Дејан Бараћ: Српски живот и европска прикљученија

dejan-baracДа ли је боље имати лоше законе који се спроводе или добре законе који се не спроводе? Тешко је одговорити на ово питање које одише парадоксом. Не представља велико достигнуће ако се, сагласно традицијама „ресавске школе“, некритички препишу закони Европске уније – без уважавања локалних специфичности. Неретко не умемо сами да донесемо једноставне законе (да не мора на десетине правника да их касније тумачи) и да их спроводимо у пракси, као што не умемо да домаћински управљамо сопственим јавним финансијама. Упоредо с тим, наши политичари најчешће прижељкују да им Европска унија изда „папире“ (потврду) да је Србија успешно институционално уређена држава – па макар све остало исто. Томе слично, тражи се (било какав) аранжман са ММФ-ом само да би држава могла повољније да се задужује, а да се истовремено настави са неконтролисаном потрошњом, односно „разливањем“ републичког буџета.

Србија одавно прижељкује „родитеље“ (ЕУ, Русија, ММФ, Светска банка итд), који ће уместо ње да се брину за њене поступке и саопштавати јој шта треба да ради. Савет за борбу против корупције, тело које је основала Влада Србије (2001), је у својим извештајима покренуо питање 24 спорне приватизације и трансакције („Сартид“, „Национална штедионица“, „Мобтел“ односно „Моби63“, „Це маркет“, „Лука Београд“, „АТП Војводина“, „Вечерње новости“, „Југоремедија“, „Срболек“, „Галеника“, извоз шећера у земље ЕУ, „Шиновоз“, „Азотара Панчево“, „Србија турист“, „Путник“, „Технохемија“, „Просвета“ из Београда, „Трудбеник градња“, „Нуба инвест“, концесија за аутопут Хоргош-Пожега, „Керамика“ из Кањиже, „Застава електро“ из Раче Крагујевачке, „Ветеринарски завод – Земун“, конверзија права коришћења у право својине 16 хектара земљишта на Новом Београду у корист предузећа „ДелРеал“ без накнаде). Не значи да је сваки од 24 случајева био  противзаконит, али су постојале индиције за сумњу. Међутим, српске владе су у периоду 2003-2012. игнорисале извештаје Савета. Истраге о овим случајевима су се 2012. помериле са нулте тачке, тек када су то од Србије готово ултимативно затражиле бирократе из Европске уније.

Европско обећање ништа не кошта

„Када сам био у опозицији, Европска унија је обећала три милијарде марака за збацивање Милошевића. Где су оне сада?“

(Зоран Ђинђић, премијер Србије, интервју за немачки „Шпигл“ од 15. јула 2001. године)

Европа за почетнике

„Не треба ми да идемо у Европу зато што нам тај одлазак гарантује да ћемо бити богатији, лепши, паметнији и шта све не обећавају они који нас воде у Европу. Приближавање ове земље неким основним европским вредностима, које многе европске владе не поштују, означава прогрес за ову земљу. И то не прогрес у неком апстрактном смислу, него напредак у смислу повећања благостања, богатства и слободе избора.“

(Борис Беговић, професор економије на Правном факултету у Београду, емисија „Поглед с Авале“ на ТВ Авала од 9. јула 2007. године)

Тачно у подне

„Пошто ме стално нервирају питањима, ја сам рекао да ћемо у ЕУ бити примљени 28. јуна 2014. године у подне. Онда су рекли – Божидар Ђелић је ,пролупао‘, постао је видовита Вава, ко води ове наше европске интеграције! (…) Али, није то била само провокација, ја стварно мислим да је то датум. Ја мислим да ће ЕУ примити заједно све земље Западног Балкана, да би смањили трошак, ма шта ми радили. Све ми се чини да ће нас примити 2014. године.“
(Божидар Ђелић, потпредседник Владе Србије задужен за европске интеграције, 17. септембар 2007. године, ТВ Студио Б)

barac-eu-1

Комфорна гробница и двеста година заједничког живота

„Европска унија је комфорна гробница за мале народе и ниједна мултиконфесионална империја у историји није опстала. Ми смо већ били део империјалног система (…) и из тога нисмо извукли никакву корист. Знате, кад сретнете неког из Јемена или Саудијске Арабије, можете слободно да му кажете – ,земљаче‘, јер сте двеста година били с њим у истој (османској) држави. (…) Брисел је данас замена за Москву од пре педесет година – тамо се иде по мишљење и идеју.“

(Синиша Ковачевић, драмски писац, емисија „Да можда не“ РТС-а од 29. марта 2012. године)

Сви иду у Европску унију, а нико се не пита куда она иде

„Постоји дубљи разлози о којима се у Србији не прича. Имао сам прилику да читам Барозове папире (Хуан Мануел Барозо, председник Европске комисије од 2004, прим. Дејана Бараћа). Озбиљно је одмакао процес реконструкције Европске уније. Ми већ сада морамо да променимо наш приоритет који је био да нас бриселска бирократија безусловно воли. Док ми стигнемо тамо, то неће бити оно у шта је ишао Борис Тадић а (сада) иде Тома Николић. Оно што нам из Москве поручују је ,мултивекторска политика‘ – треба да ојачамо у региону, да јачамо економске везе са Берлином, а Русија ће нас подржавати док јој не сметамо. Ми смо ,Европа у трећој брзини‘ и морамо да се припремимо за нашу будућност.“

(Душан Јањић, политички аналитичар, емисија „У средишту пажње“ Радио Београда 1 од 27. септембра 2012. године)

Наши пријатељи из Европске уније

„Имамо проблем са навигацијом наше укупне политике. За нас је ЕУ била тај фар који је, док је светлео, покретао оно што Србија мора историјски да уради. (…) Кина, коју одлично познајем, за само једну генерацију је прешла пут од земље у хаосу Културне револуције (1966-1976) до модерне државе. То сам гледао својим очима. (…) Бојим се да ће се, са становишта овог што ЕУ сада очекује од Србије, неколико процената наших грађана окренути против ње. ЕУ је наши људи доживљавају кроз Брамерца, Филеа, Шокенхофа, Кацина – кроз људе који долазе да нас грде.“

(Предраг Симић, професор Факултета политичких наука из Београда, о преговорима Београд-Приштина, емисија „У средишту пажње“ Радио Београда 1 од 10. октобра 2012. године)

Не примају више социјалне случајеве

„Србију НЕ видим унутар ЕУ. Још једном наглашавам – НЕ! Зар заиста мислите да ће Унија да позива нове чланове, сада када је и сама пред колапсом? Новца има све мање у европским фондовима и не треба Унији још социјалних случајева. И Србија и Хрватска су пред банкротом као и Европска унија. Кад би се ви сви спојили, настао би прави колапс. (…) Паре нећете наћи у Европској унији, јер и сами ,стежу каиш‘. Што се тиче Америке, они нешто и нису заинтересовани за вас. Можда вам и дају неку ,сићу‘, али очекујте да дате Косово. Русија вам може дати неке кредите, али знајте да имају неки интерес!“

(Најџел Фериџ, председник Независне партије Велике Британије, представник у Европском парламенту и оштар критичар Европске уније, портал „vestinet.rs“, 21. октобaр 2012. године)

Гости на обећаној сахрани

„Заблуда о Европској унији је што се овде саопштава да ће нас неко, као Мојсије Јевреје, одвести у обећану земљу, где ћемо седети у вр’ софре и јести и пити, а нећемо ништа платити. (…) Ми ћемо уместо на свадбу стићи на сахрану Европске уније, када ће се испоставити читав низ рачуна.“

(Миодраг Зец, професор економије, емисија „Речено и прећутано“ Радио Београда 2 од 28. новембра 2012. године)

barac-eu-2

Општи консензус (боље данас за лошије сутра)

„Крилатица ,ЕУ нема алтернативу‘ је настала у изборној кампањи 2008. када је Демократска странка плаћала једну студентску организацију да промовише ту причу. Влада Зорана Ђинђића, иако је много тога храброг урадила, није успела да добије ни чланство у Савету Европе. У периоду 2004-2008 започети су и довршени преговори о Стабилизацији и придруживању ЕУ, који су (најпре) заустављени зато што (Ратко) Младић није ухапшен, па су обновљени, иако није ухапшен – да би Демократска странка дошла на власт, па су опет заустављени. На крају су обновљени када је Младић ухапшен. То је Европска унија. (…)

Европска унија би требало да буде заједница вредности – она то није, посебно према Србији и српском народу. Зато треба да тражимо други пут. Велике силе ЕУ могу да онемогуће кредите од којих зависи ,крпљење‘ нашег буџета. Због тога и кука наша влада, јер није спремна на реформе и стварање пристојне европске државе – иначе не би добила изборе. Зато и прави компромисе. (…)

Велики проценат грађана има велике социјално-радикалне захтеве према држави и очекује да добије оно што нису зарадили. А елита је углавном клептократска, властољубива и без демократских традиција. Та елита се међусобно ,храни‘ са ,тихом‘ већином народа, који не жели да живи у капитализму, али демократском (…). Ако неко у иностранству и жели да ,покрије‘ наше неразумне економске захтеве, чиниће то по цену да жртвујемо наша права. Пример за то је Косово и Метохија.“

(Чедомир Антић, историчар, емисије „Утисак недеље“ на ТВ Б92 од 9. децембра 2012. и „Сарапин проблем“ на ТВ Студио Б од 17. децембра 2012. године)

Нема алтернативе животу Србије

„Претходна власт је говорила да ЕУ нема алтернативу, а делови садашње власти говоре да без ЕУ нема живота. (…) Чак и да Србија испуни сваки нови услов, нико јој не гарантује улазак у ЕУ – јер је тамо велика криза, нејасна је ситуација. Србија треба да ради на чланству у ЕУ, али истовремено и да ради на томе да може да опстане без ње. (…) Неодговорно је везивати будућност за нешто што је неизвесно. (…)

Чак и да ова и нека будућа власт испуне све будуће услове који ће се поставити, и Србија уђе у ЕУ, да ли то значи да ће сви проблеми бити решени? Проблем је што се ЕУ нуди као рај (…). Овде недостаје одговорност политичке елите да решава проблеме (…) и нема гаранција да је дезинтеграција СФРЈ завршена са Косовом. И они који дају гаранције (…) да се неће мењати границе у будућности, то су исти они који су мењали границе.“

(Обрад Кесић, политички аналитичар из Вашингтона, емисије „Између два петка“ од 15. децембра 2012. и „Речено и прећутано“ од 12. децембра 2012. године  Радио Београда 1 и 2)

barac-eu-3

Добитници јавних похвалница

„Српска Влада пала је у заблуду, а то је да се сматра да добро радиш ако те Запад много хвали. А заборавља се да је Запад и Милошевића много хвалио, па га је на крају ставио у Хаг. Запад је веома хвалио и Горбачова и његове реформе, да би га на крају понизио, па се издржава тако што ради као пи-ар менаџер једне фабрике торби. Западу није циљ да Чеда Јовановић призна Косово, а највише би им одговарало када би то могао да учини Шешељ.“

(Миодраг Зец, професор економије на Филозофском факултету у Београду, интервју за „Вечерње новости“ од 24. јула 2013. године)

Митови о Европској унији противу еврореализма

Када се у Србији каже „Европска унија“, већина становништва то повезује са бољим животом, а неки то повезују са СФРЈ из 1970-их. Међутим, данас чланство у Европској унији (ЕУ) не гарантује економско благостање. Данашњи (2013) примери за то су Португал(ија), Ирска, Грчка, Шпанија, Кипар па и Италија и Словенија – државе зоне евра, које нису у стању да прате „немачки темпо“, јер је евро у суштини „препакована“ немачка марка и кројен је по мери немачке економије. Да и не помињемо случајеве Мађарске, Бугарске и Румуније – иако нису чланице зоне евра, њихове економије су далеко од пожељних. Дакле, чланство у ЕУ не гарантује да ће сви проблеми Србије нестати као руком однешени. Досадашње искуство је показало да је Србији Европска унија потребна, јер у супротном не би било ни наговештаја да ће започети неке реформе. С друге стране, треба наћи праву меру односа и промишљати шта то све под велом доброг долази од бирократа из Брисела, уз уважавање чињенице да равноправност постоји само у односима (приближно) једнаких по снази. Није свеједно ни кога Србија шаље за амбасадоре у Берлин, Париз, Рим, Беч или Брисел (али и у Вашингтон, Њујорк, Москву и Лондон).

barac-eu-4

Европска унија нашој држави може послужити као путоказ како да „увезе“ неке европске институције, односно да изградимо и унапредимо институције Србије по угледу на неке уређене државе Европе. За сада – не много више од тога, јер ова заједница држава и народа трпи озбиљну трансформацију (преображење) и већ за једну деценију неће личити на данашњу. Када је у питању чланство неке државе у Европској унији, не треба сметнути с ума битну чињеницу коју потцртавају готово сви политички аналитичари – да су САД „најважнији члан ЕУ,“ што значи да пут ка пуноправном чланству у ЕУ и те како подразумева и америчке услове. Могуће је да Србији палета нових драматичних услова неће стизати из Брисела, али ће готово сигурно долазити из Вашингтона – не само по питању Косова и Метохије, већ и по питању уставних промена у Босни и Херцеговини, по питању Војводине и томе сл. У прилог овоме сведочи залагање САД за исхитрен пријем Румуније и Бугарске у Европску унију (2007). Што ће рећи, геополитички критеријуми за проширење (инсталација „ракетног штита“ у овим државама) били су много важнији од Критеријума из Копенхагена (1993). Нису уважена ондашња мишљења немалог броја аналитичара и европских званичника који су са нарочитом забринутошћу говорили и писали о ендемској корупцији која влада у поменутим земљама. Учећи на искуству са Бугарском и Румунијом, у Бриселу (и Стразбуру) су закључили да морају далеко више да надгледају процес приступања будућих чланица. Метафорички речено, ЕУ је повећала „густину сита“. Озбиљност мониторинга бирократа из Брисела и Стразбура осетила је Хрватска, која је постала чланица 1. јула 2013.

Британски новинар Мартин Волф Европску унију посматра као „брак који опстаје само зато што је висока цена његовог развода“ (2013). Он сматра да проблем лежи у чињеници што Европљани нису знали шта брак значи – превише су били одушевљени обећањима материјалног благостања, па су преувеличали романтична очекивања.[1] Није далеко од истине ако констатујемо да се Европска унија (ЕУ) налази у сличној ситуацији у којој је била СФРЈ 1980-их и мораће да се определи – или ће да постане супер-држава (са јединственом фискалном и монетарном политиком), или асиметрична заједница („Европа у више брзина“, „заједница са државама центра и периферије“), или ће, можда, прећи на нижи степен економске интеграције (као што је нпр. царинска унија).

Европска унија није друштво пријатеља, већ уговорни однос између држава. Државе које усаглашавају политику желе да изборе више за себе, а не за друге. На количину новца из фондова тадашње Европске економске заједнице (ЕЕЗ) којим су осамдесетих година прошлог века биле обасипане тадашње нове државе чланице (Грчка, Шпанија и Португал) не могу да рачунају нове државе ЕУ, које су примане у чланство од 2004. године, а камоли кандидати за чланство. Данас гувернери централне банке, премијери или министри финансија неке државе кандидата за члана ЕУ немају више илузију да ће се пред њима отворити трезор Европске централне банке са поруком – носите блага колико вам драго.

Бројни домаћи политичари, запљуснути таласом еуфорије (да не кажемо еврофанатизма), раније су популистички најављивали да се пред државом кандидатом за чланство у ЕУ отварају приступни фондови – чиме се код грађана подгревало уверење како ће институције и инфраструктуру наше земље да изграде порески обвезници Немачке, Аустрије, Француске, Италије итд. Чињеница је, међутим, да ЕУ никоме ништа не даје бесплатно. Да „нема бесплатног ручка“, илустроваћемо неким примерима.

Уколико немачка влада додељује стипендије успешним иностраним студентима, рачуна да ће део тих стипендиста остати у Немачкој да ради – самим тим инвестиција би се исплатила. Бивши немачки амбасадор у Србији Волфрам Мас подвукао је „да је за време његовог мандата (2007-2012) Немачка уложила у Србију 1,5 милијарди евра, што је 50 одсто више него раније“. Овде је проблем у терминологији. Наиме, ствари треба назвати правим именом и саопштити – „(…) немачка привреда уложила је у своје послове у Србији 1,5 милијарди евра (…)“. Дакле, немачки привредници су инвестирали вођени сопственим интересом. Сада треба окренути ствар и упитати колико је држава Србија уложила у немачке фирме преко субвенција?

Када Европска банка за обнову и развој (енг. European Bank for Reconstruction and Development – EBRD) даје повољне кредите за изградњу домаће инфраструктуре, то подразумева да та банка дефинише и услове тендера – које ће, разуме се, задовољити само фирме из ЕУ (додуше, оне неретко ангажују српска предузећа као подизвођаче, али главну зараду остварује носилац посла). Сетимо се само случаја Моста код Бешке на Коридору 10, који је кредитирала EBRD а градила аустријска „Алпина“ (као део шпанске групе FCC). Наиме, аустријска компанија победила је на тендеру у јулу 2006. године, пошто је претходно конзорцијум домаћих грађевинских предузећа предвођен београдском „Мостоградњом“ дисквалификован. Затим је „Алпина“ као подизвођаче на овом пројекту ангажовала домаћа предузећа из поменутог конзорцијума. Да невоља буде већа, првобитна уговорена цена износила је 33,7 милиона евра, да би, према прорачуну аустријске компаније, нарасла на око 100 милиона евра (2011), а што је касније постало предмет спорења. Да не говоримо како је рок за изградњу моста „пробијен“ за две године. Иста компанија однела је победу на још неким тендерима у Србији, тако да је започела изградњу обилазнице око Димитровграда, деонице ауто-пута Димитровград-Суково-Пирот(исток) и припремала градњу железничког моста преко Велике Мораве на деоници Јовац-Ћуприја. Дописаћемо да је „Алпина“ широм света побеђивала на тендерима нудећи дампинг цене, а онда је по извршењу радова од наручилаца послова тражила исплате на основу „непредвиђених“ трошкова. Међутим, овакав модел пословног понашања није „пролазио“ увек. Већ 2010. године компанија је допала великих проблема, тако да није могла да добије кредите од комерцијалних банака, па је издавала комерцијалне записе по високим каматним стопама и тако, испоставиће се, оштетила велики број финансијских инвеститора у Аустрији.

Епилог је да је јуна 2013. „Алпина“ банкротирала, са вредношћу активе од 61 милион евра наспрам (тада) процењеним обавезама према повериоцима од 2,6 милијарди евра. (Закључно са јулом 2013. године пријављена потраживања домаћих предузећа од „Алпине“ износила су око 4 милиона евра, при чему у овај износ нису урачуната вишеструко већа потраживања „Коридора Србије“).

Модел је био једноставан: држава Србија узима кредит који мора да отплаћује, а док се гради инфраструктура стопа запослености у домаћој грађевинској индустрији симболично расте – јер највећи удео у послу остварује инострана фирма (унапред познати победник тендера расписаног у аранжману институције ЕУ), док домаћа предузећа вегетирају као подизвођачи или не учествују у конкретној градњи.

Искуства кристално јасно показују да фондови Европске уније (ЕУ) претежно служе да се подстиче тражња – креирају се послови и референце за институције и компаније из ЕУ. На сваки уложен евро, у ЕУ се краткорочно враћа од 50 до 90 евроценти. С једне стране постоје донације у облику услуга (консултантске услуге twining саветника, неретко држање тривијалних едукационих курсева, техничка подршка при писању пројектне документације, закона итд), док су с друге стране донације као инструмент развојне политике донатора. Донацијама се подстиче увоз из државе (или заједнице држава) А, која донира, и тако истискују и домаћа и страна конкуренција у држави Б, која прима донације. Једном речју, донације су само условно речено помоћ, из разлога што донатор очекује неке дугорочне добитке (за одржавање опреме, сервисирање итд). Да се подсетимо, политичко-економски пројекат Маршалов план (1948-1952) представља школски пример донација у циљу развоја – државе са „западне“ стране „гвоздене завесе“ на почетку Хладног рата добијале су новац од САД којим су куповале америчку робу. Истини за вољу, од 2000. године Србија је добила од далеког Јапана неке донације у правом смислу те речи – 93 аутобуса (2003), новчану помоћ, амбулантна возила, уређаје и опрему за медицинске центре итд.

На крају, још једна цртица. Постоје економисти, аналитичари и новинари који тврде да је „периферним“ земљама Европске уније (Португалија, Шпанија, Грчка, Кипар, Малта, Бугарска, Румунија, Хрватска), али и оним са тзв. Западног Балкана, намењена улога да се претежно баве пољопривредом и туризмом. У другој половини ХХ века, на пример, највећем броју држава Азије наменили су судбину произвођача одеће и обуће – неке државе су изашле из те клопке и постали економски „тигрови“, а друге нису.

Овде се отвара питање зрелости неке нације (у државном смислу), односно њене одговорности за сопствену судбину – без обзира на савете и притиске од пријатеља и назови „пријатеља“. Завршни чин неповољног сценарија би подразумевао да економија Србије буде заснована на пољопривреди и услугама, док би њена индустрија готово ишчезла. Потпуно отворено тржиште увек фаворизује „јачег“ и боље организованог. Чак и ако би Србија, евентуално, у стању садашње правно-економске уређености (2013) и постала пуноправни члан ЕУ, таква би у будућности (средњорочно и дугорочно) и остала. На основу светских искустава, Србија треба да антиципира будућност и разреши недоумицу – да ли држава треба да наметне дубоке промене у српском друштву, или српско друштво треба издигне и „породи“ уређену државу?

Напомена: Наслов и готово сви цитати у чланку преузети су са портала http://www.izjave.net и кореспондирајућег канала http://www.youtube.com/user/izjavenet/videos.


[1] Martin Wolf, „Why the euro crisis is not yet over,“ February 19, 2013, „Financial times“,

http://www.ft.com/intl/cms/s/0/74acaf5c-79f2-11e2-9dad-00144feabdc0.html

Advertisements


Категорије:Не само о економији

1 reply

  1. Одличан и јасан избор текстова. Пар пута сам овако коментарисао током претходних година ову ЕУ- безалтернативну тенденцију, па сам се дуго успавао – али, кад сам се већ пробудио, да парафразирам: Ја ЕУ доживљавам као онај класични “Оријент Експерес“: Ту су и кола за спавање и вагон ресторан. У њима се башкаре, дремкају, пуше цигаре и пију шампањац старе и најбогатије чланице ЕУ (Немачка, Француска, Британија, Бенелукс), Британија понека улази – понекад излази, како јој се ћефне, па се врати, а послужују их новопримљени услужни и понизни углађени келнери и собарице из Мађарске, Пољске, Чешке, Словеније, Словачке и балтичке беде. У првој класи седе Италија, Аустрија, Данска, Шведска, Финска. У другој класи се клацкају Шпанија, Португалија и Грчка, стрепећи да их не отерају у трећу, у којој се на дрвеним клупама дрндају Хрватска, Румунија и Бугарска. На крају композиције је пар сточних вагона, а у њима на прљавој, смрдљивој слами има још нешто места…. На станицама и постајама без надстрешница, на киши, ветру и хладноћи дрежде на завежљајима и сандуцима следећи аспиранти који су изабрали тај безалтернативни пут: Монтенегро, БЈРМ, Србија, Албанија (Украјина је за сада некуд одлутала) надајући се све да ће Експрес можда застати и примити их на путу… куда? У сретну будућност? Класични Оријент Експрес је ишао у Константинопољ (данас га нема – то је Истанбул). Званично – иде тамо и даље, да прими Турску (то је за наивце да верују). Стићи ће никада, али ипак тачно у подне. У међувремену, потајно се припрема раздвајање: Први део Експреса, укључујући и део прве класе се одваја и наставља кружни пут по Западној Европи – а остатак иде у недођију. Не верујете? Добро…. Видећемо.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s