Одмори у Далмацији и Опатији разних Бевана и Дејвиса, новонасталих благонаклоних „кумова“ Титових социјалистичких искустава, утрли су пут за посету Идна Београду и, на крају, за Титову посету Лондону, пише Тера 1953. године

(…)

Пошто му се посрећило, као и свим такозваним људима судбине или провиђења, убрзо је (Јосип Броз – прим. СтСт) привукао симпатије енглеских лабуриста, тада на власти, који су допринели стварању слике о Титу налик Давиду, усмереним право против претњи Стаљина – Голијата.

Након Нормана Дејвиса, који је у Југославију дошао ’50, уследиле су посете готово свих лабуристичких енглеских политичара, а потом и конзервативаца. Одмори у Далмацији и Опатији разних Бевана и Дејвиса, новонасталих благонаклоних „кумова“ Титових социјалистичких искустава, утрли су пут за посету Идна Београду и, на крају, за Титову посету Лондону и Краљевском суду Св. Џејмса[1]. Захваљујући подршци Енглеске (која је у Београд могла да пошаље личности, али не и новац) Тито је три пута добио трипаритну помоћ од преко сто милиона долара, обезбеђених у највећој мери од Сједињених Држава, које су и саме, неколико пута и у другим приликама помагале Титу да превазиђе опасност од глади и да се одбрани од притиска са Истока, што је, с протоком месеци, постало, како би мој пријатељ Петков рекао, „машина за прављење долара“.

Енглеска краљица Елизабета и Јосип Броз 21. октобра 1972. у Београду (Фото: АФП/Профимедиа)

Пентагон се 1951. такође почео интересовати за ту Југославију коју је Запад – тако је макар деловало многима – извукао из Источног блока без опаљеног метка. Интересовање америчких генерала брзо је прерасло у одушевљење. Присећам се посете начелника генералштаба америчке војске Колинса Београду и Сарајеву. Он је после разговора с Кочом Поповићем, тадашњим начелником генералштаба Југословенске армије, сијао од радости. „Најзад“ – како је вероватно мислио – „западно распоређивање снага одустаје од свог непомичног статуса у Европи и ми имамо могућност да нашу линију фронта доведемо до Дунава, да скратимо за преко четири стотине километара стратешку руту наших бомбардера; моћи ћемо да поставимо поморске базе у Далмацију, пошаљемо војне мисије у обучавање југословенских војника употреби модерног наоружања.“

(…)

Стефано Тера: Тито и контрола католичке и православне цркве

Чарлс Пик, амбасадор Велике Британије, сматран је у то време западним кумом Титовог режима, с којим је био повезан личним пријатељством. Када је брачни пар Пик из Београда отишао за Атину, маршал, у немогућности да свом најбољем браниоцу од подозривог Запада (енглески дипломати не могу да примају одликовања од иностране владе) понуди највише југословенско одликовање, поклонио је госпођи Пик драгуљ који је узео из шкриње у својој резиденцији, а амбасадору табакеру од чистог злата с на поклопцу угравираним натписом Јосип Броз Тито.

Из књиге: Стефано Тера Три године с Титом, Оксиморон, 2025, стр. 151–152, 195.

Књига се може купити у књижарама Златно руно, Делфи, Вулкан и Booka.

Наслов и приређивање: Стање ствари

[1] Суд Светог Џејмса ја краљевски суд владара Уједињеног Краљевства. Суд је именован по Палати Светог Џејмса, најстаријој палати британске монархије. Краљевски суд постоји још од Краљевине Енглеске (пре 1707) и Краљевства Велике Британије (1707–1800). (Прим. прев.)

Да ли је Тито заиста умро?

Навршило се 45 година од смрти Јосипа Броза Тита.

Период његове владавине још увек није у потпуности сагледан и расветљен.

Погледи су различити, често страсно супротстављени.

Таква су и сећања оних који су живели у том периоду.

Има оних сматрају да се Тито није политички упокојио и да његов дух и даље влада Србијом.

И оних који верују да је са Титом покопан  неки бољи живот.

Како је, међутим, Титову владавину, почетком педесетих година прошлог века, представио један италијански новинар и књижевник, протерани дописник италијанских медија из Југославије?

Стефано Тера
Три године с Титом
Оксиморон 2025.

О књизи

Три године с Титом је без сумње посебна књига. Она је истовремено репортажа и политички памфлет с аутобиографским елементима који је приближавају жанру мемоара.

У њој је Стефано Тера покушао да оцрта портрет Југославије на почетку Титовог режима, избегавајући пропагандистичку условљеност која карактерише репортаже многих његових колега са Запада који су боравили у Југославији у истом периоду.

(Енрико Даванцо)

…

Опоро сведочанство о времену самовлашћа и мегаломаније, освајачких амбиција, беде и страха, неједнакости и неравноправности, свуда присутне тајне полиције, кожних мантила и најлона.

Проницљиво сведочанство публицисте и приповедача Стефана Тере, јединог италијанског дописника из Југославије (радио је истовремено за La Stampa, RAI  и АNSA) у јеку Тршћанске кризе и најзаоштренијег југословенско-италијанског сукоба.

Садржај :

Предговор: Поглед на почетак Tитовог режима очима заборављеног аутсајдера италијанске књижевности (Енрико Даванцо)

ПРВИ ДЕО

ДРУГИ ДЕО

I поглавље:

Ко је Тито?

II поглавље

Да ли Тито игра двоструку игру?

III поглавље

Тито и Москва

IV поглавље

Тито и Запад

V поглавље

Тито и Трст

VI поглавље

Тито и Степинац

VII поглавље

Титове оружане снаге

VIII поглавље

Како се живи у Југославији

IX поглавље

Осим Тита

Categories: Гостинска соба

Tags: Јосип Броз, Енглези, Стефано Тера