Кроз историју су моћни и богати Јевреји (потомци фарисеја и фарисејски следбеници) веома често стајали иза прогона хришћана у Римској империји. И данас православне у Јерусалиму пљују и псују
Израелски војник маљем разбија статуу Исуса Христа (Фото: x.com/Снимак екрана)
Израелска војска је недавно признала да је њен војник Јеврејин смрскао маљем једну римокатоличку статуу Исуса Христа приликом борби у јужном Либану. Држава је најавила процес против војника и осудила чин. Међутим, та мржња дела Јевреја (намерно кажем дела, јер има Јевреја који нису задојени мржњом према хришћанима на тај варварски начин) – није од јуче. Кроз историју су моћни и богати Јевреји (потомци фарисеја и фарисејски следбеници) веома често стајали иза прогона хришћана у Римској империји. Да не помињемо и случајеве данас, када скоро сви који су као православни ишли у Јерусалим на ходачашће доживљавају да их неки Јевреји пљују и псују што су хришћани.
Када су донесена два једина сверимска едикта (Декијев и Диоклецијанов) да је сваки становник Римске царевине дужан да жртвоприноси римским боговима и једе од меса закланог том приликом (ако одбије да се убије), то се односило на буквално све људе који су живели под Римом, али није важило за Јевреје. Поставља се питање – како је могуће да једино Јевреји буду изузети од наредбе да пљуну на властиту веру? И не само то, већ да заједно са римским властима учествују у прогону и убијању хришћана који нису пристали на паганско жртвоприношење? То потврђују налази романиста:
„The edict seems to have applied to everyone, regardless of sex, age, or civic status; the only people likely to have been exempt were the Jews… There is no direct evidence for the Jews, but if they had been required to sacrifice, we would expect some trace of this in the record; in fact, there is none whatsoever. This silence is so striking that we must assume an exemption. The only explicit mention of Jews in any of the sources is in the Passio Pionii, which depicts them as part of the anti-Christian mob; although this text has an obvious anti-Jewish tendency, it would hardly have depicted them as allies of the gentiles if they were actually in the same plight as the Christians. As a parallel, a passage in the Jerusalem Talmud suggests that the Jews of Caesarea were specifically exempted from the requirements of Diocletian’s fourth edict. It is likely that both Diocletian and Decius followed the long established principle of making allowances for the ancestral traditions of the Jews.“
Извор: J. B. Rives, The Decree of Decius and the Religion of Empire. The Journal of Roman Studies, 1999, Vol. 89 (1999), Society for the Promotion of Roman Studies, стр. 137-138.
Прва страна рада J. B. Rives-а
[„Изгледа да се едикт односио на свакога, без обзира на пол, доб или грађански статус; једини који су вероватно били изузети су Јевреји… За Јевреје нема непосредних доказа, али да се од њих захтевало жртвовање, очекивали бисмо неки траг у документима; а нема никаквог. Тишина је толико упадљива да морамо претпоставити да су били изузети. Једино експлицитно помињање Јевреја у изворима је код Светог свештеномученика Пионија, где се описују као део антихришћанске руље; иако је овај текст очигледно антијеврејски настројен, тешко да би их описао као савезнике гоја да су били у истој невољи као хришћани. Упоредо с тим, пасус у јерусалимском Талмуду наводи на закључак да су Јевреји Цезареје били изузети од захтева Диоклецијановог четвртог едикта. Вјероватно је да су и Диоклецијан и Декије следили одавно успостављено начело уважавања предачке традиције Јевреја.“] (Са енглеског посрбило СтСт.)
По свему судећи, део Јевреја који су имали моћ и утицај (фарисејски нараштај) је на неки начин извршио утицај на Декија и Диоклецијана да себе изузму из мера едикта (новцем?). То можемо закључити и аналогијом – Нерон који је такође оптужио хришћане за пожаре у Риму и због тога их убијао, имао је жену Попеју Сабину која је несумњиво имала врло присне везе са Јеврејима и била њихов жестоки заштитник и покровитељ на делу када год им је требала помоћ да се заштите од римске власти.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Марка Пејковића)
Categories: Гостинска соба
Posto je vest o skrnavljenju raspeca obisla citav svet,da li ce i vest da je Izrael donirao novo raspece libanskoj hriscanskoj zajednici takodje dobiti isti odjek u medijima
За „mane“
Хоће, али информација мора бити потпуна. Ово што сте написали је само део.
Ево целе вести:
БЕЈРУТ – Припадници мировних снага Уједињених нација (УНИФИЛ) заменили су статуу Исуса Христа у хришћанском селу на југу Либана, коју је уништио војник Израелских одбрамбених снага (ИДФ).
Статуа Исуса, коју је чекићем разбио израелски војник у селу Дебел на југу Либана, замењена је новом статуом коју су донирали војници италијанског контингента УНИФИЛ-а, преноси Тајмс оф Израел.
Израелска војска је такође испоручила статуу Христа након инцидента, иако мању и другачије стилизовану од оригиналне.
Мислим да већина читалаца која је прочитала овај текст и видела имена римских императора не зна да су они били Срби. Поменути су Декије, Валеријан, Диоклецијан, Галерије, Максимијан, Константин.
О томе је доктор Он већ раније писао. Он је рекао оно што и у дефиницији српског идентитат стоји, да су Срби били кључни за развој хришћанства и што је оно постала светска религија. Они су прво прогонили хришћане (Декије, Диоклецијан, Максимијан), толерисали хришћанство (Галерије – Едикт о толеранцији), легализовали хришћанство (Константин и Ликиније), први превели Библију на латински (свети Јероним), градили велике цркве (Јустинијан) па чак и основали Протестантску цркву (Мартин Лутер).
Можемо још додати да је у Србији (Сирмијум) основана прва хришћанска епархија на свету ии да су ту боравили свети Петар и Павле (у пећинама око Требиња), пре него што су отишли у Рим, где је Петар завршио обешен у Нероновом врту а Павле је касније такође био посечен. Ту су се крили од Нерона а Павле је вршио прва крштавања у реци Требишници, чиме су Срби постали примогени народ што је такође забележено у дефиницији српског идентитета.
Да само укратко кажемо да прогон хришћана није дуго трајао, да је углавном био локалног карактера и да је Декије (рођен у селу Мартинци у Срему) први почео системски (државни) прогон хришћана. Наиме, он је увео сертификате лојалности који су се куповали, али је тај пројекат био неуспешан па је убрзо обустављен.
Има небројено неодговорених питања у вези горе наведеног а једно је било – зашто модерни православни Срби, попут хришћански циониста у Америци, прате јеврејску Тору (Стари завет). А што се тиче самих Јевреја, остало је од раније неодговорено питање – колико је било жртава у Аушвицу и која је конфесија била најзаступљенија међу жртвама?
Неки ће можда изразити сумњу да су наведени императори били Срби. Па да видимо како су изгледали и да ли су заиста имали српске фенотипе: (6 min)
Шта год да се спрема, није вероватно оно што се на први поглед чини… Тренутни папа позива на католичко-исламску алијансу (нас прве би ту морао облити хладан зној, узевши наше историјско искуство) док светом круже овакве слике. За различите деноминације западног хришћанства, уништење Израела и јеврејског народа је део апокалиптичког наратива, оно што се мора десити да би се образац историје испунио. Тако да будите опрезни, размислите зашто се овакве слике сервирају у медијима и шта би могла бити права сврха свега…
Овог војника је фотографисао други израелски војник, након чега је слика пуштена у јавност. Тако су пуштени и снимци силовања заробљених Палестинаца, слављења при рушењу зграда, растурања палестинских кућа изнутра и друго. Све су документовали сами војници и много тога сами објавили на друштвеним мрежама. А зашто? Можда немају добру контролу и команду?…Професор Ђианг има теорију коју зове „Река смрти“ – да Израел намерно ствара „антисемитско“ расположење у свету да би интензивирао конфликт, убрзао догађаје и објединио јеврејски народ како не би имали где да „побегну“. Име овој теорији је дао по стратегији кинеских генерала у древна времена који су место за битку често одређивали тако да је кинеским војницима била река иза леђа како не би постојала могућност повлачења.
Случајно погледах свој горњи коментар и увидех какав одзив бејаше (тренутно губим – 3:7). Пошто није у питању тривијална ствар, да л неко може да интерпретира тренутни резултат и да ми назначи – да л мож да бидну барем продужеци или да се макар надам пеналима?
Еве Ја да интерпретирам како Ја то сматрам (генерално проблем, не конкретни коментар и нарочито не ејај реконструкцију императорских физиономија).
У питању је једна јако велика когнитивна дисонанца, са примесама деменције.
Оци и ђедови ових што данаске хистерично и ругачки пљују по алузијама о српском континуитету и идентитету, сматрајући то илузијама и делузијама психијатријских болесника, веома добро су знали да су Срби империјални народ.
Дрезденски конгрес КПЈ то експлицитно констатује, кад даје програм свега онога што нам се у последњих 100 година десило и овога што нам се данас дешава: у резолуцији конгреса каже да сви „угњетени балкански народи“ треба да се уједине у „национално-револуционарној борби против великосрпског империјализма„.
А кад су оци буљука нових балканских франкенштајн нација, укључујући ту и новосрпску, завршили посао, синови су се са једнаком ревношћу потрудили да забашуре и сакрију високу историјску свест својих славних отаца (јер није здраво подсећати Србе на то ко су и шта су).
Па су сад и сами заборавили шта су им оци и Партија зборили.
Значи, деменција: прво из свег мозга „Друже Тито, ми Ти се кунемо да са Твога пута не скренемо!“; а данас кад су све Титино, и татино, и своје заборавили, најискреније верују да се никад није десило.
А кад им неко потури под нос доказе, онда се укључује когнитивна дисонанца, као ефикасни заштитни механизам крхке расцепљене психе.
Вероватно се негативно бројање може интерпретирати из различитих перспектива. Нпр, у Старом завету, Бог даје свом изабраном народу Палестину, и исти Бог им наређује да истребе Амаличане, народ који им стоји на путу. Јахве тражи од Мојсија не само да истребљује Амаличане, већ и да „избрише успомену на Амалика под небом“ (Поновљени закони 25:19).
На Саулу је остало да их докрајчи: „убијте мушкарца и жену, бебу и дојенче, вола и овцу, камилу и магарца“, налаже му Јахве (1. Самуилова 15:8). Пошто је Саул поштедео амаличког краља Агага, Јахве му је одузео краљевство и излудео га: „Кајем се што сам поставио Саула за краља, јер је прекршио своју оданост мени и није извршио моја наређења“ (15:11). Свети пророк Самуило, који је имао директну комуникацију са Јахвеом, морао је да сам искасапи Агага („исече Агага на комаде“, у Ревидираној стандардној верзији). Јахве је потом дао краљевство Давиду, који се показао као послушнији истребљивач, на пример када је народ Рабе ставио „под тестере, и под гвоздене дрљаче, и под гвоздене секире, и провео их кроз циглану: и тако је учинио свим градовима синова Амонових“ (2. Самуилова 12:31).
Упркос њиховом потпуном геноциду у Библији, Амаличани остају вечна ноћна мора Израела. Амалек је, попут свог деде Исава, почео да се повезује са Римом и хришћанством, али и са Ираном, јер се зликовац из Књиге о Јестири, Аман, назива Агагитом, то јест потомком амаличког краља Агага. Зато се вешање Амана са његових десет синова и масакр 75.000 Персијанаца често у јеврејској традицији повезују са истребљењем Амаличанаца и бруталним погубљењем њиховог краља. Читање Торе на јутро Пурима преузето је из извештаја о бици против Амаличана, који се завршава закључком да ће „Јахве ратовати са Амаличанима из генерације у генерацију“ (Излазак 17:16).[1]
Имамо сада следбенике Торе (‘Торославци’) који рецитују рециклиране псламе поменутог Давида (1000 година пре Христа), где је ‘Јахве’ замењен са ‘Господ’ (на енглеском – ‘Лорд’). Отац Ткачов чак каже да њих треба рецитовати и дању и ноћу, буквално у свакој прилици, такорећи не радити ништа друго. Путеви божији су незнани и не могу се проникнути али се нивоом садашњег знања можемо запитати – која је сврха свега тога и какав је морал те робовске послушности у питању? Спасење? Шта је спас?
Можда је то она болна тачка рецитатора који су сопствену збуњеност изразили преко мргуда?