Свега три силе су активни учесници савремене украјинске кризе, која прети да ескалира у крвави грађански рат. То су Сједињене Америчке Државе, Русија и Европа, оличена у Европској унији. У америчкој геополитици нема непознаница: то је, према свим релевантним геополитичарима (укључујући најпре англоамеричке ауторе), типична сила мора.Русија је сила копна, изразита телурократија, континент – али засебан континент, различит од Европе – и посебна цивилизација. Њена геополитичка улога је такође јасно одређена, најкасније у доба „хладног рата“ (а ми мислимо и знатно пре тога). Једино геополитичка мисија Европе-ЕУ остаје неодређена и двосмислена. Европски потконтинент и јесте својеврсна међузона између Копна и Океана, стратешки најважнији део рубног подручја, „Римланда“. Постоји ли уопште геополитика Европске уније?
ЕУ као „негеополитички концепт“
Под сенком догађаја у Украјини (још пре тога у рату у бившој Југославији), ово питање више није уско стручно ни академско. Догађаји се данас нижу филмском брзином, престижући један другог. То није карактеристично само за Украјину, као „земљу без историје“, која убрзано пролази кроз низ историјских епоха, већ и за Европу, за свет у целини. (Гео)политичка реалност се пред нашим очима драматично мења. Историја се убрзава или примиче свом крају. Али овде није у питању само ограничена геополитика појединих држава и нација, већ нешто много шире: глобални судар различитих, дијаметрално супротстављених геополитичких концепата, велики „рат континената“ (А. Дугин). Избор може бити само Копно или Море, трећа опција једноставно не постоји.
Постоје само два могућа одговора на питање да ли постоји геополитика Европске уније. Како у свом раду под насловом „Геополитика кризе ЕУ“ примећује Александар Гајић, први је онај који нуди такозвани постмодернистички приступ: геополитика и Европска унија се, наводно, међусобно искључују. „ЕУ представља модел мировног, супранационационалног опозита територијалној држави у којој преовлађује постмодерни концепт детериторијализације, плурализма идентитета и интереса што се усклађују договором“ (А. Гајић). На овом месту ваља отворити једну заграду: већина чланица НАТО су земље чланице ЕУ, а Унија се веома активно ангажовала у југословенском рату, и још активније и отвореније у распиривању грађанског рата у Украјини. То није „мировни ангажман”, а овом треба додати и читав низ војних операција Северноатлантског пакта, у којима су, листом, учествовале и чланице Уније. НАТО ту, по свој прилици, остаје неопходан као оквир у коме се уобличава стварност постмодерне. Али ако је концепт ЕУ заиста „супранационални опозит територијалној држави“, то не важи за њене чланице, које, премда у знатно суженом маневарском простору, настављају да реализују сопствене, „себичне“ геополитичке циљеве.
Либерална против истинске Европе
Други могући одговор је много ближи реалности: концепт настанка ЕУ је геополитички, њен развој и ширење подлежу геополитичким законитостима и део су, хтели ми то или не, савремене геополитичке реалности. Ипак ЕУ, која заузима клучни стратешки део „Римланда“ све до сада није пошло за руком да се формира као самосталан геополитички фактор. У геополитичком кључу ЕУ има „двојну природу“. ЕУ је образована као инструмент америчке хегемоније, као инструмент атлантске/америчке контроле над европским континентом. Један од битних циљева САД у том контексту је спречавање повезивања Европе са евроазијским „Хеартлендом“, односно, у офанзивној варијанти, Европа је мост који води право ка руској и евроазијском „Срцу земље“.
Други могући избор означава термин „евроконтинентализам“, где је Европа схваћена као аутономан геополитички концепт, као засебан геополитички пол. Овај концепт се кроз европску историју јавља у веома различитим облицима, од Светог римско-немачког царства, преко низа покушаја Немачке да се формира као независни геополитички пол, као хегемон над Европом (укључујући и Трећи рајх), све до, закључно, Де Головог пројекта „Европе нација“. Али генерално, атлантистички концепт, како показује историја ЕУ, односи превагу над евроконтинентализмом. Европа је данас културно, војно, економски, политички и идеолошки, па чак и обавештајно, недвосмислено потчињена САД, а исто то можемо рећи и за (гео)политику њеног ширења. ЕУ је у овом тренутку присиљена да се шири вољом Сједињених Држава, а мимо воље и интереса њених главних чланица (Немачка), и на том путу се суочава са бројним препрекама. То је важило и за пријем Бугарске и Румуније, а у још већој мери важи за тзв. државе кандидате као што су Србија или Молдавија. Ипак, прва озбиљна препрека на том путу, прави пробни камен је Украјина, не само зато што је она у геополитичком смислу „руско двориште“, предворје велике руске цивилизације и суштински део њеног геополитичког система. Отуда укључивање Украјине у европски (у ствари: атлантски) геополитички ареал нужно значи конфликт на релацији Европа-Русија.
САД извозе грађански рат
Атлантисти, у неколико деценија дугој историји ЕУ, постепено односе превагу. Током рата у бившој Југославији ЕУ је заузимала недвосмислено атлантистичке позиције: против континента, против заједничке државе – Југославије, за атомизацију и поделу на уситњене државе-нације; против Срба, за Хрвате или муслимане, за „суверену Босну“, за Албанце, за независно Косово… Ипак, све време паралелно настављају да постоје две Европе: она веродостојна, континентална Европа, сада застрашена, окупирана и слаба, и она атлантска, проамеричка, либерална или ултралиберална Европа, која свуда следи америчке моделе, а у понечем чак и предњачи. Међутим, тај модел, грађен током последње две деценије, коме се оправдано пребацује „дефицит демократије“, сада је у кризи и није извесно на који начин и да ли ће он уопште моћи да се реформише. У сваком од могућих сценарија будућности ЕУ, утицај ултралибералног, проамеричког лобија ипак ће неминовно слабити. Можда ће један од преломних тренутака бити избори за европски парламент, који ће се одржати у мају ове године, где ће, према свим прогнозама, антиевропски оријентисане странке стећи значајну предност над либералним лобијем.
Амерички модел незадрживо и нагло губи своју некадашњу магнетску привлачност. Из тог разлога, Американци више не бирају савезнике и не потпомажу „баршунасте”, продемократске револуције – у Сирији они подржавају најрадикалније исламисте, у Украјини најрадикалније десне снаге, присталице „Свободе” и „Десног сектора”, окореле антируске шовинисте, неонацисте. Демократија је постала луксуз за САД, и оне своје марионетске режима више не инсталирају на изборима (на изборима их, напротив, губе), већ прецизно спровођеним „обојеним револуцијама“, режираним државним ударима, „пролећем“ попут арапског, украјинског или босанског. САД извозе грађански рат: у Либији, у Сирији, Ираку, Авганистану, Украјини… Савршено је јасно да би све то сутра могло да се понови у било којој европској земљи (укључујући и Запад Европе) уколико она покаже жељу да напусти америчку сферу. Рецепт за то су етнички сукоби, мултикултурализам, побуне имиграната, вештачки подстицани социјални конфликти, итд.
Од украјинског ка руском пролећу
Са државним пучем у Украјини није се у суштини десило ништа неочекивано. Независна Украјина никад није ни постојала, као ни „украјинска нација“ у западноевропском смислу тог појма; „независна Украјина“ је само бивша Совјетска Социјалистичка Република Украјина, изникла на тлу Малорусије, „западних руских земаља“, арбитрарним одлукама совјетских власти. Основна линија подела ту није подела на Русе и Украјинце, већ на западни, унијатски део – Галичане, и православни – руски и малоруски, или украјински део. Таква Украјина је могла да постоји само уз слабу, колебљиву и опрезну централну власт, какву је, све до сада, оличавао Јанукович, а не као хомогена и централистичка држава-нација. Са пучем од 18. фебруара, који није „национална револуција“ а ни „проевропски покрет“, већ државни удар, организован и подржан споља, од Запада (САД) и НАТО, досадашња Украјина је једноставно престала да постоји. Пучисти у Кијеву, ма колико то сада звучи парадоксално, остварили су тек привремену и несигурну победу, и то не за Украјину, која убудуће неће постојати у овим границама, већ за НАТО. Да би опстали на власти, они би морали да заведу мање или више отворену диктатуру фашистичког типа и спроведу насилну „украјинизацију“, укључујући геноцид над делом становништва Украјине. Али они за то више немају снаге. Уза све то, таква монстроузна држава морала би бити издржавана и финансијски стално помагана споља, а то једноставно није могуће.
Русија је у овом тренутку добила половину Украјине (без обзира да ли ће се то ускоро остварити релативно мирним путем или ратом). Али, Москва тиме не може да буде задовољна, јер би то значило да се границе НАТО померају на Дњепар.
С Јануковичем као легитимним преседником у сопственим рукама, Москва може да игра на највећи улог, а то је Кијев. Положај хунте у Кијеву сваким даном постаје све више неодржив, „евромајдан“, под овим условима, више не може да се извезе, а тога је свестан и Запад, који супротно обе’ањима одбија да пучистима пружи неку конкретну помоћ (финансијску или војну). Време не ради за Америку, а још мање за паралисану кијевску хунту. „Украјинско пролеће“ прети да прерасте у нешто друго: „руско пролеће“, које попут пожара може да се прошири не само територијом Украјине, већ и бившег Совјетског Савеза. Москва, напротив, може стрпљиво да чека расплет с прстом на обарачу.
Categories: Преносимо
Оставите коментар