Ми покушавамо да фалсификујемо историју и квазисудским путем, а историју треба препустити ипак само историчарима
Суд у Београду ставио је нагласак на форму, а не на суштину. У реду, право и јесте строго формална наука, али судска одлука да се генерал Драгољуб Михаиловић од четвртка 14. маја 2015. сматра неосуђиваним ипак је била политичка представа и вероватно последња велика прича рата у Србији 1941–1945. Која би, наводно, требалo да допринесе коначном српско-српском помирењу. Помирењу у амбијенту где су и попови посвађани, где се грађани деле на западњаке и слoвенофиле, на прогресивни и реакционарни табор, на недужне и кривце, где „Равна гора победити мора”, где је на историјском часовнику ове земље куцнуо дванаести час. Друштво је у фази конфронтације, а одлука суда о генералу Дражи беспотребна је бесмислица. Зашто?
Зато што су револуције у принципу легитимне, и што се правни стандарди данашњице, као и модерне категорије људских права, тешко могу ретроактивно примењивати. У једној фази рата генерал Дража је био колаборациониста, сарађивао је и са Немцима и с Италијанима, и то је неспорно. Многобројни документи говоре о томе. Четници Драже Михаиловића, односно Југословенска војска у отаџбини, легализовани су од стране немачког команданта генерала Хајнриха Данкелмана већ од 6. септембра 1941, а од пролећа 1942. код немачког генерала Бадера нису имали назив „четници” већ шифре „Ц-20 до Ц-39”. Код Италијана – „антикомунистичка добровољачка милиција”. Правно гледано, ако је Југословенска војска пред представницима Трећег рајха у Београду 17. априла 1941. потписала акт о безусловној капитулацији целокупне оружане силе Краљевине Југославије, онда је назив „Југословенска војска у отаџбини” само симулација за четнике Драже Михаиловића и као правна конструкција врло занимљива. Најбројније деловање четника на страни окупатора било је у време битке на Неретви, када је око 19.000 четника било под италијанском командом. Тачно је да су Италијани заједно са четницима штитили српски народ око Книна од усташких покоља, али колико знам Неретва је далеко од Книна. Немачки документи о преговорима између четника и Немаца у Дивцима 11. новембра 1941. (документи МФ-Т-314 – меморандум Матла, упућени централи Абвера од 28. октобра 1941. – документ је у Националном архиву у Вашингтону) показују сву ширину колаборације генерала Драже Михаиловића с окупатором. На том састанку Михаиловић каже да му није намера да ратује против Немаца, да су Немци предали комунистима Ужице, а тиме је и почела трка између комуниста и мене. Онда су комунисти напали Горњи Милановац, па сам због тога и ја морао да то урадим. Они су кренули на Чачак, па сам морао и ја. Пошли су на Краљево, морао сам и ја. Напад на Крупањ није моје дело, већ је то дело отпадника, поручника Мартиновића. Али моји људи су кренули на Лозницу да је комунисти не би узели. Напад на Шабац је дело непослушних елемената…
Тако је говорио генерал Дража у разговору са немачким потпуковником Когардом, војним саветником др Киселом, капетаном Матлом, СС оберштурмфирером Винике и штардартенфирером Матерном у гостионици преко пута станице Дивци 11. новембра 1941. од 19.15 до 20.30 часова. Тако стоји у Националном архиву у Вашингтону.
Одлука Народне скупштине Србије од 24. децембра 2004. у супротности је са одлукама Техеранске конференције Велике Британије, САД и СССР када је четнички покрет Драже Михаиловића проглашен за квислиншки, па му је ускраћена свака даља савезничка помоћ. Народна скупштина Србије је одлуком о признавању статуса бораца НОБ-а и припадницима ЈВ у отаџбини игнорисала Нирнбершки статут од 6. августа и Закон број 10. Нирнбершког трибунала од 20. децембра 1945, те Резолуцију 39 Генералне скупштине УН од 15. фебруара 1946. Ми покушавамо да фалсификујемо историју и квазисудским путем, а историју треба препустити ипак само историчарима. Прошлост се не може избрисати, а наши судови би, када се већ баве историјом, могли да одговоре како се зове генерал Дража Михаиловић после позива Краља Петра Другог у јесен 1944. да сви припадници Југословенска војске у отаџбини морају да се ставе под команду маршала Тита. Да ли генерали смеју да размишљају у политичким категоријама, или само у правним? Је ли Дража после тог наређења Врховног команданта, Краља Петра Другог, био, заправо, отпадник? Како правно тумачити његово деловање у међународно признатој држави Југославији после 9. маја 1945?
У Француској је после 1945. године стрељано око 40.000 људи због колаборације са Немцима. Маршал Филип Петен, херој из Првог светског рата, осуђен је због колаборације са Немцима на смрт, али му је казна због година живота и болести преточена у доживотну робију, коју је издржао.
Судска одлука о генералу Михаиловићу нема везе са националним помирењем, јер одлука је донета због наше садашњости, а не прошлости. У међувремену, ко се помирио помирио се, а ко није никада и неће. Младе људе у овој земљи више не интересују ни партизани ни четници, интересује их само посао. У том вакууму и духовној беди наше стварности, антифашизам у Србији не би смео да буде оперетски, а Србија познатија по квислинзима него по антифашистима.
Наслов и опрема: Стање ствари
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4v8
Categories: Преносимо
Огласио се Титин пионир 🙂
Г. Лазански не разуме ове ствари, боље да се не бави њима. Претешка је то материја за многе после 70 година комунизма и њихових наследника.
Револуција је легитимна, јел’да? И стрељање десетина хиљада политичких противника ПОСЛЕ тешког рата, њихово пљачкање, одузимање све имовине, политичка суђења, укидање приватне имовине, цркве, демократије, вишестраначја, слободних избора, штампе, мишљења …? И цепање Србије на покрајине, и пуштање Албанаца да насељавају КиМ, и забрана повратка староседеоцима тамо, и Голи оток, и доживотни председник, доживотна Партија, и сатирање српске државе, културе и језика … ?
Легитимно, јелда?
Далеко лепа кућа таквим антифашистима и њиховој револуцији, боље да смо остали под Немцима до краја рата, како је Генерал сматрао да је најбоље. Немци су се ужасавали усташких злочина, за разлику од домаћих антифашиста који су их прикривали и неке од усташа поставили на високе положаје, а злочиначкој држави дали опрост.
И
Neratva je daleko od Knina ,ali nije od Prebilovaca , gospodine Lazanski . Možda jeste se satao Draža sa Nemcima u Divcima ,ali sigurno nije kao Koča Popović , Milovan Đilas i Vladimir Velebit bio u Zagrebu u martu 1943. godine.
Sva nasa lazna istorija se urusila.
Saznali smo i nastavljamo da saznajemo ko su bili DM i JVUO, ko su bili Pavelic i ustase i najzad, ko su bili i sta su nam doneli komunisti
@cp6cku
Када један анонимус, који се крије, каже некоме, ко пише и говори под именом и презименом, да „не разуме“, човек остане збланут. Неко ко је НИКО, пише о некоме ко је НЕКО!? Било би комично, да није тргично.
Као дете из анти-комунистичке породице и ја сам увек био за беле, а против црвених, али ми је од почетка нешто сумњива ова медијска покривеност и време (тајминг) ове правне борбе и победе правде над тоталитарном идеологијом. Срећом, ту су колеге коментатори да објасне, необразованом и недобронамерном Лазанском и нама осталима, шта је поента целе приче. Дакле, поента је „да је Генерал мислио да је најбоље да смо остали под Немцима до краја рата“. Па тако и јесте било, само ваљда би требало да извучемо закључак да би боље од комунистичких победника било да смо и после рата остали под Немцима. Па и то је било, бар после 1948. Поука такве поенте је да је све боље него бити у било каквој вези са Русима. Па то је ово сада, зар не?
Gospodin Lazanski je ovdje pobrkao mnoge stvari.
Prvi koji su imali saradnju sa okupatorom su bili crveni jamari.
Dok nije pukla tikva izmedju gospodina Hitlera i marionete klana Kaganovic Staljina, do tada su crveni jamari, ili gubavci, kako su ih zvali u Crnoj Gori bili saradnici.
Kada je prestala ljubav izmedju gospodina Hitlera i dinastije Kaganovic (cija je marioneta bio Staljin), onda su se gubavci stavili u sluzbu crvene azdaje (kominterne), dakle jedne strane teroristicke organizacije i onda je po srpskim zemljama poceo krvavi pir crvenih jamara na celo sa Mosom Pijadom i takozvanim Josipom Brozom Titom.
Da bi spasio narod od crvenih bandita, kako su ih sasvim pravilno nazivali Njemci a i da bi skinuli sa sebe veliki grijeh proteziranja crvenih (upravo su im cetnici pomogli da se organizuju po Srbiji), Draza je sa velikim zakasnjenjem poceo jednu veoma korisnu saradnju sa njemckom okupacionom vojskom.
Saradnja sa okupatorom za vrijeme rata je bila sasvim legitimna i pozitivna stvar, to je bilo biranje mnogo manjeg zla a sve sa ciljem razbijanja banditskih teroristickih placenika kominterne i klana Kaganovic (njihove marionete Staljina).
Nazalost preko dvadeset godina „opozicionog poikreta“ u Srbiji nije doveo do istinitog sagledavanja istorije, niti je doveo do POTPUNE ZABRANE KOMUNIZMA I SVIH VIDOVA KOMUNISTICKE PROPAGANDE, pa zato danas imamo renesansu titoizma, izmedju ostalog i kroz pisanje ovog ostarelog titovog pionira.
Ipak najtuznije od svega je zaljenje Lazanskog za ucestvovanje cetnika u razbijanju komunistickih bandi u takozvanoj bitki na Neretvi ili ne znam kojom to ofanzivom, kako su komunisticki banditi nazivali svoje bjezanije.
Cetnici su trebali da brane narod samo od ustasa, posto su komunisti sa ustasama imali pakt o zajednickom unistavanju srpskog naroda, pa eto neka njih samo sa ustasama a crvene bandite neka ne diraju.
Ovaj tekst treba svima nama da bude VELIKO upozorenje i znak da crveni banditi (njihovi naslednici) cekaju svoj cas, kao sto parazit ili lesinar ceka svoj cas. Njihov cas ce doci onda kada u nasem narodu zavlada jos veci haos, haos kojem oni i te kako doprinose i kojem su vec dovoljno doprinijeli za vrijeme Milosevica i ostalih titovih pionira.
Ovo treba da nam je svima pouka da u Srbiji opozicija jos ne postoje, da je ono sto se zove opozicija komunisticka opozicija. Tako je to i u Srbiji i u Crnoj gori i u Bosni.
Vrijeme je da se stvori prava srpska opozicija, gdje NIKO ko je bilo kada bio clan komunisticke partije ni priviriti nece moci.
I da se onda krene u veliku ideolosku borbu, sve do potpune zabrane zlikovacke crvene ideologije. Naravno treba onda crveni jamari i komunisticki banditi da dobiju svoje mjesto u istoriji, mjesto u smecu istorije.
Слажем се у начелу, али у појединостима остају неке недоумице. Ако у нашој борби против комунизма будемо толико одлучни и бескомпромисни постаћемо највећи праведници и хришћани, већи од свих народа, нарочито већи од Руса. Бићемо величанствени као Летонија или Украјина.