Шел Магнусон: У Босни се није десио геноцид

prof-selПојам геноцида треба да буде резервисан за оне случајеве гдје се свјесно покушава уништити један народ. Тако нешто се није десило у Босни нити се дешава у данашњој Сирији, пише ванредни универзитетски професор Шел Магнусон (Kjell Magnusson) 

Наставник Улф Мартинсон је вјероватно у праву када тврди да је настава историје на много начина површна. То се вјероватно односи и на оно што се говори о рату у бившој Југославији. Мој закључак се међутим разликује од Мартинсовог. Прије изношења громогласних тврдњи треба се запитати: шта значи геноцид? 

Појам геноцида је лансиран за вријеме Другог свјетског рата од стране правника Рафаела Лемкина (Raphael Lemkin). Он је указао да постоји једна врста злочина која се уз помоћ важећих конвенција не може процесирати: наиме уништење једног народа. Он је наравно мислио на то што се десило европским Јеврејима, нарочито у Пољској, дијеловима Совјетског Савеза, али и у Мађарској или у фашистичкој Хрватској (која је обухватала и Босну). У тим подручјима је нестало између 70 и 90 процената јеврејског становништва. Јевреји који су живјели у западној и јужној Европи су у великом обиму доживјели исту судбину после транспорта на исток. Довољно је само споменути Солун, гдје је уништено бројно јеврејско становништво и сефардска култура.

Могуће је имати различита мишљења о томе ко сноси кривицу за ратове у Југославији. Што се тиче мене ја сматрам да се разлог мора тражити у политичком систему Југославије који је био изграђен на етничким принципима, у комбинацији са чињеницом да је та земља била једнопартијска држава. Није било мјеста за критику званичне идеологије, док су медији крајем 80-их били испуњени националистичком реториком. Елите у три водеће републике Словенији, Хрватској и Србији вјеровале су да могу задовољити своје циљеве војним средставима. Обични грађани су до самог краја били за југословенску федерацију и етнички набоји између народа нису били тог карактера да су морали довести до рата.

Погрешно поређење

Истина је да су конфликти у бившој Југославији били најозбиљнији у Европи после Другог свјетског рата и лако је разумјети гнушање због насиља. Поредити ово са нацистичким геноцидом је међутим и погрешно и морално дискутабилно. Ни позадина ратова, ни ток или број/удио мртвих се не могу поредити са холокаустом. Од близу 100 000 мртвих у току рата у Босни удио војника је био цирка 60 процената. Готово 40 000 цивила је изгубило живот. Од њих највећи дио, цирка 33 000, чине Бошњаци (босански Муслимани). Не постоји никакав разлог да се пориче патња која их је погодила. Али то никако не значи да су били изложени геноциду.

gp-sel

Кључна ствар у конвенцији о геноциду која је настала 1948. на Лемкинову иницијативу је да је циљ злочина да се дјеломично или у потпуности уништи један народ. Треба нагласити да су се оптужбе о геноциду појавиле већ 1992. године, то јесте много прије дешавања у Сребреници. То се односило на бруталности које су српске снаге показале у подручју Приједора. У то вријеме постојале су веома претјерани подаци о броју мртвих (муслиманских) цивила: 150 000, 200 000 или чак и више. Истраживања Хашког трибунала и једног независног босанског истраживачког института потпомогнутог норвешким средствима показала су да цифре нису биле поуздане.

Није се радило о систематском истребљењу

То што се појам геноцид користи у случају Босне може се приписати управо површној слици данашњице и историје. Амерички професор права Шериф М. Басуни (Cherif M. Bassiouni) од УН-а је добио задатак да припреми процесирање ратних злочина. Његов закључак је био да би било тешко сматрати то што се десило у Босни за геноцид ако се полази од конвенције о геноциду. Ако би се међутим заузео један прогресиван став и говорило о локалним геноцидима ситуација би могла бити другачија. Поједине судије у Хашком трибуналу су прихватили ово, друге нису. Окрутности у Приједору нису сматране геноцидом. У случају Сребренице закључак је био другачији, али образложење пресуде је лоше написано и аргументација суда је заправо да становништво Сребренице чини један засебан народ, различит од осталих Бошњака.

Ако погледамо удио побијеног становништва никакав геноцид се није десио у Босни. Нити у Сребреници, иако су масакри који су се десили били појединачно највећи у току босанског рата. О систематском прогону Муслимана – оног типа који је погодио Јевреје – не може бити говора. У том случају би број жртава био знатно већи, а Муслимани у Србији би били први који су настрадали, што се није десило.

Злочин геноцид треба да буде резервисан за случајеве гдје се свјесно покуша истријебити један народ. Тако нешто се није десило у Босни, нити се дешава у данашњој Сирији. Грозне окрутности су почињене и чине се, али баш зато треба бити пажљив са ријечима. Ако се појам геноцид користи на тај начин као што се збива у времену прожетом површном масовном културом лишеном историјске свијести прекорачена је једна граница која  не би требала да се прелази. Ако су масакри у Сребреници геноцид, колико је онда геноцида погодило европске Јевреје? То питање илуструје бесмисленост данашње употребе појма, који у ствари значи девалвирање оног злочина који је почињен против европских Јевреја. О томе би требало поразмислити 27. јануара (Дан сјећања на жртве холокауста – прим. прев.).

Шел Магнусон је ванредни професор при Хуго Валентин центру Универзитета у Упсали (Hugo Valentin-centrum, Uppsala universitet). Магнусон се бави питањима бивше Југославије више од четири деценије

Објављено 29. јануара 2014. године у листу „Гетеборгс постен“, под насловом Девалвација појма геноцид“, као реплика на чланак наставника Улфа Мартинсона објављеног 27. јануара у истом листу. Мартинсон се у свом чланку жалио на то да већина шведских уџбеника из историје премало пажње посвећује Сребреници

Превод: Justitia Pax Veritas

Наслов и опрема: Стање ствари



Categories: Посрбљено

2 replies

  1. Rat u BIH bio je gradjanski bratoubilacki osvetnicki „oko za oko zub za zub“. krvoprolicu u Srebrenici predhodio je niz surovih ubijanja I paljenja srpskih sela od strane jedinica Nasera Orlica, bosanskog Bosnjaka. Ko je ucestvovao u krvoprolicu u Srebrenici? Bosanski Srbi. Ono sto mene iritira je cinjenica da su sve to posmatrali „mirovnjaci “ i potpisujem kladili se sa cije strane ce biti vise zrtava . Nije bilo genocida. Ali bilo je uzasnog uzasnog zlocina nad neduznim i jednim i drugim civilima.

  2. Nije tacno da u Bosni nije bilo genocida! U Bosni, a posebno u Hrvatskoj, se jeste desio genocid ali nad srbskim narodom. Sta vise, u Hrvatskoj je realizovana treca (zavrsna) faza genocidne *drzavne* politike koja je za cilj imala masovno istrebljenje Srba (1/3) kao i pokrstavanje u rimokatolicizam i proterivanje u slicnim proporcijama. U Bosni je genocid nad Srbima nesto manje ocigledan, izmedju ostalog i zbog haskih dimnih zavesa, ali je masovno stradanje Srba cinjenica. Takodje, Cela Bosna je bila u sastavu NDH tako da kontinuitet genocidne drzavne politike Hrvatske (uz pomoc muslimaskog „cveta hrvatstva“) nije vazio samo u granicama (avnojevske) Hrvatske nego do Drine i Zemuna. Afera Srebrenica je samo medijsko-politicko sredstvo pritiska na Srbe i (zarad odrzavanja mrznje prema Srbima) neprekinuto sipanje soli u ranu muslimanskog zivlja (nepotrebno postradalog u ratu devedesetih godina, zbog idiotizma njihovog rukovodstva i spletki tzv. medjunarodne zajednice). Za pozdraviti je rasudjivanje i pisanje ovog svedskog profesora, netipicno za celo zapadno okruzenje, ali mi bismo morali razmisljati svojom glavom i razumeti sta nam se desilo pa makar i sa kasnjenjem od 100 godina. Inace, nemamo dobre sanse da shvatimo ni ovo sto nam se sada desava izlazuci se opasnosti da (opet) dobrovoljno stavimo glavu na panj. Istina je da su cinjeni zlocini i protiv muslimana i protiv Srba (u gradjanskom ratu), ali najveci zlocin je ipak ucinjen prema Srbima od strane samih Srba. Mislim na zrtvoprinosenje celokupnog srbskog vojnog i politickog rukovodstva na satanski stub srama u Hagu, koje nije umilostivilo vasingtonsko/briselskog Baala ali je zato rezultiralo gubitkom drzavnog suvereniteta i utisnulo zig srama u dusu srbskog naroda. Ovo je postupak i stanje za koje tek predstoji pokajanje. No ako smo najgori neprijatelji, mi sebi sami, kako ocekivati da se iz tog vrtloga iscupamo. Da nam Gospod bude u pomoci.

Оставите коментар