Сећање на ђенерала Милана Недића не припада искључиво прошлости, већ и савременом преиспитивању односа према правди, одговорности и људском достојанству
Извор: Друштвене мреже
Датум 4. фебруар 1946. године представља један од најмрачнијих тренутака у послератној историји Србије. Тога дана насилно је окончан живот армијског ђенерала Милана Ђ. Недића, председника Владе народног спаса за време Другог светског рата, у околностима које до данас остају предмет дубоких историјских, правних и моралних расправа. Његова исценирана смрт, наступила у притвору комунистичко-злочиначке Озне у Београду, симболички и стварно означава почетак епохе у којој је револуционарна правда надвладала принципе правне државе и људског достојанства.
Начин на који је ђенералу Недићу злочиначки одузет живот – исценираним „самоубиством” када га је антисрбско-брозоморна комунистичка крвава рука насилно гурнула са вишеспратнице – у колективном сећању добија значење које превазилази биолошки чин смрти. Он постаје знак суровости новог окупационог политичког поретка и његове неспремности да се суочи са сложеношћу историјских улога у условима трагичне окупације коју су црвени узурпатори продужили до данашњег дана. У том смислу, смрт ђенерала Милана Недића није само лична трагедија, већ и историјски догађај који открива дубоке пукотине у моралним темељима компартијског послератног тероризираног друштва.
Стефан Радојковић: Недић добио шта је заслужио – бачен је кроз прозор приликом испитивања
Више је него нужно констатовати да је ђенерал Недић припадао генерацији србских официра и државника чији је политички и морални хоризонт био обликован идејом службе Србској држави и србском народу. Његово деловање током рата, као и одлука да прихвати улогу у изузетно сложеним и трагичним околностима, остају предмет историјске анализе, и не могу никада бити наметнути од стране црвених комунистичких окупатора, као део револуционарног суда. Управо одсуство такве анализе и замена исте идеолошком преком пресудом без суда, представља један од кључних проблема разумевања његове судбине.
Посматран из шире перспективе, кончина ђенерала Милана Ђ. Недића може се тумачити као пример страдања појединца у судару великих идеологија, у којем је човек сведен на симбол, а живот на средство политичке поруке. У том контексту, његова смрт добија обележје мучеништва не у теолошком, већ у историјско-егзистенцијалном смислу: као сведочанство о цени коју појединац плаћа када историја изгуби меру, а осиона ненародна власт милост, али и сваку представу о праву, правди и правичности.
Институт за јеврејске послове: Недићева влада није прогонила Јевреје (1994)
Сећање на ђенерала Милана Недића, стога, не припада искључиво прошлости, већ и савременом преиспитивању односа према правди, одговорности и људском достојанству. Оно опомиње да ниједна идеологија, ма колико се представљала као носилац историјске нужности, нема право да укине право на живот и истину. Управо у том опомињућем карактеру лежи трајни значај његове судбине за историјску свест србског народа.
Вјечнаја Ти памјат, славни наш ђенерале и србска мајко!
о. Мирољуб Срб. Ружић
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар