На подручју тадашње Војне крајине биле су и Осмокруховићева буна око Крижеваца 1666, Народна буна у Лици 1751, Буна Теше Кијука и попа Глише Трбојевића на Банији 1751. и Северинска буна 1755.
Кажњавање крајишника-граничара (Извор: Градски музеј Бјеловар)
Овај хвале вредан попис српских устанака треба надопунити нарочито са подручјем Хрватске, Славоније и Далмације.
Нпр. за подручје тадашње Војне крајине:
1) Осмокруховићева буна око Крижеваца 1666.
Буна свештеника и судије у Крижевцима Стевана Осмокруховића ЗБОГ КРШЕЊА СРПСКИХ ПРИВИЛЕГИЈА. Погубљен свештеник српски С. Осмокруховић и још 12 виђених устаника, више српских села сравњено.
2) Народна буна у Лици 1751. (Манојло Грбић, Карловачко Владичанство, II књига)
3) Буна Теше Кијука и попа Глише Трбојевића на Банији 1751. (Манојло Грбић, исто)
4) Буна Петра Љубојевића у Северину, са око 20.000 крајишника, претежно православних Срба („Северинска буна“), 1755.
Војне крајине, Хрватска и Славонска, са приказима крајишких пуковнија, 1820. (Извор: Povijest školstva i pedagogije u Hrvatskoj/Википедија)
Напоменимо да је и у великој буни Матије Гупца 1573. (позната као хрватско-словенска буна), коју су угушили Срби крајишници са Жумберка, било истакнутих Срба. Уосталом, командант устаничке војске, којег је Губец поставио као човека од поверења, био је православни Србин Илија Грегорић. Са њим су били и његов побратим, православни Србин Марко Ножина са друговима, касније сви суђени на смрт у Љубљани. Србин унијата (гркокатолик са Жумберка), познати филолог Милко Поповић, објавио је пре смрти у Загребу 1964. занимљиву брошуру Seljačka buna u Hrvatskoj godine 1593. [i. e. 1573.] i žumberački uskoci obeju vera. Ова мала студија, објављена у личном издању у Загребу је непозната у Србији, а у Хрватској и Словенији нико је не цитира. Занимљиво је да је писана екавском варијантом, иако је аутор из села Поповићи на Жумберку, и иначе је писао ијекавски; који је разлог био да то дело пише екавском варијантом српског језика није познато! Очито му је било важно истакнути већ у наслову да су устаници 1573. били „обеју вера“ (уније тада још није било)! Међутим, посебно је занимљиво Поповићево тврђење да је отац Матије Гупца био пребег, насељен и ожењен у хрватском католичком селу у Загорју, и да одатле долази његово презиме (дакле Губец од бег – пребег). И још занимљивије: ДА ЈЕ ЗАПИСНИК О САСЛУШАЊУ МАТИЈЕ ГУБЕЦА УНИШТЕН ДА БИ СЕ САКРИЛО ЊЕГОВО ПОРЕКЛО, јер је требало да се кривицу за буну пребаци на крајишнике – ускоке православне вере!
О бунама у Далмацији накнадно.
Преузмите још
- Seljačka buna u Hrvatskoj godine 1593. [i. e. 1573.] i žumberački uskoci obeju vera (PDF)
- Манојло Грбић: Карловачко Владичанство (I, II, III)
Categories: Гостинска соба
Да ли неко зна је ли било буна и устанака на територијама Старе Србије (данашње Северне Македоније)?
Крв
Крваво сунце
На Истоку, рађа се
На Западу умире
Крвавије
Цвјетају руже
Крваве
Јаучу душе
Без утјехе
У мору крви
Пливамо
Још у срцу
Крви имамо
Проклети
Игром судбине
Чекамо Дух Свети
Да нас покрене
Момчило
Приложена карта „Хрватског педагогијско-књижевног сбора“ из 1958. није истинита.
Године 1820. у Австријанском Царству не постоји „Грађанска Хрватска, Војна крајина и Рѣчки губернијум“.
Године 1820. у будућој Ендехазији Австријанско Царство има пет круновина (Краљевина Илирија, где спада округ Фјуме [Circolo di Fiume], Краљевина Далмација, Краљевина Славонија, Краљевина Угарска, где спадају Барања и Међимурје, и Краљевина Хрватска) и три војне крајине (Банска, Карловачко-вараждинска и Славонска). Краљевина Хрватска и Краљевина Славонија међусобно уопште не граниче.
Датуми. Треба нам датума, да имамо шта славити.
Штета је на славски датум шенлучити. Зато нам треба датума за славље. И памћење.