Александар Лазић: Брањење неодбрањивог или Српски патријарх, Косовски завет и „Видовдан“

Поводом текста Милована Балабана „Патријарх о изборима – континуитет или дисконтинуитет става Цркве„,“Видовдан“, 21.10.2013.

kim-240РЕЗИМЕ ЗА ОНЕ КОЈИ НЕМАЈУ СНАГЕ ДА ЧИТАЈУ СВЕ (И ГЛЕДАЈУ ФУСНОТЕ): Уредник сајта „Видовдан“ Милован Балабан (даље: М. Б.) у свом тексту покушава да оправда позив патријарха Иринеја Србима са Косова и Метохије да изађу на изборе које организује Приштина. М. Б. наводи да није „смисао Цркве да ‘ревносно инсистира’ на саветима које је властима дала у одређеном друштвено-политичком (подвукао А. Л.) тренутку(цитати из текста М. Б. и надаље масним словима) већ да „у новонасталим околностима тражи начин прилагођавања датој реалности, ма како она била неповољна„. У том смислу, М. Б. сматра (ако сам добро разумео шта је изволео написати) да негативан став Синода СПЦ о Бриселском споразуму и позитиван став патријарха Иринеја о изласку косовско-метохијских Срба (боље речено: мученика) на изборе у организацији Приштине (боље речено: државе Косово, без икаквих наводника) – избора који ДИРЕКТНО исходе из Бриселског споразума – не представља никакав дисконтинуитет већ континуитет става Цркве о томе да „земаљско је за малена царство а небеско увјек и довјека“! „Прилагодљивост Цркве, што је суштински прихватање реалног стања као почетне позиције њеног деловања, је видљива кроз читаву историју.“ Као најважнији (и једини конкретан) пример тог деловања Цркве кроз читаву историју М. Б. наводи да је „Црква била уз свој народ као што је била и уз Деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту„. Најкраћи одговор Балабану и свим балабанима који овако мислефункција Цркве, па ни Српске православне, није да тражи начин прилагођавања датој реалности (формулација је таква да се стиче утисак да не читамо М. Б. са срБског сајта „Видовдан“ него друштвено-политичког радника привремено распоређеног у антисрпску редакцију „Комуниста“) него да буде ХРИСТОЛИКА; а ако је (макар делићем) христолика, она нужно мора бити изван реалности.

КРЕНИМО, ИПАК, НЕКИМ РЕДОМ (ЦРКВА, ДЕСПОТ СТЕФАН И БАЈАЗИТ): Ко стигне до краја видеће да нисам историчар, још мање историчар Цркве, али ће тамо – на крају – можда и схватити зашто ценим примере (и контрапримере). Оправдавајући позив патријарха Иринеја Србима да изађу на локалне изборе на Косову (не на Косову и Метохији), М. Б. наводи (ово није препричљиво, мора цитат): „И овај отпор је био у непристајању наметнутих наводних вредности, а обично је завршавао прогоном хришћана, често мучеништвом и мартирством (сведочанством у крви) зарад чистоте свог учења и духовне стварности. Баш као што су учинили и косовски јунаци положивши живот опирући се неправди Муратове визије Балкана и положаја српског народа условљеног турским овладавањем овим просторима. Тада је Црква била уз свој народ као што је била и уз Деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту.“ М. Б. је овде, очито, у противречности: да ли хришћани не пристају на наметнуте наводне вредности или се прилагођавају датој реалности, ма колико она била неповољна? Ма колико стил био човек, занемаримо ове несувислости и позабавимо се битнијим – оним што уредник „Видовдана“ покушава да нам прода: Црква је била уз јуначку погибију косовских јунака и „уз деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту“. И пчелицама је, мним, јасно да није спорно да је Црква подржавала избор кнеза Лазара за царство небеско, али како је истом логиком и истим континуитетом за вазалство деспота Стефана?! Прво и прво, Црква није била за вазалство деспота Стефана – после Косовске битке Лазарев син Стефан имао је дванаестак година (и није имао, по ондашњим правилима, пунолетних 15 година) и у његово име владала је књегиња Милица. Друго, и свакако много пре првог, неумесно је (обашка што је практично немогуће) поредити прилике с почетка 21. века с оним с краја 14. века: да је Балабану интелектуално поштење било на првом месту он би морао да дâ шири контекст податка да је СПЦ пристала на „вазалски однос деспота Стефана“.
patrijarh-irinej-aleksandar
ЦРКВА, ДЕСПОТ СТЕФАН И БАЈАЗИТ, ДЕО ДРУГИ (ШИРИ КОНТЕКСТ, УЗ МНОГО ЦИТАТА): Да је М. Б. наступио као дипломирани историчар – а не као недипломирани политикант (потоња реч је његова) – сигурно би нам оставио референцу за тврдњу да је Црква била уз деспота Стефана кад је пристао на вазалски однос према турском султану. Кренимо од српске Википедије – зато што она највише сличи ономе што је М. Б. написао: „У оваквим околностима, државни сабор је уз подршку патријарха Спиридона (1379–1389) донео одлуку о склапању мира и прихватању врховне власти султана Бајазита, после чега су отпочели преговори са Османлијама, који су окончани склапањем мира, пре средине 1390. године. Детаљи доношења овакве одлуке нису ближе познати, али је извесно да је она донета пре смрти патријарха Спиридона, 18. августа 1389. године.“ Каква-таква Википедија има референцу за горњи цитат – тако стижемо до „Историје српског народа“[1]. „Непријатељство угарског краља и његов напад на српске земље неизмерно су отежали положај Лазаревих наследника према Бајазитовим Турцима. Књегиња Милица је морала да тражи начина да постигне мир с њима, а би спречила пустошење својих земаља са две стране. У току неколико месеци који су уследили крвопролићу на Косову, у сваком случају пре средине 1390, нашла је начина да се измири с Турцима. Из савремених извора се не може видети како је ствар изведена, а и уз помоћ доцнијих догађаја услови измирења могу се реконструисати само у најопштијим цртама. Одлука је била донета још за живота патријарха Спиридона, дакле пре 18. августа 1389. године.“[2] Оно што се провлачи кроз писање Симе Ћирковића, аутора тог одељка „Историје српског народа“, „не може се видети како је ствар изведена“ – водиља је и свих осталих, како савремених тако и потоњих извора. Но, Сима Ћирковић нас упућује да је сам деспот Стефан оставио запис о савету патријарха Спиридона, потоњег свеца: „Tада беше поход туђина на хришћане; видевши толико побеђивање у земљи отачаства ми и примивши савет од патријарха кир Спиридона и од других архијереја и од мајке ми кнегиње Милице, иночки назване монахиња Јевгенија, и од свега сабора, пођох на источну страну у велику Севастију к великоме амиру Пајазиту, који је владао источном страном и западном, и помоћу божијом и пречисте богоматере и светога Симеона и Саве и светопочившега ми родитеља кнеза Лазара молитвама ослободих ову земљу и градове отачаства ми од великог амира Пајазита.“[3] Кад смо код деспота Стефана, да видимо шта о стању после Боја на Косову пише Константин Философ у „Житију деспота Стефана“: „А лав онај, који је на свом језику назван и муњевити (Бајазит), брзо се враћа на исток да седне на престо очев и да утврди царство одасвуда. […] А они који остадоше (беху) сироти и ужаснути од њихове пљачке, јер није претила беда само од Исмаиљћана, него се и западни суседи (Угри) спремише на рат. […] Пошто је ово овако било, дођоше им гласници од великога (турског цара) и он рече, као Навуходоносор у своме уму: ‘Обухватићу васељену као и јаје руком мојом.’ Гласници су се сагласили са благочастивом госпођом (Милицом) о најмлађој кћери њезином Оливери и по савету патријарха и целога сабора свештених лица и целога синклита, даде је за жену Амиру великом (Бајазиту), да би било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали. А тада пође и увек спомињани брат њезин (Стефан) ка самодршцу са сестром. И од тада би поробљена српска земља (тако) да је сам Стефан са братом својим Вуканом и са благороднима својима и са осталима морао сваке године долазити му на поклоњење.“[4] Синклит (сенат) који Константин Философ помиње заправо би требало да буде државни сабор, а видимо сада шта о св. патријарху Спиридону стоји у „Историји СПЦ“ Ђока Слијепчевића: „Вероватно је патријарх Спиридон био онај патријарх, кога Константин Философ помиње, да је књегињи Милици, удовици кнеза Лазара, одобрио да своју кћерку Оливеру пошаље у харем султана Бајазита.“[5] Ђоко Слијепчевић задржава вероватно зато што се не зна тачан датум смрти патријарха Спиридона: „Интересантно је да се у овоме запису истиче, да ‘света црква би порушена од триклетих иноплеменика и да књиге беху спаљене у пиргу и са њима мноштво људи. Ово је морало бити после Косовске битке, а пре смрти патријарха Спиридона, који је умро 11. августа, али се не каже да ли 1389. године, као што је то узео Миодраг Пурковић. Запис на који се он позвао, вели само ово: ‘Месеца августа 11 (дан) престави се Спиридон, четврти патријарх’.“[6] Други истраживачи узимају да је 44 дана после Косовске битке пресвисао патријарх Спиридон, а Ђоко Слијепчевић додаје и ово: „У Животу патријарха српског Јефрема се истиче, како се, после погибије кнеза Лазара, Спиридон патријарх престави у вечност, а Велика црква оста удова, а Турци једнако ратују и сабор се не може саставити.“[7] Не заборавите од обиља цитата да горе и књиге и људи, да Турци ратују једнако, да се црквени сабор не може саставити. Погледајмо сада „Историју српског народа“ Владимира Ћоровића: „Српску катастрофу (после Косовског боја – прим. А. Л.) искористили су први Мађари. Краљ Жигмунд, који је читав живот провео у борби и смелим подвизима, био је више витез авантуриста него државник с далеким погледом. Он је био киван на кнеза Лазара и краља Твртка што су помагали његове хрватске бунтовнике и његовог противкандидата Ладислава Напуљског, и премда је, пред косовску битку, био пристао на споразум са Србима и имао у Вуку Бранковићу поузданог присталицу за пријатељску политику, он је ипак, сасвим невитешки, ударио још у јесен 1389. на Лазареву удовицу, разбориту кнегињу Милицу. […] Кнегиња Милица држала је једно време да се пред опасностима које јој прете неће моћи ни одржати са децом у Србији, па је за сваки случај замолила Дубровник за уточиште, које су јој они одобрили. Бајазит, који је брзо успео да се учврсти на престолу, није више војнички нападао на Србију и био је вољан да с њом склопи мир. Људима око кнегиње Милице, огорченим на Мађаре, чинило се да се с Турцима лакше нагодити него с њима и да је опасност од Турака мање непосредна. Између тадашње Србије и Турске постојало је неколико хришћанских вазалних државица, које су Турци толерисали и које би, ако прими сличан однос, служиле Србији уједно и као нека врста грудобрана. Према Угарској била је Србија прва на удару и потпуно изложена. Карактеристично је за Србију да је, и поред те опасности, примила споразум с Турцима. За ту политику нису, истина, били сви српски државници. Вук Бранковић је био пре за споразум с Мађарима. Србија је примила на себе вазалске обавезе према Турској. Признала је врховну власт турског емира, обећавала му давање помоћне војске за случај ратовања, обавезала се да српски принчеви, Стеван и Вук, долазе на султанов двор и Милица је, уз то, морала дати и своју најмлађу кћерку Оливеру у султанов харем. Сем тога, у извесне српске градове уђоше турске чете. На Дунаву чак поседоше Турци, уз Србе, добро утврђени град Голубац, да би из њега могли непосредније контролисати кретања Мађара. С турском помоћу Срби су потпуно очистили земљу од угарских чета и за извесно време, што се каже, данули душом. Косовска катастрофа осећала се у земљи. Страх од Турака и њихове снаге продро је дубоко и људи су примили ново стање нешто због њих, а нешто и због великих жртава које је поднела Лазарева породица за спас земље. Као Србија, примила је исте обавезе према Бајазиту и Византија, коју није задесила тако тешка несрећа, али у којој је 1390. године вођен грађански рат око престола.“[8] И св. Јустин Ћелијски, у житијима светих, истиче да се после смрти кнеза Лазара наставља жртвовање његове породице: „На тражење новог турског султана Бајазита, сина погинулог у битци са Лазаром на Косову Мурата, Оливера је морала бити дата на султанов двор за жену иноверном султану. Ово велико понижење морали су поднети Милица и Стефан ‘да би било спасено христоименито стадо (тј. народ Српски) од вукова који су га клали’. И Оливера је пошла за Бајазита ‘за избављење свога отачаства као по Богу посредница, попут оне древне Јестире’, али под једним јединим условом: да своју хришћанску веру не промени у муслиманску. Она је то с помоћју Божјом и одржала и зато ју је касније, после погибије Бајазитове, њен брат Стефан избавио и вратио у своју отаџбину.“[9] И још: „Да би свој народ заштитила од даљег страдања Милица је морала прећи преко свог личног родитељског бола и пристати на ово понижење, и после дужег већања са свјатјејшим патријархом Српским Оливера је дата иноверном Бајазиту.“[10] На другом месту, у Житију св. кнеза Лазара, авва Јустин – без навођења извора – истиче да се патријарх Спиридон противио слању Оливере султану Бајазиту: „Њој (Милици – прим. А. Л.) у Крушевац стиже Бајазитово посланство са понудом за мир, али под једним условом – да кнегиња пошаље Бајазиту своју кћер најмлађу Оливеру. Да Србију заштити од даљег страдања кнегиња на то мораде пристати, мада се томе противио и српски патријарх Спиридон. Но она сматраше да кћи њена може послужити као нека нова Јестира на добро свога народа, само под условом да веру своју хришћанску никада не промени, у чему ју је Оливера и послушала.“[11] Сасвим другачије виђење улоге патријарха Спиридона, на основу записа Константина Философа, има Жељко Фајфрић: „Међутим, вазалске обавезе нису биле тако лаке. Најпре, Србија је морала султану Бајазиту да даје као помоћ своје војне одреде, да плаћа данак, а најтеже од свега за кнегињу Милицу било је то што је морала своју најмлађу ћерку Оливеру да пошаље султану Бајазиту за жену. Управо тај последњи услов, давање Оливере у султанов харем, било је разлог за велику дискусију између кнегиње и њој најближих велможа и највиших црквених великодостојника предвођених патријархом Спиридоном. Некако, по Константину Филозофу, излази да се кнегиња одупирала овом последњем услову (давању Оливере у харем), али да је на притисак властеле и патријарха Спиридона ипак морала да попусти.“[12]balaban-530

ЦРКВА, ДЕСПОТ СТЕФАН И БАЈАЗИТ, ДЕО ТРЕЋИ (ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ПРЕСКОЧИЛИ ПРЕТХОДНИ ОДЕЉАК): М. Б. (надам се да нисте заборавили на кога се односе ови иницијали!) повлачи паралелу Србије овог тренутка са обезглављеном кнежевином с краја 14. века. Укратко о атмосфери после Косовског боја: „Јер тада наста ‘туга на земљи народима и сеча хришћана какве није било никада’. Цео Српски народ и дом Лазарев вапијаше тада само ово: ‘Допуштењем Божјим предани бисмо ради грехова наших у руке безаконих и мрских непријатеља и цара неправедна и најлукавија на земљи. И тада би опустошење и туга велика од безаконих Исмаилћана, какве није било нити ће бити’.“[13] О склапању мира и вазалству према Бајазиту: „Када је Српска војска изгинула на Косову и Српска се земља нашла незаштићена, на њу су са севера одмах напали назови ‘хришћани’ из Угарске и заузели неке Српске крајеве. Када су затим кнегиња Милица и малолетни Стефан били принуђени, ради спаса свога народа, да склопе мир са силним Турчином Бајазитом, Мађари су прогласили себе за самозване ‘крсташе’ који треба да казне ‘шизматике’ Србе због њиховог савеза са неверницима. Бајазит је тада притекао у помоћ младоме Стефану и својом му војском помогао да одбрани земљу од Мађара.“[14]

ПАРАЛЕЛЕ КОЈЕ СЕ МИМОИЛАЗЕ: И сада Балабан пореди данашњу Србију, Богу хвала неизгинулу и са живим-здравим вођством, са кнежевином која је остала без елите (племства) и коју истовремено комадају Угри и Турци – то склапање мира и вазалство с Турцима узима као пример данашњег „мудрог“ деловања патријарха српског у виду позива Србима да изађу на изборе: ако су пре шест векова разлози били да би „било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали“ (Константин Философ), онда данас нема двојбе да мора остати записано да је СПЦ, кроз уста првог међу једнакима, У МИРУ, послала христоименито стадо у загрљај вуковима да га кољу; књегиња Милица и св. патријарх Спиридон спасавали су животе и жртвовали и своје најближе, а господар Вучић и патријарх Иринеј спасавају голу власт и тзв. Бриселски споразум, све зарад химере зване ЕУ. Да натегнута паралела М. Б. нема никакве везе са славном нам историјом показује и податак да је Бајазит показивао извесно поштовање према Србима и (каснијем деспоту) Стефану, док се приштински владари осионо односе и према господару Вучићу и премијеру му Дачићу, отворено их понижавајући. (Можда би било боље да им је у Приштину отпослат деспот Вучић, у пратњи Т. Николића, као ововремена верзија Оливере?)

ЈЕЗИК КОЈИ ИЗДАЈЕ: На почетку своје одбране патријарха (а посредно и власти), М. Б. пише: Ако изузмемо оне који то, као и остале потезе у српском друштву са којима се не слажу, квалификују као издају… Издаја је тешка реч, злоупотребљавана, превише употребљавана – али кад је реч о Бриселском споразуму, Косову и Метохији, па и овом позиву на изборе, она се не може искључити. Нарочито се не може искључити због позивања на неку саборност или народно јединство: ако нисмо саборни у Истини (читај: Христу), онда је боље да будемо разједињени. Речима св. владике Николаја: „А кад се за длаку одступи од истине, за километре се одступа од правде и поштења.“ А М. Б. даље мрчи у истом тону: Патријарха није забрањено критиковати када имамо различито мишљење, али када су мотиви критике искључиво политичке (или политикантске) природе, када им није циљ побољшање црквено-духовне мисије и учвршћивање црквено-народног организма, већ корист сопствене политичке (или политикантске) опције, она постаје контрапродуктивна са опасношћу да један део, ионако духовно недовољно зрелог народа, стекне погрешну слику о самој Цркви и њеној улози у друштву.“ И ови редови показују да се Балабан упиње да на политичком плану одбрани патријархове неодбрањиве ставове о изласку Срба са КиМ на локалне изборе, заговарајући својеврсну недодирљивост и (политичку) непогрешивост г. Иринеја, све уводећи у причу неки митски црквено-народни организам. Овде га је довољно подсетити да је Сабор СПЦ крајем 1995. повукао потпис блаженопочившег патријарха Павла са документа којим је Милошевићу дато овлашћење да преговара у Дејтону: већу „критику“ тешко да је могуће замислити.

УМЕСТО КРАЈА: Ако вам се прејаким учинио став да су Срби на КиМ предати на милост и немилост, прочитајте редове патријарха Павла, написане пре девет година Тадићу и Коштуници, такође поводом дилеме да ли да косовски Срби изађу на изборе: „Сада, међутим, после недавних апела Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода, апелујем на вас обојицу и лично, као предстојатељ Цркве, односно као председник Сабора и Синода: за име Бога, не позивајте остатак прогоњеног и мученичког српског народа на Косову и Метохији на изборе за органе тамошње власти! Не позивајте га, па ма ко вас на то наговарао или присиљавао! Јер, нас недавни Сабор је, после начелног афирмативног става о учешћу на изборима, одмах у продужетку, свима који заговарају безусловни излазак Срба и мањинских верско-етничких заједница на заказане октобарске изборе, поставио кључно питање: ‘У којој држави на свету се може захтевати излазак на изборе под условима у којима су људи лишени не само елементарне безбедности и основних људских права, па и права на слободу кретања, него и самог права на живот?’.“[15]

Аутор је дипломирани математичар и уредник сајта Изјаве.нет. Ово реаговање је прво понуђено сајту на којем је текст на који се реагује и објављен, али редакција сајта „Видовдан“ аутора није удостојила ни одговора.


[1] Историја српског народа. Књ. 2, Доба борби за очување и обнову државе (1371-1537). Написали Димитрије Богдановић, Раде Михољчић, Сима Ћирковић, Јованка Калић, Десанка Ковачевић-Којић, Милош Благојевић, Гордана Бабић-Ђорђевић, Војислав Ј. Ђурић, Момчило Спремић, Иван Божић, Мирослав Пантић, Павле Ивић. – 2. изд. – Београд : Српска књижевна задруга, 1994.

[2] Сима Ћирковић, Године криза и превирања. – [In:] Историја српског народа. Књ. 2, Доба борби за очување и обнову државе (1371-1537). Написали Димитрије Богдановић, Раде Михољчић, Сима Ћирковић, Јованка Калић, Десанка Ковачевић-Којић, Милош Благојевић, Гордана Бабић-Ђорђевић, Војислав Ј. Ђурић, Момчило Спремић, Иван Божић, Мирослав Пантић, Павле Ивић. – 2. изд. – Београд : Српска књижевна задруга, 1994, стр 48.

[3] Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића. Издао и увод написао Никола Радојчић. Београд : Научно дело, 1962. Електронска верзија http://www.scribd.com/doc/60125976/Zakon-o-Rudnicima-Despot-Stefan

[4] Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех) – Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 11. Прилагођавање на савремени српски језик Лазар Мирковић; редакција превода Гордана Јовановић; прир. Гордана Јовановић. Београд : Просвета – Српска књижевна задруга, 1989. Електронска верзија на Пројекту Растко.

[5] Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве. Књ. 1, Од покрштавања Срба до краја XVIII века. Београд : ЈРЈ, 2002, стр. 133.

[6] Исто.

[7] Исто.

[8] Владимир Ћоровић, Историја српског народа. Дигитална звучна књига. Београд : Филип Вишњић, 2001. Четврти период, стр. 11-12.

[9] Јустин Поповић, Житија светих за 19. јул. Житије светог и благоверног Стефана Високог, деспота Српског. Електронска верзија на Светосављу.орг

[10] Јустин Поповић, Житија светих за 19. јул. Спомен свете матере наше Евгеније-Ефросиније, Српске царице Милице. Електронска верзија на Светосављу.орг

[11] Јустин Поповић, Житија светих за 15 јун. Житије светог великомученика Лазара, цара српског. Електронска верзија на Светосављу.орг

[12] Жељко Фајфрић, Света лоза кнеза Лазара. Електронска верзија на Пројекту Растко.

[13] Јустин Поповић, Житија светих за 19. јул. Житије светог и благоверног Стефана Високог, деспота Српског. Електронска верзија на Светосављу.орг

[14] Исто.



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, ,

26 replies

  1. Lazicu, dakle banovli ste me?
    Sad ste mirni!
    Uzivajte u mukloj tisini Vaseg bloga!

    Свиђа ми се

  2. После објављивања текста овде (и делом на Сивом соколу http://sivisoko.blogspot.com/2013/10/neodbranjivo.html) јавили су се из редакције Видовдана и пренели текст и на свом сајту (http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=48962:branjenje-neodbranjivog-ili-srpstvo-patrijarh-koisovski-zavet-i-vidovdan&catid=39:drustvo&Itemid=92)

    Свиђа ми се

  3. Ponavljam svoj neobjavljeni komentar:
    Procitah ovaj bravurozni esej u jednom dahu, sve ne verujuci da je Lazic njegov autor?
    Ovo s toga, jer sam mu u svojim ranijim kritickim osvrtima spocitavao hronicno pomanjkanje m…, odnosno hrabrosti.
    No, Lazic me je najnovijim produktom svog jednomesecnog rzmisljnja efektno dezavuisao!
    Receno u dve reci: BRAVO LAZICU!

    Свиђа ми се

  4. Kao sto vidite g. Lazicu, ja imam vise adresa, pa ce biti veoma zametno da mi ih sve banujete.
    Ono jeste, da ste Vi diplomirani matematicar, ali i ja sam dipl. ing. elektrotehnike!

    Свиђа ми се

  5. Морам да кажем, да не би било забуне, да текст нисам добио на моју мејл адресу, као и на mejl адресу коју најчешће користимо vidovdan.org@gmail.com. То је једини разлог што нисам одмах објавио текст Александра Лазића. Видовдан је увек отворен за полемике о догађајима и процесима који су од виталне битности за наша народ. Када сам чуо за постојање текста одмах сам га пренео, а за неки дан ћу написати текст као одговор на ставове А. Лазића.
    Свако добро“

    Свиђа ми се

  6. Г. Анђелковићу, нисте бановани. Обрисао сам Вам један коментар који сте оставили на секцији „О блогу“ па је систем запамтио да сте спорни. Но, позивам Вас на елементарну пристојност – па неће бити потребе да мењате адресе!

    Свиђа ми се

  7. G. Lazicu, hvala Vam na pojasnjenju!
    Predlazem Vam da zakopamo ratne sekire i popusimo lulu mira, mada sam nepusac!
    Suvise ste mi licili na drugosrbijanca, narocito posle one Vase price o plavim kuglma!
    No, Vase najnovije razmisljanje Vas predstavlja u jednom dijmetralno suprotnom svetlu!
    Izvinjavam Vam se zbog svoje zablude!
    No, gospodine Lazicu, sudeci po brojnosti komentatora, „pleme nase snom mrtvijem spava“!
    Cini se da su i Vasa i moja rabota uzaludne i da ne daju nikakve efekte!
    Zeleo bih cuti Vase argumente protiv ove moje konstatacije?
    Dnas cuh na II programu Radio Bgd-a, nekog akademika, mog prezimenjaka, kako povodom GMO organizama lupi pa ostade ziv, da obican narod nikad nije odmah i apriori prihvatao naucne pronalaske!
    Hteli Vi da se slozite sa mnom ili ne, zavera Velikog brata u Srbiji je nesumnjivo daleko odmakla!
    Pozdrav.
    M. Andjelkovic

    Свиђа ми се

  8. Поштовани г. Анђелковићу, у реду за „закопавање секира“, мада их ја нисам ни откопавао!

    Што се тиче бројности коментатора и коментара, утицај својих текстова не мерим бројем коментара: овај текст су пренели Сиви соко (делом), Видовдан, Васељенска, Срби на окуп, Фејсбук репортер… То ми је много важније од броја коментара.

    Поздрав

    Свиђа ми се

  9. Pa zar vam nije poznato da su Vidovdanci ekipa proSNS kriptoanaliticara i pseudopatriota kako ih je odlicno “provalio” dr Slobodan Antonic jos pre par godina.I taj Balaban i Branko Radun i Dragomir Andjelkovic.Ni ekipa iz lista Pecat nije nista bolja izuzev novinara Zarkovica.

    Свиђа ми се

  10. Родољубе, чини ми се да сте мало неправедно сврстали у исти кош и Анђелковића и Радуна…. Ја бих рекла да се Радун колико толико држи и да није, колико сам ја видела баш први саговорник РТС или Куртира у пљувању по опозицјии и хваљењу власти и Вучића, као што је то Дража Анђелковић.

    Свиђа ми се

  11. Поштовани,
    ваш текст сам прочитао на Видовдану, где и сам објављујем повремено.
    Трагајући за извором стигао сам до овог блога.
    Позивам Вас да посетите страницу који потписујем на свом блогу ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС, РАЗУМЕЋЕТЕ И ЗАШТО. НАРАВНО, АКО НЕМАТЕ НИШТА ПРОТИВ.
    http://pletenijesloves.wordpress.com/category/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B8-%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/

    Срдачан Поздрав.
    Станимир Трифуновић

    Свиђа ми се

  12. Поштовани г. Трифуновићу,
    Наравно да сам разумео зашто сте оставили линк на Ваш блог. Оно што не разумем јесте зашто се, на пример, на Видовдану није појавио Ваш одличан и више него одмерен чланак а јесте онај М. Балабана? Или је потребно да преумљење крене управо од сајтова који имају тако симболична имена какво је Видовдан?
    срдачно,
    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  13. „Свако треба да обделава свој врт“, рече Волтер у Кандиду.
    „…И само ако дамо све од себе, можемо остало смирено препустити богу“.
    Патријарх Павле, блаженопочивши.

    Ето мог скромног одговора на ваше питање.
    Остајте у здрављу.
    С.Т.

    Свиђа ми се

  14. Господине Трифуновићу,
    Ваш блог је права ризница!
    Жалим што ми није дато да је раније откријем!
    Читаву деценију водим рат против ветрењача и дежурних модератора објављујући као читалац саркастичне и заједљиве коментаре на чланке и вести објављене у Политици и на НСПМ-у.
    Веома ми је драго да у оваквој, посрнулој Србији још има људи попут Вас.
    Ево, и господин Лазић је заблистао као метеор својим последњим размишљањем!
    Озбиљно је догорело до ноката, кад се у последњу одбрану Србије писаном речју, пера хватају један психолог, један марематичар, један инжењер, док они којима је писана реч струка, ћуте као муле!?
    Поштовани господине,
    Докле ћемо као индивидуалисти расипати снаге?
    Када ћемо своје вештине и надареност почети да каналишемо у заједничке акције са другим надареним Србима вољним да се супротставе општој пропасти свог народа и своје државе?
    Учинимо нешто у том правцу!
    С пијететом,
    Мирослав Анђелковић

    Свиђа ми се

  15. Добро дошли сте.
    ПС. Хвала.
    ППС. Извињење г-дину Лазићу на „узурпацији“ блога.
    Поздрав.

    Свиђа ми се

  16. Pozdravljam ‘preokret’ u odnosima Anđelkovića i Lazića, skoro da je palo istorijsko pomirenje!!
    A što sw odlićnog bloga S. Trifunovića tiče treba da znate Andjelkoviću da slobode ima samo na nekim blogovima i sajtovima koje niko ne čita

    Свиђа ми се

  17. Владика Николај:

    МОЛИТВА СВ. САВИ

    Светитељу оче наш Саво, моли Бога за нас: да се српски народ обожи, сложи и умножи.

    Хајде за почетак уздизања са дна да се као Срби бар сложимо, односно помиримо, па онда да порадимо и на умножавању, а затим и (ко хоће) на обожавању.

    Примећујем да Mali pomoćnik Božić Bate и Гошћа имају исту апликацију?
    Да није расцеп личности у питању?

    Свиђа ми се

  18. Добар текст и добар одговор новој напредњачкој елити за које видесмо у кратком временском периоду како се од тврдих националиста преобразише истом оном брзином као и онај од чијих “грантова“ зависе. Прав за прав, са Радуном и том екипом нисам у љубави још од сече коментара, има томе две године, па сам их чак упозорио да ми не шаљу текстове са њиховог сајта на мејл, јер не желим да им сајт чак ни отворим. Зашто због коментара? Па, када такву цензуру спроводе док су мали (коментари нису били псовачког типа, већ критичког), бедни и сиромашни могу да замислим шта би радили да се докопају неког већег медија. Различите стране истог новчића Срби вазда добијају у понуду.

    Да додам овом тексту само то, да патријарх није папа и није непогрешив тако да Балабан када се већ петља у црквене ствари, али не би он но мора, треба мало да проучи разлику између послушања и послушништва.

    Свиђа ми се

  19. Reblogged this on P R E V R A T and commented:
    ако су пре шест векова разлози били да би “било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали” (Константин Философ), онда данас нема двојбе да мора остати записано да је СПЦ, кроз уста првог међу једнакима, У МИРУ, послала христоименито стадо у загрљај вуковима да га кољу; књегиња Милица и св. патријарх Спиридон спасавали су животе и жртвовали и своје најближе, а господар Вучић и патријарх Иринеј спасавају голу власт и тзв. Бриселски споразум, све зарад химере зване ЕУ.

    Свиђа ми се

  20. Andjelkovicu, evo sada cu imati isti avatar kao i Vi. Čuda se dogadjaju? I jesmo li Vi i ja ista ličnost?

    Свиђа ми се

  21. @Балаван „Видовдан је увек отворен за полемике о догађајима и процесима“ …
    Тога су многи постали свесни када сте почели да перете Вучића и подржавате косовску велеиздају. То што сте од Видовдана постали Чедовдан је ваш лични избор. Штета Балабане што су се анђелковић и радун увалили на РТС и Б92, а ти као другоразредни издајник добацио само до Политике…

    Свиђа ми се

  22. А јел приметисте да се Дража Анђелковић не скида са Б92 и РТС-а? Или је Б92 постао глас родољубиве Србије (а није), или је Анђелковић уновчио издају (што је чињеница)…

    Само ви налазите разумевања за издају и Чедовданце…

    Свиђа ми се

  23. Лазићев блог ће постати неозбиљан, ако коментаторима буде допуштено да се лажно представљају, односно у пријави буду наводили туђу адресу електронске поште!
    Мали пас је то управо урадио, доказујући да се, поред тога што уз лајање уме и да говори и пише, бави и кварним работама!
    Ја своју адресу не кријем и до ње се може лако доћи гуглањем, па позивам малог пса да ми се лично обрати, ако има нешто да ми одлаје!
    Но, у складу са горњим цитатом Владике Николаја, а имајући у виду да се иза овог псића ипак крије човек, рећи ћу на крају следеће:
    Мир брате Србине, мир!!!!

    Свиђа ми се

  24. Молим све поштоване коментаторе да се врате коментарисању текста: ако ништа друго – тема је озбиљна, и за два дана су ти несрећни избори на КиМ којима се (у крајњој линији) овде бавимо.

    Г. Анђелковићу, хвала што сте указали на проблем: они који се убудуће буду лажно представљали (тј. туђим електронским адресама) биће трајно уклоњени са овог блога.

    Хвала свима на разумевању.

    Свиђа ми се

Trackbacks

  1. Критика одбране неодбрањивог | Pogledi
  2. Милован Балабан: Фарисејски Видовдан и Д. Стефан или Црква изван реалности | Стање ствари

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s