У суморној слици и понеки зрачак човештва – лекар наглашава да нису сви Шиптари исти, и да се нарочито разликују „стари“ од „нових“, досељених из Албаније
Драган Крстић, 2003-2004. године (Фото: Приватна архива/Стела поларе)
27. VII 1976.
На плажи сам водио вишедневне и дуге, вишечасовне разговоре са једним лекаром из Приштине. Потврђује све оно што се већ зна о прогону Срба са најстарије српске земље, и допуњује ту застрашујућу причу многим детаљима. Геноцид се остварује без обзира на цену. Примери злочина постоје на претек, чак и оних зверских, али овде нећу њима да се бавим, понекад и мене загушује та морбидна реалност, и бежим од ње. Навешћу један неутралнији пример, ипак довољно карактеристичан. Један друг овог лекара основао је медицинску станицу у месту и крају који нису имали лекара ни било какву медицинску заштиту. Здравствена станица радила је одлично, и Шиптари и Срби имали су у њу поверења, прочуло се да добро ради и мештани из околних места долазили су код тог јединог лекара (Србина). Пошто су пацијенти почели дуго да чекају, и да би избегао евентуалну грешку због замора, лекар је од општине изборио још два радна места и запослио још два лекара, Србина. Здравствена станица почела је радити још успешније, млади и амбициозни лекари почели су да набављају потпунију и бољу опрему. То је био знак за узбуну централних шиптарских власти у Приштини, а нарочито их је забрињавало поверење Шиптара у „српске лекаре“. Одмах су наредили да се здравствена станица укине, и да се укину радна места три „српска лекара“, који су остали без посла и морали да оду у Србију са породицама (продали су имања). Сада то место и околина опет немају никакву медицинску заштиту, а шиптарске власти га наводе као још један пример „угњетавања“ Шиптара од стране раније „српске“ управе.
У суморној слици и понеки зрачак човештва и наде. Лекар наглашава да нису сви Шиптари исти, и да се нарочито у понашању разликују „стари“ Шиптари од „нових“ (досељених из Албаније током Другог светског рата и за време комунистичке окупације Србије после рата). Наводи конкретне примере, када су Шиптари из старих породица настојали да бране Србе из такође старих косовских породица од прогона других Срба. Одбрана Срба од стране других Срба била је незамислива, нарочито одмах после рата, када су и ти други Срби одмах били укључивани у групе за „ликвидацију“ (стрељање), или им је имовина тренутно „конфискована“, са протеривањем „у Србију“. Нешто касније, Срби који су покушавали да бране друге Србе нису били убијани или пљачкани, али су били излагани оптужбама да су „великосрпски хегемонисти“ и све друго против чега се „народна власт“ бори, и затим премештани на гори посао или отпуштани, што је практично значило прогон са земље. Шиптарима такође није било лако у случају да су се усудили да бране Србе, своје старе комшије. За време рата то су много лакше успевали, али после рата су ризиковали да их власт из чиста мира оптужи за сарадњу са непријатељем (свеједно којим), а најтежа им је била претња да буду бојкотовани од других Шиптара, понекад и на миг власти, која се тобоже борила против племенских обичаја и „заосталости“. Ипак, упркос свему, било је Шиптара и шиптарских породица које су храбро устајале у одбрану Срба, додуше чешће скривено, путем својих породичних и племенских веза, но отворено и јавно, што често није ни било продуктивно.
Драган Крстић: О шиптарским споменицима на Косову и Метохији (1981)
Лекар ми је рекао и један детаљ непознат београдским круговима, а који је познат вероватно само најужем кругу власти, и доста уском кругу „старих“ Шиптара у Приштини (претпостављам да са некима од њих лекар одржава присније везе). Каже да је један од Шиптара у „либералној“ екипи Марка Никезића (заборавио сам му име у гомили података и имена) отворено рекао „цукфиреру“ да (комунистичка) Партија навлачи његов мали народ у отворени сукоб са Србима и Словенима уопште, да то Шиптарима не може донети срећу, већ само несрећу, и да он ту политику неће да спроводи. Када је то чуо, каплар је тренутно прекинуо разговор с њим, и вероватно да је тај инцидент допринео одлуци партијског врха да одмах и нагло, без уобичајених „партијских припрема“, смени екипу М. Никезића и заједно с њим и оног непослушног Шиптара. Заиста је то смењивање својевремено личило на неку врсту војног удара, иначе непотребног у тоталитарном систему.
***
Посебно морам забележити другу страну приче о преминулом Арсићу, о коме сам својевремено нешто већ забележио поводом његове смрти и сахране на Новом гробљу у Београду. Онда му нисам споменуо презиме јер му се нисам сећао имена (опет сам га заборавио), па нисам био потпуно сигуран да је баш та личност у питању, а вероватно да сам избегавао да га јасније идентификујем због деликатне природе његовог случаја и неугодности које би имала породица ако би којим случајем белешке неком допале руку. Из разговора с лекаром видим да је његов случај добро и широко познат, готово целој Приштини, па то презиме могу и ја сада забележити. Успутно, случајно сам споменуо разговор с Арсићем (на Златибору, или тако негде), у коме је био изненађујуће отворен, и наговестио сам своје недоумице око парадоксалности институционалног и психолошког положаја тих људи. Мислио сам да излажем један проблем, необичан и загонетан. Мој саговорник ме је мирно саслушао, и одмах сам приметио да то што излажем за њега није никакво изненађење, није никакав загонетан проблем, већ нешто што је на Косову постало већ банално – а ја сам се опет и поновно изненадио, јер је таква реакција саговорника само доприносила мом осећању опште морбидности тог случаја.
Смирено, равним гласом сабеседник ми каже да је познато како је Арсић с времена на време имао потребу да буде „отворен“, да је бирао људе с којима ће то бити, такви су постојали и у Приштини, али да је те своје нападе исповести више него искупљивао лажним институционалним понашањем, у коме није штедео Србе. Арсић је изговорио ону чувену реченицу „Стидим се што сам Србин“, доцније толико навођену у кампањама против Срба или у обрачунима са појединим Србима, за разлику од оних других, непоштених, који се не стиде што су Срби. То су му многи запамтили, и када је доцније, пролазећи колима, хтео да повезе једну стару жену, она је у први мах хтела да уђе у кола, али видевши ко јој нуди место, одговорила му је: „Хвала ти на понуди, али ти се стидиш Срба, а ја сам Српкиња, па нема смисла да путујемо заједно, ја ћу ипак пешице“. Нешто иза тога Арсић је покушао да од свега побегне (на Правни факултет у Београду), али му бекство није успело, убрзо потом је умро, напрасно. Напрасно се може умрети из много разлога, а лекар сматра да га је онај сусрет са старом женом посебно скупо стајао.
Драган Крстић: „Урбанистички планови“ као један од метода расељавања Срба с Косова (1983)
Начелно је сличан случај и оне жене која је предложила да се из званичног назива „Косово и Метохија“ избаци реч „Метохија“ (део земље у коме су Срби одувек, све до скора, били у већини, а назив је наглашавао поседе српских манастира). Она је била Српкиња, удата за Шиптара. Предлог је, наравно, био планиран, одмах је усвојен, а недуго потом она жена је испала из власти, није више узимана у обзир за „демократске изборе“, била је немилосрдно одбачена, као и свако друго средство које се после употребе баца. Све се брзо смењивало, жена је одмах пошто је видела шта јој се десило пала у постељу, и лекар, мој саговорник, је тада почео да је лечи. Каже да је болесница давала типичну параноидну слику и да је умрла напуштена и трагично сама.
Драган Крстић, Психолошке белешке 1976-77, Балканија, Нови Сад
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар