(Индипендент, Лондон, 10. 2. 2014)

Мора се упамтити да је доступност помоћи право, а није милост Асадовог режима

У Хомсу, трећем граду Сирије по броју становника, на очиглед целог света, изгладњују се људи и бомбардују их, да би их натерали на предају. 

Људи овог старинског града су дуже од 600 дана под опсадом. Режим их је безобзирно нападао, уз употребу буради-бомби и артеријске ватре. Они су у очајној нужди за најосновнијим потрепштинама. Према Уницефу, више од 1.000 деце се налази у клопци Старог града. Стотине хиљада становника су измештене. Слична слика је и у Алепу и другим опседнутим областима.

То је реалност конфликта у Сирији. У 21. веку, изгладњивање и глад се користе као ратно оружје. Режим који тврди да се бори против терориста, терорише свој народ. Канцеларија Високог комесара УН за људска права каже да су то злочини против човечности.

Ова ситуација у Сирији је постала потресно позната. Ти бројеви нас све посрамљују. У Сирији је 9,3 милиона људи у безнадежној невољи. Широм земље, њих 242.000 је под опсадом, а највећи њихов број су таоци режима. Око 100.000 људи је у замци код логора Јармук у предграђу Дамаска, и под тешким ризиком изгладњивања. У околним земљама се налази више од два милиона избеглица, а тај број укључује и запањујући број од једног милиона деце којима су ускраћени школовање и безбедност.

Током тродневног прекида ватре током овог викенда, извесна количина помоћи је дошла у Хомс. Режим је инсистирао да жене, деца и стари изађу из града пре но што конвоји помоћи уђу у њега. Мада је сваки приступ хуманитарној помоћи добродошао, сви треба да будемо дубоко забринути за судбину како оних који су напустили Хомс, тако и оних који су остали у њему. Да ли ће они евакуисани бити заштићени, или ће их режим прогањати? Да ли ће они који су остали бити третирани као обесправљени и изложени још разорнијим нападима Асадових снага безбедности? Све нас треба да прогањају слике Сребренице – када је намерно одвајање жена и деце претходило масакру 8.000 мушкараца и дечака.

Убрзо ћемо обележити трећу годишњицу конфликта у Сирији, без краја на видику. Ако Асад настави да се грчевито држи власти, насиља и патње ће се само повећати. Тероризам кога потхрањује његова бруталност ће коштати још више хиљада живота и све више ће претити и нашим обалама. Не можемо стојати и посматрати како се продубљује ова хуманитарна трагедија.

Као прво – не смемо одустати од трагања за политичким решењем, које је, најзад, и једини начин да се мир врати у Сирију. Процедура „Женева 2“ се ове недеље наставила, и режим би прихватањем обавезе за политичку транзицију требало да се придружи опозиционој Сиријској националној коалицији.

Али, људи у невољи у самој Сирији не могу чекати док се точкићи дипломатије обрћу. Дакле – друго: сви морамо наставити са подршком хуманитарној помоћи под руководством УН. Велика Британија је сада прихватила обавезу од 600 милиона фунти, што је наш до сада највећи допринос једној кризи, а направили смо и план којим би најосетљивије сиријске избеглице нашле прибежиште у Британији. Наставићемо да водимо на том путу. Али, и друге земље треба да повећају своје прилоге како би се спасли животи небројених очајних Сиријаца и да се суседним државама помогне да носе тај терет.

Треће – морамо испитати могућности за директније дотурање помоћи преко сиријских граница и линија сукоба за све којима је потребна. Неприхватљиво је да режим у Дамаску може да спречава такву очајнички неопходну помоћ. Приступ помоћи је право, а не милост режима, и свет не сме бити саучесник у његовој политици изгладњавања и репресије.

Четврто – сада треба да делује СБ УН. Он треба да изнесе јасне захтеве режиму и да инсистира да они буду испуњени. Асад је до сада углавном игнорисао захтеве СБ УН-а. Време је да се притегну шрафови. СБ УН мора да захтева потпун и неометан приступ хуманитарној помоћи, што укључује и области које режим опседа. СБ УН треба да захтева обустављање коришћења изгладњавања као оружја у рату, као и прекид некажњености за прекршаје међународног хуманитарног закона и људских права. Он такође треба да захтева и прекид употребе буради-бомби и осталог оружја против невиних цивила.

Не може бити никаквог оправдања било којој земљи која би спречавала пут новој резолуцији СБ УН која инсистира на приступу храни и медицинској помоћи за невине цивиле. Савет је по питању Сирије често био подељен. Али – сада је настао тренутак да се свих 15 чланова сврстају иза резолуције ради побољшања ужасавајуће хуманитарне ситуације. То је оно што предлаже В. Британија, и ја позивам остале чланове СБ УН-а да подрже овај напор. Од практичног напретка да се побољша живот народа Сирије, ништа не би било делотворније у циљу подршке напорима да се нађе политичко решење конфликту. Време је да СБ УН дела – и то да дела једногласно.

Вилијам Хејг је британски министар спољних послова и бивши вођа Конзервативне странке.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

Categories: Посрбљено