Поборници основних људских и грађанских слобода немају пуно разлога за оптимизам, а чини се да се претерано и не узубуђују због тога

Фото: Shutterstock

Сада је јасно да велики део човечанства тоне у нове форме тоталитаризма, не одричући се нужно и неких старих. Дезоријентисане масе, опседнуте својим личним проблемима и дневним инфузијама конзумеризма, углавном немо гледају у надолазеће ново-а-старо доба које поприма јасне облике диктатуре. Бројни улични протести који широм света призивају другачију политику најчешће се завршавају безуспешно и са новом дозом колективне апатије. Претпоставке Берђајева, Шпенглера, Стива Бланка[1], Марџори Кели[2] и многих других разнородних мислилаца се очигледно материјализују. Наравно, оне неће бити истоветне у свим деловима света: Патагонија и Зеленортска острва можда и могу остати ван ових сивих цивилизацијских токова. Међутим, последњих деценија смо сведоци убрзаних фаза сламања права и привилегија средњих и нижих слојева, а и умерено богатих. Елите доминантних држава у свету заводе своје дистопије и ти процеси се видно убрзавају. Демократије запада и неких њихових колонија се претварају у „демократизме”[3], савремене сипљиве љуштуре некадашњих парламентарних демократија. У државама у којима су снажни ауторитарни системи били вековима доминантни, диктатуре се обнављају и понешто модификују. Почнимо од Северне Америке…

У сенци алгоритама

Без обзира на тренутну администрацију која је на власти, у САД се последњих деценија успоставља, или боље написати заводи, систем „техно-феудализма”, такође називан „нови фашизам” или „World Economic Forum“ агенда[4]. Још од мандата Џимија Картера[5], сваки је наредни председник допринео изградњи овог дистопијског модела. Или, да будемо прецизнији, финансијске елите које контролишу ту државу и њене председнике.

Доналд Трамп са припадницима полицијских снага (Фото: Anna Moneymaker/Getty Images)

Као што и сам назив сугерише, „техно-феудализам” је облик друштвеног уређења који тежи да применом нових технологија подјарми већину светске популације. Друштвени односи ће суштински бити слични онима из средњег века а апарат присиле овог поретка ће бити наоружан новим технологијама које су дизајниране за надгледање, контролу и кажњавање популације.

Званични идеолог овог таласа је бивши програмер и блогер-новинар Куртис Јарвин (Curtis Yarvin) са својом доктрином „Мрачне ренесансе”, идеологије која је анти-демократска, расистичка и дубоко техницистичка. Јарвин је постао „прва тастатура” техно-феудализма, али га ипак не треба стављати у исту групу са примарним организаторима и вођама овог покрета. Примарне вође су чланови пословне групе „ПејПал мафије”[6], скупа ИТ пословних људи и програмера који су у релативно кратком року успели да зараде стотине милијарди долара. Данас, крајем 2025, може се говорити и о трилионима долара а њихове везе са ЦИА и војском су им омогућиле да се наметну као политички важан фактор. За разлику од средњовековне властеле, ови људи не верују у класичне представе о Творцу, опседнути су гомилањем материјалних добара и технолошким развојем, морални кодекси су непостојећи а жудња за контролом сваког појединца једнака је оној севернокорејске породице Ким. Можда је мудрије посматрати ову групу као слој нео-феудалаца прожетих марксизмом и позитивизмом.

Све ово може многима заличити на нови холивудски пројекат, али степен утицаја и контроле ове секте указује на истинитост овог исказа. Први (званични) планетарни техно трилионер, Илон Маск, обилато је финансирао кампању председника Трампа и питање је да ли би Доналд поново постао председник без Маскове финансијске и медијске подршке. Међутим, главни мозак овог клана је техно-магнат Питер Тил (Peter Thiel). Из једне од његових компанија, инвестиционог фонда Митхрил капитал (Mithril Capital, San Francisco), потиче садашњи потпредседник Америке Џ. Д. Венс. Он је, после објављивања својих мемоара и са веома мало политичког искуства, „премештен” у Белу кућу.

Андреј Шишков: Философи и ватрени конзервативци у тиму америчког потпредседника Венса

Три кључна фактора су разлог успона ове групације. Први је закулисни рад контра-адмирала Џона Поиндекстера[7], сада остарелог пензионера и бившег министра одбране САД у доба администрације председника Роналд Регана. Поиндекстер је идејни отац савременог концепта компјутеризоване контроле америчке популације. Као утицајни припадник дубоке државе и са умом научника-војника, Поинтдекстер је регрутовао младог предузетника из Силицијумске долине, Питера Тила, и започео развој компјутерских система за надгледање популације и скупљање приватних података. После 2003. и постепеног укидања пројекта ДАРПА[8], за мање од годину дана је почело формирање новог ПАЛАНТИР[9] пројекта. Тил, као главни менаџер, за собом је повукао и остале компјутерске предузетнике попут Алекса Карпа, Дејвида Сакса и Илона Маска. Није тајна да ЦИА и даље отворено и обилато подржава Палантир пројекат.

Други је огромна количина новца коју су зарадили ови капетани ИТ индустрије. Велико богатство буди и жељу за политичком влашћу, а новац на располагању у капиталистичким друштвима, и у договору са апаратом присиле, омогућава ново политичко моделовање државе од стране нових елита. Садашњи председник Трамп има своје главно упориште у овом ИТ клану а Америка истовремено тоне у сиромаштво, нове ратове и све бруталнију контролу популације.

Трећи, али не и најмање важан, јесте свеприсутна контрола јеврејског лобија у Америци. Није тајна да јеврејски милијардери контролишу скоро све битне аспекте и индустрије америчког друштва. Од званичног Вашингтона, преко медија, информационог сектора, Волстрита, изборних донација и индустрија забаве, осигурања, банкарства и хране, јеврејски милијардери предводе америчку империју и такође осигуравају опстанак државе Израел. Ова два клана, ИТ и јеврејски, сасвим се лепо допуњују а већина вођа тзв. „ПејПал” ИТ мафије су јеврејског порекла (Тил, Карп, Сакс, Јарвин) и свесно игноришу масакре у Гази, Украјини и Сирији.

„ПејПал мафија“ (Извор)

После издаје Мага покрета од стране Трампа и већине републиканаца, питање је да ли ће амерички народ и искрено национално оријентисане фигуре (не и шовинистички) попут Ранда Пола, Питера Масија и Такера Карлсона моћи, заједно са десетинама милиона истомишљеника, да се одупру овом мрачном току историје. Знаменити Освалд Шпенглер је веровао да неће.

Руска морфоза

Иако су САД и Русија у стању нејасно дефинисаног рата, не смеју се занемарити и сличности ове две супер-државе. Обе користе нео-либерални модел економије, имају подоста корупције и своје елите милијардера[10], веома зависе од утрошка и трговине енергентима и обе имају снажан војно-индустријски комплекс. Оба система имају и своје „свете краве”; док се у медијима и институцијама главног тока у Америци не смеју критиковати Јевреји и држава Израел, у Русији није прихватљива директна критика председника В. В. Путина.

Главни искорак ка новом тоталитаризму у Русији је обнављање култа Ј. В. Стаљина. На московској метро станици Таганскаја, једној од најпознатијих у свету, маја 2024. је постављен споменик комунистичком диктатору Стаљину. Ове године је В. В. Путин покренуо иницијативу да се граду Волгограду врати совјетско име Стаљинград. Узме ли се у обзира да последњих година споменици Стаљину ничу по Русији, ствари постају још очигледније.

Нови споменик Ј.В. Стаљину у московској метро станици Таганскаја

Ова појава се рационално може објаснити ратним дејствима у Украјини те и вишедеценијском дављењу Русије од стране Запада. Као што је руска држава симбиоза европског и азијатског наслеђа, тако је и њено тренутно уређење у суштини нео-либерално, али са све присутнијим елементима стаљинистичке идеологије. У новим тешким временима, потребна је идеолошка матрица која обједињује народ а либерална про-западна хидра која и даље изнутра притиска Русију, индиректно помаже ширењу нео-стаљинизма. Упркос победама Михаилa Кутузова, Екатарине Велике, Александра Невског и других Христом прожетих великана, избор је пао на кавкаског атеисту који је можда бесповратно обогаљио руски биолошки репродуктивни потенцијал. Речи Солжењицина и Булгакова копне док се операција „Багратион” ставља у центар историје Русије. Зашто је то тако?

Кадрови који тренутно воде Русију су школовани у совјетско време, а како већина људи постаје конзервативна са својим надолазећим годинама, особе у данашњој власти се враћају својој „првој младалачкој љубави”. Утицајни људи попут политичара Зуганова и Рјабкова, аналитичара и писаца Фурсова, Дугина и Панарина, те и не малог дела обичног народа који вапи за „чврстом руком водиљом”, истичу Стаљина као прворазредну националну историјску фигуру. Са друге стране, гарнитуре пост-совјетске Русије никада нису желеле да озбиљно прихвате православну космогонију већ су само кокетирале са њом. Улога РПЦ је сведена на једну од државних полуга које се и не користе претерано често. Доказ за то је чињеница да данашња Русија има безмало катастрофалне односе са многим православним државама попут Србије, Грузије, Молдавије, Јерменије, Бугарске, Грчке, Кипра, Румуније и наравно, у крви окупане Украјине. Осим наслеђеног хроничног совјетског атеизма, Кремљ има бојазан да би веће истицање православног наслеђа могло да узбурка релативно крхке мањинске односе у Руској Федерацији. Због тога је, по шниту КГБ елита, одабран нео-стаљинизам као „неутрална” тачка која може објединити већину грађана Русије. Многим Русима је мука од корупције и малверзација а Коба Џугашвили је свакако прогањао лопове и шпекуланте.

Сажетак државног наратива: „Он је извојевао победу у Другом светском рату против Запада а када је правио чистке, оне су биле усмерене против свих народности и свих криминалаца.”

Александар Теодоровић: Срби, Руси, магла…

Главна опасност по руски народ је та да би, за коју годину, у три часа ујутро обичне Русе поново могли да узнемиравају наоружани службеници у кожним капутима или би за путовање у суседну област поново морала да се тражи дозвола од власти. Такође, упитно је да ли се ради о једном идеолошки маневру који је потребан само за време трајања сукоба са Западом или се учвршћује трајно опредељење силовичких елита руског друштва. Апсурдна је и чињеница да су неки од поштовалаца Стаљиновог дела доларски мулти-милионери. Са друге стране, про-западне либералне руске елите, иначе анти-стаљинистичке по дефиницији, засигурно би после Путиновог пензионисања Русији донели ново расуло и пад налик оном из 1990-их. Обе опције опасне су по будућност Руског народа а В. В. Путин и даље одржава свој магловити status quo, баланс постојећих опречних струја које би у једном тренутку, после његовог силаска са власти, могле да тешко оштете Русију.

Пчелињак

Кина, као трећа супер-држава, нема проблем са постојећим тоталитаризмом, барем не у оном смислу у којем се он посматра у хришћанској цивилизацији. Личне слободе, као узвишене политичка идеја западног нововековља, страни су концепт у Кини. Поједини кинески дисиденти које су обилато експлоатисали западни медији су заправо малобројни изузеци од правила.

Кина жели да извезе дистопијски модел „паметног града“ у државе БРИКС: Систематска интеграција или потпуна контрола становништва

Њиховом државом владале су хиљадама година бројне деспотске династије а Конфучијанизам, као поглед на свет који инсистира на уређеном колективизму и складу са ритмовима природе, и даље остаје пра-основ кинеске цивилизације. Сходно томе, ауторитарно уређење друштва је једини прихватљив модел за многобројне Кинезе те је због тога реал-комунизам, а потом и његов садашњи ревизионистички модел, у Кини пронашао своје дуготрајно упориште.

∞

Оба либерална модела, и амерички и руски, у даљој перспективи осуђени су на пропаст. Они ће или еволуирати у мрачне диктатуре или ће произвести територијалну и социјалну реконфигурацију тих држава. Вишемиленијумска историја нас учи да је крај развоја претходних цивилизација био по правилу праћен гностицизмом, атеизмом, умножавањем езотеријских учења и одсуством чисте љубави према Творцу и људима. Садашња Русија и Америка су у својој суштини анти-метафизичке и противне Логосу. Ту и обитава клица њиховог пада, а и евентуалног распада. Француска револуција и њено семе, као велики шамар Богу, мора поново доћи на наплату. Први ће, према заслузи, платити западни Европљани, који су тренутно вођени својим безумним елитама. Рондо.

[1] Стив Бланк (Steve Blank) је амерички аутор који испитује историјат и однос компјутерске индустрије Силицијумске долине и америчких обавештајних, војних и политичких структура.

[2] Марџори Кели (Marjorie Kelly) je амерички аутор и политиколог. У својим књигама она критички анализира модерни амерички политички систем и економију.

[3] Креатор термина „демокрастизам” и писац књиге „Идеологија демократизма” је амерички политиколог Емили Финли. У овом делу појашњава историјат политичких привилегија елита у демократским системима (Emily B. Finley, Oxford University Press, 2022).

[4] „World Economic Forum“ – међународна утицајна организација која окупља светске лидере у швајцарском градићу Давос. Циљ ове изразито елитистичке организације је завођење технократске планетарне диктатуре.

[5] Џими Картер (James Earl Carter, 1924-2024) – Био је 39. амерички председник и члан Трилатералне комисије. Такође, сви водећи чланови његовог кабинета су били чланови исте. Трилатерална комисија је приватно међународно тело либералне оријентације које се залагало за глобалну контролу и политичко и економско усмеравање читаве планете. Званично ју је основао 1973. амерички милијардер Дејвид Рокфелер.

[6] ПејПал (PayPal) – међународни интернет платежни систем за трансфер мањих количина новца обичних грађана.

[7] Контра-адмирал Џон М. Поиндекстер (John Мarlan Poindexter) – министар одбране САД (1985-1986) који је током осамдесетих био умешан у „Иран-контра” аферу тајне продаје оружја Ирану. Имао је јаке контакте са ЦИА. Оосуђен на неколико година затвора, али је 1991. био ослобођен оптужби.

[8] ДАРПА је амерички државни пројекат за развој кључних војних и цивилних технологија. Настао је 1958. као реакција на совјетске технолошке иновације попут Спутњик сателита. Због сложених политичких промена у америчком политичком врху, ДАРПА је тихо угашена негде око 2003. (Извор: https://www.nakedcapitalism.com)

[9] „Опасност од Палантирове супер-базе података о свим Американцима, коју покреће вештачка интелигенција, повезана је са огромним богатством и моћи оних који су повезани са корпорацијом и њиховим очигледним презиром према демократским институцијама.”

Роберт Реих (Robert Reich), Палантир Питера Тила представља велику опасност за Американце, лист Гардијан (Тhe Guardian), 30. 6. 2025.

[10] Руски пензионисани генерал-пуковник Леонид Ивашов: „У Русији је за последње две године (2023-2025) створено петнаест нових милијардера”. „General Ivashov You Tube Channel | „Secret Agents in the Corridors of Power: Who’s Playing a Double Game?”, излагање генерала Ивашова.

Categories: Гостинска соба

Tags: Александар Теодоровић, свет