Ако не прихватимо ново стање, онда ће се уместо питања да ли је ДСС потребан Србији поставити ново – да ли је ДСС достојан Србије?

Постоји неколико неспорних чињеница које утичу на опстанак Демократске странке Србије. Прва, да смо на последњим скупштинским изборима доживели тежак пораз. Друга, да се тренд пропадања странке протезао из једног у други изборни циклус и да се о томе у странци углавном ћутало. Трећа, да су после повлачења Војислава Коштунице у странци лако уочљиви дезоријентација и безвољност. И четврта, да смо данас много ближи трајном паду него повратку, јер се у Србији практично нико није вратио после пада испод цензуса. Зато се и обраћамо страначкој јавности. Циљ нам је да укажемо на реално стање у страначкој политици у најширем значењу тог појма и да пробудимо храбри дух промена, који је данас заробљен у слепим страначким тунелима.

Чињеница је и да је ДСС већ одавно проглашена највећим непријатељем САД и ЕУ на политичкој позорници Србије. Јасно је да је због тога Војислав Коштуница годинама био изложен огромним притисцима и скоро свакодневним срамним кампањама, а, после одбијања Ахтисаријевог плана, и отвореним претњама. Запад није бирао средства и савезнике да нас сломи. Када се то догодило, Војислав Коштуница је на себе преузео одговорност за изборни пораз. Као частан човек је ушао у политику, као частан човек се кретао кроз њене брзаке и као частан човек је из ње изашао. Ова страница велике историје је исписана. Али шта даље? Да ли је такав расплет уједно и крај за ДСС? И да ли је наша странка потребна Србији?

Потписници овог текста полазе од чврстих уверења да је ДСС потребна и неопходна Србији и да странка може опстати и јачати уколико је кадра да учини низ самопрекорачења. Односно, сматрамо да спољни фактори не би успели у својој нечасној намери да им добрим делом нисмо сами ишли наруку. Како је могуће да евроскептичарски покрет јача у свим деловима старог континента и да виталне ставове наше странке подржава између 50 и 80 одсто гласача, а да смо ми испод цензуса? Зато је сигурно много тога и до нас. Ако ту непријатну чињеницу схватимо, онда вероватно постоје шансе за опоравак. Без тога, само даља „сепеоизација“ ДСС.

1. Без обзира на све препреке и на негативно искуство из сличних догађања, ДСС мора да постане стожер новог политичког договора на свом политичком полу. Време је за саборну суверенистичку политику. Ако битка за очување државе није довољан разлог да са свим сродним нађемо најмањи заједнички садржалац, шта онда јесте? Наш суверенистички концепт треба да окупи све патриоте и традиционалисте. То је заправо окретање ка акутним изазовима и бављење питањима као што су Косово и Метохија, одбрана правне државе и демократских вредности, очување вере, традиције и обичајности, културна и образовна политика, помоћ Републици Српској, противљење уласку у НАТО или организација референдума о приступању Србије ЕУ. Свакоме ко подржава у основи нашу политику или ко има сличан политички програм мора се уручити позивница за добродошлицу. Са свим оним интелектуалцима и јавним радницима, који су се прикључивали појединим акцијама ДСС, странка је одавно могла постати центар окупљања свих оних који слично мисле. То је требало да буде наша мисија. То јесте наша мисија. ДСС може успети само ако постане место великог окупљања. Ниједан суверениста не сме бити изгубљен. Старе ране, бајати сукоби и грешне сујете морају отићи у историју. Зато су нам потребни нови људи који ће разумети саборни дух овог времена, треба нам ново вођство лишено старих хипотека, ново лидерство за нове савезе. То је данас питање голог опстанка.

2. ДСС мора да прошири подручје своје политичке борбе, али да и другачије нормира већ познате страначке ставове. Ново вођство са јачим идентитетским печатом мора да, уместо хладног и сивог бирократског језика, на емотивни и колоритни начин презентује наше познате ставове. Гласање је у основи емотивна категорија и последња изборна кампања за Европски парламент је путоказ како се суверенизам, евроскептицизам и антиглобализам могу успешно преточити у широку подршку бирача и јавности. Поред тога, требају нам и нова подручја модерног политичког дејства, као што су борба против беле куге и даљег одлива становништва, чување свих државних ресурса и јавних предузећа, укидање страначких феуда у државној управи, култ производње и заштита националне економије, борба против културне, политичке и економске окупације Србије од стране западних сила, штит против глобалиста. Треба нам да јасно и недвосмислено поручимо како ће се наша спољна политика базирати на принципу „никада и нигде против Русије“. Требају нам бедеми против неојугословенства, у које нас поново гурају западне силе кроз феудалну регионализацију, треба нам много тога за опстанак. Зато морамо на ствари гледати искључиво онако како је то дефинисао Црњански, са „српског становишта“ на модеран и ненасилан начин.

3. Најслабија карика у континуитету Демократске странке Србије је њена кадровска политика. Одливање људи из страначког врха је током година попримило трагичне размере и узроковало пасивизацију чланства по дубини организације. Странка има најпросвећеније гласачко тело у држави и чланство које је због чврстих уверења потписало приступницу. То је данас она упадљива мањина у Србији која чита и која је свесна да због страначке припадности може имати само проблеме, никако корист. Зато је искључива обавеза ДСС да у своме врху има најбоље што у Србији постоји на патриотско-државној позицији. Страначки врх мора бити дорастао бремену политике ДСС. Уместо тога, странка је Србији нудила безлични кадровски корпус састављен углавном од бирократа-репродуктиваца. Принцип негативне селекције примењиван у странци није изузетак у Србији, он постоји у свим странкама, али други немају тако захтевне гласаче. Оног тренутка када је ДСС почео да личи на друге странке, почело је и незаустављиво стрмоглављивање. Тада ДСС више није могао да испуни своју мисију. Наши гласачи су заложили себе и са правом очекују да их представљају најбољи.

4. Талас безличности који је преплавио страначке врхове, оставио је дубоке трагове у изолационизму и ароганцији, који су пратили нашу политику. Са једне стране, повећавао се унутрашњи јаз између чланства и страначких функционера, док су, са друге, спољне стране, постепено рушени скоро сви мостови према осталим истакнутим појединцима, удружењима и политичким странкама. Са друге стране обале временом је остајало све више истакнутих појединаца који су својим именом и презименом, звањем и знањем, стали иза многих петиција, иницијатива и предлога Демократске странке Србије. Страначки живот испунио је злодух самоизолације, арогантно гледајући на сродне искључиво кроз њихове мане. („Зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку свом не осјећаш?“). Тако је странка изгубила способност да догађаје прати из најширег и најважнијег угла: угла просечног гласача. Уместо тога, дурбин је окренут ка зилотски уској унутарстраначкој сцени. Док је на страначком челу био првосвештеник патриотске и државно-одговорне Србије многи од ових проблема су некако санирани. Времена су се променила и гласачи су нас казнили, данас су промене неопходне и status quoје неодржив. Ново вођство мора бити изабрано због програма за који се залаже, а не да представља резултат трулог компромиса и старих хипотека.

5. ДСС више није скупштинска странка и не треба велика памет да се закључи да њено дејствовање мора да буде не само антирежимско већ и антисистемско. Режими ће се мењати, али главни противник остаје поредак окупације, који наша елита са радошћу прихвата. Реално је да нас због тога очекују још ужи медијски простор, прљавије кампање и снажнији притисци. Политика се због новонастале ситуације мора водити другачије. Нама преостаје енергија политичких уверења, чији ће политичко-идеолошки темељи бити ударени на стубовима суверенизма и антиглобализма, и појединци, из странке и ван ње, способни да је изнесу по асфалту, блату и прашини сваке стопе у Србији. Људи који ће горети завереничком страшћу и бити спремни на жртву. То је једини пут који нас води до опоравка и узлета. Немамо много времена.

* * *

ДСС мора да схвати да је разочарала патриотске гласаче, који су данас без својих представника у Народној скупштини и који су зато остављени као ловина на ветрометини. ДСС мора да схвати да је интерес тих гласача изнад страначких интереса и да странка због њих постоји. ДСС мора да схвати да унутарстраначки компромиси нису приоритет, већ компромиси са многим сродним у држави у борби за опстанак Србије. Ако све то ДСС не схвати и не жели да прихвати ново (битно промењено!) стање, онда ће се уместо питања „да ли је ДСС потребан Србији“ поставити ново „да ли је ДСС достојан Србије?“

(Нови стандард, 31. 5. 2014)

Categories: Преносимо