Јелена Пoнoмарјева: Револуционарни хаос

Јелена Пoнoмарјева, доктор политичких наука, професор МГИМО Универзитета говори о феномену тзв. „обојених револуција“.

jelena-ponomarjova

Јелена Георгијевна, Ви проучавате феномен тзв. Обојених револуција, по чему се оне разликују од класичних револуција?

У ствари сличност је овдје условљена само формом, а по садржају се ти појмови јако разликују. У класичним револуцијама дешавала се корјенита смјена власти (нпр. буржоаска револуција је смјенила феудалну власт). Карактеристично је да је за вријеме Хладног рата револуционарне покрете у другим земљама подржаваo СССР, а САД су рачунале на државне преврате које су најчешће организовали војним путем. Затим су почињале репресије против лијевих покрета: хапшења, стрељања, мучења.

Дешавала се приватизација државне имовине и изражено имовинско раслојавање становништва. Најпознатији примјер је долазак на власт генерала Пиночеа у Чилеу. Ипак, у посљедње вријеме САД рачунају на „меку силу“  и на „ненасилан отпор“ који подразумијевају прелазак власти са једне елитне групе на другу уз помоћ народних устанака. Овдје је главно да се не дозволи постојећој власти да искористи силу за растјеривање устаника. Американци укључују све расположиве елементе притиска на руководиоце земаља, и њихове апарате репресије, да би се уздражали од коришћења јаке снаге. Ако, пак, владари не слиједе препоруке из Вашингтона онда их склањају помоћу војне агресије како се то десило у Либији.

Карактеристично је да се народни устанци, ако се дешавају у оним земљама чије су руководство створиле САД,  немилосрдно гуше. Управо зато у току „арапског прољећа“ сачувани су свој положај вође Саудијске Арабије, Бахреина, Кувајта и Катара. Сјетимо се скорије историје која се одиграла у Русији и Мексију. 3.октобра 1993. године када су десетине хиљада људи са митинга на Октобарском тргу у Москви пошли на пробијање блокаде Парламента. Насупрот њих стала је малобројна полиција, мада су поред (на сусједним улицама) налазиле велике снаге милиције које се нису мијешале у дешавања. Када је колона прошла преко Кримског моста пут им је пресјека збијен кордон милицајаца. Али, показало се да је неко претходно на тротоару Кримског моста поставио комаде асфалта којима су демонстранти почели гађати милиционере. Очевици су говорили да су гомили били људи  с пакетима камења и комадима асфалта које су дијели свима који су их тражили. Карактеристично је да је на челу колоне ишла група младих људи (рмпалијске грађе- богатирске грађе) који су неустрашиво ишли у борбу с милицијом и пробијали кордоне.

1968. године, за вријеме студентских немира у Мексику, десила се аналогна ситуација.Овдје је полиција, такође, отворено (јавно) дозвољавала демонстрантима да иду само одређеним улицама, а затим су се међу студентима појавили неки снажни момци који су почели бацати камење на полицију. При том су они камења узимали из канти за отпатке које су стајале на улица Мексика (мада обично тамо није било никаквог камења). Зашто је то било потребно?

Као прво, зато да би се испровоцирала полиција на агресивно дјеловање. Друго, да би гомила осјетила своју снагу. Како се завршило? Биланс, и у Русији и Мексику, је исти. Значи, 3. октобра 1993. гомилу ненаоружаних људи довели су пред зграду ТВ центра у Останкину и ту су их без милости стрељали специјалци из аутомата и митраљеза. А 2. октобра 1968. гомилу људи су скупили на трг у центру Мексика, а затим је полиција брзо затворила све излазе и хладнокрвно убила гомилу из аутоматског оружја.

Није тајна да су власти Мексика у то вријеме тијесно сарађивале са специјалним службама САД. Аналогна ситуација десила се и у Русији 1993. године. Уосталом, у октобру 1993. У Москви су вршљали (дјеловали) непознати снајперисти који су пуцали по представницима и једне и друге стране, између осталог, и са крова америчке амбасаде. Свједоци смо сличне ситуације недавно у Украјини, али је овдје била једна битна разлика, у Кијеву САД нису подржавале власт него демонстранте. Управо због тога се В. Јанукович плашио да примијени силу. Исход је познат.Истина, САД и Русија га оцјењују различито. По мишљењу министра иностраних послова РФ Сергеја Лаврова у Украјини се десио државни удар, а државни секретар САД Џон Кери сматра да су устаници свргнули тиранина. Треба знати да су раније САД, послије државних удара, доводили на власт своје миљенике, који су спроводили политику политику потребну Американцима. У току „обојених револуција“ на власт су такође дошли миљеници САД, ипак, због тога што су се они ослањали, не на армију и специјалне службе, него на народни протест, тешко су успијевали задржати власт. И ускоро су хероји „обојених револуција“ били принуђени да оду са сцене. Подривање ауторитета власти у току таквих „револуција“ објективно воде ка дестабилизацији у земљама гдје су они побиједили, тим више што побједници немају конструктивни програм изласка земље из кризе. Све се то јако добро види, како на Блиском истоку, тако и на постсовјетском простору.

Очигледно је да се Американци ослањају на остваривање хаоса у свијету. И то није чудно. САД су свјетски лидер у слабљењу, чији је главни задатак не допустити да се појави алтернативни центар моћи. Управо зато се дешава дестабилизација ситуације на границама Русије и на Блиском истоку, чије би земље могле постати савезници Кине и осигурати економски развој (раст) ове земље испорукама енергената. САД чувају безусловно лидерство у сфери производње оружја. Настали хаос изазива пораст потражње америчког оружја, а, такође, и услуга приватних војних компанија из САД које могу осигурати безбједност људима и бизнису.

Често сам имао прилику да чујем да САД нису биле повезане са „арапским прољећем“, него, супротно, да су „преспавале“ експолозију народног бунта. Као примјер наводи се Египат, чији је вођа Хосни Мубарак био стари савезник САД. Зашто га је било потребно смијенити?

Да би у региону створили хаос, Американци су дуго спремали „арапско прољеће“. Послије 11. септембра 2001. године САД су мобилисале огромне финансијске ресурсе и иницирали 350 нових програма у области образовања, културе и информисања за покретање демократије и стварања раслојавања грађана који су оријентисани на вриједности и политику САД у арапским земљама.  Сви ти програми били су обједињени пројектом под називом „Инцијатива подршке парнерства на Блиском истоку“ који је донио Стејт департмент САД.

У току реализације испробана је принципијелна новина. Први пут за 60 година постојања „јавне дипломатије“ САД промијењен је циљни аудиторијум програма обучавања усмјерених на ширење принципа либералне демократије. Сада умјесто постојеће елите, војника и дисидентске интелигенције, влада САД је почела обучавати младе до 25 година и жене. Осим тога, Стејт департмент је модификовао тактику покретања свог утицаја. Умјесто подршке политичким режимима и армији Вашингтон је почео оснивати алтернативне партије, некомерцијалне организације, реформисане системе образовања.

Као резултат десетогодишњег стварања нове „јавне дипломатије“ знатно се повећао проценат арапског становништва које је прошло политичку обуку у САД и у својој домовини. Ако је крајем 2000. године хиљаде грађана било укључено у програме размјене или обуке, већ у периоду 2004-2009. су то стотине хиљада грађана. На примјер, само из Египта 1998. године САД су позвале на обуку, по програмима у области развоја демократије, око 3,3 хиљаде људи, 2007. већ 47,3 хиљаде, а 2008. године 148,77 хиљада људи.

Друго, САД су успјеле „обрадити“ омладину, која представља не најбогатије слојеве друштва и лишене могућности да добије образовање. Те групе омладине имале су велике шансе да постану чланови терористичких група. Завршивши специјалне школе за обуку из основа демократије и грађанског друштва, они су постали ударни одреди „демократских промјена“ и само су чекали час икс.

Треће, ту је читава серија информативних програма. Почевши од 2002. године влада САД је основала десетак нових радио станица и ТВ канала.  Најпознајтију су „Сава“, „Фарда“, „Слободни Ирак“, „Глас Америке на курдском језику“, „Мрежа персидских новости“ и др. Будући да је крајње политизован „Аљхура“ је знао да привуче пажњу омладине таквим емисијама као што су „Час демократије“, „Мишљења жена“ и слично.

Посебна пажња је посвећена припрему блогера-активиста. На примјер, само на бази правне школе Колумбијског универзитета пред организаторима будућих акција проводили су „презентације“ кључни сарадници из тима Барака Обаме, који су осигурали његов избор на мјесто предсједника. Још једна структура, која је одговорна за припрему опозиционера, била је Савез за омладинске покрете (Alliance for Youth Movements) коју је такође финансирао Стејт департмент. Осим тога, у разради сценарија револуција, и у припреми опозиционог језгра,  непосредно су учествовали New America Foundation – саоснивач Global Voices и партнер Google, центар СМИ (средства масовног информисања) и јавне политике Харвадског института државне управе имена Џорџ В. Кенеди, Беркмановски центар „Интернет и друштво“ при Харвадској школи, NEXACenter, Оксфордски институт интернета, Школе права Колумбијског и Јелског универзитета итд. А они људи који говоре да су САД „преспавале арапско прољеће“ или немају информацију или лажу.

Арапско прољеће још зову Twitter-револуција. Зашто?

Уколико се телевизија у земљама Блиског Истока налазила под јаком контролом власти за организовање протеста почеле су се користити социјалне мреже. Ипак, улога соцмреже се не ограничава формирањем гомиле којом се лако управља. У земљама које су преживјеле „арапско прољеће“ за привлачење савезника протестанти су користили интернет и мобилне телефоне, пребацујући ресурсе (средства) из сајбер простора на градски простор и обратно. За посјетиоце социјалних мрежа стварао се утисак да су се у протесте укључили милиони људи. У стварности број реалних протестаната мањи је од броја оних који протестују на мрежи. То се постиже помоћу специјалних програма.

Нарочито, годину дана прије „арапског прољећа“, 2010. године влада САД је закључила уговор с компанијом  HBGary Federal за израду компјутерског програма способног да створи многобројне фиктивне рачуне у соцмрежама за манипулацију друштвеним мнењем и за утицај на њега према спорним питањима, шаљући наручиоцима потребну тачку (угао) гледања. Тај програм, такође, може бити искориштен за праћење друштвеног (јавног) мнења, за откривање опасне тачке гледишта.

Још раније Војно-ваздухопловне снаге САД су наручиле израду Persona Management Software,

који се може користити за стварање и управљање фиктивним рачунима на сајтовима социјалних мрежа, да би се искривила истина и формирало тобоже прихваћено мишљење о спорним питањима. „Лица“ која дјелују у соцмрежама морају оставити утисак људи који живе у било ком мјесту свијета, који могу комуницирати посредством обичних онлајн-сервиса и мрежних платформи. Овај програм је покренут у јуну 2010. године .

Разлог на основу којег Twitter можемо гледати као на инструмент „паљења“ јавног мнења сакривен је у његовом интерфејсу. Захваљујући конструкцији овог комуникативног канала корисник се налази у току једнотипних саопштења, међу њима „прсетнованих“, која се понаваљају помоћу такозваних ретвитова. Осим тога Twitter формира лош језик (деградантни) „језичких (филолошких) гестова“, то јест није способан да покрене сложену дјелатност објекта, који је уроњен у систем актуелног информисања у режиму нон-стоп.

На другим принципима ради Facebook који већ има више од милијарду корисника. Резултат „тежине“ у мрежи зависи од броја пријатеља и одабира саопштења по њиховој популарности, код корисника се јавља осјећај значаја дешавања и тренутног његовогг укључења у тај процес. Штавише, ствара се утисак да од његове позиције зависи развој ситуације. Социјалне мреже врше, данас, не само улогу простора за комуникацију, него су детонатори информативне експлозије –  способне су да шире податке по читавом свијету у секунди, убрзавајући самим тим ток ове или оне операције.

На тај начин, „обојене револуције“ представљају комплекс високо-технолошких метода које користе они који су заинтересовани за политички преврат силом у конкретној земљи-мети. Ипак, све речено горе не значи да је спречавање преврата могуће изолацијом, затварањем земље. То је контрапродуктивна позиција, која води поразу.

Шта се може супротставити „обојеној револуцији“?

Државна власт, која тежи да сачува себе, мора имати у свом арсеналу низ инструмената који ограничавају или своде на минимум ефективност манипулативног деловања „меке власти“ земље -наручиоца преврата.Прије свега такви инструменти су:

  • образовање, које одређује канале добијања информација, а, такође, и ниво анализе и критичности; сви који су добили образовање или стипендије у иностранству могу се посматрати као потенцијални носиоци вредности земље-спонзора;
  • идеологија која повећава негативни однос и критичност према информације из алтернативних извора (која притом снижава критичност према основном каналу). Например, у Републици Белорусији очување унутрашње стабилности и постојање имунитета према политичким превратима у многом се објашњава посебном пажњом која се придаје идеологији. У свим државним структурама раде идеолошки одјели: Академија управљања (уреда) при председнику РБ припрема идеологе и томе слично;
  • социокултурни и религиозни идентитет, која штити субјект манипулације по истом принципу по којем то ради идеологија;
  • социјално и политичко искуство.

Посебно се могу навести и споредни фактори као што су: начин живота, припадање једној или другој социјалној групи, а, такође, и фактори који су условљени општим стањем политичког система. Ту спадају: повјерење и позитивни однос према власти (легитимитет), ниво друштвеног морала и културе, социјално-економски ниво живота у држави. Главна снага „обојених револуција“ је омладина. Управо зато с младима се мора радити.Код младих људи је потребноформирати јасну представу о својим изгледима (могућностима, перспективама) Осим тога, потребно им је причати о правим циљевима „обојених револуција“, јер су оне рушилачке, а не стваралачке. Живот већине људи у земљама које преживљавају такво искуство се само погоршава. Прави примјер тога је савремена Украјина.

Разговарао Сергеј Правосудов (http://pravosudovs.livejournal.com/24260.html)

Превела Милана Бабић

(Евроазија.инфо, 18. 4. 2014)


ПРИМЕДБА СТАЊА СТВАРИ: Овај чланак је промењен 19. 4. 2014 у 10:16 – појам ЦВЈЕТНА РЕВОЛУЦИЈА који користи преводилац замењен је термином ОБОЈЕНА РЕВОЛУЦИЈА.  Чланак је такође промењен и 14. 7. 2015. у 14:30 – уједначено је презиме на Пoнoмарјева.



Категорије:Преносимо

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s