Војвода Василије Трбић: Српска ми труба затруби, во това село Дреново

Из младих грла у хору који је предводио Анђелко Станковић, четник из Ђевђелије, заори се дотле нечувена песма: „Српска ми труба затруби/Во това село Дреново!…” 

Српске војводе у Македонији (Фото: Википедија)

Песма „Спремте се, спремте четници“ настала је 1907. године, неколико деценија пре него ће је четнички покрет Драже Михајловића прихватити за незваничну химну.

Настала је поводом здружене акције војводе Василија Трбића и војводе Јована Бабунског у којој су на препад опколили и ликвидирали чету бугарског злотвора Стевана Димитрова, у селу Дренову (у околини Велеса у Македонији). Када је Стеван Димитров без икаквог разлога ликвидирао једног српског воденичара, за војводу Василија је то била последња кап у чаши, те је решио да са Димитровом засвагда “пречисти рачуне“ ( како сам каже у својим „Мемоарима“).

Подухват је био високоризичан и готово немогућ. Да би дошли до Дренова српски четници су морали проћи кроз неколико непријатељски настројених и наоружаних шиптарских села, због чега су Бугари сматрали да су у Дренову потпуно безбедни од српских чета. Но, упоран да по сваку цену казни Бугаре за њихово злочињење над македонским Србима и десну обалу Вардара потпуно очисти од њихових чета, Василије Трбић је што милом што силом успео да придобије шиптарске прваке из поменутих села да њему и Бабунском обезбеде миран и непримећен пролаз до Дренова. А тамо потом настаје пакао о коме Трбић у својим „Мемоарима” пише овако:

„Чим је отпочело пуцање, одмах сам отрчао тамо где је пуцњава. Бугари су били у једној, сламом покривеној кући и бранили се изнутра. Ту је било неколико кућа приљубљених једна уз другу. Наредим да се бацају бомбе у кућу. Али како су врата била затворена, и кроз мале отворе који су замењивали прозоре видим грлиће од бугарских манлихерки, изаберем двојицу најхрабријих и наредим да се попну на кућу и баце бомбе кроз оџак. Коста Катранџија, сеоски војвода из Теова (његову су породицу од 17 душа побили Бугари у Теову 1915. године и нико жив од његове породице није остао), попео се на кров и бацио две бомбе кроз оџак. Једна се распрсла уз страшан тресак, а друга, која је прва бачена, није експлодирала. Бугари још бешње почеше одговарати пуцњавом из куће. Тада запалимо куће.

Бугари се од куће до куће, пребаце у кућу до самог потока, где је био Бабунски са шест четника. Бугари су ушли у подрум и поче борба између Бабунског и Бугара. Док су ови пуцали из подрума, а Бабунски није могао ништа озбиљно урадити јер су прозори на подруму били доста високи, цео ред кућа, па и она у којој су били Бугари, горео је страшном брзином, обавијајући густим димом цело село, нас нападаче и сељаке који нису смели да се појаве и не знајући да се овде бију српске чете са Бугарима, већ су још увек мислили да смо турска војска преобучена у арнаутско одело.

Кровови кућа падали су са страшним треском, један за другим. Пушке умукоше… Последњи паде кров на кући у којој је био Стеван Димитров са својом четом. Ватра са густим димом избијала је из подрума у коме су до мало пре били бугарски четници и поред кише куршума просипали бујицу псовки и претњи. Сунце се увелико кпонило западу. Само још снежни врх планине Солунице сијао је као у растопљеном злату у последњим зрацима мајског сунца. Јара од изгорелих кућа бивала је све слабија, и ја дођем до Бабунског да видим шта је. У том времену два моја четника запале једну нову кућу, покривену ћерамидом, која не беше још споља облепљена, али је била саграђена сва од камена. Изгрдио сам нимало бираним речима четнике који су без мога наређења запалили кућу и тиме направили непотребну штету неком сељаку.

Бабунски ми рече да је Стеван са целом четом изгорео. И када су последње греде пале у подрум, да је он кроз прозоре, иза којих више није било никога, бацио још једну бомбу унутра и са својим четницима испалио у подрум више од 100 метака. Из подрума више нико није одговарао. Према томе дало се закључити да су браниоци изгинули. Борба је трајала више од пет часова. Ноћ је била на прагу и морали смо се повлачити. Знали смо да сваког тренутка турска војска може стићи, и кад већ немамо губитака, не треба више чекати, већ да се повучемо. Издао сам наређење да се чета прикупи. Нова кућа, која је била последња запаљена, горела је свом силином и осветљавала, почађале од дима, четнике и разбарушене, преплашене сељаке које су четници успели да похватају. Чета је већ била спремна за полазак. Давао сам последња упутства сељацима како ће се изговарати пред турским властима, кад онај исти четник Драги који беше дознао од деце у којој се кући Стеван налази, избаци један метак у нову кућу која је горела. На наше изненађење, из куће која беше у пламену зачу се плотун и бугарска псовка. Шта је било?

За време док су гореле прве куће и док је густ дим обавијао ове, Бугари су побегли из куће која им је горела над главом и склонили се у нову кућу, направљену од камена и ћерамидом покривену, која је била сасвим близу. Ту су били потпуно безбедни и да нису на наш пуцањ одговорили плотуном, остали би незапажени и ми бисмо отишли у уверењу да су сви изгинули. Њихов плотун и псовка доказаше да сем неколико сељачких кућа које смо запалили ништа друго нисмо учинили, те отпочесмо борбу наново. Опколисмо кућу у којој бејаху Бугари и почесмо пуцати. Наш успех био је поново осигуран, али само зато што је већ била запаљена кућа у коју се Стеван склонио, а за ту паљевину био сам спреман да најстроже казним два моја четника. Ноћ се бејаше увелико спустила. Од ватре блистаху сва околна брда. Бугари се брањаху јуначки и очајно. А греде у пламену, једна за другом почеше падати на главе бранилаца. Видимо како на њима гори одело. Двојица од њих изађоше из куће на северна врата и предадоше се живи Бабунском. Двојица изиђоше на јужна врата, да се предаду мени, али не стигоше. Једног уби сам Стеван Димитров из револвера, a другога убише моји четници. У том тренутку, у једном скоку, истрчаше Стеван и његов последњи друг из куће у двориште, у једну јаму у којој је прављено блато за кућу. Јама је била доста широка за њих обојицу и тама толико дубока да се из ње згодно бране. После неколико тренутака паде мртав Стеванов друг и остаде само још Стеван. Једним метком, мислим баш из моје брзометке, пресечен је живот и последњем борцу за Дреново. Тај последњи борац био је Стеван Димитров. Његову мртву главу узесмо са собом, поведосмо и два заробљеника, а једног нашег рањеника, Дончу, мога четника, родом из Ораов Дола велешког, натоварисмо на магаре.

Била је поноћ. Да се враћамо преко планине Лисца, одакле смо дошли, било је немогућно.

Били смо уморни и било је доцкан. Више од шест часова треба ићи до Шипочана. Нисмо знали шта нас тамо чека. Да чекамо близу Дренова, знали смо да ће војска доћи у потеру. Остало нам је једино да се вратимо ка Нежилову, најбољим и најкраћим путем, уз реку Тополку, кроз арнаутска села Горње и Доње Јаболчиште. Изабрасмо овај пут и пођосмо. У свитање пролазили смо кроз Доње Јаболчиште, а био је потпун дан кад смо ишли кроз Горње Јаболчиште. Дурмиш-ага и његови сељаци правили су се као да нас не виде. Чим смо изишли више села и дохватили се прве шуме, по првом сељаку на кога смо наишли поручисмо да нам донесу хлеба. Још када сам издао наређење да се кроз арнаутско Јаболчиште враћамо Нежилову, казао сам четницима да иду за мном слободно, јер сам са Арнаутима удесио да нас не дирају. И четници су ишли за мном потпуно безбрижно, док је Бабунски био у заштитници водећи рачуна да нас турска војска не би стигла и напала у кањону Тополке. Идући кроз Јаболчиште, које је имало преко 150 пушака, ипак сам се бојао. Довољно је било да нам поставе само једну заседу у уској долини, и ми, победници, али уморни, гладни, већ три ноћи неиспавани, били бисмо брзо у загрљају смрти. Своју бојазан и сумњу задржао сам само за себе. Овом приликом мој страх био је неоправдан.

Арнаути са Дурмиш-агом одржали су бесу као да су се баш те године доселили однекуд из Дренице, као да нису били већ читав век измешани са онима код којих беса одавно није део народног обичаја. Док смо се ми у сеоском гробљу у дебелом хладу одмарали, најстарији син Дурмиш-агин, Хусеин, донесе нам хлеба и први нам честита победу. Неки четници после ручка, док сам ја разговарао са Арнаутима а Бабунски спавао, наслоњен главом на један сноп буковог младог грања, одвојише се у страну, и док сам ја полако говорио са Дурмишом, из младих грла у хору који је предводио Анђелко Станковић, четник из Ђевђелије, заори се дотле нечувена песма:

„Српска ми труба затруби
Во това село Дреново!…”

За Стање ствари приредио: Светислав Пушоњић

Прочитајте још

Српска ми труба затруби
Во това село Дреново,
Спремте се спремте четници,
Силна ће борба да буде!
Најнапред иде пред четом
Јован Бабунски војвода,
До њега иде пред четом
Васил Велешки војвода.

Извика Јован Бабунски:
Држ’те го село оздола,
Држ’те го село оздола,
Тува је Стеван Димитров!

Извика Јован Бабунски,
Предај се, предај Стеване!
Не се предавам Јоване,
Аз сам балгарски војвода!

Повика Васил Велешки:
Фрлајте бомбе четници!
Почна ми кућа да гори,
Из куће Стеван говори:

Пуштај ме, пуштај Јоване,
Чета ће да ми сагоре!
Српска ми труба трубеше,
Дреново село гореше!

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s