Василиј Штрандман: Смрт руског посланика Хартвига у аустроугарској мисији 1914. године

Одломак из књиге Василиј Штрандман: „Балканске успомене“ (Београд : Жагор, 2009, превео с руског Јован Качаки). Објављено уз сагласност преводиоца г. Јована Качакија

strandmanБЕОГРАД 1914.

Приближавао се рођендан краља Петра, са уобичајеним пријемом у двору и вечером за стране посланике и њихове више сараднике – саветнике, прве секретаре и војне аташее. И овога пута, могао сам предвидети да ће се краљ приликом обиласка гостију, најдуже задржати у разговору са мојим послаником, на кога ће бити уперени злобни и завидљиви погледи осталих његових колега. 

Према постојећој традицији, за време дворске вечере доајен дипломатског кора би у име осталих дипломатских представника честитао краљу и, зависно од актуелне политичке ситуације, додавао жеље за дуговечно владање за добробит земље и народа. Краљ би одговарао изражавајући захвалност свим оним државама, њиховим шефовима и народима, који су били представљени у Београду. Краљев одговор би био унапред редигован, после претходног упознавања са текстом доајенове честитке. Овом приликом, узимајући у обзир затегнутост међународних односа, министарство спољних послова је благовремено, прво телефоном, затим писмено, и најзад слањем једног од својих секретара, молило доајена – француског посланика Деко-а да пошаље текст припремљеног говора, ради упознавања са њим. Ни на телефонски позив, ни на писмо није стигао одговор, а када се секретар министарства лично упутио у француску мисију, нико му није отворио врата – чак је и лупњава у врата остала без резултата. Било је познато да се Деко појављивао на улицама, али је при сусретима са познаницима прелазио на другу страну, а када му то није полазило за руком, није обраћао пажњу на поздраве и убрзавао би корак. Освануо је 9. јули [1914. године], па је због краткоће времена до краљевог рођендана, министарство спољних послова решило да се обрати следећем по старешинству – белгијском посланику Морису Мишот де Веле (а не Thore, како га  у својој књизи “Zwei Jahrzehnte im Nahen Osten…” назива барон Гизл, уз низ осталих грубих и лажних података – о којима ћу говорити доцније).

Тог дана сам у нашој мисији шифровао послаников телеграм С.Д. Сазонову о прекиду српско-црногорских преговора, подвлачећи Пашићеву крајњу опрезност с обзиром на заоштравање односа са Аустроугарском. Нисам тада слутио да ће то бити последњи телеграм Н.Г. Хартвига у С. Петербург…

Жеља српског министарства спољних послова да правилно спроведе церемонијал традиционалне свечане вечере на рођендан краља Петра била је узалудна.

*

По дану, 10. јула, због тога што није било посла у мисији, отишао сам на „дипломатски“ тенис, где сам поред пријатне вежбе, могао да се видим са већином колега, поразговарам са њима и допуним резерву корисних информација. Тако је и тог дана, пошто сам одиграо два сета, румунски посланик Филалити заподенуо разговор са мном. Био је склон Хартвигу и гајио је политичке симпатије према државама Тројне антанте, што се тумачило његовом несклоношћу према Аустроугарској монархији коју је сматрао узроком свих балканских невоља. Филалити ми је рекао да ме, због тога што на тенису нема Хартвига, који је свраћао ретко да игра бриџ, моли да му пренесем да се у бечкој и будимпештанској штампи са удвострученом снагом и злобом обновила кампања против Србије, а уједно и против Хартвигове политике, као и да би, по његовом мишљењу, било веома пожељно да мој посланик о томе лично поразговара са бароном Гизлом који се тек вратио у Београд, и на тај начин прекине све неоправдане клевете које се на њега сваљују. Истакао је тежњу органа бечке штампе да на сваки начин Србији припише одговорност за сарајевско убиство, указујући уједно на учешће Русије, чији представник у Београду није могао бити далек од пан-српског покрета у свим облицима његових испољавања. Да би се тим тврдњама дала извесна вероватноћа, биле су неопходне чињенице које то потврђују, па су такве и исфабриковане. Тако је, на пример, Reichspostписао да је на дан сарајевског убиства руски царски посланик приредио вечеру, да је ликовање свих било очигледно, јер су прозори били отворени и на улици се чуло куцање винских чаша. Паралелно с тим, неки овдашњи аустријски дипломати, у истом тону као и расположење грофа Форгача, нису заостајали за штампом. Фон Сторк, наводно, није запазио да је застава на руској мисији била спуштена и почео је да тврди да је Хартвиг демонстративно није спустио. Због његовог извештаја Бечу, барону Гизлу, који се тамо налазио, било је наложено да на лицу места озбиљно испита поступке руског представника. Изгледа да је чак и енглески отправник послова Крекенторп поверовао у те измишљотине.

Захвалио сам Филалитију и, како је већ било касно, пошао сам право у мисију да Хартвигу јавим о ономе што сам чуо. Ушавши у кабинет, нисам успео ни да отворим уста, а посланик ми је радосно саопштио да је од Сазонова добио дозволу за одсуство и да су он и кћер Мила већ почели да пакују ствари потребне за пут. Искористио сам прилику да га по последњи пут одвратим од одласка, мада сам знао да је тог дана током ручка имао нападе гушења, па је кћер била принуђена да отвори све прозоре и балконска врата. Посланик није ништа одговорио, само је почео да се интересује за мој разговор са Филалитијем и за његов савет да се сретне са Гизлом. Сматрао је да је савет добар и да га може извршити, јер – како рече – успоставио је добре односе са Гизлом и биће му лако да с њим поразговара и објасни му клеветничке тенденције гласина које се о њему шире: „Застава на мисији је можда била спуштена чак и ниже него што је требало, лично је изразио саучешће поводом надвојводине смрти отправнику послова на миси за покој душе у католичкој цркви, а у знак пажње обукао је и мундир са аустријском орденском лентом. Најзад, пријем у мисији тога дана био је обична партија бриџа са тројицом унапред позваних гостију, међу којима је био и аустроугарски конзул, гроф Понкрац. Што се критике његове политике тиче мотив за њу је завист и мржња према Русији…“ После тога је отишао у предсобље да телефонира барону Гизлу и, по повраку у кабинет, рекао ми да су се договорили за 9 сати увече.

Ја сам тада становао у хотелу „Бристол“, куда сам се преселио очекујући премештај за Париз или Берлин. Те вечери сам се с мојим пријатељем Зарином договорио да проведемо вече у ресторану „Коларац“, где се могло вечерати у башти, испред отворене бине. Око петнаест до десет, у башту ресторана брзим кораком је ушао наш курир Иван Гаћевић, дугогодишњи верни служитељ мисије. Једва је говорио од узбуђења. По његовим речима, посланик се око 9 сати увече одвезао у аустроугарску мисију, где му је позлило, и барон Гизл је о томе хитно обавестио телефоном. Отрчао сам са Зарином у мисију, јер на тргу код Споменика где се налазио „Коларац“ није било ниједног фијакера. У мисији смо затекли престолонаследника Александра и кнеза Павла, који су били гости код Људмиле Николајевне Хартвиг, како силазе степеништем. Није било никог другог. Они су ми одмах казали да је посланику очигледно јако позлило код Гизла и да му се кћер, не дочекавши ме,одмах упутила тамо. Потрчали смо даље, и успут сели у фијакер који је наишао. Барон Гизл нас је срео у предсобљу и без поздрава саопштио да је посланик већ преминуо и да је, наравно, тема њиховог разговора мени била позната. Разговор је вођен у пријатељском тону и тицао се гласина у вези заставе на мисији и других непријатних коментара. Хартвиг је објаснио да је он лично наредио на дан надвојводиног убиства да се застава спусти.  Гизл ми је пренео да му је рекао: ”Votre paroles sont pour moi vraies comme l’Evangelie, et je n’ai plus besoin de rien demander à personne“ („Ваше речи су за мене света истина и нису ми потребна више ничија разјашњења“). Затим је разговор прешао на предстојећи Хартвигов одмор, „који му је по сопственом признању био неопходан, јер је осећао бол и неку празнину – што је био знак проширења  срца“. На Гизлово чуђење, Хартвиг је одговорио да није могао да оде пре краљевог рођендана, јер се краљу вероватно не би допало његово одсуство. „Умукао је, одједном клонуо и двапут застењао, док сам га придржавао, срушио се на под. Скоро да није имао пулса.“ Одмах је позван лекар – било је 9 сати и 25 минута. То је била једноставна и, како изгледа, сасвим искрена прича барона Гизла. Уз то је додао да кафу, која му је била сервирана, Хартвиг није пио него је само пушио своје цигарете. При томе, Гизл ми је пружио посланикову табакеру. У том тренутку, тим последњим речима нисам придавао неко значење. Пре него што је ушао у суседну собу, Гизл је са сенком очајања додао: „Каква несрећа, и то је баш овде морало да се догоди.“

Н. Х. Хартвиг је лежао на дивану, са кошуљом раздрљеном на грудима. Уз њега су биле његова кћи и бароница Гизл, која је према њој у том тешком тренутку испољавала дирљиву пажњу. Осим тога, ту су била и три лекара, а међу њима и краљев лекар Симоновић. Разменивши с присутнима речи туге због несреће која се догодила, рекао сам барону Гизлу да намеравам да тело покојног посланика одмах превезем у царску мисију, на шта ми је он љубазно предложио да сачекам до јутра, ако би то било пожељно. Међутим, посаветовавши се с Људмилом Николајевном, остао сам при првобитној одлуци, плашећи се нежељених манифестација следећег дана. Око 11 сати увече, посланикови посмртни остаци су били превезени у руску мисију.

Вест о смрти Хартвига, вољеног од свих Срба, зачас се пронела Београдом и целом краљевином. Престолонаследник, краљевић-регент Александар и кнез Павле су одмах те ноћи дошли у мисију, а за њима и Пашић и остали представници власти и града. Одмах су ме обавестили о гласинама које се шире да је Хартвиг код аустријског посланика био отрован.

Тужна вест је погодила Београд као удар грома, а околности под којима је вољени представник Русије умро, изазивали су манифестације екстремних осећања. Због тога сам Пашића молио да предузме мере како би се истина што шире разгласила.

Већ те ноћи, разне личности су ми изразиле жељу да се сахрана обави у Београду. Узимајући у обзир одсуство удовице и у немогућности да донесем одлуку о сахрани, пре њеног повратка из Цариграда, молио сам доктора Симоновића, који је био као домаћи у Хартвиговом дому, да се тело покојника балзамује – чиме би се постигао двоструки циљ, од којих је главни био да се на очиглед свих установи природни узрок смрти, што би оповргло сумње о тровању. Доктор Симоновић ми је следећег јутра ссопштио да није открио никакве трагове отрова, а да су „крвни судови покојника били у таквом стању да би ,да није умро јуче, морао да умре данас.“ Упркос томе, легенда о тровању Н.Х. Хартвига, која је тада настала, одржаће се занавек у веровању српског народа.[1]

Покојниково тело, опремљено на достојан начин, било је изложено у свечаној сали мисије, и у 3 сата по подне, београдски архиепископ и митрополит српски Димитрије је одслужио први парастос у присуству краљевића Александра, дипломатског кора и војних и цивилних власти.

Уобичајена свечана дворска вечера на дан краљевог рођендана 12. јулабила је отказана у знак жалости. Ујутро је приређено свечано богослужење у Саборној цркви и честитање краљевићу регенту у двору. Он је искористио ту прилику да ми још једном изрази узбуђење и осећање дубоке туге због губитка покојног верног и ретког пријатеља. Краља Петра је Хартвигова смрт толико потресла да се уопште није појављивао.

Следећег дана се у Београд вратила А.П. Хартвиг са својим сином, Г. Фонвизином, и тек тада је могла бити донета одлука о сахрани покојника. У међувремену, стигао је и позитиван одговор министра спољних послова Сазонова на молбу, коју је у име српске владе пренео српски посланик у С. Петербургу Спалајковић, да се посмртни остаци Н.Х. Хартвига сахране у Београду. Удовица и кћи су, без обзира на оно што је могло стајати у завештању покојника, изашле у сусрет општој српској жељи, а Пашић ми је узбуђено казао колико је дирнут добијеном дозволом царске владе, сматрајући је знаком наклоности цара Николаја II према Србији у тешким тренуцима које преживљава.

Церемонијал сахране, која је обављена 14. јула, разрадила је српска влада у складу са високим покојниковим звањем и са осећањима која је према његовој успомени гајио српски народ. Сахрана је имала карактер потпуно искључивог свенародног догађаја. Изношење ковчега из царске мисије и опело у Саборној цркви, куда су унапред дошли краљ, краљевић регент Александар, његов старији брат краљевић Ђорђе и кнез Павле, привукло је непрегледну масу поштовалаца и верника. Опроштајни говор митрополита Димитрија је била прожет дубоком тугом, а остали говори су истицали сву тежину губитка, јер се Н.Х. Хартвиг сматрао непоколебљивим заштитником Србије у годинама балканских ратова – не само против спољних него и против унутрашњих непријатеља. Без обзира на изузетно окупљање народа у Београду, на долазак многобројних депутација сељака и друштвених организација, сачуван је примерни ред.

Свесна крајње непожељности анти-аустријских демонстрација, влада је предузела најстроже мере за њихово спречавање.  Имајући у виду непрекидне гласине о посланиковом тровању и предвиђајући недовољно промишљене говоре, молио сам Пашића да спречи могуће немила инциденте. Обећао је да ће ограничити број говорника на три. Говорили су само митрополит, он – као шеф владе и покојников пријатељ, и градоначелник. Истовремено, преко пресбироа су биле поново објављене стварне околности Хартвигове смрти, уз истицање лажности гласина непријатељских према Аустрији које су ширене у вези с тим. У говорима митрополита Димитрија у самој Саборној цркви и градоначелника на гробљу, одато је дужно признање покојниковим личним квалитетима, његовим заслугама у свесловенском раду и изражавана је безгранична захвалност моћном покровитељу, цару Николају II за све оно што чини за српски народ.

Страховања која су постојала у аустроугарској мисији, јасно су се манифестовала на дан сахране, одласком у Земун чланова породица њених службеника, о чему сам био обавештен. Уствари, није било никаквих иступа против аустријског посланика и мисије. Барон Гизл је изашао из групе дипломата чим је погребна поворка која је кренула из Саборне цркве стигла до „Гранд Хотела“ у улици краља Милана, тј. врло је кратко пратио ковчег. Крајње тенденциозни извештаји који су се тим поводом појавили у аустроугарској штампи, навели су Пашића да ме моли да код С.Д. Сазонова посведочим о свој неправедности таквих испада.

Морам да истакнем присуство краљевића Ђорђа на сахрани. Он се према посланику односио непријатељски, јер му је приписивао одлучујућу улогу у афери када је изгубио статус престолонаследника, што је било потпуно нетачно. Хартвиг је у Београд стигао 1909. године, када је ово питање већ било решено и Хартвигов удео се састојао само у томе што се лично том решењу није могао супротставити.

Поводом сахране, која је прошла у дирљивом расположењу целог Београда и свих који су јој присуствовали, као и депутација сељака са свих страна, занимљиво је истаћи следеће:  Изражавајући саучешће у Саборној цркви и на гробљу прилазили су ми чланови владе, страни посланици и њихови службеници, као и многи представници народа. Ови последњи,  помињући посланиково име говорили су колико жале због његове смрти, јер „Никола Хартвић“ (презиме са српским завршетком) је био  њихов човек и пријатељ. Као знак очигледне привржености и сећања свог народа на покојника, градска општина је на ванредном заседању донела одлуку да се једна од београдских улица назове Хартвиговим именом. Избор је пао на Београдску улицу, једну од главних артерија која спаја Славију са улицом краља Александра.[2]


[1] Прим. прев.: Аутор се преварио. Нико се данас више не сећа Н. Х. Хартвига. Његов гроб на Новом гробљу је био деценијама запуштен, а „Београдска улица“ , коју је Општина града Београда назвала „Хартвигова“ није одговарала немачким окупаторима за време II Светског рата, па су јој вратили назив „Београдска“. После рата, комунисти су је «украсили» именом једног од својих главешина Бориса Кидрича, а у пост-комунистичком периоду јој је враћен назив «Београдска», чиме је успомена на Н. Х. Хартвига дефинитивно, свесно или несвесно, потиснута из народног сећања.

[2]  Ауторова фуснота: Услед почетка рата, 1914. године, ова одлука није била одмах технички спроведена. По окончању рата, мање се мислило на Хартвига. У Русији је настала ера непријатељска према свој царској прошлости наше земље, и Београдска улица је задржала стари назив. Трећи послератни немачки посланик, наследник фон Келера и Олсхаузена, доктор Кестер је умро у Београду после кратке болести. Он је припадао крајње левим елементима. Одушевљено је говорио о бољшевичкој Москви, и на тој основи је вршио вешту и опасну пропаганду. Немачка мисија је служила као центар за све опозиционе кругове, који су светлост видели само у крајње левој политици. Честим и много посећиваним пријемима у немачкој мисији, присуствовали су многи београдски општинари, који су се дивили унутрашњем уређењу просторија и црвеном салону посланикове супруге, а она је волела и да се појављује у црвеним тоалетама. У трпезарији су на зидовима висили порцеланске украсне чиније из бивше руске царске фабрике порцелана, али сада украшене и осликане од стране бољшевичких мајстора и са одговарајућим совјетским симболима. Када је др. Кестер умро, његов погреб је био свечан, и београдска општина је одлучила да Београдска улица понесе његово име. На то је устао и свој глас подигао један од старих општинара, који је подсетио на одлуку општине о Хартвигу из 1914.  године. Одлука је промењена и именом др. Кестера је назван део улице од угла Крунске улице до улице краља Александра [Прим. прев.: Аутора овде вара сећање: Улица др. Кестера се налазила у делу улице Краља Милутина, од ул. Краља Александра, до Крунске улице!].Сазнавши о томе Краљ Александар је, наљутивши се, наредио да се сместа на свим угловима бивше Београдске улице постави нови назив, посвећен успомени на  Хартвига.

Међутим, до самог убиства краља Александра у Марсељу, 1934. године,  на гробу Н.Х. Хартвига није било никаквог споменика, па чак ни најскромније камене плоче. Вишекратна подсећања на то, његове кћери, Људмиле Николајевне, која је била блиска двору, а и моја, била су безуспешна. Када је руска емиграција у Београду сазнала за осећања Срба према покојном посланику, почели су да ме подстичу да започнем сакупљање новца за подизање споменика. То нисам могао да сакријем од краља, али он није био у могућности да владу натера да оствари његову давну жељу да се Хартвигу подигне достојан споменик, како је то било одлучено пред рат. Тек у периоду регентства кнеза Павла, када је за председника београдске општине био изабран Влада Илић, који је увек свето чувао дубоку захвалност према Хартвиговој успомени, кнез регент је успео да ову ствар реализује, упркос владине равнодушности према овом питању. Подигнут је достојан споменик у облику капеле у руском националном стилу.

Ово је карактеристична епизода: Хартвиг, ако је и грешио у односу на Русију, искрено је волео и поштовао српски народ и понекад му је на жртву приносио чак и интересе своје отаџбине, док је др. Кестер стекао популарност својим ручковима, уз неограничену конзумацију алкохолних пића, под заставом јарко црвене боје која је постала симбол крви, суза и пустошења.



Categories: Поново прочитати/погледати

Оставите коментар