Сергеј Лавров: По схватањима ЕУ и САД, „слободни“ избор за Украјинце је већ извршен

lavrov-240-2Шеф министарства спољних послова РФ о ситуацији у Украјини и односима Москве са ЕУ – специјално за „Ъ”

(Коммерсантъ, Москва, 13. 2. 2014)

Година 2014. је испуњена историјским симболизмом. У њој ће бити обележена 25-годишњица рушења Берлинског зида, 75-годишњица почетка Другог светског рата и 100-годишњица почетка Првог светског рата. 

Чинило би се, да европски континент који је током претходног века прошао кроз најтежа искушења и поучио се на трагичним грешкама, данас треба да служи као пример политичке мудрости другим регионима, који теже да се испетљају из пучине конфликата и стану на пут развоја и процвата. Темељ томе је већ постављен – идеолошке супротстављености које су делиле Европу у ХХ веку, остављене су у прошлости, а принципи демократије и тржишне привреде су општеприхваћени.

Међутим, у последње време запажамо тенденцију повећане ужарености полемике. У западним медијима се разбуктава антируска информациона кампања, током које се користи терминологија духа хладног рата. Одјеци таквих судова су се могли чути и на министарском сусрету ОЕБС-а у децембру 2013. г., и на недавној јубиларној Минхенској конференцији о питањима безбедности. Изгледа да је баш сада време да размотримо и уверимо се шта се то у ствари догађа.

У данашњем центру спорова у европском медијском простору се налази Украјина. Јабука раздора је постало питање закључивања споразума о асоцијацији Кијева са ЕУ, што је било припремљено у оквирима програма ЕУ „Источно партнерство“. Одлука коју је после анализе економских последица тог споразума донела украјинска влада – да одложи његово потписивање, довела је до буре негативних емоција од стране ЕУ, и постала је окидач за унутрашња превирања у Украјини.

Усто, аутори „Источног партнерства“ су прво уверавали да тај план нема конфронтационих елемената и да је управљен само на то да помогне државама на источном крилу Савеза независних држава (СНД), такозваним фокусним државама да решавају проблеме развоја и модернизације, не стављајући при том под сумњу њихове традиционалне историјске везе са другим државама – између осталог и са Русијом. Чак су нам говорили да је потребно и остваривање трипартитних пројеката уз учешће ЕУ, Русије и „фокусне државе“. Истина, те идеје ипак нису биле конкретизоване.

Међутим, ускоро су пред наше заједничке суседе са ЕУ почели постављати питања и на други начин: треба да се определите с ким сте: са Европом, или са Русијом? Ако учините европски избор – то значи да морате извршавати сва правила Брисела, чак и у случају ако нису у сагласности са вашим постојећим обавезама – између осталог и са онима у оквиру СНД. Такав приступ противречи логици радњи уперених на брисање линија раздвајања у Европи, што је између осталог фиксирано и у документима ОЕБС, а личи на покушаје да се те линије пребаце даље на Исток.

Јасно је да Русију такав став није могао да радује. Ми смо, ипак, јасно и доследно полазили од тога да је избор правца сопственог развоја, питање учешћа у овим – или оним интеграционим структурама – суверено право сваке државе. Никада нисмо покушавали да неком нешто намећемо, схватајући да интеграција може бити солидна тек онда када се ослања на узајамне интересе. Овај став смо заузимали и заузимамо у односу према Украјини, и само смо објаснили украјинским пријатељима да, ако дође до промене економских правила са њихове стране, то би изазвало строго адекватну реакцију Русије, у потпуној сагласности са међународним стандардима – између осталог и са нормама Светске трговинске организације (СТО).

Очекивали смо да ће такво поштовање слободе избора украјинског народа бити изражено и од стране наших европских партнера. Али, били смо непријатно изненађени када се показало да је по схватањима представника ЕУ и САД, „слободни“ избор за Украјинце већ учињен, и да он беспоговорно значи „европску будућност“. Уз то, размишљања и расправе о томе да Украјина треба да понови пут који којим су прошле Пољска и остале државе Источне Европе су очигледно некоректни: па, нико Кијеву не предлаже да у колико-толико реалној перспективи уђе у ЕУ: ту се у суштини ради о украјинском једностраном прихватању услова које јој диктира Брисел, укључујући ту и потпуно укидање баријера за трговинску експанзију ЕУ.

Понављам: прихватање, или неприхватање таквог предлога је ствар самих Украјинаца – и само њих. Разумљиво је да неки део друштва може да се не сложи с таквим ставом руководства државе и да отворено то изјави и ради на промени тога – али по уставном поретку, и у оквирима законитости.

Ситуацију у којој процесу демократског изражавања воље подмећу „уличну демократију“, када се мишљење неколико хиљада манифестаната који покушавају да силом изврше притисак на власт и то се представља као „глас народа“, не можемо назвати прихватљивом . Нереди, улична насиља у било којој престоници ЕУ се схватају онако како и заслужују: као претња друштвеном реду и демократском поретку. Руска страна такав став није стављала под знак питања и није слала своје представнике да деле пециво демонстрантима који врше нереде.

Дестабилизација ситуације у држави која се налази у средини европског континента, тешко да може одговарати било чијим интересима. Немогуће је не видети да у деловањима антидржавних снага у Украјини све више долазе до изражаја националистичка и екстремистичка расположења, антируска реторика одређених кругова се спаја са антисемитским, расистичким паролама и позивима. То јест – упоредо са владом и са лидерима опозиције које подржавају западне државе, појављују се и друге снаге које, у суштини, нико не контролише, и које се не спремају да се држе цивилизованих стандарда понашања. Уз то, питање о интеграционим приоритетима се помера у позадину све радикалнијим паролама које немају ништа заједничко са европском културом. Покушаји да се на то затварају очи – а све то у тежњи да се по сваку цену сместе у шаблонске оквире: „добра опозиција против лоше владе“ – нису далековиди, као што је то, уосталом и свако игнорисање реалности и потцењивање сопствених проблема – у које између осталог спадају и питања у вези са међуетничким и међуконфесионалним односима. У вези се тим, сетиш се и оне источњачке мудрости: Онај ко живи у стакленој кући, не треба дасе гађа каменицама.

Ако се погледа на историјат развоја независне Украјине, постаје очигледно да су се покушаји да се брзо, „намах“ одреде правци развојне оријентације спољних односа те земље, редовно завршавали неуспехом. Очигледна потврда томе је делатност тима председника Виктора Јушченка. Једноставно – сам „рачун“ украјинског друштва не дозвољава да се недвосмислено пољуља на једну или другу страну . О томе је пре још 20 година писао Семјуел Хантингтон у свом „Сукобу цивилизација“, упозоравајући да би стремљење да се унесе потпуна јасноћа у то питање постало фактор који разара унутрашње везе те државе, уз могуће тешке последице по њу.

Узимајући то у обзир, узалудни напори да се за грађане Украјине одлучи каква ће им будућност државе бити и чак и то ко ће ући у њихову владу, изгледају потпуно бесперспективно. Такво „социјално инжењерство“ увек доноси веома жалосне резултате. Довољно је погледати на последице спољног мешања у Ираку, Авганистану, Либији. Најновији пример је у вези са ситуацијом у Јужном Судану – држави која је умногоме створена захваљујући настојању низа утицајних међународних играча. Нема никаквих основа за претпоставку да ће „извоз револуције“ имати у Европи неке позитивније последице.

Размишљања о томе шта је то што уствари нагони низ наших западних партнера да се око ситуације у Украјини тако тврдоглаво придржавају прилазом „или-или“, да праволинијски – одбацујући пристојност остварују линију у правцу њеног укључивања у сопствени геополитички простор, неизбежно доводе до фундаменталних питања о односима између ЕУ и Русије. Испада, да у темељу садашњег неспоразума лежи одсуство јасноће о развоју односа између Русије и ЕУ на дужи рок, или – да употребимо речи Хавијера Солане, постоји дефицит стратешког поверења. Русија наступа са стварање – у перспективи – општег економског и хуманитарног простора од Лисабона до Владивостока, у оквиру кога би било обезбеђено слободно кретање људи, слободна размена добара и услуга. Одговарајућа иницијатива председника Владимира Путина је потврђена у руској концепцији спољне политике. Руководство ЕУ на речима дели тај приступ. Међутим, још смо далеко од тога да ова намера постане одредница при доношењу одговарајућих одлука у Бриселу.

Очигледно да прелазак на принципијелно нов и виши ниво партнерства може да се достигне само на основама равноправности, узајамног уважавања и узајамног вођења рачуна о интересима. Истовремено, у потезима ЕУ се одржава тенденција да се везе са суседима изграђују искључиво на основу приближавања тих земаља стандардима ЕУ, и кретањем унапред зацртаним бриселским путевима. Међутим, Русија нема циљ уласка у ЕУ, па зато и сарадња двају највећа играча европског континента може бити једино равноправна. Неопходно је да наши партнери у ЕУ у потпуности схватају да се на евроазијском пространству остварује огроман пројект, који се од почетка изграђивао узимајући у обзир могућности његове хармонизације са процесима интеграције у оквирима ЕУ – као беочуг који повезује Европу са Азијско-Тихоокеанским регионом.

Наравно да се задатак квалитетног зближавања ЕУ са Евроазијским економским савезом (ЕАЕС) у формирању, не може решити за час. Али – убеђени смо да је кретање у том правцу потпуно реалан и достижан циљ, јер су оба интеграциона модела изграђена на сличним принципима и ослањају се на норме СТО. Баш због тога је и председник Путин током недавног самита Русија-ЕУ у Бриселу предложио да се проучи могућност да се до 2020. г. формира зона слободне трговине између ЕУ и ЕАЕС. Ми поздрављамо споразум о извођењу експертске деполитизоване анализе интеграционих процеса у ЕУ и Евроазији.

Потенцијал партнерства Русије и ЕУ је огроман. У нашим државама са површином од више од 21 милиона квадратних километара живи скоро 650 милиона људи. Обједињују нас узајамно допуњавање и међузависност економија и заједнички културни коренови. Русија задовољава трећину потреба ЕУ у нафти и природном гасу и скоро четвртину у угљу и нафтним дериватима. Једноставно, за Европу не постоји неки други партнер који је у стању да обезбеди стабилне испоруке у довољним количинама. Уједињавање технолошког, ресурсног и људских потенцијала могло би пружити моћни импулс развоју – како Русије, тако и ЕУ, и да суштински појача њихове позиције у данашњем висококонкурентном свету.

Разрада на тој основи општег гледања на перспективе развоја односа би, бесумње, дозволила да се успешније решавају проблемска питања која неизбежно ничу и ницаће у обостраном утицању. Није мање важно ни то да би такав заједнички приступ будућности нашег континента помогао и државама које се налазе између Русије и ЕУ да у знатно удобнијој и неконфликтној ситуацији развијају узајамне односе како на Западу, тако и на Истоку. Без даљњег, стварање јединственог економског простора који се простире од западног завршетка Европе до руског Далеког Истока подразумева да у том послу учествују и наши партнери на истоку СНД.

Стереотипови минуле епохе настављају да сметају многима у ЕУ да у крупном плану пређу на питање о будућим односима са Русијом у ХХI веку. Истовремено, важно је разумети да руско-немачко смирење није појава од мањег значаја по Европу – између осталог и у смислу његовог утицаја на развој околности на континенту – него што је то било и својевремено стварање немачко-француског тандема. А – излажење у правцу нових стратешких хоризоната сарадње Русије са ЕУ би могло постати, како оно каже, фактор који у нашим заједничким интересима мења услове игре.

Међутим, за сада се све јасније суочавамо са одсуством јасних дугорочних оријентира код решавања конкретних проблема везаних за догађања на нашем континенту. Добија се утисак да наши западни партнери често делују рефлексно, држећи се поједностављеног принципа „наш – странац“ и не удубљујући се нарочито у дугорочне последице својих корака. Мислим да у сваком случају примитивно „тегљење конопца“ између ЕУ и Русије не може одговарати стварности све компликованијих међународних односа, и да није достојно огромног политичко-дипломатског искуства које су европске државе сакупиле током векова.

У последње време си принуђен да чујеш размишљања – између осталог и око украјинског питања, о томе да сада није време за постављање крупних задатака у односима између Русије и ЕУ. При том се позивају и на то да реализација планова слободне трговине између ЕУ и САД у оквиру трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства, за земље ЕУ чини да је мање актуелна реализација великих модернизацијских пројеката у заједници са Русијом. Наравно да свако сам за себе доноси решења. Међутим, тешко да продубљивање узајамних дејстава међу државама Запада може да им замени неопходност активног развијања веза са другим партнерима. У данашњем глобалном, међузависном свету, једва да се може постићи стварање ограђених оаза благостања издвојених од свих – а то се односи како на војно-политичка, тако и на економска питања. То – тим пре ако се у обзир узме да Европа данас више није центар глобалне економије и политике и да мора да води рачуна о уздизању и других центара моћи и утицаја.

Данас многи политичари и експерти у ЕУ деле гледиште да је стварно партнерство са Русијом у суштини неопходан услов за савладавање кризних појава, обезбеђење економског развоја и политичког утицаја ЕУ. У вези с тим, хтео бих да поменем мишљење изнето у децембру 2013. г. у извештају Комисије за европска питања Француског Сената: „Приоритетни задатак се састоји у остварењу стратешког партнерства усмереног пре свега ма развој економске сарадње. Његови учесници би тако потврдили своју међузависност. ЕУ мора бити кључни играч у модернизацији руске привреде и у реализацији пројеката изградње источних територија Русије“.

Европска историја са свом очигледношћу потврђује да је мир и стабилност континента успевало обезбедити у периодима када је Русија учествовала у европским пословима, док су покушаји да се наша земља изолује редовно покретали процесе који су се касније претварали у упадање у катастрофе светских ратова.

Философија заједничког рада је темељ спољнополитичке доктрине Русије. Слабљење сарадње и пораст отуђености неће помоћи у борби против изазова који су заједнички за све, и број којих се, на жалост, не смањује, имајући у виду, конкретно, жаришта екстремизма која се појављују час на једном – час на другом месту, терористичке активности, таласе нелегалне миграције, и све већу опасности ломова по линијама међуконфесионалних и међуцивилизацијских трвења.

Без сумње, узајамно схватање важности даљег зближавања између Русије и ЕУ, помогло би решавању застарелих проблема и у сфери безбедности. У условима када је војна конфронтација на европском терену постала незамислива, остварење принципа подједнаке и недељиве безбедности Евроатлантика би требало да се на природан начин одражава и на геополитички крајолик који се током последњих деценија принципијелно променио, да сведочи о коначном савладавању привремене искривљености историјског простора које је Европу расцепило на Запад и Исток. Време је да се најзад пређе на конкретна дела оних одлука које су прихваћене у ОЕБС и Савету Русија – НАТО о стварању јединственог простора мира, безбедности и стабилности на простору Евроатлантика. Једино се тако може гарантовати да ланац кратковидих и неодговорних дејстава неће испровоцирати – као што је то било у августу 2008 године, кризни „гранатни кратер“ у европској политици.

Не сме се не сложити с тим да су опште вредности те, које морају послужити као цемент за изградњу општеевропског дома. Ипак – неопходно је договорити се шта су те вредности и кога оне представљају. Полазимо од тога да оријентације о вредностима морају бити резултат узајамног слагања, а не измишљотина неке државе, или групе држава. Скуп основних вредности на које би се могла ослањати општеевропска сарадња је формулисан у документима ОУН, ОЕБС, Савета Европе. Наравно – друштво је живи организам и схватања о вредностима се могу мењати по мери његовог развоја. Многи приступи, прихваћени данас у ЕУ су у тим истим државама били сматрани за неприхватљиве пре свега 20-30 година. Посебно, имајући у виду морални релативизам, проповедање да је допуштено све, проповедање хедонизма, јачање позиција агресивног атеизма, одрицање од традиционалних вредности које су вековима чиниле моралну основицу људског развоја. Уз то, такве позиције се пропагирају са месијанском тврдоглавошћу како унутар сопствених држава, тако и у односима са суседима. У вези с тим бих хтео да подсетим да принципи демократије пре свега подразумевају уважавање мишљења других. Потребно је да сви признају да народи Европе, саглашавајући се о основним вредностима, укључујући ту и уважавање демократских темеља организације друштвеног живота, права човека и темељних слобода, истовремено морају и другима признавати право да остану различити и да чувају сопствени културни идентитет – у пуној сагласности са универзалним конвенцијама и декларацијама о људским правима.

Може се казати да су односи између Русије и ЕУ дошли до својеврсног тренутка истине. Да би се доследно и циљано градила сарадња, треба да схватимо да ли имамо намере да озбиљно идемо путем ка достизању амбициозних циљева истинског стратешког партнерства. Иначе ћемо се и даље на сваком кораку спотицати на одсуству јасних оријентира. Ту неће помоћи информациони ратови – потребно је истинско лидерство са политичком мудрошћу.

Са руског посрбио: Василије Клефтакис

Advertisements


Категорије:Посрбљено

2 replies

  1. Честитке на брзом, сјајном и захтевном преводу!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s