Есхатолошко усмерење хришћанске етике не подразумева бекство од света или повлачење из њега, већ, напротив, суочавање са светом и његово усмеравање ка његовој истинској и коначној сврси
Свети Јован Златоусти (Извор: pemptousia.com)
Према Светом Јовану Златоусту, чињеница да је есхатолошко усмерење хришћанске етике њен саставни део ни у ком случају не подразумева бекство од света или повлачење из њега, већ, напротив, суочавање са светом и његово усмеравање ка његовој истинској и коначној сврси, без које он губи сваки смисао. У том смислу, држава представља „власт” или „начело” које, уколико је погрешно усмерено, потпомаже и учвршћује царство ђавола; али, уколико је правилно усмерено ка својој истинској сврси, оно доприноси поновном успостављању Царства Божијег. До размимоилажења између Цркве и државе долази онда када се њихов заједнички есхатолошки циљ раздвоји.
а) „Слуга Божији”
Свети Јован Златоуст државу увек посматра из перспективе њене есхатолошке димензије. За њега је држава једно од обележја садашњег, палог живота. У рају, у првобитном стању човека, које је било слободно од сваке врсте потчињености, није било подаништва господарима. Ово се, наравно, разликује од схватања Римске цркве, која власт и потчињеност изводи из саме природе и поретка творевине (societas naturalis). Према овом схватању, различити степени власти и потчињености постојали би у сваком случају, чак и да није било пада, будући да се сматрају установљеним вечним законом.
Додуше, овде постоји ограда да је свака злоупотреба власти последица палог стања људског рода. Свети Јован, међутим, сваку врсту „потчињености” непосредно доводи у везу са „грехом”. Стога сматра да је узрок потчињености помрачење и нарушавање „лика и подобија Божијег” у човеку, као и ненормалан начин на који људи живе једни са другима. Ову тему разматра у својој 29. беседи, као и у четвртој беседи на Књигу Постања, где, како с правом запажа отац Теодор Зисис, њено појављивање приписује „греху” Нимрода. Реч је, наиме, о злоупотреби његове телесне снаге, захваљујући којој је могао да се наметне као „надмени тиранин” и „владар и цар”, који је „изумео други облик ропства”.
Из тога следи да је ова установа неопходна уколико се посматра у оквиру Божијег промисла и милости, као средство исцељења палог људског рода. Есхатолошка перспектива Светог Јована Златоуста, дакле, не указује само на порекло ове установе, већ и на њену терапеутску, односно исцелитељску сврху.
Тумачећи речи Светог апостола Павла да су власти „од Бога установљене”, Златоуст истиче не само неопходност власти као лека који је постао потребан услед греха, већ и њену корист као средства и пројаве Божијег милосрђа и промисла. Стога ћемо сада пратити мисао овог Оца Цркве у погледу начина на који он ову установу тумачи у њеној есхатолошкој перспективи.
Поређење државе са „леком”, а владара са „лекарима”, изражава есхатолошки предуслов и сврху саме установе. Свети Јован такође државу упоређује са „васпитањем”, а владаре са „васпитачима”, који људе чувају од њихове склоности ка лењости и беспосличењу. Поред тога, он у државној власти види важну службу: она штити људе од анархије и омогућава им да живе у заједници. Јер, када не би било владара, „водили бисмо живот неразумнији од живота неразумних звери”. Зато Златоуст непрестано наглашава да је власт „изасланик мира”.
Он је сматра најважнијом од неопходних вештина и умећа: „без ње нема користи ни од осталих”, каже он. Али, поред тога, позитиван допринос владара огледа се, природно, и у томе што он подстиче људе на врлински живот – „и страхом и почастима”. На тај начин он припрема душе да разумно и благоразумно прихвате поуку. Зато за владара употребљава израз Светог апостола Павла – „слуга Божији” (Рим. 13, 4). Зато и Свети апостол Павле признаје право владара, које је одувек било на снази, да буде очувано и поштовано од стране народа.
Златоуст нарочито истиче да, када Христос одговара на питање да ли треба дати порез ћесару, употребљава глагол „подајте” („render” оригинал у тексту) (Мт. 22, 17–21), који у свом изворном значењу подразумева враћање дуга његовом стварном власнику, односно давање онога што му припада [од старофранцуског render, коначно од латинског reddere – „вратити”, „обновити”]. Поред тога, Свети апостол Павле нам заповеда да се молимо „за цареве и за све који су у власти” (1 Тим. 2, 2).
Према томе, власт се посматра као стварност која доприноси упражњавању врлине, која човеку помаже у његовом повратку и духовном обнављању, у његовом усавршавању, и која на свој начин служи есхатолошком домостроју Божијем.
Међутим, у изопаченом стању света после Пада, увек постоји опасност да људска слабост потпуно изврне поредак ствари. Тада овај „слуга”, или „васпитач”, или „ћесар”, може самога себе обожити, прекорачити „постављене границе” у употреби власти која му је од Бога поверена и, уместо слуге, постати самовољни и заблудели бунтовник против Бога. У таквом случају последица је злоупотреба власти и њено супротстављање вољи Божијој.
Ипак, злоупотреба власти од стране појединих владара сама по себи не доводи у питање улогу саме установе као позитивног чиниоца и васпитног средства. Она, напротив, даје Златоусту прилику да укаже на још једну димензију свог есхатолошког учења: за исцељење је потребан прави лекар.
Свети Јован више пута наглашава да је прва дужност владара „да управља самим собом” и да најпре сам живи у складу са законом. Проналазећи истински смисао појма „владар” у „служењу другима”, у „користи оних којима се управља и чињењу добра”, он као неопходни предуслов истинске власти поставља несебично служење и душу очишћену од страсти.
Следујући Светом апостолу Павлу и уопште сведочанству Светог Писма, Златоуст учи да хришћанин може бити потчињен и властодршцима који не верују у Бога. Он подсећа да је, у време када је апостол Павле позивао на покорност властима, и сам живео под влашћу гонитеља. То, свакако, није израз воље Божије, али је у есхатолошком поретку ствари таква потчињеност привремена и има за циљ искључиво мирно уређивање садашњих животних прилика.
Уколико, пак, владар није поседовао моралну чврстину која се од њега захтева, задатак хришћанина није био да бекством или побуном тражи сопствено спасење, већ да настоји да самога владара избави од његове заблуде. У добро познатој речи апостола: „Богу се треба покоравати више него људима” (Дап. 5, 29), Златоуст, чини се, није видео позив на побуну, већ пре трпљење и кротост апостола, њихову „спокојност”, неустрашивост и настојање да саме властодршце изведу из заблуде.
Надаље, он, са нарочитим есхатолошким нагласком, истиче да је неправда властодржаца за апостоле била извор радости. Једина истинска неправда јесте грех; зато он велича истрајност апостола у страдању. Ни у једном од својих списа не показује, чини се, бунтовнички став. Напротив, напори хришћана треба да буду усмерени ка томе да се ослободе греха, а не да се ослободе неправедних властодржаца.
Ослобађање самога владара од бремена неправде, као предмет хришћанске бриге, није било усмерено на корист хришћана, већ на спасење самога владара. Златоуст је исти став задржао и онда када је сам био у изгнанству: нигде нема помена о побуни, већ напротив, изгледа да се радовао својим искушењима и страдањима.
Он је прихватао установу, а занемаривао личности које су је носиле. За њега је одговарајуће решење било враћање човека његовом истинском човечном стању и проповед Јеванђеља, поруке која је била способна да преобрази свет. Наравно, овакво становиште треба разумети и у светлости времена у којем је Нови Завет настао: његова порука тек је почињала да се чује и било је неопходно јасно показати да апостоли не проповедају укидање општег правног поретка. У супротном, били би изложени читавом низу непотребних и бесмислених искушења.
б) Релативни значај црквене и световне власти
Објашњавајући због чега признаје световну власт, колики је значај тог признања као једне врсте „службе” у оквиру Божијег домостроја и колико држава доприноси усавршавању људи, Златоуст јасно ставља до знања да је она, као „слуга”, у великој мери подређена Цркви.
Служба државе само потпомаже дело Цркве и припрема душе како би оне биле способне да прихвате службу речи Божије, односно службу Цркве. Црква се од државе разликује онолико колико се небо разликује од земље или душа од тела; свештеник је онолико изнад цара колико је дух изнад тела. Осим што ове слике указују на првенство Цркве, њима се изражава и схватање светог Оца о циљу и назначењу сваке од ових власти.
Првенство Цркве произлази искључиво из њене есхатолошке димензије, коју држава нема. Црква, на пример, има власт „да свезује и разрешује на небесима”, док држава ту власт има само на земљи. Држава се не бави ничим што превазилази „природног човека”, док је једино Црква та која обнавља и пресаздаје „духовног човека”.
Првенство Цркве огледа се у томе што се она бави духовним, а не световним стварима, али и у самом начину на који делује. Држава убеђује принудом, док Црква делује слободом; прва забрањује, док друга саветује и опомиње; држава се стара о кажњавању, док Црква настоји да исцели човека и искорени сам корен зла.
Држава као извор свог законодавства има људски разум и расуђивање, па зато понекад и греши; Црква се, напротив, ослања на Свето Писмо, које је богонадахнуто.
Држава настоји да људима омогући само то да могу да живе заједно, док Црква тежи да успостави истинско братство међу њима. И док световна власт људе раздваја и разврстава, Црква је, напротив, „име јединства и сагласја”. Уређење световних свечаности и јавних догађаја почива на разликама и поделама међу људима, док Црква сједињује оно што је подељено: Трпеза је за све, благодат не прави разлике, а њени закони не стварају класе. Уопште, Црква „не дели заједницу на класе”.
Они који су духовни испуњавају и превазилазе захтеве државних закона, јер Црква не захтева само да човек буде одговоран за своја преступања, већ настоји да га приведе и вишем задатку – задобијању и умножавању врлина.
Закључак Златоустовог расуђивања јесте да истински хришћани свој живот уређују много потпуније него што то држава може да учини. Тако он, у горе наведеном поређењу у својој 15. беседи на Другу посланицу Коринћанима, каже: „Тако да хришћани управљају својим животом много више по нашим законима него по било којим спољашњим.”
Стога ће „свака корист у животу и свака исправка света” проистећи из Цркве.
У сваком случају, чињеница да је Златоуст напустио своју архиепископску службу тек након што је над њим употребљено насиље показује његово уверење да хришћански цар треба да буде потчињен свештенику.
На крају, ово разликовање значаја црквене и световне власти у потпуности је есхатолошког карактера. Ако Црква изгуби своју есхатолошку перспективу, она истовремено губи и свој јединствени идентитет и претвара се у световну установу која делује у истој области коју је држава већ обухватила.
Тада је природно да, ради оправдања сопственог постојања и потребе за њим, она прибегава политичком деловању или друштвеном раду, као што, према ауторовом тумачењу, видимо у случају Римске цркве и протестантизма.
Митрополит Павле Јазиги, „Есхатологија и етика”, докторска дисертација, Солун, 1992, стр. 364–372. (овде, овде)
Митрополит Павле Јазиги (1959–?) био је јерарх Антиохијске православне цркве и митрополит Алепа. Докторирао је богословље на Аристотеловом универзитету у Солуну 1992. године, а његова докторска дисертација носи наслов „Есхатологија и етика”. Бавио се патрологијом, хришћанском етиком и односом Цркве и световне власти. Његов рођени брат је патријарх антиохијски и свег Истока Јован X (Јазиги). Године 2013. отет је у близини Алепа заједно са сиријским оријентално-православним архиепископом Јованом Ибрахимом; њихова судбина до данас није поуздано утврђена.
Са енглеског посрбио и белешку о аутору написао: Јован Татовић
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар