Нема језика који може описати трагедију ослобођења које се не дели. На робији се тако осећате кад са гласноговорника слушате имена помилованих међу којима нема вашег
Борислав Пекић (Фото: Скриншот Јутјуб)
Петнаест година имам. Задушнице су, 20. октобар 1944. године. Датум који ће у историју народа ући као дан ослобођења Београда, а у моју биографију као једно од најтужнијих искустава.
Дуга окупацијска ноћ завршена је, али у овој соби, успоменама освећеној крипти мог детињства, још је полумрак. Прозори су затворени, завесе спуштене, бронзана хетера из голе руке не расипа светлост. Струје нема. Кадаверичан сјај карбидне лампе додирује лице пријатеља у фотељи. До мене, крај прозора, не допире. Ћутимо. Све што се имало рећи, речено је. Времена више ни за шта нема. Будућност не постоји. Ми смо мртви. Ако и преживимо, и кад прођу године поклоњеног живота, па и ако према неком великодушнијем будућем кантару будемо проглашени живима, мртваци ћемо бити. Не зато што нам је други живот дарован, него што ни први нисмо искористили.
Борислав Пекић на робији
С улице се чује бат ногу и песма. Четири године чекала се песма, четири године бат ногу. Ни ова песма, ни ове ноге. Која и каква се песма очекивала, није увек јасно било, уопште није било јасно, али ова – није. Речи се не разабирају, али их знамо. Чули смо их од оних који су хтели да буду победници пре победника. Све су руске. И ова која се Крунском спушта руска је песма.
Нема језика који може описати трагедију ослобођења које се не дели. Слобода која је дошла није била и наша. На робији се тако осећате кад са гласноговорника слушате имена помилованих међу којима нема вашег. Теши вас могућност да га чујете идуће или неке од наредних година. Али, ако сте на доживотни затвор осуђени, ни тог олакшања нема. Свака од тих слобода другоме ће припасти, ниједна вама. Осећали смо се као вечиташи у тамници коју су сви други кажњеници већ напустили. У том тренутку нисмо знали шта нас чека, нити смо знали да ћемо добар део тога што нас је чекало сами изабрати. У том чудесном тренутку душевне ентропије, у коме се с друге стране прозора, једине наше бране, одвијала историја, нас двојица, два одрасла детета, сеђасмо скамењени, мртви, убијени пре него што је икоме на памет пало да уопште и живимо…
Одломак из приче Свирач из Златних времена (1987), Нови Јерусалим
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Ништа боље се не би десило да су у Београд уместо Совјета, који су говорили руски језик, ушли неки људи који би певали песме на енглеском језику, свеједно да ли би акценат био британски или амерички.
Ti hrabri sovjetski vojnici su dali zivote za nasu slobodu i oslobodili nasu zemlju zajedno sa vecinskim srpskim NOP-om i to je dio istorije i trebamo uvijek da budemo zahvalni za taj herojski cin.
Na Jalti je nas svilen gajtan i teska sudbina odredjena kojoj evo i danas placamo cijenu i danak i nismo oslobodjeni iako smo neko demokratsko drustvo,bar sto se izbora tice,glasali smo….
Tito je 1945 abolirao sve koljace i pocinitelje genocida nad Srbima od 1941 samo ako predju pod petokraku sto su ovi i ucinili i niko ne treba da ih krivi,spasli su vlastiti zivot i porodicnu IMOVINU.A dobise i drzave na tanjiru…
Ko nam je kriv sto jos uvijek nemamo nas Jad Vasam kao jevreji,jermeni… KO?
Ko nam je kriv sto jos uvijek nemamo spomenik generalu Mihajlovicu u centru Beograda i sto nam djeca ne uce u skolama da smo imali DVA antifasisticka pokrete KO?
Ko nam je kriv sto se svake godine nekako kurvaljnski i ispod radara provuce spomen herojima iz Pranjana,sto se ne obiljezi dostojno?
Ko nam je kriv sto vec skoro 40 godina nismo otvorili masovne grobnice koje su srpskim tijelima napunili Titovi komunisti?
Ko nam je kriv sto na Gradini jos uvijek cekaju HEKTARI masovnih grobnica puni kostiju srpske djece i odraslih da budu eskumirani i kako Gospod nalaze sahranjeni,KO?
Слобода је дошла у Београд 12.12.1806 године са Устаничком Карађорђевом Србском Војском.
Ослобођена је Србска Престоница од
Турака Муслимана.
Србска Слобода.
Слобода је дошла у Београд 01.11.1918 године са Краљевском Србском Народном Војском.
Ослобођена је Србска Престоница од
Немаца Католика.
Србска Слобода.
Слобода је дошла у Београд 20.10.1945 године са Руском Црвеном Армијом, Комунистичком Вишенародном Партизанском Војском , Бугарском Пресвученом Војском , Шиптарском Пресвученом Војском и Усташком Пресвученом Војском.
Ослобођена је Србска Престоница од
Немаца Католика.
„Наша“ Слобода.
До маја месеца 1980 године.
Ослобођена је Србска Престоница од
Маршала Католика.
Природно.
Још увек чекамо Србску Војску.
Не Војску Србије.
Природно.
@…koji pamti
Nemci iz 1945 su pretežno bili protestanti. A ni ‘maršal’ nam nije baš bio katolik. Nije svako iz Hrvatske katolik, kao što nije ni svako iz Srbije Srbin, a još manje je sigurno da je ortodoksan… Vi to, kao iz vica o Lali : ‘Hrvatu, Hrvatu, mamu li ti madjarsku!’ 🤗