрасер у време када је формирана Призренска лига (1878) , која је замишљена као обновљени паналбански савез главара из Скендербеговог доба. Сви каснији албански покрети позивали су се на начела Призренске лиге, настојећи да обједине све земље које су некада припадале Косовском, Скадарском и делимично Битољском (Монастирском) вилајету под управом уједињене албанске државе.
Као што се види, “Начертаније” не представља ништа посебно што би се могло оценити као ексклузивни феномен српске историје; то је био само један од многих политичких програма који су ницали у време конституисања модерних европских нација и романтичних заноса о обнови великих средњовековних држава. оно јесте предвиђало проширење српске државе (као и остали слични програми), али на оним принципима који су тада били сасвим легитимни иу духу тадашње историјске епохе. Оцена да је Гарашнинов програм био “фашистички манифест” јесте крајње злонамерна и нетачна.
ЛАЖ О СРПСКОМ АНТИСЕМИТИЗМУ
Следећа велика Коенови обмана јесте теза о дубокој укорењености антисемитизма у Србији. Као што је већ наглашено, аутор истиче да је Србија током своје модерне историје систематски дискриминисала Јевреје. Међутим, када се пажљивије погледају историјске чињенице, може се закључити да се и овде ради о потпуно неутемељеној и злонамерној тези. Као аргументе за своју тезу аутор је посебно нагласио два “законска” акта из времена уставобранитеља, који су посебном уредбом за време владавине кнеза Михаила поново били стављени на снагу, идеолошко-верске проповеди епископа Николаја Велимировића, и на концу политичку идеологију Димитрија Љотића и његове организације “Збор”.
Тачно је да су постојали извесни правни прописи који су били рестриктивни у односу на Јевреје у Србији по појединим животнима питањима. Међутим, постоје неке изузетно важне чињенице у вези с овим прописима, које је аутор намерно или из незнања потпуно превидео. Тачно је да је посебном уредбом од 1844. године Јеврејима било ограничено пословање и поседовање непокретне имовине изван Београда, као што је тачно да је посебним законом од 1856. године било забрањено новопридошлим Јеврејима стално настањивање у Србији. Ове рестриктивне мере су биле укинуте посебним владалачким актом 1859. године за време краткотрајне друге владе кнеза Милоша, да би поново ступиле на снагу за време друге влада кнеза Михаила 1861. године. Ипак, после извесног времена, углавном на интервенцију великих сила и Свеопште јеврејске алијансе, српска влада је декретом дозволила останак, односно повратак протераних Јевреја. Оно што је значајно у вези са овим правним прописима јесте историјски контекст у којем су сви они донети и ступили на снагу. Наиме, то је било средином 19. века у време владавине уставобранитеља када је антисемитизам буктао широм Европе па и Америке. У неким, много развијенијим и уређенијим државама (нпр. немачке земље, Хабзбуршко царство, Русија) Јевреји су били изложени много јачим рестрикцијама и дискриминацији него што је то било у Кнежевини Србији. Најрестриктивније мере у односу на Јевреје могу се уочити у немачким земљама и то још у 18. веку. Тако је нпр аустријска царица Марија Терезија протерала готово све Јевреје из Прага 1744. године. Тридесет година касније, тачније 1774. године, уследио је нови талас протеривања Јевреја под њеним покровитељством. Овога пута су били протерани Јевреји из Чешке и Моравске. Затим, године 1816. године готово цело јеврејско становништво немачког града Либека било је протерано. Међутим, у другој половини 19. века, тачније после уједињења Немачке 1871. године, било је донето неколико изразито дискриминаторских закона који су ограничавали права Јевреја на образовање и обављање одређених професија. Ови закони су били донети углавном под утицајем антисемитског памфлета “Јевреји су наша несрећа”, чији је аутор био Хајнрих Трајчке. Осим тога, антисемитизам је бујао иу другим европским земаљама. Нпр годиине 1716. године Јевреји су били протерани из Брисела, а 1775 . године из Варшаве. Ову акцију обавио је маршал Оскар фон Лубомирски. У књизи “Антисемитизам у Америци” Леонард Динерштајн убедљиво објашњава појаву антисемитизма у САД у времену од формирања првих досељеничких колонија до модерног времена. Антисемитизам је посебно добио на снази по окончању грађанског рата да би почетком 20. века прерастао и у неку форму истинског расизма. На концу, када је 1929. године избила велика депресија, у САД се појавила права антијеврејске хистерија, посебно према банкарима са Вол стрита, који су били оптужени за изазивање ове економско-финансијске кризе. У енциклопедији “Јудаика” пише да је амерички антисемитизам одувек био најозбиљнији у читавом западном свету и да је повремено узимао застрашујуће форме.
Што се тиче Кнежевине Србије, њен однос према Јеврејима је био сличан оном у Бугарској (после 1878) и донекле у Грчкој. Много гори је био положај Јевреја у Кнежевини Влашкој, где су били изложени масовним прогонима и протеривању из земље. Међутим, како у Србији није било агресивних излива антисемитизма, може се рећи да су поменути прописи донети да би се српски трговци и занатлије заштитили од конкуренције својих јеврејских колега, а не због расистичког односа према њима. Јевреји су имали чак бољи положај у Србији него у другим европским државама тог доба. Оптуживати Србију за дубоки антисемитизам из расистичких побуда због неколико за оно време млако рестриктивних прописа у односу на Јевреје, када су они широм Европе били отворено дискриминисани и прогањани из расистичко-верских побуда, јесте више него необјективно, злонамерно и нетачно.
Што се тиче владике Николаја Велимировића и његовог наводног антисемитизма, може се рећи да је и овде реч о претераној и злонамерној оцени. Владика Николај сигурно спада у ред великих православних теолога 20. века. Осим теолошких, оставио је за собом и филозофске списе, многобројне књижевне критике, есеје и песме. Иако се у његовом стваралаштву могу уочити извесни антисемитски испади, не би се на основу њих могло тврдити да је био заслепљен антисемитском мржњом. Да владика Николај није гајио антисемитску мржњу, доказао је то и делом за време Другог светског рата, када је спасао од сигурне смрти трстеничку јеврејску девојчицу Елу Најхауз и њену мајку ризикујући сопствени живот. Да је владика Николај био антисемита, зар нацистички окупатори не би ценили овакав његов став? Зар би га утамничио у логору Дахау? Владичино човекољубље је потврдио и држављанин Израела Самуел Авијатара, који је на скупу посвећеном владики Николају у Жичи 2003. године у свом огледу “Синови Србије и синови Израиља” рекао следеће: “Нацистички сатана знао је добро зашто га је утамничио. утамничио га је зато јер је човек Божији. Јер је одбио да се одрекне Бога. Он собом символизује Србију, јер је дошао из престоне краљевске Жиче, Жиче Светог Саве, који је подигао Српски шатор у табору Израиља. ” Напослетку, у историји хришћанске вере и цркве могу се уочити и неки други, много значајнији и већи теолози од владике Николаја, који су оставили снажније антисемитске списе. Један од њих је био и покретач чувене Реформације Мартин Лутер. Многе његове мисли су биле толико прожете антисемитизмом да су се чак и Хитлерови нацисти често позивали на његово учење. Па, и поред свега тога, никоме не пада на памет да означи Мартина Лутера као изразитог антисемиту, што би водили укидању његове Цркве околини протестантских земаља у Европи. То само значи да је иу погледу оцењивања духовне заоставштине владике Николаја потребно применити исти или бар сличан критеријум.
На крају, Љотићев “Збор” је представљао тоталитарни покрет, који је настао тридесетих година 20. века (тачније 1935), у време када је то био општи европски “тренд”. Наиме, након појаве фашизма у Италији и нацизма у Немачкој, широм Европе су почели да бујају слични политички покрети који су обавезно исповедали и антисемитизам. Тако су се и на Балкану појавиле њихове рецепције, заправо нека врста претежно карикатуралних локалних плагијата, који су својим тоталитарним деловањем само доприносили даљој ерозији иначе, докрајчене демократске уставности у Европи: “стреласти крстови” у Мађарској, “Гвоздена гарда” у Румунији, ” ВМРО “у Бугарској, усташки покрет у Хрватској су само најважнији облици те балканске варијанте фашизма и нацизма. Овој групи би се донекле могао придодати и ЈНП” Збор “, који ипак није био толико екстреман колико усташе у Хрватској,” стреласти крстови “у Мађарској или “ВМРО” у Бугарској. За разлику нпр од усташа, ексклузивно хрватског покрета, заснованог на идеологији тзв. Хрватског државног права, који је обједињавао национализам и клерикализам, “Збор” је био замишљен као југословенски покрет. Никада није могао да окупи масовније чланство иако се Коен расписао о “Збору” као да је имао пресудан утицај на правац државне политике у Југославији. Читајући његову књигу, човек би стекао утисак да је Љотић био најважнија политичка личност међу Србима тог доба. На изборе је изашао два пута, 1935. и 1938, и оба пута је доживео велики неуспех. На изборима 1935. године освојио је само 0.84 одсто гласова, а на изборима 1938. године нешто око један одсто гласова од укупног бирачког тела. То само значи да је Коен тенденциозно посветио једној маргиналној политицкој групи пажњу какву она објективно не заслужује јер није имала велики утицај на јавно мнење и бирачко тело.
УНИШТАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА 1941-1944.
Такође, аутор се потрудио да окупирану Србију 1941-1944. представи као као најмонструознијег сателита Хитлерове Немачке, који је настојао да уз помоћ нацистичких снага оствари идеал “Велике Србије” и потпуно уништи Јевреје, као и да Југословенску војску у отаџбини представи као фашистички покрет и сарадника окупатора. Но и овога пута аргументи су му неубедљиви и лако рушљиви.
Прво што мора да се нагласи јесте да је Србија 1941-1944. године представљала немачке окупационе војно-управно подручје. То значи да она и није била држава у правом смислу те речи. Србија је заправо била остатак раскомадане Краљевине Југославије са недовољно јасним границама, уставноправним положајем и капацитетом за успостављање међународних односа. У то несрећно време Србија је противправним актима силе нацистичке Немачке била враћена на границе преткумановске Србије с тим што се и Банат формално налазио у њеном саставу, али изван домашаја њених органа власти (ефиктивну власт у Банату су имали Немци – фолксдојчери). Оно што је важно напоменути јесте чињеница да је њемачки окупатор имао пуну политичку власт на територији Србије, али да би је успешно вршио била му је неопходна сарадња и домаћих политичких и војних чинилаца. Влада генерала Милана Недића се искључиво ограничавала на административно-техничке послове, што значи да није била овлашћена да доноси политичке одлуке од прворазредног значаја. Она је била потчињена Управном штабу немачке војне команде и морала је да извршава сва његова наређења. Тако је Недићева влада била принуђена да пружи сву потребну помоћ окупационим властима у спровођењу антисемитских, антимасонских и антипобуњеничких мера (против ЈВО и комуниста), како би се одржао “јавни ред и мир”. Према истраживању Валтера Маношека, Кристофера Браунига и Менахема Салу, политика истребљења Јевреја и масона осмишљена и формулисана у престоници Трећег рајха, била је у искључивој надлежности представника нацистичке Немачке у окупираној Србији, што значи да се домаћа, колаборационистичка администрација у то питање није ни могла мешати, него је само била обавезна да пружи “техничку помоћ “у њеном спровођењу. У вези с тим, логор “Сајмиште” и антимасонске изложба од 1941. Године представљали су само појединачне акције у склопу те глобалне, политике коначног уништења Јевреја, која је била спровођена свуда где су Њемачки нацисти дошли као окупатори, па тако иу Србији.
За ужасе и злочине над Јеврејима и осталим заточеницима (Срби и Цигани) одговорни су били: Феликс Бенцлер – опуномоћеник Министарства иностраних послова Немачког рајха у Београду, Харалд Турнер – шеф Управног штаба немачке војне команде у Србији, Вилхелм Фукс – СС пуковник и шеф Оперативне групе Полиције безбедности и Службе безбедности, Паул Бадер – опуномоћени и командујући генерал Вермахта у Србији и Франц Нојхаузен – генерални опуномоћеник Привредног штаба у Србији (у овој служби постојао је посебан комесаријат који је управљао непокретном имовином српских Јевреја) – “петорица краљева Србије”, како их назива Кристофер Браунинг. Ови високи функционише Трећег рајха у Београду су – истиче Браунинг – ретко када могли у било чему да постигну сагласност. Ипак, у овом случају, када је требало отворити логор за Јевреје у Србији, брзо су постигли сагласност. Важно је напоменути да се Сајмиште налазило на државној територији клерофашистичке НДХ, на обали реке Саве, на прилазу ка Београду. Због тога је Феликс Бенцлер упутио захтев немачкој амбасади у Загребу и властима НДХ да се дозволи употреба Сајмишта као транзитног логора за депортоване јеврејске жене и децу . Одговор је био потврдан с тим што су Хрвати поставили два услова: 1) да чувари логора буду Немци, а не Срби; 2) да се логор снабдева из Србије, а не из НДХ.
Тако је Сајмиште употребљавано као логор од октобра 1941. до јула 1944. године. Логором је управљао нацистички СС. У њему је на најбруталнији начин уморено више хиљада Јевреја, Срба и Рома. Значајно је напоменути да се од друге половине марта до маја 1942. године на Сајмишту користила душегупкама – специјално, херметички затворено возило за масовно тровање заточеника угљен-моноксидом током спровођења холокауста. Након тога ова душегупкама је пребачена у Ригу на исти такав ужасни задатак. Иначе, овакав начин ликвидације Јевреја био је још примењен у логору Хелмно у Пољској, као иу окупираним земљама СССР.
У склопу нацистичке политике холокауста и антимасонске кампање у Београду је била организована и антимасонске изложба, која је била уперена против Јевреја, масона и комуниста. И ова акција је била спроведена под покровитељством окупационих нацистичких власти с тим што је колаборационистичка влада генерала Недића била обавезна да је технички организује и пропагира у јавности. Чак су и поштанске марке штампане поводом тог догађаја. Овакве антимасонске акције нису биле организоване само у окупираној Србији него иу свим другим европским земљама у којима су Њемачки нацисти успоставили марионетске режиме. Због тога се Србија и српски народ не могу оптуживати за антисемитизам и антимасонерију. Слично је нпр било у вишијевској Француској под управом маршала Петена. Француски марионетски режим је у августу 1940. године донео посебан акт, којим је све масоне огласио за непријатеље француске државе и овластио полицију да их прогони и хапси. Вишијевски режим је чак отворио посебан досије за чланове Велике ложе Француске, иначе најутицајније масонске ложе у тој земљи, како би се ефикасније водила акција против масона. Без обзира на то, никоме није пало на памет да оптужи Француску и француски народ за антисемитизам и нетрпељивост према Јеврејима и масонерији.
На основу наведених, историјски заснованих аргумената који су у потпуности демантовали Коенови тврдње, може се само још једном нагласити да у Србији никада није постојао организовани и од државе подстицан антисемитизам на верско-расистичкој основи, и да су Србија и српски народ, као истакнути савезник у антихитлеровској коалицији, дали немерљиви допринос у борби против нацифашизма током Другог светског рата. Срби су то показали масовним учешћем у антифашистичкој борби, било у ЈВО под командом генерала Драже Михаиловића, било у партизанским прокомунистички снагама под вођством Јосипа Броза Тита. Такође је неспорно да су Срби спасавали своје суграђане Јевреје у окупираној Србији ризикујући сопствене животе. У меморијалном центру Јад Вашем до 2009. године регистровано је 125 случајева спасавања Јевреја у Србији, премда је – према речима Јаше Алмулија – таквих племенитих подвига било сигурно много више. Многи спасиоци (или њихови потомци) у знак захвалности и поштовања добили су медаље “Праведника међу народима” од меморијалног центра Јад Вашем. Оно што је важно јесте чињеница да Србија има највише “Праведника” међу земљама бивше Југославије. То је потребно зато што је Коен истакао да су Јевреји, за разлику од Србије, где су вазда били прогоњени и несигурни, свој дом и сигурност пронашли у Хрватској, с изузетком НДХ. А историјске чињенице потврђују да је управо у Хрватској (као интегралном делу Хабзбуршке монархије) постојао организовани антисемитизам, који је циклично попримао облике екстремне расистичко-верске мржње.
ХРВАТСКА – ЗАШТИТНИК ЈЕВРЕЈА!?
Још је одлуком Хрватског сабора од 1609. године била призната само Римокатоличка црква у Хрватској и Славонији, што је произвело далекосежне последице на положај осталих верских заједница, а посебно на православље и јудаизам. Та одлука је деценијама била на снази. Уз верску нетрпељивост, постојао је и снажан отпор домаћих трговаца према иноверним, укључујући и јеврејске трговце. Хрватски трговци су често организовали снажне антијеврејске протесте, вероватно да би се заштитили од њихове конкуренције, али су оне скоро увек биле праћене физичким насртајем на Јевреје. Тако је 1838/39. године удружење загребачких трговаца организовало велике антисемтиске демонстрације, које су биле праћене разбијањем јеврејских радњи и премлаћивањем Јевреја, после чега су следили захтеви да сви они буду протерани из Загреба. Сличних захтева је било иу другим хрватским градовима, углавном у Вараждину и Карловцу. И током револуције 1848/49. године у неким од њих су се јављали захтеви за протеривање Јевреја. Тако је на заседању градске скупштине у Славонској Пожеги почетком 1848. донета одлука да се протерају сви Јевреји изузев једне заслужне породице. Но ову одлуку су одбили да прихвате управа пожешке жупаније и бан Јосип Јелачић.
Јевреји су се посебно нашли на удару после појаве Анте Старчевића и Еугена Кватерника, који су обликовали расистичку идеологију тзв. Хрватског државног права. Иако је ова идеологија првенствено била усмерена против српског народа, она је била дубоко прожета и антисемитизмом. За Еугена Кватерника је најтежа увреда била назвати неког Јеврејином. Анте Старчевић је у више наврата веома експлозивно изражавао антисемтиске ставове. Жалио се на то што су Јевреји добили сва грађанска права сматрајући да су они народ без сваког морала и домовине. Међутим, тек када је Јосип Франк заузео Старчевићево место, антисемитизам је у Хрватској дефинитивно постао легитимна политичка идеологија, коју су осим интелектуалаца ширили и римокатолички свештеници. Антисемитизам се најчешће испољавао у писаној форми, и то у облику новинских чланака, брошура и памфлета. Њих је било у толиком броју да се – према речима Иве Голдштајна – радило о организованој антисемитској кампањи у Хрватској. Почетком 20. века готово цео јавни живот у Хрватској је био прожет антисемитизмом. То је било видљиво иу политичком животу, посебно у идеологији Хрватске пучке сељачке странке браће Антуна и Стјепана Радића. У позивима на пљачку и протеривање Јевреја најгласнији је био Стјепан Радић, који је током бројних саборских расправа 1916. често иступао против Јевреја, називајући их погрдним именима (“кривоносци”). У Копривници, Дугом Селу и другим местима Стјепан Радић је тражио од народа следеће: “Немојте за Бога уништавати (јеврејску имовину – прим. МС)! Зашто би уништавали, што је ваше? Није доста, да Јевреје опљачкате, треба им кожу одерати. Дошли су с Пинкл, нека ис Пинкл отиђу. Отјерајте их, онемогућите их “! Овако је говорио неприкосновени вођ Хрвата Стјепан Радић у земљи, која је – према речима Филипа Коена – била најсигурније место за Јевреје, у којој су уживали сва права и где им је имовина била потпуно заштићена.
Хрватски антисемитизам је био изражен иу међуратној југословенској држави, али је сигурно свој најмонстуознији облик добио за време НДХ. Тада су Јевреји уз Србе, Цигане и остале “неаријевска” расе били стављени ван закона постајући мета за одстрел нахушкани и индоктринисаним усташама. У НДХ је донет велики број расистичких прописа, који су “правно” дефинисали појам “Јевреја” и “Цигана” ( “Законска одредба о расној припадности”). У вези с тим примену ових закона је појаснио сам поглавник НДХ у разговору за Њемачки лист “Берлинер Берзен Цајтунг” (Berliner Bersen Zeitung). Петог маја 1941. године Анте Павелић је нагласио “да ће се јеврејско питање радикално решити и према расним и према привредним гледиштима и да ће се такође земља очистити од слободних зидара.”
Као што се може видети, све ове чињенице су потпуно демантовале ауторову тезу о Хрватској као јединој толерантној земљи према Јеврејима. Из овога се може закључити да је Коен веома нестручан и слабо познаје повест Хрвата и повест антисемитизма на Балкану.
ПРОПАГАНДНИ ПАМФЛЕТ
Коенова књига нема научну вредност. Она има све одлике расистичког памфлета с јасним политичким циљевима: да оцрни и криминализује модерну српску историју, да српску националну идеју представи као злочиначку, да оптужи Србе за урођени антисемитизам и склоност ка фашизму и осталим тоталитарним идеологијама, да релативизије злочине НДХ, и да унесе раздор у готово срдачне српско-јеврејске односе.
Ова књига је објављена током 90-тих година 20. века у пропагандне сврхе. О томе сведочи и чињеница да је недуго после америчког издања објављена два превода ове књиге у Загребу и Сарајеву. При томе аутор је за своје заслуге одликован од председника Републике Хрватске Фрање Туђмана, познатог не само као инспиратора етничког чишћења Срба их Хрватске него и по изразито антисемтиским тврдњама у својој програматској књизи “Беспућа повијесне збиљности”, те изјави да је срећан пошто му супруга није ни Српкиња ни Јеврејка. Због свега тога Коенови књига ће остати запамћена само као један неуспешни покушај фалсификовања историје, који може послужити као пример истинске манипулације у светској историографији.
Ово је скраћена верзија текста намењеног западној публици који је објављен у Годишњаку Балканолошког института на енглеском језику. Тај текст можете погледати на овом линку:
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар