Стивен Ф. Коен: Како амерички медији у лажном светлу представљају Путина, Сочи и Украјину

(Nation, Њујорк, 11. 2. 2014) 

nation-logo-240Деградација нивоа приказивања Русије у водећим америчким штампаним медијима  траје већ више година. Ако се као индикатор узме недавни цунами срамно непрофесионалних и политички запаљивих чланака у водећим новинама и часописима – нарочито о Олимпијади у Сочију, Украјини – и неизоставно о председнику Владимиру Путину, то медијско шарлтанство је онда сада свеобухватно и представља нову норму. 

Мада постоје и изразити изузеци, то се ипак развило у нови модел. Чак се  и у поштованим Њујорк тајмсу [у даљем тексту: Тајмс] и Вашингтон посту [у даљем тексту: Пост], новински чланци, уводници и коментари више не придржавају традиционалних новинарских стандарда,  и често изостављају неопходне чињенице и позадину; не нуде јасну разлику између извештавања и анализе; не користе бар два различита политичка или „експертска“ гледишта; не објављују супротстављена  мишљења на својим „оп-ед“ странама[1].  Последица је да су данас амерички медији мање објективни према Русији, мање уравнотежени, знатно су  више конформистички и једва да су мање идеолошки острашћени него у времену када су приказивали СССР током Хладног рата.

И историјат ове деградације је јасан. Почело је то раних 1990-их година, по краху СССР-а, онда када су амерички медији прихватили причу Вашингтона да је скоро све што председник Борис Јељцин чинио,  било „транзиција од комунизма у демократију“ – па према томе у најбољем интересу Америке. То је подразумевало и његову економску „шок терапију“ и олигархијску пљачку државних добара, што је разорило животе десетина милиона Руса; оружано обарање изабраног парламента и наметање „председничког“ устава који је нанео паралишући удар демократизацији, а данас даје моћ Путину;  брутални рат у малој Чеченији који је довео до пораста броја терориста на руском Северном Кавказу;  наместио је свој реизбор 1996, а када је 1999. одлазио, за собом је оставио подршку грађана мању од 10% и земљу у распаду, препуну оружја масовног уништавања. Али – већини америчких новинара још увек изгледа да је Јељцин био идеални лидер Русије.

putin_helicopter-490

Фото: Reuters/Mikhail Klimentyev/RIA Novosti/Pool

Од раних 2000-их година, медији су следили другачију причу о лидеру, што је такође у складу са америчком политиком која одбацује вишестрану анализу у корист неуморне демонизације Путина, уз врло мало освртања на чињенице. (Да ли је иједан совјетски комунистички лидер после Стаљина икада био толико и лично демонизован?) Док је Русија под Јељцином представљана као да има легитимну политику и државне интересе, сада нас убеђују да их Путинова Русија уопште нема, ни у својој кући – ни у иностранству – па чак, као што је то случај са Украјином, ни  на својим границама.

Русија данас има озбиљне проблеме и многе одвратне политичке потезе Кремља. Али, свако ко се ослања на главне америчке медије у њима неће наћи ништа од политичких коренова, нити утицаја Јељциновске Русије, а ни провокативне америчке политике од 1990-их година – наћи ће само „аутократу“ Путина, који – ма колико он био ауторитаран, у суштини нема такву моћ. Не одаје му се ни признање што је стабилизовао земљу у распаду, наоружану атомским оружјем, ни зато што подржава безбедносне потезе САД у Авганистану (Afghanistan), нити оне од Сирије  до Ирана, нити што је у децембру амнестирао више од 1.000 затвореника, укључујући ту и мајке са малом децом.

Није изненађујуће да је у јануару Волстрит џорнал презентирао нашироко дискредитованог бившег председника Грузије Михаила Саакашвилија, жигошући Путинову владу, као владу „преваре, насиља и цинизма“, са све Кремљом као „нервним центром невоља које компликују живот Западу“. Али произвољни удари по Путину такође доминирају и у медијима центра, либералним и прогресивним медијима – од Поста, Тајмса, и Њу рипаблика до Си-Ен-Ена, МС Ен-Би-Сија и ХБО-овог Бил Мер уживо (Real Time With Bill Maher), где је Хауард Дин (Howard Dean), који до тада није био познат као експерт за Русију, недавно изјавио – а присутни панел је то поздравио – „Владимир Путин је насилничка бараба“.

Према томе, медији жељно ишчекују Путинов пад – било услед његове „пропале економије“ (а неки њени индикатори су бољи од америчких), или услед јунаштва уличних демонстраната – или неких других десничарских противника (чија се политика ретко разматра), или због тога што ће га његово изборно тело напустити (а анкетни резултати остају на око 65% у његову корист), или услед неке добродошле „катаклизме“. Они, очигледно, верују – као што је то Тајмс например учинио, да ће после Путина доћи демократи и „много боља будућност“ (а не усијани ултранационалисти који се узгајају по улицама, а и близу власти). Амерички коментатори остају хладни према ономе шта би то, та толико жељена „дестабилизација његовог режима“ могла значити у нуклеарно највећој земљи света.

Наравно, водећи аутор Њу рипаблика по питањима Русије, Џулија Јофе (Julia Ioffe), не истражује то питање, а још мање и реалне последице тога у свом водећем чланку од скоро 10.000 речи, у броју од 17. фебруара. Њена тема на „банеру“ је дубоко путинофобична: „Смрвио је своју опозицију а за узврат нема ништа да покаже, него само државу која се распада“. Та тврдња која обара с ногу, нити је даље развијана, нити је документована. Следи компилација ћаскања с њеним незадовољним познаницима рођеним у Русији, (који, како изгледа нису „смрвљени“) и голицавих личних оговарања која се већ дуго врзмају по Интернету, а том чланку више приличи (поред још и неких чињеничних грешака) да буде у неком руском таблоиду – што важи и за Џулијин презир према објективности. Протестни узвици „Русија без Путина!“, као и „Путин је лопов! су били неки од најузбудљивијих тренутака које сам икада доживела“. То важи и за твит: „Путин вас јеб`о све“. А – она не заборавља ни ону мантру која улива наде: „Катаклизма изгледа сада ближа но икада“.

* * *

Та отровна пажња већ је недељама усмерена на Олимпијаду у Сочију и на све дубљу кризу у Украјини. Чак и пре почетка Олимпијаде, Тајмс је прогласио новоизграђени [олимпијски] комплекс за „Дистопију[2] совјетског стила“, а у наслову је упозорио: ТЕРОРИЗАМ И НАПЕТОСТ, А НЕ СПОРТ И ЗАДОВОЉСТВО. На дан отварања, тај лист је нашао простора за три анти-Путинова чланка и главни уводник – што је било достигнуће са којим се једино Пост могао мерити. Чињенице скоро да нису биле од важности. Практично сви амерички извештаји су инсистирали на томе да је сума од 51 милијарде долара коју је Путин „протраћио“ на Игре у Сочију  „корумпирана“. Али – како је Бен Арис из Бизнис Њу Јуроп истакао, близу 44 милијарде долара је вероватно било потрошено на инвестирање за „развој инфраструктуре за цео регион… а то је оно што и целој земљи треба“.

У целини, медијски приказ пре Сочија је био још и гори, уз толику злоупотребу претње од тероризма да је све изгледало порнографски. Пост – који је међу критичним посматрачима Русије познат и под надимком Правда са Потомака је био прави пример тог  медијског етоса. Један спортски колумниста  и редактор стране уредништва су Олимпијаду претворили у „такмичење снаге воље“ између презрења достојне Путинове „бандитократије“ и терористичких „устаника“. Две „зараћене стране“ су биле тако уједначено приказане да би се читаоци могли упитати за коју од њих да навијају. Ако ништа друго, амерички новинари су пружили терористима прелиминарну победу својим прљањем „Путинових игара“ и  застрашивањем многих потенцијалних иностраних навијача , па чак и неких рођака учесника Игара који нису дошли.

Игре у Сочију ће ускоро проћи – тријумфално, или трагично – али потенцијално судбоносна криза у Украјини неће. Могуће је да се сада појављује нова хладноратовска граница – али не у Берлину, него у срцу историјске цивилизације Русије. Резултат би јој могао бити стална конфронтација оптерећена нестабилношћу и претњом врућег рата гором од оне у Грузији 2008. године. Ове опасности су биле скоро сасвим игнорисане веома селективним, пристрасним и хушкачким америчким медијским извештавањима. Оне приказују предлог „Партнерства“ ЕУ  сасвим наивно – као шансу Украјине за демократију, просперитет и  бежање од Русије, што  [сада] спречавају „интимидирајући“ Путин и његови „јатаци“ у Кијеву.

Још не тако давно, верни читаоци Њујорк ривју оф букс (ЊРБ) су могли да се ослоне на чињенично верне алтернативне приказе о важним историјским и савременим темама. Али – када се ради о Русији и Украјини, ЊРБ је поклекла општој медијској манији. У блогу од 21. јануара, Ејми Најт (Amy Knight), редовни и стари путиномрзитељ, упозорава америчку владу да не сарађује са Кремљом на безбедности Сочија, па чак и сугерише да су Путинове безбедносне службе  „можда имале и интереса да дозволе, па и олакшају оне нападе“ који су у децембру у Волгограду побили и обогаљили на  десетине Руса.

Инсинуација Најтове је била прототип извештаја са  предумишљајем професора са Јејла, Тимотија Снајдера (Timothy Snyder), о Украјини у броју од 20. фебруара. Кад новинари или научници изоставе чињенице то нису ништа мање лажи него оне лажи које искривљују чињенице. Снајдеров чланак је препун обеју врста раширених у популарним медијима. Међутим – његове су објављене  у цењеној ЊРБ и аутор је признати научник. Погледајте неке од његових тврдњи:

§ “На папиру, Украјина је данас диктатура“. Ус твари, тај „закон на папиру“ о коме он говори тешко да представља диктатуру, а у сваком случају убрзо је био и повучен. Украјина је у стању које је скоро сасвим  супротно диктатури – у политичком хаосу који не контролишу ни председник Виктор Јанукович, ни парламент, ни полиција, ни било која државна институција.

§ “[парламентарни] посланици скоро да су сами себе гласањем укинули“. Поново, Снајдер алудира  на онај анулирани „папир“. Штавише – у Кијеву су у току озбиљне дискусије о повратку на одредбе устава из 2004, што би парламенту вратило знатан део председничких овлашћења, а то тешко да може бити „крај парламентарне контроле председничких овлашћења“ што тврди Снајдер. (Да ли му се то не свиђа изглед  да се дође до компромиса?)

§ „Путем упадљиво великих и мирних јавних протеста… Украјинци су дали позитиван пример Европљанима.“ Ова запањујуће тврдња је можда и била тачна за новембар, али она сада изазива питања о врсти „примера“ које Снајдер заступа. Окупација државних зграда у Кијеву и Западној Украјини, бацање запаљивих бомби на полицију и други насилнички напади на браниоце закона, као и ширење антисемитских парола од стране знатног броја анти-Јануковичевских демонстраната, што је све документовано, па чак и преношено преко ТВ, нису неки „пример“ који би већина читалаца препоручила Европљанима или Американцима. То [тамо] и не бива толерисано – о чему сведоче многе епизоде полицијског насиља (police brutality) у било којој западној демократији.

§ „представници неке мање групације украјинске екстремне деснице су преузели одговорност за насиље“. Ово замагљивање чињеница сугерише да је осим можда неке  „мање групе“, она „Украјинска екстремна десница“ део позитивног „примера“ који је приказан. (Многи њени представници су изразили мржњу према „анти-традиционалним“ вредностима Европе, као што су права хомосексуалаца.) Штавише, како Снајдер наставља, „нешто је ту нејасно“, и снажно имплицира да су насилништво руље у ствари чинили „русофони провокатори“ у корист „Јануковича (или Путина)“. Као доказ за то, Снајдер алудира на „извештаје“ да су подстрекачи тога „говорили руским језиком“. Али – милиони Украјинаца с обеју страна овог почетног грађанског рата говоре руски.

§ Снајдер понавља и још једну раширену медијску неисправну праксу према Русији – опадање редакторске контроле чињеница. У једном недавном чланку у Интернешенел Њујорк тајмсу, он не само да надувава своје тврдње, него и покушава да уклони неофашистичке елементе из своје невине „Украјинске екстремне деснице“. И – поново, без икаквог провереног доказа упозорава на неку „оружану интервенцију“ у Украјини, уз Путинову подршку, после Олимпијских игара – а поуздане извештаје о „нацистима и антисемитима“ међу уличним демонстрантима карактерише као „руску пропаганду“.

§ Можда је највећа неистина коју пропагирају Снајдер и већина америчких медија она да „за будућом интеграцијом Украјине у Европу чезну широм земље“. Међутим, сваки  добро информисани посматрач зна – како из украјинске историје, географије, језика, религије, културе, недавне политике и анкета јавности, да је та земља дубоко подељена по питању да ли да се придружује Европи или остане блиско политички и економски везана за Русију. Не постоји јединствена Украјина, нити јединствени „украјински народ“ – него у најмању руку два, углавном лоцирана у њеном западном – односно источном региону.

Такво искривљавање чињеница указује на два флагрантна прећуткивања у извештавањима Снајдера и осталих америчких медија. Садашња изузетно опасна конфронтација тих двеју Украјина није била „запаљена“, како то Тајмс тврди, Јануковичевим неискреним преговарањем, нити је то учинио Путин – него безобзирним новембарским ултиматумом Европске уније: да демократски изабрани председник једне дубоко подељене земље мора да бира између Европе и Русије. Званичници ЕУ и САД су глатко одбили Путинов предлог трипартитног договора, о коме се и иначе ретко, или скоро уопште и није извештавало.

Али, оно најсуштинскије о чему медији ћуте је сасвим разумно убеђење Москве да је борба око Украјине само још једно од поглавља у непрекидном маршу Запада под вођством САД  на пост-совјетску Русију, почетог још током 1990-их година ширењем НАТО-а на исток, што се наставило политичким активностима невладиних организација које финансира Америка на територији саме Русије, америчко-НАТО-вском предстражом у Грузији, и инсталирањем антиракетних постројења у близини Русије. Било да је та дуготрајна вашингтонско-бриселска политика мудра или вратоломна – она је та која је подмукла, а не Путинова децембарска финансијска понуда спасавања пропадајуће економије  Украјине. Онај „цивилизаторски“ предлог ЕУ [Украјини], садржи например и одредбе „безбедносне политике“,   које би очигледно потчиниле Украјину НАТО-у, а  о чему се скоро никада није извештавало.

Било какве сумње о стварним намерама Обамине владе у Украјини би требало да буду развејане недавно објављеним снимком разговора водећег званичника Стејт департмента Викторије Нуланд са америчким амбасадором у Кијеву. Како се могло и очекивати, медији су се усредсредили на вербални „гаф“ Нуландове: „Јебеш ЕУ“. Али – суштинско откриће је то да су се амерички званичници припремали да „буду бабице“ новој антируској влади Украјине тако што би отерали, или неутралисали демократски изабраног председника Украјине – а то је државни удар.

Пред Американцима сада остаје ново издање једног старог питања: Да ли је двадесетогодишња политика Вашингтона према постсовјетској Русија на принципу „добитник граби све“ та, која је створила ову покварену медијску слику, или је званична политика настала под утицајем те слике? Да ли је сенатор Џон МекКејн стајао у Кијеву уз добро познатог лидера једне екстремне националистичке странке зато што су га медији погрешно обавестили, или су медији изоставили тај део приче због МекКејнове почињене глупости?

А, шта да се каже о Обаминој одлуци на у Сочи пошаље само једну нискорангирану делегацију у којој су и пензионисани спортисти – хомосексуалци? Прошлог августа, Путин је тиме што је убедио сиријског председника Башара ал-Асада да елиминише своје хемијско оружје практично спасао Обамино председништво. Путин је затим помогао оглашеном Обамином приближавању Ирану. Зар није требало да Обама лично оде у Сочи – било из захвалности према Путину, или да стане уз руског лидера против интернационалних терориста који угрожавају обе наше земље? Да ли није отишао због тога што је био спутан својом нимало мудром политиком према Русији, или зато што су амерички медији искривљавали разне навођене разлоге за то: пружање азила Едварду Сноудену, разлике по питању Средњег Истока, повреде права хомосексуалаца у Русији, а сада и украјинско питање? Било шта да је објашњење – остаје оно што руски интелектуалци кажу када бивају суочени са две лоше алтернативе: „Обе су најгоре“.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис


[1] Прим. ВК: Појам непознат у српском новинарству и јавности: „opposite the editorial page (скраћено: op-ed  = „насупрот уводнику“). То је страница која се увек налази насупрот страни на којој се штампају уводници (чланци које пишу новинари запослени у том листу и често су непотписани, а изражавају став редакције). На оп-ед страници пишу обично познате личности – увек су потписани и изражавају лични став аутора, а по ставу се углавном не  поклапају са уводницима. Често  су писани по позиву, и по томе се разликују од спонтаних (у принципу) писама читалаца. У српском новинарству , „Политика“ би могла имати нешто слично – али ипак, нажалост,  нема – то је рубрика „Погледи“ (можда би то могао бити доста нејасно назначен, изузев у електронском издању, онај њен део  „Погледи са стране“), али у „Политици“ се уводници никада не штампају на супротној страници, и рубрика „Погледи“, као и писма читалаца („Међу нама“) се хаотично шетају, некад сасвим изостану, или бивају сведени само на једну страницу.

[2] Прим. ВК: Као и утопија, дистопија је појам из фикције и у свему јој је супротна. Док је утопија замишљано идеално друштво, дистопија је друштво  застрашујућег тоталитаризма, катаклизми, страве и ужаса.



Categories: Посрбљено

3 replies

  1. Народна изрека: „За добрим коњом се прашина диже!“

  2. Још један маестралан превод г. Клефтакиса. Свака част.
    Овај текст је значајан тим пре што представља усамљени изузетак у англоамеричком мејнстриму; скоро све новине и телевизија, што „леви“ што „десни“ су уједињени у пљувању по Русији које се једино може упоредити са сатанизацијом Срба од деведесетих до данас.
    Чему све то? Да ли се можда сатанизацијом Путина и Русија покушава, класичном заменом теза, сакрити сопствени банкрот – и то не само финансијски већ и морални, политички, културни, итд? Просудите сами.

Оставите коментар