Супруга Београђанка и ја отисли смо се на острво, јер је Бока Которска с једне стране омеђена морем мора, а трима странама од Црне Горе одвојена је морем окомитог стијења и камења

Светионик (Фото: Н. М.)

Последња година Балканских ратова била је 1913, и за Србију је била кључна. Крајем 1912. и до половине 1913. Србија је у Првом балканском рату од Османлија ослободила већи дио територије, да би већ у јуну 1913. г. почео Други балкански рат. Иако је окончан у августу 1913, иако је Србија знатно увећала територије, знатно се и исцрпила, како економски, тако и демографски.

Не чуди, стога, што се познати српски књижевни критичар Јован Скерлић обрецнуо на Исидору Секулић у тренутку када јој је из штампе изашла књига „Сапутници“, рекавши у приказу да се те, 1913. године, „откако нас има на свету, највише пролило српске крви“, те је јавно замјерио Исидори због књиге у којој има „седамнаест страна фраза о једној главобољи“. Критичарев прекор оставио је видног трага у животу и каснијем промишљању Исидоре Секулић, а о чему је српска књижевница Лаура Барна писала у награђиваном роману „Моја последња главобоља“ (2008).

У данима када су због параде поноса на улицама Београда поново тенкови, када народ виче „Војско, упомоћ!“, не бих желио да ме, као човјека који Богу хвала нема тјелесних главобоља, неко схвати погрешно што сам као човјек који је платио велику цијену живота на острву – пожелио да пишем о панорамском погледу на небо. Не метафорично, него дословно.

На улице наше престонице први пут од Другог свјетског рата изашли су тенкови ЈНА, касно увече 9. марта 1991. Тадашњи предсједник Србије Слободан Милошевић демонстранте је назвао „снагама хаоса и безумља“. Десетог марта био сам као студент на Теразијама и на Тргу Републике у мору иних студената. По ободу Трга били су тенкови. Тог су дана почеле студентске демонстрације.

Драгана Милојевић Срдић (1950–2010) испред воденог топа на протесту 9. марта 1991. (Фото: Фејсбук)

Деведесетих се у Београду слушао Радио Б92 и програм Радија Слободна Европа. Наивно смо вјеровали да ће нас након смјене Милошевића Европа пригрлити и с нама направити каталоге стратешких партнерстава. До Дејтона и стварања босанске државолике химере прошло је много, па су се тако догодиле и претече данашњих протеста, оних 1996-1997, које су предводили заборављена Весна Пешић, покојни Зоран Ђинђић и политички небинарно оно што је пољубило руку Мадлен Олбрајт након бомбардовања Србије и Црне Горе током 78 дана 1999. године.

Петог октобра 2000. био сам добрано прогледао, уочивши да новац покреће девет десетина мотива, а да тек једну десетину чини лабава идеологија коју глуме да имају опозиционе вође.

Било је вријеме да се донесе једна тешка одлука послије које су све остале лаке. Супруга Београђанка и ја отисли смо се на острво, јер је Бока Которска с једне стране омеђена морем мора, а трима странама од Црне Горе одвојена је морем окомитог стијења и камења.

И сад, потрајало је да, чудом колико знањем и трудом, стекнемо властити дјелимични поглед на море без терасе, али приде и поглед на море са терасом.

На Приморју је почело да се гради брзо и бесомучно, да се простор отима од природе, да се без плана али са свим општинским дозволама подижу зграде више у односу на зграде иза, и да се старосједиоцима серијски затварају галерије панорамских погледа.

О томе да су имали панорамске погледе на море, Бокељи су установили тек кад су почели да их губе. Имати поглед на море постало је тоже престижно, а данас се чак и дјелимични поглед – та скоро па тек честица плавог у оку – оглашава на Booking-у као поглед на море.

Догодило се да смо у Доба од короне супруга и ја први пут, предвођени инвеститором, у времену глобалне финансијске тишине, ступили на терасу с погледом на 400 корака удаљено жало. Никог није било у новој згради, није било аутомобила да пролазе оближњом магистралом, нити смо још имали кревет, само фрижидер, јер је, као и сваког љета било врело, а ваљало је нечим хладним наздравити погледу на највећи бокељски, Тиватски залив.

Наутички је владао мук, љета 2020. У почетку нам је била важна само тераса, данас права ботаничка башта, иако се на мору ништа није дешавало.

Што су године пролазиле, не само да се од зида до зида појавила и напунила полица са књигама, него се кухињом, у којој је и даље само један решо, почео да шири шуг од паште с мушљама, а тераса је добила тенду бокешкозелене боје под чијим ресама сам, не прве године, него друге или треће, доживио откровење.

С терасе коју смо без насљедства или кредита стекли дводеценијским 0-24 радом, не пружа се панорамски поглед на море. За панораму данас имају новаца само богати људи, или пак дични они насљедници приморских некретнина који су остали достојни при одлуци да властити повлашћени положај не издају за паре.

По површи Залива почели смо од 2020. да гледамо како, током open или пост-ковид ере, сезонска наутичка дешавања постају инфлаторна, онда и хиперинфлаторна. Небројене једрилице, катамарани, јахте, мегајахте, понеки школски брод са заставом Црној Гори пријатељске или надређене земље, неки од најбржих и неки од највећих једрењака на свијету, скоро па конвоји крузера, понекад три, понекад четири, дању и ноћу, почели су да пролазе кроз наше зенице, ласвегаски освијетљени, па је узео да их фотографише сваки фурешти, али и домаћи, јер се, без све шале, ради о пловећим ентитетима…

Крузер, најпрокаженија врста брода у доба пандемије (Фото: Н. М.)

Али то није, опет кажем, тема овог огледа.

Можда сам тек друге године, љета 2022. – у тренутку док се због корона-мјера само Украјинци по Боки окупљају слободно да би манифестовали незадовољство, када већ четири мјесеца траје рат у Украјини, када сам на главном херцегновском тргу фасовао пријаву што сам се, као неукрајинац, нашао у протесту противу корона затвора. А нашао сам се да би наши заливски послови наставили да постоје. Наше су нам власти, ове исте, вриједи угравирати у сјећање, забранили да се бунимо што су нам позатварали радна мјеста и укинули пупчану врпцу са хлебом. Украјинцима нису. Ове исте власти, вриједи запамтити.

Љета 2022. открио сам да с терасе на само да видим нијем највећи заливски, Тиватски залив, него да видим и удаљени оток Госпе од Милости, острво Свети Марко. Видио бих и Михољску превлаку на којој је 1219. Свети Сава основао Зетску епископију – да ми само то острво није помрачила нека новоградња из 2019, на 800-годишњицу Српске православне цркве – потом Ловћенски масив, с двама врховима, највишим Штировником (1749 мнв), десно, и Бабљаком, који нуди енигму, јер многи мисле да је мањи врх мјесто Његошевог почивалишта, али гријеше, јер се Његош до данас обрће у гробу унутар маузолеја на Језерском врху (1657), који се из Боке види само из Пераста, Прчања и Стрпа, не из Херцег Новог или пак Тивта.

Годинама салутирам галебовима, руком у којој сам трен прије држао високу дршку чаше с хладним бијелим вином. Највеће и најљепше медитеранске птице су као скринсејвери, стално промичу крајоликом, чак и ноћу, када их излуде љетни ватромети, будући да се сваког дана неко рађа, Богу хвала, или се прославља нечији 18. рођендан, или пак буду громопуцателни ватромети из Porto Montenegra или Luštica Bay-a који до висине пола Ловћена шаљу у зрак мултиколорна чуда за очи. Умјесто да ватромети буду изузетак, појава која се догађа у изузетним приликама – умножили су се до мјере да овердозиранe младe душe више ишту фешту дронова и холограма умјесто превазиђеног fireworks-а, па нека су Кинези по 100 пута домишљати у томе какве све форме могу по црном небу да граде њихове шарене ракете…

О, буде и ватромета – више сигналних црвених ракета, налик оним бродским SOS – које с неких од видиковацах испуцавају Црногорци, но је проблем с том ужанцом, видим с терасе, што те ракете дуже пониру него што се уздижу, па могу да запале заливску макију.

Сваке године букне по неки пожар у Ловћенском масиву, премда и громови знају да кресну борову луч пуну смоле.

Буде година када се чини да небо гори, колико се само окомито попне плам. Црна Гора продала је канадере 90-их, и сада проси помоћ НАТО земаља којима се првима захвали, као љета 2025, а Србији не, иако је баш Србија прва прискочила и браћи и разбраћи.

Которска жичара и будванске домине

Августа 2023. почела је да ради туристичка панорамска жичара Котор – Ловћен, иако јој прва станица није у Котору, а последња је на 1348. метру. По отварању, било је занимљиво посматрати како се сунце одбија о кабине које дужину од 3600 метара, с висинском разликом од 1316 метара, преваљују за свега 11 минута уз – снимци и казивања свједоче – адреналински угођај и поглед на Боку који одузима дах.

Никола Маловић, поглед с Ловћена на Боку Которску (Извор: Лична архива)

Да ли сам са терасе икад пожелио да уђем у неку од гондола Kotor Cable Car-a, како се на монтенегринском још крсти жичара? Наравно да не, јер први јачи земљотрес може показати неодрживост многих скупих пројеката изграђених у доба нових лијепих, младих и паметних политичара. Оних истих који су нпр. локалној власти у Будви аминовали да дозволи градњу зграда на све окомитијим и опаснијим косинама. Опаснијим по кога? Нарочито по насељене зграде-домине испод.

Да имам панорамски поглед на небо, од истока до запада, схватио сам 2023, једне септембарске ноћи пуне олује када су муње стале да палацају од Ловћена до Херцег Новог, с краја на крај платна од облака, да се гранају од главне вене електризма, уз громове толико силне да су могли да заглуше три хипотетички синхронизована ватромета, и оног из Porto Montenegra, и оног из Portonovog и оног из Luštica Bay-a. Бог је те вечери пуне олујног вјетра и силне кише правио кастиг, од врсте која трауматизује дјецу и урезује им се у памћење, као римском цару Нерону, силнику, но страшљивцу од громова и муња до краја живота.

Док херцегновска Књижара Со није објавила треће историјско издање „Боке Которске“ Милоша Црњанског (Београд, 1928, Београд, 1994, Херцег Нови, 2020), мало је ко знао да је овај наш класик уопште написао књигу о Боки. На једном мјесту Црњански каже да „месец изађе као бела коза на врх стене“.

Имам ту срећу да могу да гледам како се Мјесец пење као бијела коза на врх Ловћена. Тако сам и 7. септембра гледао у појаву звану тондо, када је пун Мјесец изронио из планинског мора за три и по минута – што је брже неголи би већина од нас помислила да луна може. Кад Мјесец поодмакне на небу, нема упоредног система, па нам се чини да се (Земља) креће споро, али кад као највећа ноћна лантерна почне да излази иза планине, о, то је догађај који хипнотише, јер показује колико смо ми мали, а колико је велик Творац који је савршено подесио небески механизам.

Буде на Фејсбуку много фотографија пуног мјесеца, посебно када се такав огледа у бонацавом мору.

Панорамски поглед на ноћно небо, посебно августовско, открива метеорску кишу Персеида, када се јавља жеља за поновним салутирањем снази јединства Бога и онога што ћаци од Дарвиновог времена зову природом.

Да нема свјетлосног загађења, ласера из разних ризорта, поменутих ватромета, уличног освјетљења које је урамило стотинак километара вијугаве обалне линије Боке Которске, видјело би се више звијезда. Но, виде се оне и даље, па и многа сазвежђа, као Орион, једино које се опажа са обје хемисфере, из ког правца треба да очекујемо да ће прво доћи холограм преваре, па тек онда Исус Христ. Кад се за земље погледом пређе преко неба, иза сваког милиметра у који би човјек упро оком, налази се нека од галаксија, са 100 до 200 милијарди звијезда. Колико на небу сјеверне и јужне хемисфере има галаксија? Преко 200 милијарди. То је чудо испод ког пролазимо као да га нема, као да има само наших школских, љубавних, пословних и политичких главобоља.

Небо (Фото: Н. М.)

Ноћно небо премрежили су авиони. Опажам годинама како се отварају нове руте, east – west – north – south. Опажам свјетла која не потичу од авиона. Кад све утихне, мада у шпицу сезоне и у постсезони ријетко кад утихне, чујем оне исте звукове са 10000 метара које сам слушао 78 дана 1999. године у Београду. Стога сам увијек предострожан, никад се не зна. Запад може напредовати још само у злу. Што и чини.

Панорамски поглед на море кад и панорамски поглед на небо су два лица исте љепоте коју нам је подарио Творац. Ускоро ће нас, указују мотиви и параметри, задесити вељи јади, али, као у оној слици из затвора, један је доживотни осуђеник из ћелије видио само решетке, док је други доживотни осуђеник видио небо иза.

Ловћенске канице

Гледан из западног дијела Залива, Ловћенски се масив ноћу купа у бијелим и црвеним свјетлостима потеклим од аутомобила који увијек љети загуше пут који је Црну Гору крајем 19. вијека спојио са Боком и са свијетом.

Ловћенски масив с трима авионима који изводе лупинг (Фото: Н. М.)

Све до тада, једина веза Црне Горе са морем био је стари пјешачки пут. Маја 1875. аустроугарски цар Фрањо Јосиф, титулом и „Господар Котора“, примио је црногорског књаза Николу, на књажев захтјев. Црногорски се књаз с пратњом спустио из Црне Горе серпентинским путем Његуши – Котор, до Црногорског пазара, занимљиво, јединог топонима у Боки с црногорским предзнаком до 20. вијека.

Након што је на Берлинском конгресу 1878. Црна Гора призната, Аустрија је 1881. почела да гради пут од Котора до Црне Горе. Пројектант је био Јосип Сладе-Шиловић, архитекта из Трогира. Траса овог пута предвиђала је савладавање успона од обале до скоро хиљаду метара, уз градњу 25 каница-серпентина са углом од 180 степени, чији успон, увијек и војни (!), не прелази 8%.

По ширини коловоза од пет метара, некад довољних за мимоилажења првих аутомобила, данас се тискају колоне аутомобила, отуд Ловћенски масив свијетли као јелка. Умјесто да аутобусима у оба смјера буде забрањен саобраћај, кад и камп-возилима, одозго није, па се први и најљепши видиковачки пут који Црна Гора има, претвара почесто чак и дању – у ноћну мору. Гледати из даљине пак, Ловћенске канице, ту змију од бијеле и црвене свјетлости, прави је спектакл.

Опрема: Стање ствари

(Печат/Фејсбук страница Николе Маловића)

Categories: Гостинска соба

Tags: Никола Маловић