Сећање на ђенерала Милана Недића не припада искључиво прошлости, већ и савременом преиспитивању односа према правди, одговорности и људском достојанству
Извор: Друштвене мреже
Датум 4. фебруар 1946. године представља један од најмрачнијих тренутака у послератној историји Србије. Тога дана насилно је окончан живот армијског ђенерала Милана Ђ. Недића, председника Владе народног спаса за време Другог светског рата, у околностима које до данас остају предмет дубоких историјских, правних и моралних расправа. Његова исценирана смрт, наступила у притвору комунистичко-злочиначке Озне у Београду, симболички и стварно означава почетак епохе у којој је револуционарна правда надвладала принципе правне државе и људског достојанства.
Начин на који је ђенералу Недићу злочиначки одузет живот – исценираним „самоубиством” када га је антисрбско-брозоморна комунистичка крвава рука насилно гурнула са вишеспратнице – у колективном сећању добија значење које превазилази биолошки чин смрти. Он постаје знак суровости новог окупационог политичког поретка и његове неспремности да се суочи са сложеношћу историјских улога у условима трагичне окупације коју су црвени узурпатори продужили до данашњег дана. У том смислу, смрт ђенерала Милана Недића није само лична трагедија, већ и историјски догађај који открива дубоке пукотине у моралним темељима компартијског послератног тероризираног друштва.
Стефан Радојковић: Недић добио шта је заслужио – бачен је кроз прозор приликом испитивања
Више је него нужно констатовати да је ђенерал Недић припадао генерацији србских официра и државника чији је политички и морални хоризонт био обликован идејом службе Србској држави и србском народу. Његово деловање током рата, као и одлука да прихвати улогу у изузетно сложеним и трагичним околностима, остају предмет историјске анализе, и не могу никада бити наметнути од стране црвених комунистичких окупатора, као део револуционарног суда. Управо одсуство такве анализе и замена исте идеолошком преком пресудом без суда, представља један од кључних проблема разумевања његове судбине.
Посматран из шире перспективе, кончина ђенерала Милана Ђ. Недића може се тумачити као пример страдања појединца у судару великих идеологија, у којем је човек сведен на симбол, а живот на средство политичке поруке. У том контексту, његова смрт добија обележје мучеништва не у теолошком, већ у историјско-егзистенцијалном смислу: као сведочанство о цени коју појединац плаћа када историја изгуби меру, а осиона ненародна власт милост, али и сваку представу о праву, правди и правичности.
Институт за јеврејске послове: Недићева влада није прогонила Јевреје (1994)
Сећање на ђенерала Милана Недића, стога, не припада искључиво прошлости, већ и савременом преиспитивању односа према правди, одговорности и људском достојанству. Оно опомиње да ниједна идеологија, ма колико се представљала као носилац историјске нужности, нема право да укине право на живот и истину. Управо у том опомињућем карактеру лежи трајни значај његове судбине за историјску свест србског народа.
Вјечнаја Ти памјат, славни наш ђенерале и србска мајко!
о. Мирољуб Срб. Ружић
Categories: Гостинска соба
Вечнаја памјат!
Одличан текст протојереја Мирољуба Срб. Ружића.
Није генерал јер му је Краљ Петар други, након што је Недић формирао тзв.Владу, под окупацијом, уместо до тада легалне Комесарске управе, одузео генералски чин.
Дакле, само Милан Недић!
Ко је петар други? Кад је побегао из земље и оставио српски народ непријатељима да га кидају и убијају каква права је он имао? Да ли је нешто дао? Знао је само да узима. Срамота. Било би добро да ми Срби најзад погледамо истини у очи и назовемо ствари својим именом. Тај бег из земље је велиздаја. А тај злочин да ли застарева?
Србски Ђенерал Милан Недић.
Да се зна и памти вечно.
У Окупираној Мајци Србији од априла 1941 године па до октобра 1944 године од стране :
Католика Немаца.
Католика Мађара.
Католика Крвата.
Муслимана Балија Шиптара и
Православних Бугара.
је ОДБИЈАО сваки пут Немачки захтев да пошаље ПУК :
1941 године Србске Државне Војске на
РУСИЈУ.
1943 године ПОСЛЕДЊИ захтев Милану Недићу од Немачке да Србија пошаље СИМБОЛИЧНО ТРИ СРБСКА ВОЈНИКА СА СРБСКОМ РАТНОМ ЗАСТАВОМ , на РУСИЈУ
СРБСКА МАЈКА МИЛАН НЕДИЋ ЈЕ :
ОДБИО.
Милану Недићу су дошли ГЛАВЕ такозвани
„АНГЛОСАКСОНСКИ САВЕЗНИЦИ“ И
СРБСКИ КОМУНИСТИЧКИ БЕЗИДЕНТИТЕТСКИ ИЗРОДИ.
Данас 2026 године ИСТИ НЕКАДАШЊИ АНГЛОСАКСОНСКИ САВЕЗНИЦИ И УНУЦИ СРБСКИХ КОМУНИСТИЧКИХ БЕЗИДЕНТИТЕТСКИХ ИЗРОДА ЗВАНИХ ГРАЏАНЕРИ ИСТО ТРАЖЕ ДА СРБИЈА СИМБОЛИЧНО ПОШАЉЕ ТРИ ВОЈНИКА СА СРБСКОМ РАТНОМ ЗАСТАВОМ НА РУСИЈУ.
НИКАДА МАЈКА СРБИЈА НА МАЈКУ РУСИЈУ.
НИКАДА ОТАЏБИНА НА РОДИНУ.
ЖИВЕ ВЕЧНО СРБСКИ ЂЕНЕРАЛИ.
ЧИЧА.
МИЛАН.
МЛАДИЋ
Србин који памти написа скоро све што сам и сам желео да напишем написа по овом питању, па да не кварим 🙂
Ма он се за*еб’о. Мислио је да ће Хитлер победити. Сви су калкулисали да им се не деси да се нађу на губитничкој страни. Он иначе, је “спашавао” србе појединце али је помагао убијање српског етницитета. Прихватао је оне које је Павелић ставио у ‘трећину’ за протеривање. Са истим ‘сапуном’ се може прати и Хитлер. Колико је само добра тај планирао за немачку расу…
Невероватан је и тешко разумљив број, начин и агресивност усташко-комуњарских вампира који, као бик на црвену тканину, кидишу чим се појави било какав чланак о Србским родољубима, историји, култури или идеји – 80 година касније!
Адреса је увек, непогрешиво иста – Краљице Ане бб, Бањица.
Ова земља (или барем оно што је од ње преостало) је од темеља до врха прожета и сатрула овим издајничким хордама, и све док се та губа не отреби неће нам бити боље ни за милиметар.
@Србин који памти
Опростите, не знам зашто сте у исти кош, ставили Чичу и Милана, када су у Другом светском рату ратовали на супротним странама, тј. Милан је ратовао против Чиче.
Елем, једно питање. Можете ли да замислите Младића да у току рата преда део фронта којим непосредно командује, као што је то учинио Недић у априлу 1941.године када је командовао армијом у Јужној Србији, на стратешки најважнијем делу фронта који је требао да чува одступницу ка Грчкој и коме су Немци већ 7, априла заузели Велес и мислим Скопље, а он буквално армију послао кући, или да замислите Младића рецимо како на челу неке „Владе“ полаже заклетву испод рецимо Клинтонове слике, пред рецимо Весли Кларком, као што је то учинио Недић полажући заклетву испод Хитлерове слике, пред немачким генералом Хенрихом Данкелманом?
Ја не могу.
Ми срби смо за Енглезе народ осуђен на смрт. Ако не стигну сви редом, онда дај прво најбоље, па онда остале. Тако су се ратови на српском територијама Енглезима учинили каом идеална прилика за геноцид и за сламање кичме Српству. Ту им је Тито у потпуности изашао у сусрет и прво у одлукама 2.АВНОЈ-а озваничио своје намере.
Стрељања у Србији била су само једна од степеница у геноциду, уследио је Сремски фронт, затим Голи Оток и 45 година понижавања и омаловажавања Српства, пљачка и финансирање не-Срба из српских ресурса.
1990-тих је план уништења био нескривен, а од 2000. се лепо спроводи, уз пуну асистенцију власти.
Моралне осуде које се доносе без систематског узимања у обзир историјског контекста представљају методолошки проблематичан приступ, јер могу довести до анахронистичких или површних закључака. Историја и животне (не)прилике нас уче да је рационално и одговорно тумачење деловања појединаца, било државника или војних команданата, немогуће ван специфичних политичких, социјалних и војних околности у којима су они деловали. Само контекстуализованом анализом могу се разумети мотивације, ограничења и избори који су пред њима стајали, као и последице њихових поступака, што омогућава објективну и нијансирану процену њихових историјских улога, без редукције сложених феномена на апсолутне категорије „добро–зло“.
Подсетимо се да је свети деспот Стефан Лазаревић, широко поштован у србској историографији и нашем народу, био вазал османског султана Бајазита, владара који је непосредно одговоран за погибију његовог оца, светог великомученика, кнеза Лазара. У својству вазала, Св. Стефан је учествовао у војним подухватима Османског царства, укључујући и знамениту битку код Никопоља 1396. године, у којој се под заставом нашег вишевековног тлачитеља борио против хришћанских снага. Ове непобитне чињенице не тумачимо као издају или морални пад, већ као пример трагичне нужности са којом се сусретала мала, поробљена и политички угрожена држава средњовековног Балкана. Контекстуализована анализa његових поступака указује на сложеност избора државника који се налазе између личне лојалности, династичких обавеза и реалности немилосрдне међународне политике, те показује да стратегије опстанка могу укључивати и морално контроверзне одлуке које се морају тумачити кроз призму времена и околности у којима су донете.
У том светлу, случај ђенерала Милана Недића захтева исти ниво аналитичке уздржаности. Након потпуног слома Краљевине Југославије, Србија је остала без државе, без војске и без икакве међународне заштите. Према сведочењима и документима окупационих власти, разматране су опције потпуног комадања преостале србске територије између НДХ, Мађарске, Бугарске и шиптарских формација, уз директну војну управу и терор без икаквог учешћа србског фактора.
У таквим околностима, ђенералу Недићу је понуђена улога која није подразумевала суверенитет, нити слободу деловања, већ ограничену и условљену управу с циљем смиривања стања, спречавања даљег територијалног растакања и ублажавања последица окупације по цивилно становништво. Његово прихватање те улоге не може се разумети као чин идеолошке идентификације са Трећим рајхом, већ као трагична одлука у условима у којима су све алтернативе водиле још тежем положају србског народа.
Критични историјски моменти често стављају актере пред ситуације у којима је свршен чин неизбежан и у којима је простор за деловање изузетно ограничен. У таквим околностима, одлучивање захтева хладну рационалност, способност да се оцени свака могућа опција и прихватање чињенице да понекад не постоје „добри“ избори, већ само решења која су релативно мање штетна или мање погубна. Управо тај прагматизам, усмерен ка очувању живота, релативне стабилности или опстанка народа, представља суштински аспект одговорности појединаца који се налазе у позицији власти у критичним историјским тренуцима.
У том контексту, потребно је нагласити да следећа чињеница нема за циљ да омаловажи жртву нашег неправедно утамниченог генерала Ратка Младића, већ искључиво констатује историјско и фактичко стање његовог деловања као југословенског официра. Sine ira et studio, не заборавимо да је генерал Ратко Младић на почетку своје војне каријере положио заклетву верности србомрсцу Јосипу Брозу и комунистичкој партији, као носиоцима једног идеолошког и државног пројекта чије су последице по наш србски народ биле катастрофалне и далекосежне. Режим Хромог Дабе, вођен дубоко укорењеном србофобијом и револуционарним комунистичким фанатизмом, систематски је разарао србско-православни национални корпус кроз масовне ликвидације, политички прогон, забрану историјског памћења, разбијање србског етничког простора и институционално кажњавање сваког облика србске националне свести. Та политика, спровођена са изразитом идеолошком суровошћу и моралном бестијалношћу, оставила је трајне демографске, културне и државотворне последице, чије се размере и данас јасно препознају у ослабљеном положају србског народа на сопственим историјским просторима.
Ђенерал Милан Недић је, кроз све околности и изазове остао веран и привржен син наше СветоСавске Србске Православне цркве. Као што је блаженопочивши патријарх Павле својевремено истакао приликом помена ђенералима Недићу и Максимовићу у Саборној цркви у Београду, Православна црква се увек моли за своје живе и мртве, препознајући да ниједан човек, па ни они на највишим положајима, не живи без греха. Ђенерал Недић, свестан неминовне опасности и личне одговорности, предузео је одлуку да, у условима окупације у којој је немачки принцип „сто убијених Срба за једног Немца“ угрожавао животе цивила, пристане на формирање владе како би, колико је било могуће, сачувао свој србски народ. Ова жртва није проистекла из жеље за личном моћи, већ из дубоког моралног и духовног осећаја дужности према народу (и Цркви), што патријарх Павле наглашава као чин истинске преданости.
Ђенерал Недић се руководио свешћу о одговорности према народу и опстанку србског националног и духовног идентитета, настојећи да у најтежим условима сачува животе и достојанство свог многонапаћеног СветоСавског народа. Тако донета одлука не само да одражава његову личну моралну и духовну приврженост, већ и оставља трајан историјски и национални печат, који се и данас препознаје као један од кључних момената у комплексној историјској судбини нашег србског народа.
о. Мирољуб Срб. Ружић
PS: Овако рашчеречено би наша Србијица изгледала да није било претешке и непојмљиве личне жртве ђенерала Недића, који је, свестан тежине својих одлука, предузео све што је могао да сачува наш народ и територијални интегритет наше окупиране Отаџбине.
https://imgur.com/a/a6s5GFi
Краљевина Југославија иако окупирана и противправно подељена, као међународно призната држава правно није престала да постоји. Имала је свог Краља, Владу и Војску под командом генерала Михаиловића.
Још пре рата, као генерал, Недић је имао германофилске ставове, а у априлском рату се држао изразито дефетистички.
Крајње је упитно да ли би остатак Краљевине који је био под Комесарском управом био подељен да тада још генерал Недић, није формирао тзв.Владу. Након што је формирао тзв.Владу, Краљ му је указом одузео генералски чин. Није генерал! Ко то негира, негира и самог Краља.
Недићеве формације су нападале легалну војску- четнике и држале њихове припаднике заточене у Бањичком-тзв.ДМ логору.
Није спорно да је комунизам нанео велико зло српском народу. По мом мишљењу у целој историји нико веће зло Србима није нанео с обзиром на последице, па можда ни сами Турци.
Тачно је да је генерал Младић положио заклетву у комунистичкој војсци каква је тада била ЈНА, али је неспорно да је витешки командовао српском која је спречила нови геноцид над Србима и да витешки подноси робију, па је ваљда на тај начин и окајао своје комунистичке грехе.
Није уопште спорно да се Црква моли за Недића, Црква може да се моли за сваку Православно крштену душу, да му породица даје парастосе и помене, чак и да му се пронађе гробно место и да га породица сахрани у породичну гробницу.
Али није и не може бити спаситељ Срба, српска мајка и томе слично.
Личности које бејаху важним актерима у неком времену, код својих чињења, поступака, одлука равнале су се према околностима које су владале.
Зато је код формирања мишљења о некој личности, важно покушати реално сагледати какве су околности владале, какав је био избор, што се могло боље или грђе учинити. наравно важно је шта је била водиља, користољубље, подвлађивање неким рђавим људским поривима или служити најбоље колико је могуће отаџбини и нацији.
Гледати на улогу неке личности из данашње визуре, са накнадном памећу. гдје знамо оно што те личности нису могле знати, води нас у заблуде и често осуде само зато што је актуелна политика формирала такав наратив.
Опет, код сагледавања и изучавања националне историје, непристрасна интерпретација историје је готово немогућа- Свака личност, догађај, чињење, се може, зависно које примјере ћемо издвојити и како ћемо тумачити чињења и поступке, приказати афирмативно или негативно. Зависно да ли ћемо нагињати родољубивом или аутошовинистичком погледу на те личности или догађаје.
Рецимо, они први ће код улоге Стефана Лазаревића, који је поменут у одговору аутора текста, истицати храброст, ратничку вјештину којој су чак и непријатељи, према казивању извора противничке стране, Шарафа ад-Дин Али Јаздија, у том времену најопаснији и најокрутнији ратници, исказивали дивљење, мудре одлуке и прилагођавање околностима, гдје би дипломатијом или кроз борбу служио свом народу против завојевача, да је бирао мање зло, да није могао знати шта ће се касније дешавати и какво ће зло Османлије у наредним вијековима донијети.
Они други који нагињу аутошовинистичком приступу ће казати како је био турски слугерања, вазал, да је ратовао под турским барјаком, да се под барјаком нашег вишевјековног тлачитеља борио против хришћанских снага. Узгред, Стефан није ратовао код Никопоља 1396-е под турским барјаком, већ српским, и није се борио против хришћанских снага, већ крсташке алијансе која је прије те битке чинила бројна злочињења над православним становништвом, укључујући масакр православних хришћана у Орахову. Стефан је код Никопоља 1396-е бранио правовјерно хришћанство од злочиначке алијансе.
Ја не тврдим да аутор текста нагиње аутошовинизму, напротив, вјерујем да му је водиља родољубље, али мислим да и избор којим ће поткријепити своје виђење и начин како је то учинио није најсрећнији.
У смислу да Стефан Лазаревић у том времену није био ни сарадник нити је служио окупатору, вазални положај није значио прихватање окупације, једноставно у том времену је бирао, прво кнегиња Милица а затим и Стефан, сизерена за којег је, равнајући се према околностима, вјеровао да је боља опција за српске земље. Како написах, он крајем XIV вијека није могао знати шта ће донијети наредни вијекови и какво ће зло донијети Османлије. Да је знао, током и након битке код Ангоре 1402.године имао би другачија чињења, безчаснија и која ће наредних вијекова мање зла донијети нашем народу.
О самом генералу Милану Недићу, чињењима, поступцима, гријесима, добрим дјелима у том хаотичном времену суд је дала историографија и историци. Могуће ће дати ваљанији суд у надолазећим временима кроз боље сагледавање и тог времена и чињења генерала.
Генерал Милан Недић код својих чињења, поступака, одлука, наравно уважавајући да је имао мало самосталности јер Србија бјеше окупирана, се равнао према околностима у том времену зла. Водиља му бјеше да страдање српског народа буде колико је могуће мање, да барем нешто Срба претекне. У том времену када је српски корпус изложен кланици ван окупиране Србије под марионетском владом, још једна кланица у окупираној Србији би водила потпуном биолошком сатирању, зато је и тежио пацификацији окупиране Србије, гдје се ваљало равнати према околностима гдје окупатор диктира правила, којима се ваља прилагодити и кроз сарадњу и кроз поступке и вербалне иступе. Спашавао је и спасио значајан број Срба ван окупиране Србије, колико је било могуће у том времену.
Генерал Милан Недић јесте био сарадник и у служби окупатора, служење окупатору је увијек терет који те личности носе, крст који историја памти, и то је тако. И исто тако потомци Срба које је спасила политика генерала Недића као и они који вјерују да је пацификација окупиране Србије у том времену била једини добар избор, имају право и на обиљежавање и на подсјећање на страдања генерала Недића
Све могу да разумем, мислећи на различите погледе, али опет и опет није генерал!
То морам да поновим пошто је та моја објава изазвала полемику, а то је неспорна историјска чињеница.
Историјски оквир деловања ђенерала Милана Недића и аргументи који се у историографији наводе у његову одбрану заснивају се на чињеници да је Србија након априлског слома 1941. била изложена једном од најстрожих окупационих режима у Европи. Иако је Краљевина Југославија формално наставила да постоји као међународно призната држава, са краљем, владом у избеглиштву, територија Србије била је под директном немачком војном управом.
Општепознато је да је немачка окупациона управа у Србији током Другог светског рата спроводила институционализовану политику репресивних одмазди над цивилним становништвом, по којој је за сваког рањеног или убијеног немачког војника стрељано између 50 и 100 цивила. Примена ове политике резултирала је масовним злочинима, међу којима се издвајају масакр у Крагујевцу у октобру 1941. године, када је у германском крвавом пиру убијено више од 2.790 цивила, као и масовно стрељање у Краљеву, у којем је живот изгубило више од 2.000 невиних људи.
Генерал Франц Беме издао је наредбу да „Србија мора бити опустошена“, што јасно показује размере окупационог терора. У таквим условима, Недићев маневарски простор био је минималан, јер није имао законодавну ни извршну власт, а свака одлука морала је бити одобрена од стране немачког заповедника.
Један од најзначајнијих аргумената у његову одбрану односи се на хуманитарну катастрофу која је погодила србски народ. Србија је 1941–1942. примила између 400.000 и 500.000 избеглица из НДХ, Косова и Метохије, Македоније и других подручја. У Београду је 1942. основан Комесаријат за избеглице, који је организовао њихов прихват, смештај и исхрану. Избеглице су смештане у различитим местима широм окупиране Србије, укључујући веће градове, вароши и бањска лечилишта, која су због постојеће инфраструктуре била погодна за колективни смештај.
Између осталог, избеглице су боравиле у Београду, Нишу, Крагујевцу, Краљеву, Чачку, Ваљеву и Шапцу, као и у бањама попут Врњачке Бање, Сокобање, Нишке Бање, Бање Ковиљаче и Матарушке Бање. Поред тога, значајан број избеглица био је смештен у школским зградама, манастирима, приватним кућама и посебно организованим прихватним логорима и сабирним центрима.
Према сачуваној архивској грађи, евидентирано је спасавање преко 40.000 србске деце са територије Независне Државе Хрватске, због чега је ђенерал Милан Недић прозван „србском мајком“. Ова чињеница се у историографији често истиче као један од кључних аргумената у прилог тврдњи да је Недић имао значајну улогу у спасавању великог броја избегличких живота, не само србских већ и словеначких.
Тврдња да је Недићева влада довела до поделе Србије није у складу са историјским чињеницама. Подела је извршена пре његовог доласка на власт: источна и јужна Србија дата је Бугарској 22. јуна 1941, Косово и Метохија стављени су под италијанску и албанску управу, Срем је укључен у НДХ 10. јула 1941, а Банат је већ у априлу 1941. стављен под управу немачке мањине. Недићева влада није имала надлежност над тим територијама, нити је могла утицати на одлуке окупатора.
Однос Недићевих формација према Југословенској војсци у отаџбини (ЈВуО) и четницима, био је сложен и условљен немачким наредбама. Немачка управа је 29. августа 1941. наредила да се „сваки облик отпора мора угушити“, уз претњу ликвидацијом, не само чиновника који би сарађивали са припадницима ЈВуО, већ и србског становништва. У извештају генерала Харалда Турнера стоји да је „свака сарадња са четницима строго забрањена“. Ипак, постоје документовани примери локалне сарадње: војвода Коста Миловановић Пећанац је у више наврата координисао акције са припадницима Србске народне страже, а поједини команданти СНС, (која је била орган унутрашње безбедности и жандармерије Владе народног спаса), у Топлици и Јабланици тајно су достављали оружје четницима. Ово указује на то да однос није био једнозначно непријатељски, већ условљен локалним околностима и притиском окупатора.
Питање Недићевог „германофилства“ такође се тумачи у контексту међуратног периода. Он је припадао генерацијама официра које су сматрале да је Немачка најмоћнија војна сила у Европи и да Србија треба да избегне сукоб са њом. У говору из 1938. у Генералштабу изјавио је да „Србија не може издржати рат против Немачке“, што се тумачи као стратешки реализам, а не идеолошка блискост.
Краљ Петар II је у децембру 1941. године указом лишио Милана Недића генералског чина, мада историографија наглашава да је Недић у тренутку прихватања функције већ био пензионисан наредбом регента кнеза Павла од 6. новембра 1940. године. Одузимање чина тумачи се као политичка санкција у условима рата, а не као оцена његове целокупне војне каријере, у којој је био одликован у Балканским ратовима и Првом светском рату.
Морална дилема представља најсложенији аспект процене Недићеве улоге. Он је у својим јавним наступима истицао да је прихватио функцију „да би се сачувао народ од уништења“. У писму немачком заповеднику 1942. протестовао је због масовних стрељања у Крагујевцу и Краљеву. У мемоарима избеглица из НДХ често се наводи да је „Србија била једино уточиште“. Ови подаци користе се као аргумент да је његова мотивација била пре свега прагматична и усмерена на смањење страдања, а не на идеолошку сарадњу са окупатором.
У овом ширем контексту, иронија ратне политике великих сила постаје још видљивија. На захтев избегличке југословенске владе, краљ Петар II Карађорђевић је 29. августа 1944. године одузео команду генералу Дражи Михаиловићу и признао Јосипа Броза Тита за јединог вођу југословенских снага отпора. Тај потез, који је у дипломатским круговима — услед притиска великобританских наредбодаваца под чијом је контролом анемична влада у избеглиштву фактички функционисала — био представљен као ‘реалполитички’, а у србској јавности често доживљен као историјска иронија највишег реда, показује до које мере је судбина Србије зависила од интереса великих сила, а не искључиво од унутрашњих политичких или војних односа.
У околностима у којима су се антикомунистички србски родољуби нашли пред историјским раскршћем, избор се у суштини свео на две крајње могућности: деловати са безбедне дистанце као инструмент англосаксонске ратне политике и британских перфидника, или на страшноме месту постојати и опстати на самом жаришту збивања под непосредним свакодневним притиском немилосрдне немачке окупационе силе, окружен посведоченим непријатељима и крволоцима, а зарад очувања сопственог народа.
о. Мирољуб Срб. Ружић
PS: Ако се већ инсистира на тези да је Стефан код Никопоља ‘бранио правоверно хришћанство од злочиначке алијансе’, онда се не може занемарити чињеница да је, без обзира на барјак под којим је формално наступао, био под непосредном оперативном командом османске војске, над којом се вијорило агарјанско знамење.
Такође је нужно подсетити на једну историјску иронију: управо са тим истим силама против којих је ратовао, Стефан Лазаревић је у годинама након битке обновио савезничке и пријатељске односе. Са угарским краљем Сигисмундом Луксембуршким — човеком који је предводио крсташку војску код Никопоља — Стефан је већ почетком XV века успоставио чврст политички савез, довољно снажан да Сигисмунд Србији уступи Београд 1403/1404. године.
Иронија постаје још израженија 1408. године, када Стефан, ‘бранитељ од злочиначке алијансе’, постаје витез Реда змаја — елитног витешког реда управо те исте западне хришћанске коалиције.
Узевши све наведено у обзир, тешко је одржати тезу да је Стефан Лазаревић код Никопоља водио идеолошки рат ‘за православље против злочиначке алијансе’. Историјски извори јасно показују да је наступао као вазал у условима принуде, једно време под османском командом, а да је његова стварна политичка оријентација — мерена делима, а не накнадним интерпретацијама — водила ка сарадњи управо са оним силама против којих је, у једном тренутку, ратовао.
Иронија је утолико већа што се, уместо трајног непријатељства, развило савезништво: Сигисмунд му је уступио Београд 1403/1404. године, а Стефан је 1408. постао витез Реда змаја, заузевши једно од највиших места у кругу оних који су, по истој тези, чинили ‘злочиначку алијансу’.
Све то недвосмислено сведочи да је Стефанова политика била усмерена ка очувању интереса Србије и србског народа у датом историјском тренутку, као и ка прагматичном прилагођавању политичким околностима. Његово деловање није почивало на трајном нити догматски‑идеолошком сврставању против било које стране, утолико пре што ни једни ни други нису никада били доброжелатељи нашем србском роду и народу.
У свему томе, како би се народски рекло, Стефан је гледао своја и наша посла — онако како је у датим околностима најбоље могао да заштити народ и остатке србске државе!
@ о.МСрбР
Један детаљ из вашег коментара… Видим да следите комунистички наратив који изоставља прво и највеће стрељање Срба у јадарском крају од стране Немаца. То је исто оно подручје где је планиран еколошки геноцид, копање литијума, као део континуираног геноцида над српским народом. То стрељање је претходило страдању у Краљеву и Крагујевцу и обухватило је још више цивила, понекад целих породица које су затрте.
Стрељано је 2950 мештана од чега 305 деце млађе од 10 година. Док су бројке стрељаних цивила у Крагујевцу и Краљеву некритички увећаване (7000 и 6000) због престижа локалних комунистичких функционера, цела историја лозничког краја је фалсификована, укључујући тзв. комунистичко саветовање у Столицама 4.јула, наводни српски устанак 7.јула у Белој Цркви, прећуткивање да је у манастиру Троноша организован Трећи српски устанак и напад на немачку јединицу (што су касније партизани преузели за себе иако у том крају уопште није било партизана), ослобађање Лознице и Бање Ковиљаче од стране четника, што је била прва савезничка победа у Другом светском рату. Послератна комунистичка историграфија је прећуткивала то стрељање из више разлога од којих су неки поменути иако чак и данас има живих савременика, мада само стрељање у Драгинцу нико није преживео.
Поштовани опсерваторе,
Хвала што сте указали на масакр над србским цивилима у јадарском крају, јер је реч о једном од најтежих и најдуже маргинализованих злочина у историји Другог светског рата на нашим просторима.
Уз пуно молитвено поштовање према достојанству невиних србских жртава јадарског краја, као изразити и принципијелни антикомуниста, од када знам за себе, категорички одбацујем тврдњу да следим „комунистички наратив“ или да, не дај Боже, свесно заобилазим тај немили догађај који је претходио потоњим страхотама над нашим србским народом.
Царство им Небеско!
@ о.МСрбР
Нисам ни помислио да сте следили комунистички наратив из убеђења већ по инерцији. Та инерција постоји и када су многе друге ствари у питању. Већ је поменуто дисање на трску, које је дошло са вишег нивоа, а комунисти су били само трансмисија коју и даље следе ћацисти, амортизери, другосрбијанци и морони. Друга врста инерције je да славимо Алимпија Столпника али не и светог Никиту.
Или, са референцом на недавни текст Јасмине Ћирић о манастиру Лесново – зашто је Српска црква прогласила цара Душана свецем па то касније повукла под утицајем Грка? И зашто до данас та неправда није исправљена? Зашто црква ћути о тој црквеној и свесрпској срамоти?
Овде се спомиње Дража Михаиловић као вођа легалне војске под називом ЈВуО.17 априла је потписана капитулација .Све наоружане формације без немачког одобрења на територији коју контролиши Немци су разбојничке банде.Можда ми волимо причу како „не признајемо капитулацију“ али ни ја не волим много шта али то је тако.Дража је био особа без много памети,војних способности.Потпуно погрешан и промашен човек.Његова је највећа заслуга за комунисте што им је дао ветар у леђа и килаво се борио против њих.Србију осим Недића и Љотића ништа више није требало а најмање један изгубљени алкохоличар.Уосталом четри године се кунуо у западне савезнике.И прошао је како је прошао.Али сви ми Срби смо настрадали због неодговорне политике свих од уједињења а највише Драже Михаиловића.
Овде нек посматрач написа да је СПЦ избрисала цара Душана из диптиха светих.Па нек нам каже кад је то проглашен за светитеља?Цар Душан направио је неколико ствари које га аутоматски искључују из светих.Побунио се и затворио оца који је у заточеништву и умро.Неканонски уздихао српску цркву на ниво патријаршије.Касније је кнез Лазар морао то да исправља.Да не говорим о његовим погрешним ратовима на југу на туђим територијама.
Историчар (школовани, по својој изјави) је већ раније показао да није баш много паметан а то се види и овде. Није смео да се потпише својим именом („Све наоружане формације без немачког одобрења на територији коју контролишу Немци су разбојничке банде!“), као у другом коментару о цару Душану. У Леснову је могао да види портрет цара Душана са светачким ореолом који се више није нигде појављивао. Душан је на југу нападао ‘туђе’ (?) територије? Чије су то биле територије? Грци државу нису имали до 1829 а пред Први светски рат су скоро 90% становништва Беломорске Македоније били Срби. Каква самомржња избија из његовог сиктавог пљувања. Једина корист је што најбоље потврђује тачност моје лакмус тест методе – ‘дисање на трску’ је вододелница између српских родољуба и издајника.
За Посматрач,да ли сам паметан или нисам то ти ниси надлежан да просуђујеш.Ја те лепо питао кад је душан постао светитељ а ти мени манастир Лесново.црква га никад није прогласила цвецем.По тој логици и Стаљин је светитељ јер је у једној цркви у Русији тако насликан.Постојала је Византиуја(сад се ви направите паметни па кажите није ни она постојала већ Ист.Ромејско царство) али то нису биле српске земље.И одакле вам податак да су тамо живели Срби?Можда су били Бугари или су Срби сви и свуда.Ви сте псеудоисторичар којима не вреди износити чињенице јер сте верник псеудоисторије.Оно што је Душан освајао изгубили смо врло брзо а западне Србе предао је католицима.фазон са дисњем на трску вам не вреди.Стари Словени у својој прапостојбини су били према византијском писцима врло вешти на води ,па прећи један Дунав у време сеоба није им никакав пробле.У праву сте за тај ваш лакмус.Само ви мислите да сте родољуб у ствари сте незналица и корисни идиот оних копји су нам то подметнули 90тих.Типична удбашка подметачина.
@Акса
Интересантан сам знати – које то „комунистичке грехе“ треба да окајава генерал Ратко Младић? Можда то што је живео у доба тзв. комунизма па морао да учи и пева песму „Друже Тито ми ти се кунемо“? Или што је био војник, официр ЈНА, а могао је (одмах кад је изашао из пелена) да ускочи у четничке чакшире?