КиМ је још у срцима већине Срба и то је добро, то је чак равно чуду, мада не мора заувек остати тако. Ствар је у томе како оно што је у срцима претворити у опипљиву и оствариву политику
Владимир Коларић (Фото: Спутњик)
Кад су дошли на власт обећали су промену свести и ругали се опредељењу за Царство небеско. А то је подразумевало одрицање од Косова и Метохије, политичко и територијално, а што је најважније, оно у главама и у срцима. Били су отворени и нико не може да каже да није знао. Нити да је искрено веровао у то да је то само тактика.
Од противника власти неки су је подржавали у томе, замерајући јој једино што оно што ради не ради брже. Други су нудили алтернативно виђење реалности која даје ширу слику догађаја, а која је практично подразумевало релативизацију одговорности српских власти за било шта, па и за КиМ. Трећи су били немоћни да се супротставе, добрим делом и својом кривицом. Пре свега неспособношћу да на патриотској платформи легитимно дођу на власт и преузму одговорност, колико год то било тешко.
Разговор Александра Вучића и Светислава Басаре: Промена свести Срба биће најтежи посао (2014)
Увек се може рећи да је ово последње било нереално очекивати у једној колонијализованој, полуокупираној држави, у неповољном окружењу. Зато је логично било опредељење да се делује неком врстом културне борбе, утицајем на свест људи, како би се сачувала основа за некакав будући преокрет. То су нудиле друга и трећа од наведених група, а на свој начин и власт. Зато је разумно рећи како је и власт допринела превази патриотске настројености у друштву, посебно код младих, коју су себи приписивали њени национално оријентисан противници. То је, разумљиво, радила ради боље контроле националних снага и свог имиџа, али и због променљиве будућности, јер увек може затребати топовско месо, које се тешко формира од бирократа, локалних криминалаца и пензионера. Неки из апарата власти су то, треба такође признати, радили и из уверења, рачунајући на то да ће се власт ипак „вратити себи“, односно свом патриотском исходишту, ако је оно икада било ишта осим реторике и конструкта.
Прва од наведених групација очекивано није нудила ништа, осим што се надала да ће је власт што пре ослободити непријатног косовског баласта и за то поднети консеквенце, како би они опет могли да преузму власт и наставе са демократизовањем, модернизовањем и цивилизовањем Срба.
Владимир Коларић: Како гласати у УН ако је држава један човек?
„Једног дана, када се промене услови…“. То обећање патриота разних боја је звучало привлачно, али није обавезивало на много шта у садашњости. Довољно је било само мало реторике. За једне да говоре како власт има стратегију и само чека прави тренутак, а до тада се треба стрпети. За друге да власт не треба критиковати јер су против ње још гори, па ни због политике према КиМ, које ћемо вратити кад „ми, захваљујући ветру са Истока, дођемо на власт“. Трећи су говорили „биће, јер мора да буде, како би другачије?“
Али ништа у историји не мора да буде. Ено, Јермени су изгубили Арцах и сад им је остало само да се науче томе да им он никада и није био потребан, да је „реална Јерменија“, она у садашњим границама, а не она историјска и „заветна“ њихова права домовима. Наравно, и то може да се промени, али до даљњег ће бити тако.
Тако су и Срби на корак од тога да схвате да им КиМ заправо не треба и да је „реална Србија“, она без КиМ, а можда и још понечега, њихова истинска домовина.
Јер то су значили промена свести и прихватање реалности које су нам обећали, ништа друго.
Шта радити? Не могу да кажем да знам, али свакако не треба падати духом, јер ствари умеју очас да се промене. Али то има значаја само ако има ко да из те промене извуче неку корист. КиМ је још у срцима већине Срба и то је добро, то је после свега чак равно чуду, мада не мора заувек остати тако. Ствар је у томе на који начин то што је у срцима претворити у опипљиву, оствариву и реалну политику. Реалну, јер политика увек мора бити таква, пошто реално не значи обавезно дефетистичко и дефанзивно, нити искључује врлине попут достојанства, храбрости и пожртвованости. Не обавезно за рат или било шта слично, већ и за предано и стрпљиво деловање у остварењу неког јасно постављеног циља. Било би добро да никада и никако не укључује рат, али то није нешто чим би се смело рачунати, нити се тиме заносити.
Владимир Коларић: Уверени су да ће им проћи Косово, да ће им проћи литијум – па ће им проћи и ово
Реално пре свега значи бити у право време на правом месту. Али мора и постојати неко ко ће да „буде“. Постојати и физички (демографски), и интелектуално (идеја), и морално (врлина) и духовно (смисао). То је питање свих питања. И на томе не сме престати да се ради, јер овај народ је већ показао довољно отпорности да нико и ни под којим изговором не би смео да се препушта очајавању и безнађу, односно дезоријентисаности и неделању. То мора бити наше заједничко дело, свих генерација које у овом тренутку живе у Србији и српским земљама, јер нико од нас није ослобођен одговорности.
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар