Немогуће је, заиста немогуће, да онај ко молитвено иште од Бога целомудреност и праведност, кротост и честитост, то и не прими по својој молитви!
Ако ли ко ревносно воли девственост, или се стара о чувању целомудрености у браку, или о господарењу над гневом или о живљењу у кротости, или о чистоти од зависти, или о вршењу било чега што је дужан чинити имаће пријатан и лак пут ка побожности уколико стално буде прибегавао молитви, јер ће му она унапред поравнавати животни пут.
Немогуће је, заиста немогуће, да онај ко молитвено иште од Бога целомудреност и праведност, кротост и честитост, то и не прими по својој молитви!
Свети Јован Златоусти: Увек први поздрављајмо ближње при сусрету с њима
Иштите – вели Свето Писмо – и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се! (Мт. 7,7). Јер сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се (Лк. 11, 10). И опет на другом месту: Који је међу вама отац од кога ако син заиште хлеба, да му даде камен? Или ако заиште рибу, да му уместо рибе даде змију? Када дакле ви, зли будући, умеше добре даре давати деци својој, колико ће више Отац ваш Небески дати Духа Светога онима који ишту од Њега? (Лк. 11, 11-13).
Таквим речима и таквим надањима нас је Господ свију призвао на молитву. Наше је да, повинујући се Богу, све време живота проводимо у славословљима и молитвама, приљежније се старајући за служење Богу неголи о својој души, јер тек у том случају имамо могућност да живимо животом који доликује људима.
Извод из: Свети Јован Златоусти, Поуке за сваки дан у години, Београд, 2021, превео и приредио Матеј Арсенијевић
Categories: Гостинска соба
Ето откуд нам 48 милијардера, само треба јако желети и молити…
Има.
Није добио онај
који се није молио СА ВЕРОМ
да је већ добио.
Пет парадокса Јована Златоустог:
Ко се потпуно преда Богу, прима дар да постане аутентично сопствено „ја“ (истинска личност) – створено по Његовој слици.
Верник са искреном побожношћу „молитвено иште“ врлине, добија их кроз промене и уливање благодати, а онда са њима служи Богу и дели их другима кроз добра дела.
Молитва је акт верникове воље, за испуњење Божје воље.
Служењем Богу, а не својој души, се душа се проналази и спашава.
Верник је обожен, кад заборави на себе, кад сија као светиљка другима, прослављајући Бога.
@природно
У чему видиш парадокс овде, можеш мало опширније?
Поздрав
За љх и све на СтСт који, као ја, осећају – да са њима нешто није у реду
Хришћанство је религија парадокса, али не парадокса као реторичке фигуре, већ као начина изласка из лажне стварности. Човек је у сну, а парадокс је терапија и буђење. Хришћанство полази од претпоставке која је анти-интуитивна за телесног човека. Дакле, човек није будан, није слободан, није свој. О томе прича драги Павле: „мртви у гресима“ (Еф 2:1), „под влашћу кнеза овога света“ (Еф 2:2), „продани под грех“ (Рим 7:14). У таквом стању, директан пут ка себи води у још дубљу обману.
Зато Хришћанство мора да делује парадоксално, да лечи обману – обртањем логике.
Шта је „природни“ нашао код Златоустог:
Парадокс I
„Откриваш сопствену аутентичност кроз своје ‘отуђење’ Богу“
Ово је суштински анти-модерни, анти-световни, анти-њу ејџ став. Данас сви желе да буду своји и да се самопоседују. У Хришћанству: изађи из себе и тек тада ћеш постати оно што јеси. „Не живим више ја, него живи Христос у мени“ (Гал 2:20). „Ја“ које сам мислио да јесам – није било истинско ја. Парадокс је нужан јер је его лажни центар личности. Отуђење од њега није губитак, него демаскирање.
Парадокс II
„Иштеш врлине од Бога да би их користио за Бога и друге“
Ово је директан ударац индивидуалној етици. Како успавани човек „размишља“? Врлина је мој квалитет, моја заслуга, моја морална капитализација. Златоусти каже – онај који истински иште врлине – већ је изашао из логике самопоседовања, јер врлина долази од Бога и најчистија је онда када престаје да служи самопотврђивању. Павлов парадокс: „Шта имаш што ниси примио?“ (1Кор 4:7).
Парадокс III
„Молиш Бога да испуњаваш Његову вољу“
Ово је, на први поглед, апсурд, али код Павла налазимо: „Бог је тај који чини у вама и да хоћете и да чините“ (Фил 2:13). Воља код човека није неутрална, она је већ искривљена, подељена, поробљена. Зато молитва није: „дај ми снаге да извршим СВОЈУ одлуку“, него: „ослободи моју вољу да уопште може да жели добро“. Парадокс је у томе што слобода настаје као дар.
Парадокс IV
„Служиш Богу да би пронашао душу“
Ово је директна инверзија античке и модерне мудрости. Антика каже служи себи и оствари своју душу. Јеванђеље каже: „Ко изгуби душу своју мене ради – наћи ће је“ (Мт 16:25). Зашто? Јер „душа“ коју човек природно штити није још жива, него је затворена у самоодржање. Служење Богу разбија аутоцентричну структуру.
Парадокс V
„Постајеш обожен кад заборавиш на себе“
Обожење није уздизање ега, духовни нарцизам, мистичка самодовољност. Напротив, што је човек више у Богу, то је мање свестан себе као „пројекта“. Светитељи не говоре о себи.
У овом свету парадокс је знак Истине. Пошто смо у сну и обмани, пут буђења мора бити супротан ономе што нам делује природно.
Ако, хоћеш још: слабост је сила, смрт је улаз у живот, одрицање је добијање …
Модерни човек ове парадоксе чита као психолошку патологију, а не као спасење.
Поздрав
@ začet na daljinu: Jedan od paradoksa je pomirenje starozavetnog i novozavetnog Boga !Strah od Boga ljubavi !?
@природни
Јел овако?
„Као личност ја мислим о души
и као све освећенија душа, ја мислим о својој личности
у настојању да надзирем свој его“
Није ми било јасно са чије си тачке гледишта оних 5 тачака назвао парадокс. Зато сам те замолио за појашњење. Са тачке гледишта незнајућег човека су то парадокси. За оног ко је схватио чему стремити, то је јасна ствар.
Уврежено схватање је да сам ја – мој его. Уствари ЈА сам МИ. Искра Светог Духа и део Божанског. Его је штап који личност користи у детињству да би спознао себе у зрелости, старости, и тек тада – одбацио штап, штаку ега.
Ја сигурно нисам схватио библију онако како је схватају или интепретирају богослови, и сигурно имам ставове који ће многог свештеника запрепастити (већ чујем: блажени сиромашни духом) – али ми тих пет тачака изгледају јасне.
Бог и Свети Дух су једно. Ко се потпуно преда Богу, схвата да он (човек) није ОН (јединка), већ делић божанственог. Схвата да је његова права личност део светог духа, ћелија у вишећелијском организму.
Верник иште врлине, и тако задобијене их дели даље, служећи Богу. Ћелија (личност) задобијену енергију прослеђује даље другим ћелијама (друштву) служећи тако већем од себе, целом организму (Богу).
Молитва је заливање чесме да повуче воду, да би вода из чесме кренула. Молитва је онај бокал воде, који морамо имати, да би испумпали буре воде.
-Служењем организму, Богу, светом духу, целости (а не свом егу) – се душа, ћелија, индивидуа, спашава.
Верник је обожен када служи заједници, а не себи (како служити заједници – а не служити егу заједнице, не егу појединаца у заједници – то је задатак за мудре) прослављајући Бога, целовитост, укупност.
Јак и велики его је метастазирана ћелија друштва, организације, органа. Его је хедонизам. Лучоноша је честица светлости која је умислила да може бити Бог, целост, једнина.
Када је Исус искушаван у пустињи, искушавао га је его. (Постави мене [себе ]на прво место и имаћеш све ово овде).
Ђаво је и змија – седиште ега је у тзв рептилском делу човечијег мозга, најстаријем делу мозга (прво да ја преживим)
Али и- љубављу се не тргује. Потребно је више да би се ушло у царство небеско ( ако чините добро само онима који и вама добро чине, какво добро чините). Служба је бесплатна. Народ је не мора позлатити. Није благословено очекивати награду.
За крај, још један парадокс, како их називаш : ми који смо јаки мормо да носимо слабости оних који су слаби, а не да угађамо себи ( примедба- пљачкајући слабе међу нама, или остављајући их да изгладне)
Поздрав