Сребреница у јулу 1995. није једини ратни злочин који се догодио на простору бивше Југославије током оружаних сукоба деведесетих година, то је сигурно. Али је издвојена, да би послужила као политички амблем за вођење рата „другим средствима“, што се наставља несмањеном жестином деценију и по после формалног окончања сукоба. 

Без обзира на сва друга места патње и злочина, нема сумње да је „Сребреница“ произведена у симболички резиме тог рата, вишеслојну емотивну неуралгичну тачку и борбени поклич свих актера који настоје да се политички и материјално окористе о пропагандну конструкцију коју су сами изградили.

Зато није ни мало неправедно држати их за реч и судити им по њиховим сопственим мерилима. Тим пре, што се у потаји – као све професионалне операције за дезинформацију јавности – припрема следећа фаза иницијативе за РЕКОМ, пројекта за писање лажне историје ратова деведесетих. РЕКОМ у огромној мери почива управо на „Сребреници“ (када смо већ на симболичком терену, наводници сигнализирају да се ради о пропагандном а не правом догађају под тим називом) као основи свога психолошког легитимитета и главну „батину“ за застрашивање (die Srebrenica-Keule, по довитљивој синтагми немачког аналитичара Мануела Оксенрајтера). Према томе, РЕКОМ стоји или пада у односу на „Сребреницу“. То није само споран историјски догађај, већ је лакмус тест сувислости лицемерног и корумпираног пројекта који воде Наташа Кандић и њен погрешно именовани „Фонд за хуманитарно право.“ Циљ им је брутално једноставан: заобилажење свих редовних процедура за утврђивање историјских чињеница и одређивање одговорности, и јавно наметање приватне верзије, разрађене у пропагандним радионицама њихових финансијера.

О „напредовању“ РЕКОМ-а могли смо се уверити на интернет презентацији „Фонда“ госпође Кандић од 11. септембра 2013. Ту видимо две ствари.

Прво, „у петак, 6.09.2013. у Загребу је одржан први састанак званичне Регионалне експертске групе за РЕКОМ, у саставу: проф. др Злата Ђурђевић, изасланица предсједника Хрватске; проф. др Соња Томовић-Шундић, изасланица предсједника Црне Горе; правни саветник Селим Селими, изасланик председнице Косова; доградоначелник Сарајева Аљоша Чампара, изасланик члана Предсједништва БиХ; официр за везу са Хашким трибуналом, Горан Михаљевић, изасланик члана Предсједништва БиХ, и судија Синиша Важић, изасланик председника Србије.“

Тихо и испод радара – баш на начин како РЕКОМ оперише – председник Томислав Николић је учинио нешто што је његов претходник Тадић оклевао да уради: без таламбаса, док је пажња иначе небудних грађана била усмерена на „Фарму“ и задњу епизоду турске сапунице, делегирао је Синишу Важића као свога „изасланика“ у РЕКОМ-у. Умесно је поставити питање: када се под диригентском палицом госпође Кандић, која оркестрира представу чији су либрето написали њени послодавци, изводи оперета лажиране историје, са каквим овлашћењем и у каквом својству Николић шаље „изасланика“ на такав скуп? Кога Важић тамо представља? Државу Србију и њеног председника у званичном својству, или Томислава Николића као приватно лице, да у његово име, заједно са фалсификаторима на челу са госпођом Кандић, учествује у овој нечувеној фарси?

Вест о првом састанку РЕКОМ-а на сајту zarekom.org

Међутим – и ту се мора скренути пажња на следећи податак који нам сајт госпође Кандић такође предусретљиво пружа – то је фарса која је програмирана да уроди врло озбиљним последицама.

Те последице су врло информативно изложене у члановима 13. и 14. „Предлога Статута РЕКОМ-а“ који гласе овако:

„Члан 13 Предлога Статута РЕКОМ, Циљеви:

„Комисија има следеће циљеве:

(а) да утврди чињенице о ратним злочинима и другим тешким кршењима људских права учињеним на територији некадашње СФРЈ у периоду од 1. јануара 1991. до 31. децембра 2001. године, политичким и друштвеним околностима које су утицале на чињење ових дела и последицама до којих су злочини и кршења права довели;

(б) да призна неправде нанете жртвама, у циљу изградње културе солидарности и саосећања;

(ц) да допринесе остваривању права жртава;

(д) да допринесе да политичке елите и друштва у странама уговорницама прихвате чињенице о ратним злочинима и другим тешким кршењима људских права;

(е) да допринесе расветљавању судбине несталих;

(ф) да допринесе спречавању понављања ратних злочина и других тешких кршења људских права.“

„Члан 14 Предлога Статута РЕКОМ. Задаци:

Комисија има следеће задатке:

(а) да прикупи податке о случајевима ратних злочина и других тешких кршења људских права, пружи њихов детаљан опис, прикаже обрасце кршења права и њихове последице;

(b) да прикупи податке о судбини несталих и сарађује са надлежним телима која се у странама уговорницама баве потрагом за несталима;

(c) да изради пописе људских губитака у вези са ратом или другим обликом оружаног сукоба:

i. цивила који су изгубили живот или нестали у вези са ратом или другим обликом оружаног сукоба; и

ii. бораца који су изгубили живот или нестали у вези са ратом или другим обликом оружаног сукоба;

(d) да прикупи податке о местима затварања у вези са ратом или другим обликом оружаног сукоба, о лицима која су противправно затварана, подвргавана мучењу и нечовечном поступању, и изради њихов свеобухватан попис уз заштиту идентитета када је то неопходно;

(e) да истражи политичке и друштвене околности које су одлучујуће допринеле избијању ратова или других облика оружаног сукоба, као и чињењу ратних злочина и других тешких кршења људских права;

(f) да одржи јавна слушања жртава и других лица о ратним злочинима и другим тешким кршењима људских права;

(g) да препоручи мере које се односе на спречавање понављања кршења људских права и на репарације за жртве; и

(h) да изради, објави и представи завршни извештај на начин који ће омогућити да извештај допре до што ширег круга људи у државама на територији некадашње СФРЈ.“

Ово је само слаткоречива фасада, window dressing, како би се рекло у земљи која финансира госпођу Кандић. Иза тога се налазе много озбиљније ствари које би грађани требало да добро проуче и узму у обзир, поготово у изборној сезони. Да се подсетимо, члан 11. истог Статута РЕКОМ-а (додуше, „предложеног“, али нико није чуо да се судија Важић успротивио овим и осталим за једног правника и суверену државу подједнако неподношљивим одредбама) државама-учесницима намеће обавезу „да сарађују са Комисијом и омогуће јој делотворно извршавање задатака“. Ко је коме овде шеф? Од кога су госпођа Кандић и њене другарице добиле овлашћење да државним органима намећу услове сарадње? Комисија такође „може поднети кривичну пријаву месном надлежном тужилаштву“ (чл. 17, став 8) против некооперативних грађана а по члану 48, ванправосудним спајањем функција тужилаштва и суда, Комисија РЕКОМ-а себи додељује право да за „ометање“ њеног рада (што се налази искључиво у домену РЕКОМ-а да дефинише) грађане казни „казном затвора до једне године или новчаном казном у еквивалентном износу до 5.000 евра“. У Статуту се не наводе процесне појединости поступка за утврђивање „кривице“ нити мере правне заштите на располагању „окривљеним“ грађанима, којима би се изрицале овако драстичне казне.

Наташа Кандић и Др Но милују “маце”

За време рата на просторима бивше Југославије, познато је да су харале паравојне формације, са врло непријатним резултатима. Смеју ли сада, у миру, највиши политички органи Србије, на челу са председником Николићем, дозволити да у држави оперише параправосудна формација као што је РЕКОМ госпође Наташе Кандић, којој би се делегирала овлашћења да истражује, кажњава и – назовимо ствари њиховим правим именом – прогони грађане?

Тим пре што се централни стуб РЕКОМ-ове грађевине, „Сребреница“, већ подуже клати а у последње време убрзано урушава, што је управо пре неки дан дошло до изражаја у Шведској.

Два истакнута шведска научна радника, проф. Шел Магнусон и проф. Ленарт Палм, у другом по тиражу шведском дневном листу „Гетеборгс Постену“ од 29. јануара 2014. изнели су озбиљне сумње у омиљену тезу госпође Кандић, а то је баш теза која РЕКОМ држи на окупу, да се у јулу 1995. године у Сребреници, а 1992, на почетку рата, и у Приједору – догодио геноцид.

Њихови текстови су критички одговор на покушај шведског наставника историје Улфа Мартинсона да ове догађаје из рата у Босни и Херцеговини ове године повеже са Даном холокауста, који се обележава 27. јануара.

Магнусон и Палм износе низ ставова које госпођа Кандић и сребренички лоби нису ради да чују. Као што је предвидљиво, тиме су изазвали ураганску реакцију и оштре замерке агресивних интересних група којима је „сребренички геноцид“солидан извор прихода, од Шведске до Сарајева.

Чланак проф. Ленарта Палма

У својим посебним коментарима на покушај изједначавања Сребренице са холокаустом, шведски професори, којима је наметнуто сребреничко једноумље очито постало неподношљиво, истичу следеће потпуно разборите тезе:

1. Инсистирање на томе да се у Сребреници или Приједору догодио геноцид је увредљиво девалвирање холокауста, који је био резултат смишљене државне политике да се уништи јеврејски народ. За разлику од судбине Јевреја у Другом светском рату, у БиХ систематског истребљења муслимана, а самим тим ни геноцида, није било.

2. Анализа утврђених података у вези са губицима сукобљених страна у БиХ одражава суштинску пропорционалност за све три стране у односу на процентуално учешће у укупном становништву. Незнатно већи губици муслимана последица су тога да су они ратовали против свих оружаних формација, не само Срба и Хрвата, него и муслиманских формација Фикрета Абдића, са којима су власти у Сарајеву биле у сукобу.

3. Неприхватљива је слика рата у БиХ која у црно-белим тоновима муслиманске жртве приказује као једино „достојне“ и вредне помена, док се српске (и делимично хрватске) игноришу.

4. Главну кривицу за сукоб у бившој Југославији не сносе Срби него претходни режим који је диктатуром и вођењем погрешне етничке политике припремио терен, док су од грађанског рата деведесетих водеће западне државе геополитички профитирале па су зато сада незаинтересоване за објективно утврђивање чињеница, што би бацило светло и на њихову одговорност.

Зато немојте очекивати од њихових локалних експозитура да се озбиљно и стручно баве тим питањима. Они имају сукоб интереса који се мери стотинама хиљада долара.

Чланак проф. Шела Магнусона

Гласови шведских научника следе за недавним критичким разматрањима на исту тему из пера данског политолога Кристијана Аксбо Нилсена (Christian Axboe Nielsen) који у запаженом аналитичком тексту у „Часопису за истраживање геноцида“ (Journal of Genocide Research) тврди да „кратковида опсесија геноцидом не помаже ни жртвама ни међународној кривичној правди, и ризикује да затамни уместо да помогне да се рашчисте историјски догађаји“ („Дани“, 24. јануар 2014). Ставови шведских професора Палма и Магнусена додатно су упозорење госпођи Кандић, РЕКОМ-у и сребреничком лобију да више нису у позицији да контролишу јавни дискурс и да време њиховој тиранији над јавним мњењем и могућности прекрајања историјских чињеница – убрзано истиче.

Али то је истовремено упозорење и председнику Николићу и његовом трабанту, судији Важићу. Колаборација зна да буде врло незгодна ствар и скоро редовно се враћа у облику бумеранга онима који се у њу лакомислено упуштају. Оставићемо госпођи Кандић да изврши сопствену процену ризика и бенефита, и да сама одлучи да ли је у свом животу направила мудар каријерни избор. Али са становишта председника Николића, за њега и његову расклиматану параполитичку формацију, неоптерећену принципима и без идејног сидришта, од перцепције интимности са госпођом Кандић у овом непредвидљивом предизборном периоду постоје само ризици.

Categories: Српске земље