Димитриј Орлов: „Лудило“ председника Путина

(Клуб Орлов блог, 18. 3. 2014)

Од свих интерпретација које су западни лидери и коментатори понудили да објасне одговор председника Руске Федерације на догађаје у Украјини током фебруара и марта 2014. – од одбијања да призна неофашистички режим инсталиран у Кијеву, до признавања права Крима на самоопредељење – највише се издваја теза да је он полудео. Ово много тога говори, али не о Путину колико о самом Западу. 

У прошлим временима, међународни поредак је био последица мултиполарног света, разноликости сукобљених идеологија и алтернатива друштвене и економске организације. Тадашње деловање држава могло се сагледати кроз призму њихове алтернативне идеологије.  Чак и екстремни ликови – попут Стаљина, Хитлера, Иди Амина, Пола Пота – називани су „лудацима“ хиперболично, како би се описала немилосрдност с којом су покушавали да остваре своје рационално формулисане политичке циљеве. Али када Ангела Меркел данас пита да ли Путин живи „у неком другом свету“, то питање изгледа буквално.

За некога кажемо да је луд када његово понашање и логику не можемо објаснити помоћу заједничког и општеприхваћеног разумевања стварности. Тај неко тада постаје потпуно непредвидив, способан да с нама сасвим нормално разговара у једном тренутку, а већ у следећем да нам скаче за врат. Његово понашање нам изгледа исхитрено и несувисло, као да живе у неком паралелном али потпуно другачијем свету. Запад тако Путина описује као злодуха, од њега зазире и не разуме га. Театрални шок с којим Запад посматра догађаје на Криму могао би бити тактика да се Владимир Путин застраши и изолује. Чињеница да ова тактика не само да не успева, већ им се враћа као бумеранг, театрални шок претвара у стварни: Западни „лекови“ више не делују – ни на њих, ни на било кога другог.

Запад – то јест САД и ЕУ – од распада СССР изиграва психијатра у глобалној душевној болници. Пре 1990. свет је био уредно подељен на две супротстављене идеологије у нуклеарном клинчу. А онда је Михаил Горбачов капитулирао. Он је био заговорник „заједничких људских вредности“ и хтео је мирно да реши сукоб велесила, тако што би спојио најбоље делове оба система – хуманистичке тријумфе совјетског социјализма и заводљиво потрошачко благостање америчког капитализма.

У пракси је, међутим, Горбачов капитулирао. СССР је разбијен, а током деведесетих се нешто слично замало није десило и самој Русији. Иако се на Западу, где је још увек популаран, на Горбачова гледа као архитекту мирног распада СССР, хаотични колапс Совјетског Савеза је био изузетно трауматичан догађај, попраћен великим страдањем. Када Путин назива колапс СССР „највећом геополитичком катастрофом века“, он изражава став многих Руса. Који, иначе, Горбачова зову „Мишка мечењи“ – „Обележени“ (од ђавола) Миша.

После колапса, Русија није могла да понуди алтернативну идеологију. Штавише, она сама није имала никакву идеологију, осим пресађеног западног либерализма, који се у одсуству законских оквира и традиције приватног власништва и грађанског друштва брзо претворио у изузетно окрутни гангстеризам. Онда се појавио Путин, и створио нови поредак, користећи своје искуство у КГБ и везе са другим пост-совјетским центрима моћи. Прво је десетковао, придобио или елиминисао гангстере, а онда наметнуо оно што сам Путин назива „диктатуром закона.“ Ово је први значајан део нове руске идеологије: закон је светиња и нико не може да буде изнад њега. Па ни САД.

Е сад, упоредите концепт „диктатуре закона“, домаћег и међународног, који заговара Путин, са законима какви тренутно постоје у САД. У Америци тренутно постоје две категорије људи. Они који су изнад закона: влада САД и њене агенције (НСА, ФБИ, Пентагон, итд.), финансијери са Волстрита и тајновити плаћеници владе који никад не одговарају за своја кривична дела; као и супер-богати са политичким везама, који имају на располагању довољно новца и адвоката да не страхују од суда.

А сви остали? Они су испод закона. Ради се о најплашљивијим овчицама на свету, које живе у сталном страху да ће их неко тужити и тако им уништити имовину – или ухапсити, застрашивањем натерати на споразум и бацити у затвор. Тренутно власт може да их затвори на неограничено време, без оптужнице. Може да их отме са било ког места на свету, пребаци на „црно место“ и изложи мучењу. Може да из изведе на суд, да им не саопшти оптужницу, и да их осуди на основу тајних доказа. Њихови градови и села могу да буду војно окупирани без навођења разлога. Појединачно, полиција може да их убије без икаквог оправдања, или сумње да су нешто згрешили. У иностранству, када роботске летелице масакрирају свадбе и сахране, то је ратни злочин – али када то чини Вашингтон, онда је то „колатерална штета“.

Захваљујући апсолутном прислушкивању НСА, више не постоји приватност и право на тајну. На пример, немачка канцеларка Меркел је дефинитивно „испод закона“. Када је открила да НСА прислушкује њене телефонске разговоре, захваљујући откровењима Едварда Сноудена, била је увређена и горко се бунила. НСА је онда престала да прислушкује њен телефон… и почела да прислушкује све њене саговорнике! Зар то није сјајно? Приметићете, међутим, да је Фрау Меркел престала да се буни. За разлику од Путина, она није „луда“, већ својевољни учесник у заједничком разумевању света, у којем је оно што Вашингтон каже закон, а оно што она каже само шум. Заузврат одржава илузију суверености Немачке.

Да ли Фрау Меркел заиста верује да су амерички политичари „виша раса“, док су Немци, Руси и Украјинци пуки поданици? Или на њеном језику, да не буде неспоразума: Frau Merkel, glauben Sie wirklich dass die amerikanischen Politiker Übermenschen und die Deutschen und Russen und Ukrainer Untertanen sind?

Путинов други изум он назива „сувереном демократијом“. То је систем представничке демократије који је потпуно имун на манипулације из иностранства. Односно, не потпуно – али исто као што повремена упала ниског интензитета помаже одржавању имунитета, сматра се за корисно да хипстери из Москве и Петербурга — који у младалачкој лудости још увек обожавају Запад — повремено добију батине од полиције. То дивљење је изгледа обострано, и призор како западни медији на сав глас хвале никоговиће који „јавном уметношћу“ сматрају одлазак у продавницу и набијање смрзнутих пилића у полне органе (случај „Пуси рајот“) нуди преко потребну дозу смеха. Али „ватрени зид“ руског конзервативизма остаје имун на нападе са Запада. (Као што је недавно приметио професор Стивен Коен, пре америчке кампање агитације за права хомосексуалаца, руске педере су звали „педери“. Сада их зову „амерички педери“, а њихова права у Русији су далеко уназађена.)

Хајде поново да то упоредимо са стањем које преовладава у САД. Тамо је председник Обама, у свом годишњем обраћању законодавцима, изјавио да ако Конгрес не намерава да сарађује с њим, он планира да влада путем указа (који се у америчкој бирократшчини зову „извршна наређења“, „executive orderѕ“). Сада Конгрес ради нацрт закона којим би се Обамина администрација натерала да поштује одлуке Конгреса. Изгледа да су погубили све своје примерке америчког Устава, који је тај процес детаљно образложио још давно. Ова пажљиво негована илузија законодавног закочења могла би бити параван за њихов стварни посао – расподелу државног пореског плена, који се тренутно мери трилионима долара, својим донаторима и спонзорима. Притом пола тог истог Конгреса изјављује лојалност – Израелу. У очима Русије, САД није ни суверена, ни демократија, већ трула лешина демократије којом се хране најдебљи лешинари света.

По садашњем руском разумевању, ни Украјина није суверена – већ предмет отворене манипулације са стране – па самим тим тамошња власт није легитимна. Референдум из децембра 1991. на основу којег је Украјина прогласила независност био је спроведен мимо устава који је тада био на снази, тако да је и независност Украјине нелегитимна. А пошто је и недавно насилно свргавање украјинске власти такође било супротно украјинском уставу, сматра се да Украјина више и нема уставни поредак. Кримски референдум, с друге стране, легитимни је израз воље народа у одсуству легитимне централне власти, и самим тим јак правни темељ за даље деловање. Чињеница да су влада САД и њени послушници прогласили кримски референдум незаконитим ништа не значи: нити они имају моћ да измишљају законе у име Русије, нити могу да се мешају у унутрашњу руску политику.

* * *

До ступања САД на место светског психијатра дошло је крајем Хладног рата. Берлински зид је пао, што се представљало као победа западног капитализма, демократије и либерализма. Западни поглед на свет – како свет функционише, шта покреће друштво, шта је најбољи и најпродуктивнији облик економске, друштвене и политичке организације – тријумфовао је широм планете. Френсис Фукујама објавио је ненамерно хумористичан трактат насловљен „Крај историје“. У овом контексту, порицање права Руској Федерацији да има сопствени, алтернативни поглед је покушај САД да поврати илузију о сопственој неупитној надмоћи, апсолутној хегемонији, улози врховног арбитра морала и нормалности мишљења и деловања.

Јер ако Путин није луд, по њима, онда је полудео цео свет. После самита у Словенији 2001, Џорџ В. Буш је изјавио: „Погледао сам га у очи. Мислим да је био директан и поштен. Веома смо добро разговарали. Успео сам да спознам његову душу: то је човек дубоко посвећен својој земљи и њеним најбољим интересима.“ Сада ту дијагнозу оспоравају, веле да је пацијент преварио психијатра, да се само претварао да је нормалан. И сада „доктор“ Запад очајнички покушава да подивљалог пацијента врати у болницу.

Морамо имати разумевања за самозване психијатре. Догађаји у Украјини и на Криму су посебно алармантни за Запад јер нарушавању њихову линеарну концепцију историје. По тој теорији, Запад је напредан и развијен, и из сопствене доброте покушава да помогне државама попут Украјине на путу у НАТО, ЕУ и спори, контролисани банкрот под чизмом ММФ. Пад Совјетског Савеза је био кључни психолошки моменат у овој причи коју причају сами себи, јер им она пружа смисао, сврху и значај. Све што нарушава премисе и темеље те приче их дубоко узнемирава.

Међутим, та прича се љуља већ неко време, под навалом бројних примера потпуног фијаска у 21. веку. Кад се пође од 11. септембра, катастрофе у Авганистану, грађанског рата у Ираку, глобалног колапса финансија 2008, економске стагнације и упорне незапослености на Западу у првих 15 година 21. века, а потом погледа серија катастрофа у Либији, Сирији, Египту и ево сад Украјини, постаје јасно зашто баш овај сукоб са Владимиром Путином има толики значај за крхку психу Запада.

Изгледа да је линеарни успон Запада кроз историју готов. Парадокс данашњег сукоба је да се ситуација толико малог значаја – Крим и политичка оријентација једне мале пропале државе – претворила у толико суштински конфликт. Што наводи на закључак да се иза тога крије нешто далеко значајније. Политички земљотрес на плодној земљи која дели Исток и Запад – Украјини, чије име дословно значи „граница“ – претворио се у моћан симбол пада хегемоније Запада. Овај сукоб има историјске конотације управо зато што отворено оспорава ауторитет светског полицајца и психијатра. Краткотрајна илузија тријумфа Запада почиње да пуца. Од неке пост-историје и неке суштински нове будућности ипак нема ништа. Сада „лудаци“ беже из ћелија, а изгледа да је истински лудак све време био управо психијатар.

Погледајте несразмеру. Шта је Украјина Западу? Сиромашни источноевропски пион на геополитичкој шаховској табли, који мора бити спречен да се придружи Русији како би се сачувао постојећи поредак. За Русију, пак, Украјина је њен историјски део, седиште прве руске државе у Кијеву (које је касније померено у Москву, па Санкт Петербург, па опет у Москву). То је предео с којим Русија дели 11 векова језичке, културне и политичке историје. Половину данашње Украјине чине руске земље, припојене хиром Лењина и Хрушчова. Ја сам одрастао у убеђењу да је Харков руски (зато што јесте), да бих у једном тренутку био затечен чињеницом да ми је сада потребна виза да тамо путујем – само зато што се затекао са погрешне стране границе, где је преименован у „Каркив“. (Ако сте збуњени: за превод на украјински, узмете руски и замените Ј, О и Е са И; И са Ј, а Г са Х. Ако желите да са украјинског преведете на руски – питајте Руса.) До децембра прошле године, Руси у Харкову и другим руским деловима Украјине су били заробљени са погрешне стране границе, под нестабилном, нефункционалном и изразито корумпираном влашћу ево већ 22 године. Нимало ме не чуди што сада са полетом машу руским заставама.

Чак и збуњени Џон Кери је недавно признао да Русија има „легитимне интересе“ у Украјини. Провоцирањем Русије у Украјини, Запад не прелази неку фиктивну „црвену линију“ коју Обама стално спомиње. Постављање неофашистичког и вирулентно антируског режима у Кијеву прелазак је двоструке жуте линије, којим се гарантује чеони судар. Питање је ко ће преживети тај судар, Керијева лимузина или колона руских тенкова? Почетни гамбит Запада је да одбије визе и замрзне имовину одређених руских функционера и бизнисмена, који или немају рачуне на Западу, или су их већ затворили до прошлог петка (извукавши неколико стотина милијарди долара) и немају планове да путују у САД.

Русија је обећала „симетричан“ одговор. У њеном арсеналу је могућност да пробије финансијски мехур и изазове наставак распада из 2008, на неки од бројних начина – на пример захтевањем плаћања у злату уместо у доларима за нафту и гас, или ликвидацијом доларских резерви (у сарадњи са Кином), или изнуђивањем економске пропасти ЕУ завртањем гасног вентила, па све до затварања руске територије за америчке и НАТО трупе у Авганистану, које убрзо треба да отпочну повлачење, под изговором „више силе“. Тренутно већина путева за снабдевање те војске иде управо преко руске територије. Ово ако Русија изабере да делује одлучно. Али исто тако, Русија може да уради врло мало, или ништа – за колапс западне финансијске куле од карата могла би бити довољна само паника од могућности да украјински хаос утиче на испоруке гаса Европи, или предстојећи банкрот украјинских меница.  А шта онда остаје од глобалне хегемоније и светске психијатрије Запада?

Закључке извлачите сами, али сасвим су јасна нека наравоученија. Прво, из перспективе Русије чини се да су добри односи са Вашингтоном ствар избора, али да је Украјина далеко значајнија. Све што Русија тражи од Вашингтона је да Вашингтон престане да се петља свуда по свету. Без Америке се може. С друге стране, Вашингтону је неопходна сарадња Русије ако жели да безбедно повуче своју војску из Авганистана, задржи приступ Међународној свемирској станици, или само да сачува образ после небројених неуспеха у Сирији и Ирану.

Друго, од ЕУ се не тражи да изабере новог господара. Али ропска послушност Вашингтону већ је довела до проблема, и могла би већ следеће зиме да остави ЕУ смрзнуту и у мраку, и то не кривицом Москве. ЕУ би требало да почне да се понаша у сопственом интересу, уместо да ради у корист своје штете.

Аутор је руско-амерички инжењер и писац на теме које су везане за „потенцијални економски, еколошки и политички колапс и пад у САД“

Са енглеског посрбио: Небојша Малић



Categories: Посрбљено

Tags:

3 replies

  1. Odlična analiza stanja u stvarnosti.

Оставите коментар