Богато обдарено јеврејско племе могло је богато оплодити тло европских друштава да се, заједно са искреним одрицањем од јудаизма, искрено држало и истине хришћанства
Фото: Саборник
Напомена: Поштовани читаоци, већ смо обећали да ћемо се потрудити да србска јавност сазна много више о руском великану који је учинио толико добра словенском роду, па тако и нашем србском роду (ОВДЕ и ОВДЕ). Иван Сергејевич Аксаков као један од највећих руских православних мислилаца и један од највећих србских пријатеља, прилично неправедно је запостављен и у својој Отаџбини и у братској Србији за чије добро је уложио толико труда. О њему ћемо писати у посебном тексту, овај текст из зборника текстова о јеврејском питању донекле објашњава зашто је Иван Сергејевич Аксаков прилично „истиснут“ из руског и србског друштва…
Ранко Гојковић/Саборник
† † †
Шта је то Јевреј по питању хришћанске цивилизације
Шта представља „јеврејско питање“ у Русији, и не само у Русији, већ у хришћанској Европи уопште? Ово питање се у суштини састоји у томе како пригушити дисонанцу, помирити ту противуречност коју представља постојање јеврејског племена унутар хришћанског друштва – то јест, племена које пориче сам темељ хришћанског друштва, чак и његово право на постојање? Другим речима: како уредити однос хришћанског народа према таквој националности која целокупно своје дефинисање налази само у порицању хришћанства – и никаквих других елемената националности немају, чак готово ни физиолошких?
Уколико би Јевреји одступили од својих верских уверења и признали Христа као истинског Месију, не би било никаквог јеврејског питања. Они би се истог трена слили са тим хришћанским народима међу којима обитавају. Сходно томе, решење овог оптерећујућег, веома сложеног, тешког и досадног питања је очигледно веома једноставно: само треба да препознате своје заблуде и напустите оно што сви јеврејски прогресивци називају предрасудама. Али тада не би ни било питања, а питање постоји управо зато што Јевреји желе да буду суграђани хришћанског друштва, а да притом остану верни свом „закону“ – стога, они цене овај „закон“, и стога, у потпуности деле све тежње повезане са јудаизмом као верском доктрином. И у својој души су прожети истом ексклузивношћу која је некада чинила свету особеност овог племена пре хришћанства, али која је укинута испуњењем обећања у Христу и позивом на учешће у благодати целог човечанства.
Ако је такав унутрашњи однос Јевреја према хришћанима, онда је, строго говорећи, ту немогуће било какво примирје. Искрено верујући Јеврејин и искрено верујући хришћанин могу коегзистирати на једном месту, један поред другог, повезани спољашњом грађанском заједницом, али без духовног јединства и без чињења било какве заједничке моралне целине један са другим: у царству свести они се међусобно искључују. Неки ће нам указати да чак и међу хришћанима има много неверника који поричу хришћанство. Наравно, то је тако, али ово порицање, које се дешава унутар самог хришћанског друштва, је сасвим другачијег квалитета и значења од порицања хришћанства од стране Јевреја. У хришћанском друштву (у ширем смислу речи) атеизам је посебна, лична чињеница, без обзира на то колики је број појединачних атеистичких појединаца; они – ти атеисти – без обзира колико ревносно поричу, окрећу се у истом кругу хришћанске универзалне свести – само у негативном ставу према њој, и не могу да ставе ништа позитивно на место онога што поричу. Ни неки нови виши морални идеал, ни нову веру (јер они генерално одбацују свако постојање вере у човеку). Ни ту пуноћу знања која би била способна да замени веру. Они само нису хришћани по личном уверењу, али сами по себи нису весници неке нове позитивне истине.
Сасвим другачији је однос Јевреја према хришћанству. Њихово одрицање је тим јаче, што је теснија веза хришћанства са јудаизмом. А каква је веза: то је логична наследна веза између два историјска тренутка духовног развоја човечанства. (Покушајмо да размотримо питање са чисто историјског становишта, а не са становишта које нужно претпоставља присуство личне вере: у овом другом случају, свима је лако да избегну спор.) Хришћанство је круна јудаизма – крајњи циљ коме је јудаизам тежио, који је дао смисао целокупном његовом историјском постојању.
Ранко Гојковић: Велики србски пријатељ Иван Сергејевич Аксаков
Ни у историји, као историјска појава, нити у логичкој свести, као чињеница сазнања, – хришћанство и јудаизам не могу се замислити једно без другог: хришћанство је незамисливо без јудаизма који му је претходио, а овај други је тек у хришћанству нашао своје објашњење и оправдање. Шта су, дакле, Јевреји у нашем времену? То је отелотворење једног застарелог историјског периода, ово је замрзнути, укинути тренутак универзалног људског духовног развоја, општечовечанске људске свести – тренутак чији су захтеви за даљи историјски живот једнаки порицању сваког каснијег људског развоја.
Јеврејин је анахронизам, али анахронизам који одбија да прихвати своју судбину и уместо тога полаже право на савремени значај. Па ипак, ако би овај анахронизам имао савремени значај, он би искључио све остало што данас постоји као савремено – све што се сада чини као логичан закључак из претходног времена. Ако јеврејска вера има логично право да постоји у нашем времену, тј. ако претпоставимо да историја ни на који начин није укинула ту веру, онда не само да хришћанство нема значење као накнадни логички тренутак универзалне људске религиозне свести, већ је целокупна историја човечанства од времена Христа, са целом савременом цивилизацијом, тј. хришћанском цивилизацијом, лишена сваке рационалне логичке основе, нека врста необјашњиве случајности, губи право на историјско постојање!
Јеврејин, поричући хришћанство и захтевајући права за јудаизам, истовремено логички пориче све успехе људске историје до 1864. године (година када је Аксаков писао овај текст – примедба преводиоца) и враћа човечанство на онај ниво, на онај тренутак свести у коме је било пре појаве Христа на земљи. У овом случају, Јеврејин није једноставно неверник, попут атеисте – не: напротив, он верује свом снагом своје душе, препознаје веру, попут хришћанина, као суштински садржај људског духа и пориче хришћанство – не као веру уопште, већ у његовој самој логичкој основи и историјској законитости. Верујући Јеврејин наставља да разапиње Христа у својој свести и да се у својим мислима, очајнички и бесно, бори за преживљено право духовног првенства – да се бори са Оним Који је дошао да укине „закон“ – испуњавајући га.
Вероватно ће се наћи таква господа која ће нас оптужити да желимо да подстакнемо међусобну мржњу између хришћана и Јевреја, да пробудимо верски фанатизам итд. Ова господа је неупоредиво опуштенија у некој врсти нејасног стања, у некој врсти сировог несигурног стања мисли и осећања, без решавања противречности, без давања себи јасног објашњења било чега, без подвргавања свог унутрашњег света, своје свести логичним мучењима. Наш руски друштвени модернизам посебно пати од такве безобразне смешаности, такве мешавине појмова, која своју оскудну логику прикрива плаштом прогреса, човечности итд. Руско друштво је бомбардовано толиким мноштвом бриљантних фраза, такозваних „најновијих научних резултата“ и „аксиома целог просвећеног света“, да у главама људи не остаје ништа осим збуњености. Ако је Пушкин, говорећи о једном генералу, рекао: „Од ума га спасава чин“, онда се то са готово већим оправдањем може применити на нашу господу која се дичи у редовима либерала, хуманиста, прогресиваца итд.
Главни задатак људи који мисле и искрено воле Русију у нашем времену требало би да се састоји у критичком испитивању свег тог менталног и моралног смећа које се нагомилало у руском народу као резултат лажног, зависног развоја нашег образовања – у строгој анализи оних тренутних фраза којима се пројављује значајан део нашег друштва, и то готово посебно у његовим највишим сферама. Разјашњење истине никада неће довести до лажи и зла, светлост никада неће створити таму – напротив, она ће тачније и јасније дефинисати праве односе између животних појава.
Кремљ: Путин одликовао Орденом части главног рабина Русије Берла Лазара
Што се тиче Јевреја, свако разјашњење овог питања, с једне стране, само ће помоћи да се даље растера тама фанатичне неразумности и слепе мржње, а с друге стране, можда ће моћи и донекле да се уздржи од препуштања лажи, од претеране и грешне учтивости према њима, од штетног отупљивања моралног осећања и од опасних уступака на штету руске националности. Желели бисмо да разјаснимо за свест самих Јевреја пуни обим противуречности коју јудаизам представља у хришћанском свету. „Јудејац“, – каже Хомјаков у својим „Историјским белешкама“ – после Христа, „је жива бесмислица, која нема рационално постојање и стога нема значај у историјском свету“… Из ове ситуације постоји само један логичан излаз: одрећи се јудаизма и прихватити оне принципе који чине закон целог савременог просвећеног света. Ово је искрен, директан и прилично плодоносан излаз, али постоји и други пут – негативан и комфорнији – пут безверја: престати бити жидов, а да се не одрекнеш жидовства, али не постати ни хришћанин, већ нешто између, нека врста моралне и менталне амфибије[1]. То је оно што прогресивни Јевреји називају: придруживање универзалној људској цивилизацији. По нашем мишљењу, то значи висити у ваздуху, али тако не размишљају прогресивци, и желели бисмо да нам сами ти Јевреји објасне на каквом тлу предлажу да стану, одрекавши се верских предрасуда своје националности и не држећи се верских уверења ове или оне европске националности међу којима живе? У смислу веровања они нису ни Јевреји ни хришћани, шта су онда? Философи… Какви? Којој школи припадају – има их безброј? И која од њих је заиста потпуна, представљајући потпуно успостављен систем, који није подложан даљем напретку мишљења? Зар ове школе нису коначно, у свом логичком развоју и у својим покушајима да успоставе апсолутну истину на чисто логичкој основи – ван религије – дошле до порицања сваке апсолутне истине, стављајући тако, такорећи, увек потресно тло релативних истина под ноге човечанства?
Штавише, модерна филозофија уопште се тешко може разумети потпуно апстрактно, независно од било какве религиозне, па чак и хришћанске свести. Она се поиграва са том свешћу, бори се са њом или је пориче, покушава да реши питања која свест поставља, да уведе критику разума у читав свет идеја непознатих прехришћанском историјском свету, а неодвојивих од људске свести – са почетком хришћанског периода историје…
Погледајмо сада другу страну људске цивилизације у односу на Јеврејина – моралну и свакодневну страну. Утицај хришћанства као друштвеног и свакодневног принципа обитава у човеку који припада животу хришћанског друштва, и делује у њему непосредно, често чак и без његовог знања и свести, па чак и ако он ментално пориче хришћанство. Али такав није положај Јеврејина. Он је стран, или тврди да је стран, утицају хришћанства као друштвеног и свакодневног принципа. Чак и ако би Јеврејин тврдио да у својој мисли припада школи овог или оног филозофа, ипак би било потребно питати сваког Јеврејина којој школи припада у свом свакодневном животу, којим се друштвеним моралним принципом руководи? Ово питање нећемо поставити чак ни хришћанском нихилисти, јер смо уверени да је његов раскид са хришћанством чисто спољашњи и да постоје моралне границе које му савест неће дозволити да пређе – које, једном просветљене хришћанском свешћу, никада не могу да се спусте до мирног стања савести паганине. Савест ће увек постављати захтеве за које ће захтевати утешне одговоре. Наравно, овде не мислимо на пале, окореле зликовце који се јављају и у хришћанском друштву: говоримо о нормалном стању људске савести и моралне природе. Немогуће је да се човек ослободи хришћанске моралне свести – када га је једном дотакла – било директно или кроз друштво у којем је одрастао и васпитаван.
Али Јеврејин који има претензију да стоји ван сваке хришћанске свести и који заиста пребива у сталној одвојености од хришћанског духовног света кроз своја религиозна уверења, одрекавши се тих уверења и, последично, обавезе свакодневног јеврејског моралног закона, којим ће се новим моралним, друштвеним и свакодневним законом управљати у приватном и јавном животу? Законом личне савести, исписаним на срцима. Али срце човеково је покретно, и зашто човек мора обавезно да слуша своју савест, све док је не осветли и не освешта хришћанско вероучење, које је човеку открило пуноћу моралног закона који у њему пребива, и позвало га на бескрајно усавршавање?
Изван хришћанске светлости унете у унутрашњи свет човекове савести, савест лута у мраку, природна свест о природним законима савести је нејасна, климава и нестабилна. А поред тога, очигледно то није довољно за особу која је већ напустила стање природности. Што се тиче спољашњих, формалних закона оних држава у области где Јеврејин мора да живи, без обзира колико их Јеврејин строго поштује, ови закони ни на који начин не уклањају највишу моралну истину и не протежу се на област приватног и јавног живота.
Спољашња истина коју они изражавају није само недовољна сама по себи, већ је и незамислива без допуне законима унутрашње истине који живе у хришћанској свести друштва. Држава, наравно, није Црква; али друштво, коме држава служи као штит и органски спољашњи оклоп, јесте хришћанско друштво.
Једном речју, Јеврејин који се одриче вере својих отаца, а истовремено жели да стоји ван хришћанства, пред нама се појављује као човек не само без вере, већ и без икаквог моралног закона који би управљао његовим унутрашњим светом и његовим односима са друштвом. Он стоји изван оних друштвених и свакодневних принципа на којима је изграђено, стоји и њима се управља модерно друштво, који чине ваздух, атмосферу овог друштва, живе и делују у његовим члановима, упркос чак и личном ставу њихових мисли према тим принципима. Управо се у томе огледа морална гаранција унутрашње безбедности за друштво.
Никола Н. Живковић: О неким Јеврејима и њиховом погледу на страдање Срба (и Руса)
Међутим, у већој или мањој мери исто се може рећи не само за хришћанско друштво, већ и за било које друго друштво вођено неким религиозним и моралним уверењем. Када вам се прича о муслиманском, јеврејском или будистичком друштву, ви знате који морални закон њиме управљају, а његови чланови, у границама овог заједничког закона који признају, сматрају себе морално сигурним. Али чим вам се препоручи особа која се, уместо на морални и верски закон, позива на универзалну људску цивилизацију, онда ћете себи природно поставити питање: где је општи кодекс моралних права и обавеза ове цивилизације, која се поставља изван религије као догма и као принцип свакодневног живота? Овде свака особа има посебан кодекс, и сваки син такве цивилизације морао би бити подвргнут посебном испитивању и испитивању својих моралних принципа. Не постоји општи кодекс. Могло би се, на пример, претпоставити да је универзална људска цивилизација развила уверење да крађа није исправна и да је то нешто скверно. Али ево вам учење које се проглашава за најновију, најмодернију реч у универзалној људској цивилизацији, које човека своди на стоку, ослобађа га моралне одговорности за злочине и свечано проглашава да човек има пуно морално право да краде ако му се то свиђа. (Један од публициста „Руске речи“ изјавио је да не краде из истог разлога због којег не воли трулу говедину, али да ако може да окуси трулу говедину, онда има право да окуси и крађу, која неће чинити никакав морални злочин.) Нека они који не признају никакве друге темеље за себе осим „универзалне људске цивилизације“ одреде и јавно нам саопште шта ће тачно бити одабрано, исцеђено, филтрирано од стране њих из ње – шта тачно прихватају као кодекс који је за њих обавезујући? На чему ће се заснивати та обавеза? На личном укусу и произвољности: она није укорењена у дубинама духа, није повезана у свести са свим што је човеку најдраже, са почетком почетака и узроком узрока свих ствари – једном речју, са идејом Бога…
Извињавамо се нашим читаоцима због ове дуге и заморне анализе јеврејских тврдњи да су задовољни универзалном људском цивилизацијом независном од било каквих верских или моралних уверења. Видели смо да су све те претензије, све ово драпирање плаштом цивилизације чисти апсурд, гласна фраза која прикрива или лицемерје, или потпуну празнину душе и мисли, или менталну и моралну збуњеност, са којом се, наравно, понекад може веома срећно постојати, али на којој се ништа не може створити или утемељити. Не мислимо да је размножавање ове врсте водоземаца, интелектуално и морално, било посебно корисно за друштво, посебно ако ови водоземци постигну прилично значајан положај у друштву…
Истини за вољу, Јевреји који се придружују универзалној, тј. европској, цивилизацији, невољно и неизбежно се придружују виталном елементу европејства, тј. хришћанству; јер је европска цивилизација производ не само античког света, већ и хришћанског света, а хришћанство у њу улази као тако суштински елемент да се из ње не може ни на који начин украсти. Христово учење је од тада постало закон целог каснијег живота у свету; бар хришћанство, како Хомјаков каже у истим белешкама, „још увек одређује крајње границе развоја народа који га исповедају“. То је смисао сваке религије, наставља он: она је граница целокупног духовног и интелектуалног света за човека. Народ који је превазишао границе свог веровања ствара себи ново веровање; а порицање, које још није створило нови положај, налази се у директној зависности од положаја онога што се одбацује.
Стога је хришћанство до данас (било прихваћено или одбачено) закон целог просвећеног света – а народи који су прихватили проповед јеврејских рибара постали су владари целог света и вође човечанства“… Али, уплићући се у цивилизацију и животне стихије цивилизације, образовани Јевреји – због чудне заблуде или своје очигледне нечасности – не желе то да признају. Као развијени људи, они не могу а да не препознају Христов морални закон као најсавршенији; не могу а да не виде да је ваздух који удишу у ствари хришћанство; Они морају коначно бити прожети тим ваздухом, усвојити хришћанско гледиште – макар само због разумевања феномена европске цивилизације – да би разумели Дантеа, Шилера, Гетеа са његовим Фаустом, Рафаела, Шекспира итд. – на шта они увек имају претензије…
Али без искреног и свесног прихватања хришћанства у своје душе, без отвореног признавања његове моћи над собом, они заузимају лажан, неискрен став према европској цивилизацији – и са таквим ставом њихово учешће у њој не може бити истински плодоносно. Историја модерне цивилизације мора да одреди место које у њој заузима јеврејски елемент, посебно у Немачкој, где је активност таквих Јевреја, који су напустили Мојсијеву веру и нису се придржавали никаквих других верских уверења, прилично јака. Свима је јасно да Јеврејин неће створити Гетеа, Шилера или Шекспира, већ само Хајнеа или Бернеа. Верујемо да је немачки дух знатно ослабљен упадом таквих јеврејских зачина. Још мање можемо очекивати икакво добро од ове инвазије „цивилизованих Јевреја“ у духовни живот руског народа, који је у потпуности прожет верским принципима.
Али богато обдарено јеврејско племе могло је богато оплодити тло европских друштава да се, заједно са искреним одрицањем од јудаизма, искрено држало и истине хришћанства. Ван овога, они су предодређени, са својим такозваним универзалним људским просвећењем, да постану – понављамо још једном – амфибије у сваком смислу, без националности, без религије, без морала, и да у царство европског хришћанског просвећења уведу лицемерје и лаж.
Москва, 8 августа 1864. г.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Саборник србско-руски, 22. 11. 2025)
[1] Амфибије (водоземци) – најнижи представници кичмењака међу становницима копна (примедба преводиоца).
Categories: Гостинска соба
До доласка Исуса Христа, став Израиља је био да су они према пророцима изабран народ, позвани да управљају светом; да је народ Израела испунио Божије захтеве, дошло би време када би Израиљ завладао целом Земљом (5. Мојсијева 15:5,6).
Мојсије је рекао народу Израела: „Пророка исред тебе, између браће твоје, као што сам ја, подигнуће ти Господ Бог твој; Њега слушајте“ (5. Мојсијева 18:15)
Међутим, када се у Витлејему јудејском родио Пророк – Човек и Бог – из дома Давидова, и сведочио за Истину, Израиљ Га је (генерално) одбацио (Јован 1:11), а мисија Исуса Христа-Месије је била управо да испуни Закон и Пророке: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке, нисам дошао да их укинем, него да их испуним“ (Матеј 5:17). И као доказ своје мисије учинио је низ чудеса без преседана: „Вјерујте Мени да сам Ја у Оцу и Отац у Мени; ако ли Мени не вјерујете, вјерујте Ми по тијем дјелима“ (Јован 14:11), али многи Израелци остају слепи и на њима се збива пророштво Исаијино да ће очима гледати и неће видети, ушима слушати и неће чути ни срцем разумети (Матеј 13:14).
Месија Исус испуњава обећање у потпуно другачијем смислу од оног како су га замишљале горде духовне вође народа Израела: главари свештенички, књижевници, фарисеји, садукеји… тако да уништи поносно јеврејско здање тако што га с националне и расне пребацује на духовну основу и универзализује као поруку свим народима света (Марко 16:15). Остварење обећања пренето је са материјалног на духовни план; превазилазећи национални ниво. Више се није радило о превласти расе или нације, или о тријумфу привилеговане нације: „изабрани“ народ је сведен на ранг обичног народа, једног народа између осталих. Верски понос и национализам Јевреја нису прихватили ово „нивелисање“; било је у „супротности“ са месијанским обећањима и одлагало је … потчињавање свих земаљских царстава „изабраном“ народу Израела. Главари свештенички и фарисеји нису могли да поднесу такву „хулу“ и такав „напад“ на њихове привилегије, па су Га (Исуса), да би се отарасили тог „опасног агитатора“, предали Римљанима и осудили на смрт.
За Богохулне Јевреје, хришћанство представља одрицање од монопола и одбацивање националистичког – у суштини расистичког тумачења „изабраности“. Отуда јеврејско НЕ Исусу Христу, који није одговарао идеји коју су горди Јевреји за себе створили о Месији и спасењу.
Начин на који је хришћанска вера стекла своју независност од Богохулних Јеврејских вођа морао је брзо и неизбежно да је увуче у рат против Израиља „по телу“, пошто апостолска Црква себе проглашава јединим Израиљем по Духу. То је највећа „клевета“ за горде Јевреје и значи покушај да се од њих одузме сама искра живота, па чак и сама душа јеврејског народа. Штавише, то значи уклонити Израел са његовог места под Сунцем и одузети му његов привилеговани статус на Земљи.
Зато су горде јеврејске духовне вође, од самог почетка до данашњих дана, зацртале себи за циљ: збацити хришћанску веру, што је витална потреба за горди Израел, који хришћанску веру и Исуса види као свог најстрашнијег противника.
Због свог непослуха Богу, народ Израела је расејан по свету. Ова мала заједница је (захваљући фанатизму својих талмудских вођа и кахалској организацији) опстала до наших дана, упркос прогонима и патњама без преседана и названа је ‘јеврејским чудом’. Ово преживљавање није чудо, већ је срамота. Право, Божје јеврејско чудо је порука Исуса Месије свим народима света, коју нажалост свет (углавном) не позна (Јован 1:10). Углавном, мисија „изабраног“ народа је одавно завршена. Они који се међу гордим Јеврејима надају да ће једног дана моћи да униште хришћанство са обновљеним „месијанизмом“ напредују у злу, варајући и варајући се (2. Тимотију 3:13) јер је Божанство Исуса Христа непремостива препрека Богохулном јеврејском „месијанизму“.
Господ је рекао: „Ја дођох у Име Оца својега и не примате Ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити“ (Јован 5:43). Синови противљења (антихристи претече 1. Јованова 2:18), кроз тајну безакоња (2. Солуњанима 2:7) вековима раде на зацарењу Антихриста над светом, сина погибли, којега ће Господ Исус убити духом уста својијех, и искоријенити свјетлошћу доласка својега (2. Солуњанима 2:8).
Вечна слава једином Истинитом Месији Исусу Христу, који нас крвљу својом, крвљу Новог Завета, уми од греха наших. Амин.
Буђење
У кући без прозора
У мраку без дна
У мени свиће зора
Будим се из сна
Слобода цури
У мој дом
Вјесник је бури
Лажи је бродолом
Пуца стаклено звоно
Надзор губи моћ
С врха се руши оно
Вришти упомоћ
К’о паучину
Кидам метастазе
Зграбио судбину
Не дам да ме газе
Момчило
Обавеза нам је да памтимо и стално се подсећамо српских пријатеља одакле год да су. Могу бити познати као што је био Арчибалд Рајс или потпуно непознати широј јавности. Да ли је тема овог пренетог текста и начин на који је обрађена заиста разлог зашто је Иван Аксаков ‘прилично „истиснут“ из руског и србског друштва…’?
Лично мислим да је написано веома, веома наивно чак и када се узме у обзир да је текст писан исте године када је умро Вук Караџић. Не може се ни поредити са дубином текста Достојевског о јеврејском питању. Конфузија о односу јудаизма и хришћанства се наставља све до данашњег дана, где неки још не виде разлике између православаца и торославаца.
Коментар на „Др Онорије АЕ Илирије“
Из Вашег коментара могло би се закључити да је Иван Аксаков неки дилетант који је далеко од висина Ф.М. Достојевског. Наравно да је Ф.М. Достојевски генијалан и књижевник и мислилац, али је и Иван Аксаков генијалан мислилац. Достојевски се у млађим данима критички односио према свом савременику, али (као и у случају са Гогољем, којег у млађим данима малтене исмева, да би га зрели Достојевски назвао генијем), зрели Достојевски од критичара прераста у изузетног поштоваоца стваралаштва Ивана Аксакова.
Хоћу да кажем да је Достојевски управо због изузетне делатности Ивана Сергејевића Аксакова исписао оне дивне странице о Словенском питању у «Руском вестнику», као и да је његово бављење «Јеврејским питањем» такође иницирано писањем Ивана Аксакова о тој теми. Наравно да је Достојевски увелико надоградио генијалне тезе Аксакова, али тврдња да се писање Аксакова «не може ни поредити са дубином текста Достојевског о јеврејском питању» је потпуно непотребно омаловажавање Ивана Аксакова. Уместо лепљења етикета, наведите нешто са чим се не слажете у овом тексту Аксакова или у било ком другом посвећеном јеврејском питању.
Сам Достојевски, у писму Аксакову од 3.12.1880. године (дакле, Достојевски у зрелим годинама) пише:
«…Али не очекујте — ој, не очекујте — да ће Вас разумети. То су управо она времена и расположење у умовима људи који воле сложено, замршено, рудиментарно и противоречиво у свакој тачки. Аксиом попут два плус два једнако је четири деловаће парадоксално, док је кривудаво и противречно — за њих истина.
…Али понављам: наставите да објашњавате своју поенту, посебно примерима и упутствима. Посеј семе, и храст ће израсти».
Из семена које је посејао Иван Аксаков није изникао само храст, него читава шума.
Ко жели да се упозна са стваралаштвом Ивана Аксакова које је посвећено «Јеврејском питању», може то урадити овде (на руском језику):
http://az.lib.ru/a/aksakow_i_s/text_0080.shtml
Само још да додам да је управо Иван Аксаков био главни инцијатор позива Достојевском на чувеним «Пушкинским свечаностима 1880. године» када је велики Достојевски изговорио свој чувени «Пушкински говор» у коме је генијално сажео формулу руске идеје, руске цивилизације као такве.
Изложба у Московској кући Достојевског садржи примерак посебног издања романа Достојевског „Браћа Карамазови“, са посебном личном посветом аутора Ивану Сергејевићу Аксакову.
@Ранко
Само да поздравим Вашу објаву која, мада постављена као одговор на дилетантски коментар, није тиме изгубила на вредности.
Коментар на „Ранко“ (и „Нико и Ништа“)
Имам утисак да тешко одржаваш фокус и имаш проблем са разумевањем прочитаног. Ја сам на поверење, без проверавања, прихватио да је реч о пријатељу Срба (надам се да ћеш дати барем један конкретан пример). Нисам рекао да је дилетант већ да је текст наиван чак и када се узме у обзир време када је написан.
Не знам по чему је Аксаков за тебе генијални мислилац, претпостављам да бисмо требали да закључимо из текста. Ја такав атрибут никада не користим (осим можда за Теслу), а ти би могао да нам даш пример барем једне такве мисли. Да ли је то она која је стављена у наслов чија је генијалност типа „Уколико би баба…“.
Да је Аксаков могао да види шта се дешавало током 170 година после њега, вероватно не би тако нешто бесмислено написао. Нпр, да је видео Октобарску револуцију, предвођену 99% том националношћу (која чак није ни ‘физиолошка националност’ -> још једна ‘генијална мисао’?), која је уништила 61 милион руских живота, да је видео два светска рата, која су у крајњем случају исти ти ‘физиолози’ узроковали и у којима је још 27 милиона Руса уништено (сада би Русија имала 600 уместо 145 милиона становника), да је видео како су они утицали на Америку да два пута уђе у рат и да би сада у њој контролисали сваку пору јавног живота, да је видео след догађаја који су довели до рата у Украјини, вероватно не би написао нешто тако тривијално.
Да поменемо и нашу ситуацију, и да и ми тек сада сазнајемо да су поред брозног (за кога се мање више знало) или Пијаде, исту ‘физиологију’ имали и Кардељ и Бакарић. Штета је што ниси могао да прочиташ мој коментар на исту тему испод недавног текста протојереја Ружића (нека ти је за утеху, нису ни други (!!) прочитали).
Све што си писао о Достојевском није предмет овог текста. Није само овде
очигледно непознавање почетака хришћанства, за које се у почетку сматрало да је само једна од многих јудаистичких секти па се и данас често корисити кованица ‘јудео-хришћански’. Чак је и свети Павле, који никада Христа није видео, био фарисеј седам година после распећа. После је покушао да направи (претпостављам политички) компромис са јудаизмом да би се што више Јудејаца конвертовало у хришћанство док су они који су заговарали тотални раскид са мојсијевском религијом проглашени јересом.
Можда ћу написати нешто о томе, као и о тзв цару Давиду о коме се тако мало зна (али се зато ћацијевски и врло фрустрирано реагује кад се помене нешто изван то мало), па aко прође, прође…
Видим ја да би многи овде врло лако и без много недоумице поново укључивали крематоријумске пећи… Само тако, браћо, хришћански и с љубављу!
Др Онорије АЕ Илирије
Оптужујете ме да не држим фокус и да имам проблем са разумевањем прочитаног, да би потом у коментару показали како или уопште нисте прочитали текст или нисте у стању да било шта из њега разумете. Како другачије тумачити Ваше речи да Аксаков није видео шта ће се десити 170 година после њега, а у тексту (и осталим текстовима Аксакова о том питању, у коментару сам ставио линк ка тим текстовима) се управо на то указује? Аксаков је управо због те опасности коју је осећао и на коју је указивао побудио и великог Достојевског да и он указује на ту опасност о којој говорите. Аксаков пише да историја модерне цивилизације мора да одреди место које у њој заузима јеврејски елемент, он пише да нама хришћанима није проблем што Јевреји имају своју веру, али јесте проблем ако верујући Јевреј у својим мислима и у своме деловању наставља да разапиње Христа и да се немилосрдно бори за право на сопствену духовну супериорност. Наравно да је такво писање Аксакова био један од разлога због којих је Аксаков «истиснут» из руског и србског друштва.
Доказ да Ви не држите фокус и да имате проблем са разумевањем прочитаног показујете тражењем бар једног примера да се ради о пријатељу Срба. На страну то што човек који хоће да полемише о тексту Аксакова не зна да је захваљујући њему више хиљада руских добровољаца стигло у Србију да ратује против Турака (што само по себи показује ниво Ваше опште образованости и познавања србске историје), него у овом тексту имате указан линк који пише управо о томе, у тексту је указан линк на текст «Велики србски пријатељ Иван Сергејевић Аксаков».
Дакле, ко овде не држи фокус и ко има проблем са разумевањем прочитаног?
Ранко
Изузетно пишем овај коментар пошто ни претходни нисам (а вероватно ни нећу) видети.
Никога ништа не оптужујем али је чињеница да се ниси осврнуо на ‘генијалну мисао’ истакнуту у наслову, што је у ствари и предмет дискусије.
Сигуран сам да би било много интересантније приказати текст Достојевског на исту тему, који је много дубљи (и ‘генијалнији’) ако постоји храброст код тебе и оних који се не плаше суда ако би он био објављен. Чак бих био спреман да то сам напишем али мислим да би то било узалудно (макар на овом месту).
Већ сам рекао да сам поверовао на реч о пријатељству према Србима и твој пример то доказује, мада ‘генијалну мисао’ још чекамо.
Да ли су се овде изгледа скупили сви који би у ‘царство небеско’ (благо њима) и који би попут пустињака у испосници само читали Псалтир и то би им била једина ствар у животу. Која је сврха тога, шта је са пословима, студијама, усавршавањима, пост-докторским истраживањима, дружењем, испијањем кафе или пића, гледањем утакмица, позоришта и филмова, читањем нечег другог, рекреацијом, годишњим одморима, чувањем деце, рођенданима и свадбама, бављењем политиком, слушањем музике, итд?
Чему заслепљеност, затуцаност и заћацизам? Бог је човеку недокучив а црква је само агент који се поставља између појединца и Бога, понекад са добрим намерама а понекад (случај Ватикана) покушава да појединца стави под тоталну контролу и да му заповеда.
Наша (агенција) се доста компромитовала, имамо недостојне владике скоро без изузетка (случај ‘Смакедонске цркве’), шибицарског врховника и бившег ремовца, који само чека погодан тренутак да опет на брзака призна хрватску цркву (зато тамо нема митрополита), преда косовско-метохијско наслеђе Албанској цркви а богами и преда своју паству под ватиканску управу.
А шта ми треба да радимо? Да читамо Псалтир 24/7? Са којом сврхом? Какав би то (са тренутног етичког становишта) био Бог који би тако нешто очекивао? Или је само идеја да се одвуче пажња са овоземаљских ствари док неки ‘физиолози’ (који себи пропагирају – ‘уништи непријатеља, зуб за зуб, око за око’ а другима – ‘ко тебе каменом ти њега хлебом, воли неприjaтеља свог, окрени и други образ’) остварују своју агенду.
Поштовани Др Онорије АЕ Илирије
и поред најбоље воље заиста не могу да проникнем у конфузију Ваших речи. Каква генијална мисао истакнута у наслову? Сајт Стање Ствари је пренео текст са сајта Саборник србско-руски и ставили су свој наслов «Уколико би Јевреји признали Христа као Месију – не би било никаквог јеврејског питања». На «Саборнику» је наслов следећи: «Шта је то Јевреј по питању хришћанске цивилизације?» што је у ствари превод текста руског наслова, како га је насловио сам Аксаков. Шта је ту за Вас генијално под знацима навода, из Вашег конфузног писања мени није јасно, да ли наслов Стања Ствари или наслов са Саборника или оба наслова, то вероватно само Ви знате.
Откуд бих ја могао знати шта је за Вас «генијална мисао истакнута у наслову» човече и како уопште конфузија може бити предмет дискусије? Ако Ви сматрате да би било много интересантније поставити текст Достојевског, нађите начин да га поставите, немојте да се мешате у уређивачку политику Саборника или Стања Ствари. Лично немам никакав проблем да поставим било који текст Достојевског, али Достојевски је за разлику од Аксакова већ комплетан преведен и трудим се да читаоцима преносим нове текстове на актуелне теме. Уредник сајта одређује шта ће да објави, а Онорије нека лепо направи свој сајт па нека објављује до миле воље шта пожели.
Морам да приметим и да није лепо онако изокола оптуживати некога за немање храбрости јер се наводно тај плашљивац плаши суда, а потписивати се са Др Онорије АЕ Илирије. Уредници и Саборника и Стања Ствари се не прикривају иза псеудонима а објавили су мноштво текстова који су по њих много «опаснији» од објаве било ког текста Достојевског, тако да пишете којештарије.
Ваша конфузна наглабања о заслепљености, затуцаности, заћацизму, о томе шта треба шта не треба, да ли треба читати Псалтир или не треба…, заиста не бих коментарисао, остајте у здрављу…
Поштовани Ранко,
Ја се држим само суштине и код мене нема конфузије. Конзфузију уносиш ти наоколним детаљима који мене не интересују нити имам времена за њих. Ја сам рекао да је Аксаковљево писање, сажето у наслову текста наивно, поготово када се сагледа садашњи тренутак и све оно што се дешавало после њега. Ево, ако одговориш на директна питања можемо да закључимо ову размену:
1) Да ли наслов овог текста одражава Аксаковљеве ставове?
2) Да ли се ти слажеш са поентом наслова (без обзира да ли је одговор на претходно питање позитиван или негативан)?
3) Шта је то ‘генијално’ (мисао?) у делу Аксaковљева (само један пример попут оног о организовању руских добровољаца)?
Поштовани Др Онорије АЕ Илирије!
Конфузију уносите Ви, да се држите суштине одговорили би на који наслов текста мислите. Ни један од наслова није мој, један је од СС, други је од господина Аксакова, сматрам да је коректан превод. Лепо сам Вам то предочио, а Ви поново пројављујете само конфузију. Хало, човече, прочитајте шта је написано ако желите да полемишете, о каквом наслову причате? То што сте Ви толико конфузни да нисте у стању прочитати шта Вам човек пише, Ваш је проблем. Дакле:
1) Питање: Да ли наслов овог текста одражава Аксаковљеве ставове? Одговор – Прочитајте текст, па прочитајте одговор на сопствено млатарање по тастатури, па после тога пробајте поставити колико-толико нормално питање.
2) Питање: Да ли се ти слажеш са поентом наслова (без обзира да ли је одговор на претходно питање позитиван или негативан)? Одговор: – Да ли сте Ви уопште нормални? Лепо Вам је постављено питање о каквом наслову причате, а Ви настављате са трабуњањем.
3) Питање: Шта је то ‘генијално’ (мисао?) у делу Аксaковљева (само један пример попут оног о организовању руских добровољаца)? – Одговор: (на жалост, морам да указујем и на вапијуће безграмотност како би рекли браћа Руси, или неписменост како би рекли ми Срби. У делу Аксакова, а не у делу Аксаковљева. Слушајте Ви „Др Онорије АЕ Илирије“ што млатарате по тастатури, написао сам Вам, не у наслову текста него као одговор на Ваше млатарање по тастатури, цитирам „Наравно да је Ф.М. Достојевски генијалан и књижевник и мислилац, али је и Иван Аксаков генијалан мислилац“. Ту није написано да се то може видети из овог текста (иако се и у њему пројављују искре генијалности), али свакако се може видети из целокупног опуса Ивана Сергејевића Аксакова. Из Посланице Србима коју су потписали „Словенофили“ али иза које стоји Иван Аксаков, иза сваког ретка вири генијалност, са данашње дистанце видимо да је то било пророчко посланије, данас видимо колико би то било спасоносно за Србе да су прихватили савете браће словенофила.
Поштовани Ранко,
Чему нервоза и фрустрација? Трабуњање, млатарање по тастатури, дилетант, конфузија, неписменост, нормалност…?
Да се подсетимо – ја сам напоменуо да је став Аксакова у погледу јеврејског питања наиван. Онда си се ти укључио и намећеш причу о свом делу посла и другим периферним детаљима. Мене не интересује твој превод већ ме интересује сама тема, покренута и сагледана из модерног контекста, а не да ретроактивно полемишем са Аксаковим.
Моја питања у вези тога су веома јасна али ти очигледно или немаш став о томе или, што је вероватније, немаш храбрости да нешто кажеш, па то забашурујеш својим усиљеним пренеражавањем.
Да ли се овде одомаћује ћацизам, па је чест случај да се упућују личне увреде најгоре врсте и избегава се полемика о суштинским стварима, било да је то историја или политика. Гротескно је што се ћацисти у свом примитивизму представљају (под двадесетак имена [ево га сабахудинко сада као срђа злопоглеђа]) као образовани и писмени (или барем да желе да уче). Сматрај ово завршеним и остај жив, здрав и дебео.
Поштовани Др Онорије АЕ Илирије, нема никаквих нервоза нити фрустрација са моје стране, само констатовање чињеница. Ако Вам три пута укажем да немам везе са насловом текста на СС на који сте се окомили, а Ви после тога поново настављате да постављате идиотско питање о наслову, како то другачије назвати него млатарањем по тастатури? Мене не интересује Ваш модерни контекст, само сам стао у одбрану великог мислиоца од примитивног омаловажавања незналице.
Само бескичмењак може човека који иза својих текстова стоји именом и презименом, оптуживати за недостак храбрости, а сам се скривати иза псеудонима.
Остајте живи, здрави и мршави.
@N.N. је већ добро приметио опасност од реаговања на дилетантске изјаве, али због здравља и времена малобројне публике на СтСТ треба узети у обзир и ову кинеску мудру изреку:
*Расправљати са дилетантима је као краву учити вишу математику – ова ће само да блене испред себе, и наставити да жваће, жваће…