Стање ствари у наставцима доноси изводе из Мемоара војводе Василија Трбића

СУКОБ СА БУГАРСКИМ МИТРОПОЛИТОМ МЕЛЕНТИЈЕМ

Пре свадбе имао сам један велик догађај у животу. Већ сам поменуо да су Бугари тражили да отворе своју школу у Теову. Нешто даље, изнад села Теова, у атару села Согља, под планином, у једној лепој шуми био је манастир звани Согљенски, посвећен Малој Госпођи. Како се манастир налазио у атару села Согља, које је чисто арнаутско, остао је у поседу бугарске митрополије из Велеса којој је и раније припадао. Ми Срби нисмо могли узети овај манастир, јер је био у атару арнаутског села, иако је целокупна имовина тога манастира од које се и издржавао, била у атару села Теова. Неколико теовских кућа обрађивале су поред својих и манастирске њиве.

Уочи Мале Госпође, послеподне, упаде у село Теово једно велико одељење турске војске. Чим је војска почела улазити у село био сам извештен и изишао да видим зашто долази и камо иде. Војску је водио један поручник, кога сам добро познавао из Велеса. Звао се Абдурахман-ефендија, a био је родом из села Романовце у кумановском срезу. To село, на прузи Куманово-Скопље, било је измешано, пола хришћанско пола турско. Абдурахман је говорио српски у македонском дијалекту, веома течно и правилно, јер га је учио упоредо са својим матерњим језиком још у свом селу. Чим ме је угледао одмах је скочио са коња, поздравио се са мном, а ја сам наредио да се из оближње кафане изнесе сто са две столице под  велики јавор испред цркве, а ту је био и бунар са хладном водом. Још док су доносили сто из кафане, Абдурахман ми рече да је у пратњи бугарског митрополита из Велеса и да иду у манастир Согље, а затим ће обићи сва села у Азоту и служити по црквама, јер вели да су то све бугарске цркве које сте ви, Срби, за време комитлука заузели.

Био је рамазан. Турци су по закону имали права да пију воду ако су за време рамазана морали силом околности, или као војници, путовати; али ни овај официр ни његови војници, баш зато што су били у пратњи свештеног лица хришћанског, нису се хтели користити овим прописом Корана. Мало затим указа се и митрополит на мазги у пратњи још два свештеника, које нисам познавао. На бунару није било кофе за воду, већ је свако од своје куће доносио суд којим би захватао воду. Митрополит, чим је стигао, окренуо је мазгу према цркви, прекрстио се, што су учинили и остали свештеници, и сишао с мазге.

Била је велика врућина. Ја сам седео на столици. Официр је устао, поздравио прописно митрополита и опет сео. Митрополит је затражио столицу, али један сељак, Стојко Пецески звани хаџија, мутевелија српске школе у Теову, рече му да у овом селу нема за њега столица. Митрополит се није надао овом одговору, а кад је видео ту бунар, затражио је воде. Ту, на окупу, било је неколико сељака, али су сви ћутали. А зато му је Стојко хаџија одговорио: „Овде нема кофе, али можеш слободно да уђеш у бунар и да се напијеш“. Митрополит је, љут као рис, рекао: „Зар ни чашу воде један митрополит православни и блгарски не може да добије у овом чисто бугарском селу?“ Стојко му је одговорио да се он вара, јер ово није бугарско већ српско село.

Овај разговор између бугарског митрополита Мелентија и мутевелије српске школе у Теову брзо су прекраћени, јер је требало што пре да се одреди полазак у Согљенски манастир. Углавном, митрополит овом приликом у селу није добио ни чашу воде, а да тако буде, био је разлог и то што су Турци држали рамазански пост па нико од њих није тражио воду.

Разговарао сам с официром да он само с неколико војника отпрати митрополита до манастира, да га тамо остави и врати се у Теово, где ћу приредити вечеру за целу војску и за њега, што се у манастиру не би могло, јер тамо нема ничега, a не знам ни да ли има добре воље да се спреми дочек.

Војвода Василије Трбић: Мемоари 1898-1918.

Официр је на ово пристао и позвао је митрополита да одмах пођу у манастир. У исто време написао је писмо мудуру, полицијском комесару у Согље, да у манастир упути неколико жандарма који ће одржавати ред и гарантовати сигурност митрополиту у манастиру.

Пошто је митрополит с официром отишао, наредио сам двојици кафеџија, који су у исто време били бакали, продавци мануфактурне робе и месари, да закољу четари или пет јаловица оваца и да се спреми добра вечера за турску војску; да се испеку хлебови у црепуљама и да се сваком војнику даду по два пакла цигарета. Тада су у Турској продаване цигарете које су се звале „ћој цигарете“, што значи „сеоске цигарете“. Једно пакло од двадесет комада коштало је само један металик, што би по вредности одговарало шест пара динарских.

Кад сам све то наредио, почео сам да размишљам шта и како даље треба да се ради. Напад Бугара са најтежом артиљеријом, тј. са црквеним поглавицама, почео је пре него што сам очекивао. Било ми је сасвим јасно да, ако у првом моменту не покажем песницу Бугарима и Турцима, то неће бити добро и да ће и једни и други сматрати да могу да вршљају по српским селима. Био сам чврсто решен да по сваку цену у овом првом сукобу Срба и Бугара у новом стању, тзв. хуријету, извојујем победу и останем победилац и да не презам ни од чега. Чекао сам повратак официра да од њега дознам какве диспозиције имају за даље. Сам одлазак митрополита у манастир није представљао ништа озбиљно. Манастир је сматран бугарским и митрополит је отишао тамо где му могу доћи у посету само сељаци Бистрице, јединог бугарског села у целом том крају. Али нисам смео дозволити митрополиту да крочи иједан корак даље.

Предвече се официр вратио. За њега сам припремио праву царску вечеру у кући школског мутевелије Стојка, који је имао чардак са једном чистом собом украшеном ванредно лепим ћилимима, што је била особина домаће женске радиности у Азоту. Нигде на другој страни такви се ћилими нису ткали.

Вечерао сам заједно са официром. Због рамазанског поста није хтео да пије ракију, што ми је отежавало разговор с њим. Али, пошто је било лубеница, диња и грожђа, а Теово се дињама и лубеницама нарочито одликовало, официр царске војске био је одушевљен. У разговору о разним догађајима, о новом уставном стању у држави, као узгред, упитао сам официра: какве диспозиције има за даље кретање митрополита Мелентија? Рекао ми је да сутра послеподне одлазе у Ораов Дол, јер ће служба у согљанском манастиру бити завршена рано и митрополит ће доћи у Теово. Официр са неколико војника чим поједе суфур (јутарњи ручак који се једе за време рамазанског поста) пре зоре (отада па до заласка сунца муслиманима је забрањено јело, вода и дуван), отићи ће у манастир да га допрати у Теово и жандарме разреши од даље службе у манастиру.

Опростио сам се с официром и рекао му да, кад се буде вратио из манастира, може поново доћи у исту кућу где ће ноћити, да се ту и преко дана одмара, а ја ћу доћи к њему, пошто се буде добро одморио и устао после дневног спавања.

Међутим, ствари су се већ сутрадан преокренуле. Митрополит се у пратњи официра и војника вратио из согљенског манастира у Теово, вођен једним Арнаутином из Согља, који је био нека врста чувара согљенског манастира. Дошао је пред кућу неког деда-Бошка Плевенског, који је био досељеник у Теову и важио као бугарски првак. Питао је Бошка хоће ли га примити у кућу и овај га је позвао да уђе. У истој кући с митрополитом одсео је и поручник Абдурахман-ефенди. Нисам имао могућности да даље разговарам с официром, јер је он био у друштву митрополитову. Пред подне сам пошао у стан где су били обојица одсели. Решење је било готово. Оно је било углавном у овоме: борба на живот и смрт, али се мора победити.

Војвода Василије Трбић: Мемоари 1898-1918. (2)

Ушао сам у кућу Бошка Плевенског, закуцао на врата и ту сам, у великој соби застртој ћилимима затекао митрополита са његова два попа, где заједно с Абдурахман-ефендијом седе скрштених ногу на ћилиму. Чим сам ушао рекао сам „добар дан“ и пре него што је митрополит имао времена да подигне десну руку и да ми да благослов, већ сам дрекнуо на њега овим речима:

„Је ли ти, попе, шта ћеш овде и куда мислиш одавде? Знај добро да одавде можеш да идеш само у Велес. Тамо ти је слободан пут. Сваки други корак у Азот стајаће те главе! Убићу те као пса. А после знам шта треба да радим!“

Митрополит, иако изненађен овим што је од мене чуо, био је куражан, јер је до њега седео турски официр који је имао више од сто војника под својом командом, па ми одговори:

„Нисам ја поп, ја сам митрополит. Имам султанов ферман за велешку митрополију. И све царске власти имају дужност да ми у смислу тога фермана обезбеде да могу слободно обилазити свој народ и његове цркве.“

„Ти си овде за мене“, одвратих митрополиту, „само обичан поп. И још једном ти понављам да нећеш жив стићи ни у једно село у Азоту, већ само можеш жив да се вратиш у Велес!“

He чекајући никакав његов одговор, окренем се Абдурахман-ефендији, па му на учтив, али и озбиљан и категоричан начин кажем ово:

„Ти, Абдурахман-ефендија, знај добро да чим будеш пошао из Теова у Ораов Дол, на мосту Бабунском чекаћу те са сто својих људи. И ту ћемо поделити мегдан, па коме шта Бог да! Али ћу ти овога попа убити. To знај сигурно. Ако будете покушали да идете у Согље, то вас исто чека. Ја више немам шта с тобом да говорим.“

Кад је чуо ове речи, митрополит је остао разрогачених очију, које су му биле искочиле из очних дупљи, као у жапца. Ја сам се већ био окренуо да изиђем напоље, кад ме официр позва да ми још нешто каже. Но, кад сам се окренуо, он ми рече овако:

„Ја не смем да оставим самог Деспот-ефендију, а не могу примити ризик на себе да отворим борбу с тобом. Овога часа идем у Согље, па ћу телеграфски известити велешког кајмакама и валију Махмут Шефкет-пашу о ситуацији која је овде настала. Чекаћу наређење мојих старешина, па ћу урадити онако како они нареде. А до тог времена из Теова не полазим.“

Рекао сам му:

„Ти ради онако како сматраш да треба радити, а ја сам одлучио шта ћу ја радити. Ту одлуку саопштио сам и теби и овоме попу. А сад идем да припремим све што је потребно да вам ни под којим условима не допустим одлазак у српска села у Азот.“

Изишао сам напоље и чекао шта ће испасти из свега овога. Одмах сам видео турског официра где је сео на коња и отишао у Согље. Послао сам курире у околна села да се све сеоске чете из Мокрени, Габровника, Ораов Дола и Оморана скупе у једну клисуру кроз коју се мора проћи кад се иде из Теова у Ораов Дол. Тамо сам упутио и сеоску чету из Теова, коју је водио Коста Катранџија, сеоски војвода а блиски рођак моје веренице из Теова. Узео сам оружје, узјахао коња и отишао у теовско поље где сам имао очекивати шта ће даље да намеравају Турци и којим ће путем да иду.

Био сам сигуран да ћу их у тој клисури до ногу потући. Али пре тога, наредио сам опет да се закољу овце, да се спреми вечера за војску и пред много војника наредио сам кафеџијама месарима да у случају каква покрета војске пре вечере сваком војнику дадну за вечеру по комад меса, хлеба и по два пакла цигарета. Ово сам говорио тако гласно да су ме војници добро разумели. И кад сам се почео удаљавати од њих, неколицина који су седели устали су и сви су ме заједнички војнички поздравили.

Војвода Василије Трбић: Мемоари 1898-1918. (3)

Мени је и ово било потребно што, у случају оружаног сукоба који би био због једног хришћанског попа, ипак може доћи до забуне међу турским војницима, јер се лако могу упитати сваки за себе и међусобно: „Зашто ми гинемо, зар због једног ђаур папаза?“ и да почну избегавати борбу, a то би ми донело лакшу победу. Ово све није морало испасти онако као што сам претпостављао, али је једно било тачно и сигурно – кад једном даш хлеб добром муслиману, он то лако не заборавља и готов је да ти то врати посебном добротом. Моји људи у Теову знали су где ће да ми донесу извештај о свему што се буде предузимало од стране турске војске, а један добар коњ стајао ми је на расположењу да од места где се налазим до Ораовдолске клисуре могу отићи за пет минута и уредити тамо чету која је већ била на окупу.

Било је око четири сата послеподне кад сам угледао поручника Абдурахмана где са два сељака из Теова долази право к мени. Изишао сам на пут и сачекао га. Још на стотину метара испред мене поручник је сишао с коња, предао коња сељацима, а он пошао право к мени. И ја сам пошао њему у сусрет, али још пре него што сам му пришао видео сам да држи неку хартију у руци, а начин на који је дошао на састанак са мном био је довољан да схватим какав је одговор стигао на поручников телеграм, тј. да за мене није неповољан, јер у том случају не би официр сам, без пратње, тражио мене.

Чим смо се састали, поручник каже: „Ево телеграма. Валија ми је наредио да се са војницима одмах вратим у Велес. А митрополит је слободан да иде куд год хоће, али на свој ризик. Турска власт нема права да му забрани одлазак у села за која он тврди да су бугарска, али сељаци могу да га не приме исто онако као што му у Теову нису хтели дати ни чашу воде. Турска војска не може служити ниједном верском старешини као помоћ да га приме тамо где га народ не жели, а он да искоришћује њено присуство да би повећао свој ауторитет тамо где га нема без нашег присуства. Све сам ово саопштио бугарском деспоту и морао сам му дати телеграм да га види својим очима, јер он се надао сасвим друкчијем одговору. Дошао сам по тебе и хоћу да се заједно вратимо у село, а овај телеграм понео сам да ти га покажем да не би посумњао у мене и помислио да се ради о некој превари.“

„Ја верујем – одговорио сам – лично теби јер знам да си официр и прави Турчин. А што се тиче те хартије коју држиш у руци, то си ти могао и сам са мудуром написати па ударити печат и показати га мени. Према томе, немој мислити да верујем хартији, јер ја верујем теби, а не њој и ниси ми је морао ни показивати. Твоја часна реч мени је најбоља гарантија.“

Абдурахман-ефендија је почео да ме грли и љуби из захвалности и одушевљења што имам такво високо мишљење о њему као турском официру. Кад сам га запитао шта му је бугарски митрополит рекао кад му је саопштио садржину телеграма, рече да му је митрополит одговорио да ће му после једног сата саопштити на шта се одлучио, јер је стављен пред алтернативу или да се врати са војском у Велес или да сам са своја два свештеника пође у српска села. Знао сам једно као сигурно, ако буде питао свога домаћина шта треба да ради, да ће му његов домаћин деда Бошко Плевенски саветовати да се одмах врати у Велес, јер Бошко је врло добро познавао моју одлучност и знао шта вреди моја реч кад је изговорена као претња некоме.

Успут сам се договорио с официром да прво вечерају у Теову, а после вечере крену у Велес. Поновио сам му све оно што сам рекао и кафеџијама-месарима у погледу јела за војску. Тим сам хтео да официру пружим још један доказ више да нисам ништа спремао против њих из неке мржње према њима, али сам био дужан да браним Србе од насртаја које су Бугари почели предузимати помоћу турске војске, да би себи осигурали успех. Напоменуо сам официру да је ово први случај, колико је мени познато, да војска прати једнога владику. Било је уобичајено да се та пратња састоји од коњичке жандармерије. И на то смо били свикли. Овом приликом Бугари су хтели нешто више и јаче од жандармерије, a то су трупе регуларне турске војске која је требала да помогне њихову пропаганду. Овај официр био је по годинама нешто старији од мене. Био је академац и врло питом човек. Добро ме је разумео и мислим да ме је још боље схватио.

Српске војводе Јован Бабунски и Василије Трбић (Извор: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020)

Када смо се вратили заједно у село, војници, који су сви били устали од спавања, дочекали су нас постројени и прописно поздравили. Официр ми рече да ће ићи да чује одлуку бугарског митрополита. Молио сам га да ми допусти да идем с њим. Официр се мало предомишљао, па ми напослетку дозволи. Молио сам га да прочита телеграм преда мном и митрополитом и да га поново упита преда мном: камо жели да иде.

Кад смо стигли митрополиту, он је шетао по соби, па кад је и мене угледао с официром, био је сав бесан, што му се добро видело и на лицу и по нервозним покретима. Официр рече да му је дужност, а да би изгладио инцидент између мене и њега – официра, да прочита телеграм. Митрополит му рече: „Мени то не треба! Али знајте да ћу вас све од реда тужити директно султану, јер сигуран сам да нико неће дозволити да један разбојник буде јачи од једног царског ферманлије. Ја нећу да идем даље одавде по селима, већ тражим да се одмах вратим у Велес.“

Официр му одговори да он сада не може кренути, јер су војници гладни зато што посте, па ће вечерати у Теову, а одмах после вечере полазе на пут. Митрополит нека буде спреман, они ће га позвати кад буде време да се путује.

Митрополит је поново енергично тражио да се одмах пође, а официр је остао при своме, да о томе не може бити речи. Поћи ће кад он нађе за сходно, а гарантује да ће митрополита живог отпратити до Велеса.

Кад је овај разговор завршен, окренуо сам се митрополиту и рекао му сасвим озбиљно, као да је кинуо преда мном: „Е, на здравље ти, попе!“ Сав у бесу, није могао ништа више да ми каже, а ја сам му ово рекао само као одговор што ме је у разговору назвао разбојником.

Чекао сам смирај сунца. Војска је добила добру вечеру, као и официр. Сви су добили цигарете, а официр поред тога и оку најбољег согљенског дувана, који је у целој велешкој кази био чувен. Ове трошкове могао сам поднети, јер сам већ располагао са неколико стотина наполеона које сам добио приликом веридбе од стараоца моје веренице. Кад је вечера била завршена, официр је позвао митрополита, овај је узјахао на своју мазгу, а његови пратиоци свештеници коње. И тако су пошли из Теова.

Пут од Теова па до изласка на друм Прилеп-Велес водио је углавном поред реке Бабуне, а она се на једном месту морала газити. Али овај пут био је сав обрастао трњем, тако да је човек овим путем пролазио као кроз неки тунел од трња.

Одмах сутрадан добио сам извештај из Велеса да је митрополит сав поцепан од трња ушао у Велес, и да официр није хтео још по ноћи или у зору да уђе у Велес већ се одмарао са војском на путу. Тамо су појели свој суфур који су добили у Теову, а који се састојао од хлеба и по три кувана јајета на сваког. Турци и хришћани гледали су као неко чудо митрополита који је сав био у ритама као да се борио са читавим чопором мајмуна.

Војвода Василије Трбић: Српска ми труба затруби, во това село Дреново

Одмах по његову доласку у Велес брзо се сазнало за све што се догодило у Теову и док су се Турци смејали на ово бугарско наседање, Срби су се радовали и кочоперно ишли кроз Велес, а Бугари су сви одреда беснели од љутине. Директор бугарске гимназије у Велесу, Бане Кушев, рођени Велешанац, представници бугарске црквене општине, сви виђени грађани са Миланом Војницајлијем на челу, одмах су упутили протестне телеграме министру правде и вера, а митрополит још и своме егзарху. Бугарски лист „Право“, који излази у Солуну, донео је ове телеграме и написао оштар чланак тражећи одмах казну за мене, тј. да ме лише слободе и као нарушиоца „новог поретка“ осуде најстрожом казном.

Чим сам видео леђа митрополиту и турској војсци, наредио сам да моје чете уђу у Теово где је и за њих била спремљена вечера, јер су до саме ноћи седели у клисури и чекали спремни и готови да изврше сваку моју заповест.

Било је то прво весеље нашег народа после страха и неповерења које је имао према догађајима у Турској и негодовања што су се предале Турцима чете, које су они по цену живота својих и њихових породица годинама чували и хранили, па су од њих сада напуштени. Сада су били уверени да нису остављени и да је један од њихових вођа лојално и предано остао с њима да заједно бране и проналазе начин како ће се увек бранити од насртаја бугарских, али и турских.

Срећна је околност, можда, била баш у томе што је бугарског митрополита Мелентија пратила редовна турска војска, a не жандармерија, и што сам се ја спремао да се упустим у борбу с турском војском и што од тога нисам презао. Био сам задовољан овом првом победом, јер сам знао да ћу и убудуће имати сигурну потпору код српског народа у Азоту, a то је било довољно да могу рачунати да нећу бити усамљен у борби која ми предстоји.

Војвода Василије Трбић: Арнаути отимају лепотицу Ванку

Сутрадан, пошто су се чете растуриле, дошао ми је деда Бошко Плевенски и молио ме за опроштај што је примио бугарског митрополита. Али кад је чуо шта сам све скресао у лице митрополиту, који је у ствари као личност био немоћан према мени, и не само њему већ и турском официру који је уза се имао војску, није могао да дође к себи од чуда, те је одмах саветовао митрополиту да сместа крене с војском натраг у Велес, јер ће сигурно изгубити главу. Ја сам рекао Бошку да му то нећу опростити, а кад и како ћу га казнити, то је моја ствар. Бошко је отишао невесео и покуњен. Одмах сутрадан отишао је у Велес и тамо остао неколико месеци, а од тог његовог бекства Бугари су направили велики материјал за оптужбе против мене. Тужили су ме на све стране, али морам признати, нико ме није позивао на одговорност.

Мемоари 1898-1918. војводе Василија Трбића могу се набавити у Делфијевим књижарама широм Београда и Србије или поручити на телефон 063 759 76 41 или преко електронске адресе viogor.bg@gmail.com

О аутору

Василије Трбић је био један од најхрабријих и најспособнијих војвода Српске четничке акције у Отоманској Македонији, неуморни национални делатник и један од најзаслужнијих за ослобођење Вардарске (Српске) Македоније од турске окупације, за њену одбрану од бугарских егзархиста и коначно припајање Краљевини Србији.

Рођен је 1881. године у Белом Брду код Даља (Источна Славонија, тада Аустроугарска). Школовао се у родном крају, затим у Србији. Служио је као помоћник у манастиру Хиландару, учио богословију на Светој гори, све док није морао да је напусти 1902. године када су убијени неки егзархијских калуђери. У Београду се упознао са Милорадом Гођевцем, Луком Ћеловићем и Јованом Атанацковићем и решио да оде у Стару Србију као четник.

Извршио је организацију Пчиње 1903. године и тамо ликвидирао локалног зулумћара Шериф-бега код манастира Прохор Пчињски. Бива ухапшен од турских власти и осуђен на смрт, али убрзо и помилован.

Поново је као четовођа кренуо са комитском четом из Београда ка Дримколу. Учествовао је у многим биткама са Турцима, Арнаутима, Бугарима, а једну од најзначајнијих водио је код села Дренова на Вардару 1907, где је са војводом Јованом Бабунским уништио чету бугарског војводе Стевана Димитрова. Овом битком и увођењем Дренова спојене су у оквиру српске организације две обале Вардара. Победа је сматрана коначном и овековечена је песмом „Спрем’те се, спрем’те, четници“.

У Првом балканском рату борио се испред фронта српске Прве армије. Извршио је напад и бројне диверзије у турској позадини. Његови четници први су ушли у Велес и Прилеп. За време Првог светског рата српска команда га је одабрала за специјалну мисију, када га је француски авион спустио у позадину аустријске, немачке и бугарске војске, ради утврђивања њиховог бројчаног стања, наоружања, планова. Из тог високоризичног подухвата са низом опасних ситуација вратио се након пола године у Солун, са детаљним извештајем о бугарском непријатељу, који је био од непроцењиве користи за српске и савезничке трупе на Солунском фронту. За тај невероватан подвиг лично краљ Александар га је одликовао Карађорђевом звездом са мачевима, уз речи: „Прими ово одликовање које си заслужио, јер ти си један од најхрабријих мојих официра. И убудуће увек и у свако доба, врата од моје куће биће ти увек отворена.“

Прочитајте још

• Војвода Василије Трбић: Мемоари 1898-1918. (1)
• Војвода Василије Трбић: Мемоари 1898-1918. (2)
• Војвода Василије Трбић: Мемоари 1898-1918. (3)

Categories: Гостинска соба

Tags: Јужна Србија, Македонија, Скопље, Стара Србија, војвода Василије Трбић, четници