Василиј Штрандман: Одговор српске владе на аустроугарски ултиматум

Одломак из књиге Василиј Штрандман: „Балканске успомене“ (Београд : Жагор, 2009, превео с руског Јован Качаки). Објављено уз сагласност преводиоца г. Јована Качакија

strandmanНа повратку у град, срео сам министра народне просвете Љубу Јовановића, коме сам поверио своју забринутост, чак и страх поводом тешких компликација које смо очекивали. Сазнавши од њега да иде на закључно заседање министарског савета под председништвом престолонаследника Александра, знајући за његову (у то доба) пријатељску сарадњу са Пашићем, скренуо сам му пажњу на сву неприпремљеност Русије за рат и, услед тога, на неопходност уступања свега оног што се могло достојно и часно уступити у насталом конфликту. Љуби Јовановићу се моје речи нису допале, па смо се доста хладно растали, мада се у нашим даљим дугогодишњим односима то није посебно одразило, без обзира на то што ме је наставио критиковати због мог тадашњег песимизма који су, ипак, и ток историје и горка судбина Русије оправдали.

Пашића сам успевао да видим само у пролазу. Током дана ми је казао да је текст одговора формулисан, да се преводи на француски језик и преписује, па ме је молио да свратим код њега после 5 сати по подне, када ће моћи да ми га покаже у коначној редакцији.

Одлазећи од Пашића, срео сам Бопа који, иако без спољних знакова узбуђења, није могао да сакрије своју дубоку потресеност свиме што му је било суђено да проживи за неколико сати боравка у Београду. Деко га је пустио у зграду француске мисије (која је тада била веома скромна, у Доситејевој улици са улазом кроз двориште) и примио га је, седећи за својим писаћим столом, на коме су лежали, чак и на гомилицама стајали пристигли недешифровани поверљиви телеграми. Уз Декоа се налазио само један служитељ, јер он није имао обичај да уз себе држи и секретара мисије док је сâм био у Београду, него би секретаре позивао из Француске или из иностранства само када би одлазио на одмор. Вероватно се тиме и може објаснити ћутање низа секретара о посланиковој настраности, јер он је био веома угодан и пријатан при сусретима с њима, када би им предавао дужност у Београду. Политичка слика која му је пукла пред очима, ошамутила је Бопа, а када се упознао са детаљима ситуације, стао је на гледиште да су мишљења која су порицала неизбежност рата била до крајности сумњива. Најзад, тиштила га је и помисао о неопходности напуштања Београда на сам дан када је допутовао. Увек је маштао о положају посланика, баш у Београду, и када је најзад то дочекао, одмах је почео да осећа сву нестабилност успеха који му је судбина доделила. Већ је био обавештен да ће у случају раскида дипломатских односа са Аустроугарском, за њега бити сачувано место у возу намењеном дипломатском кору за прелазак у ново седиште владе, било у Крушевац, било у Ниш. Ја још нисам имао то обавештење, али нисам сумњао да ћу га добити, па смо се договорили да током путовања разменимо мисли, за шта у Београду нисмо имали времена.

У мисији сам помогао Зарину да дешифрује хитни лични телеграм министра, на коме је испред текста стајао договорени знак да се мојој дискрецији препушта извршавање налога који се у њему налазио. Садржај телеграма је гласио:

„Уколико је беспомоћна ситуација Србије стварно таква да нема сумње у исход њене оружане борбе са Аустроугарском, можда би било боље да Срби у случају аустријског напада уопште не покушавају да се бране него се повлаче, омогућавајући непријатељу да заузме земљу без борби, па се онда обрате свечаним апелом великим силама. У њему би Срби, пошто би подвукли свој тежак положај после рата током кога су својом умереношћу заслужили захвалност Европе, могли да се позову на то да нису у могућности да издрже неравноправну борбу и да на основу њиховог осећања праведности моле помоћ великих сила.“

Садржај овог телеграма бацио ме је у дубоко размишљање. То што је питање испуњавања налога било препуштено мојој одлуци, указивало је на постојање извесне сумње у целисходност инструкције. Такав телеграм у име царске владе би се могао предати тек у тренутку потпуне уверености да ће бити радо и добровољно извршен. Ту сигурност не само да нисам имао, него сам био убеђен баш у супротно. Приликом посета министарству спољних послова, слушао сам разговоре о првим Спалајковићевим саопштењима из С. Петербурга, која су осликавала расположења руског друштва, па чак и улице, као веома оптимистичка по Србе. Осим тога, регентове и Пашићеве речи приликом сусрета са мном нису остављале никакве сумње у њихову одлучност да бране отаџбину. Сматрао сам да је под тим условима немогуће давати савете који би могли злонамерно бити протумачени као срамно подстицање на полагање оружја. Таква мера није могла да послужи циљу мирног решења конфликта, јер – ако би се Аустријанци пустили у Србију, не би било другог начина, осим силе да се натерају да напусте територију коју су заузели, тј. опет и ипак ратом.

Ове мисли су ми се укорениле у свести па сам одлучио да тај налог не извршим, осим ако би дошло до нових околности које би указивале на њену практичну целисходност.

Током последњег дана боравка у Београду, још пре писања одговора српске владе, повремено и накратко сам сретао Пашића и стигао да му предам Сазоновљев телеграм послат нашим посланствима у Бечу, Берлину, Паризу, Лондону и Риму, као и у мисије у Букурешту, и мени – у Београд.  У њему се саопштавало да „обраћање Аустроуграске великим силама, и то пола дана после предаје њеног ултиматума у Београду, одузима великим силама могућност да у преосталом кратком времену предузму било шта корисно у интересу сређивања насталих компликација. Због тога, а у циљу спречавања небројених и за све непожељних последица  до којих може довести овакав начин делања Аустрије, сматрамо неопходним да она пре свега  продужи рок за одговор који је дала Србији. Пошто је изразила спремност да великим силама пружи могућност да се упознају са подацима из истраге на којима заснива своје оптужбе, Аустрија би морала да им пружи могућност да донесу суд о тој ствари. Уколико би се велике силе при томе увериле у праведност неких од аустријских захтева, оне би могле Србији да пруже одговарајуће савете. Одбијање Аустрије да прихвати ток ствари који предлажемо, одузело би смисао изјави коју смо данас учинили и било би у јасној супротности са међународном етиком“.

Појаснио сам Пашићу да је нашем посланику у Бечу наложено да се у том смислу изјасни у министарству спољних послова, а што се осталих влада тиче, исказана је нада да ће се оне сагласити са руским гледиштем и да ће хитно предузети сличне кораке у Бечу. Скренуо сам Пашићу пажњу на то да је аустријска влада понудила великим силама да се упознају са чињеницама истраге, а да је за то неопходно време.

Тек око 5 ½  сати успео сам, последњи пут у Београду, да кренем Пашићу у министарство. Тог тренутка он је одлазио барону Гизлу носећи му,  на брзину, и како је сâм казао „не баш уредно“ преписани одговор српске владе на ултиматум. Додао је да се текст одговора нешифрованим телеграмом преноси Спалајковићу у С. Петербург.

Пашић се из аустријске мисије вратио у 6 сати и 20 минута. Примивши узвратну ноту, барон Гизл му је казао да мора да је упореди са инструкцијама које је добио, па ће о одлукама које ће одатле проистећи послати додатно саопштење.

На Пашићеву молбу, остао сам у његовом кабинету. Док сам се налазио у министарству спољних послова, Зарин ми је за Пашића послао телеграм српског посланика у Бечу Јове Јовановића који га је, сигурности ради, адресирао на мене. Он је обавештавао своју владу да ће у случају незадовољавајућег српског одговора, војне акције започети одмах.

Пашић је почео да говори о црногорском краљу Николи, који као да не осуђује аустријски наступ. Он једино не одобрава идеју дозволе аустријским чиновницима да на територији Србије истражују сарајевски случај. Уосталом, краљ је саветовао да се послушају савети Русије, а у рат није веровао, и наставио да се састаје са аустријским послаником.

Тек што је Пашић стигао да ми то саопшти, кад су му из аустријске мисије донели саопштење које је обећао барон Гизл. У њему је Гизл саопштавао о свом одласку из Београда, заједно са целокупним персоналом мисије, као и о прекиду дипломатских односа између Аустроугарскеи Србије. Пашић је био дубоко потресен овом вешћу. Изгубио је последњу наду за спречавање оружаног сукоба, упркос далекосежним уступцима које је учинила српска влада. И заиста, ови уступци су превазилазили све  што се могло очекивати. Пристало се чак и на наредбу војсци у краљево име, а уз потпис регента краљевића Александра, диктирану од стране аустроугарске владе. Врло осетљива тачка о учешћу аустроугарских истзражних  органа на српској територији није била грубо одбијена, и могла је послужити као предмет за додатна разјашњења. Захтев да се по вољи Беча из службе отпусте они који су криви за пропаганду против Аустроугарске, уз право да се презимена таквих и убудуће саопштавају није био оспорен, мада се Пашић раније иронично изражавао да би се то могло тицати и њега лично. Најзад, и српски предлог да се у случају дефинитивног неслагања спор преда Хашком трибуналу или великим силама, такође је био доказ да је Србија спремна да изађе у сусрет захтевима Двојне монархије. Што се тиче Намечке, а могло би се претпоставити, њене природне услоге у прилог смиривања, у шта се није губила нада, Пашић ми је рекао да она очигледно рачуна да је наступио  повољан тренутак за оружани сукоб са Русијом.

Задржавајући потпуну и сталожени прибраност, Пашић је одмах некако клонуо. У насталој ситуацији није преостајало ништа друго него да се покори судбини. Замолио ме је, позивајући се при том на жељу краљевића Александра, да отпутујем у Ниш министарским возом, у коме је за мене и Зарина био резервисан посебан купе. Остали дипломати, као и удовица и кћи покојног Хартвига требало је да нас прате другим возом. Министарски воз је у 9 сати увече био постављен у Точидеру, јер се главна железничка станица више није могла сматрати безбедном.

У мисији сам још редиговао свој последњи телеграм из Београда, који је због оскудице у времену био веома кратак. Јављао сам: «Без обзира на крајњу помирљивост српског одговора на ултиматум, аустроугарски посланик тек што је, у 6 сати и 30 минута увече, нотом обавестио српску владу да, пошто у одређеном року није добио задовољавајући одговор, он и целокупно особље мисије напуштају Београд. Српска влада и дипломатски кор већ данас увече путују у Ниш, где је за 27. јун сазвана Скупштина.» Нисам преносио цео текст одговора на ултиматум, јер га је Пашић преко свог посланика пренео у Петербург.

Предвече сам добио телеграм новинске агенције са саопштењем наше владе, издатим истог дана, 25. јула, у Петербургу. Иако сажето, оно је било врло јасно. Наводим дословно текст, онако како сам га добио: «Влада је веома забринута због насталих догађаја и аустроугарског ултиматума Србији. Влада веома пажљиво прати развој српско-аустроугарског сукоба, у односу на који Русија не може да остаје равнодушна.»



Categories: Поново прочитати/погледати

Оставите коментар