Књиге су резултат рада на научном пројекту „Формирање српског идентитета и теоријске контроверзе око покушаја његове деконструкције“, који финансира Фонд за науку Републике Србије
У понедељак, 22. септембра 2025. године, с почетком у 12.00, на Филозофском факултету у Београду (Свечана сала „Драгослав Срејовић“) биће представљене три књиге и зборник радова о савременом српском идентитету, у издању Филозофског факултета:
- Serbian identity: reaffirmation or deconstruction, eds. S. Antonić, A. Vuković, Z. Kinđić
- Добривоје Станојевић, Српски идентитет и Златно руно
- Ивица Р. Тодоровић, Нападнути идентитет и могућности одбране.
- Слободан Антонић, Неоколонијализам и инверзни национализам
Све књиге доступне су и онлајн: https://sn.rs/jyv8j
Књиге су резултат рада на научном пројекту „Формирање српског идентитета и теоријске контроверзе око покушаја његове деконструкције“ (FSITC 1561), који финансира Фонд за науку Републике Србије.
Погледајте још
Categories: Гостинска соба
Хвала СтСт и ауторима на поклону.
За анализу и критике ће требати времена и о томе ћемо овде причати.
Сада, на прву лопту, пар коментара.
У књизи: „Нападнути идентитет и могућности одбране – Мултидисциплинарна разматрања процеса и начина деконструкције и реконструкције српског идентитета“ се страна реч“идентитет“ користи 439 пута, укључујући наслов књиге.
У наслову су туђице: identity, deconstructio, reconstruction. Ово су кључне речи у свим књигама.
Реч идентитет (франц. identité, лат. idem = исти) у српски језик улази углавном преко правне и филозофске терминологије у другој половини XX века.
У старијим текстовима се користе домаћи појмови: народност (0), особеност (0), својственост (0), самобитност (0), самосвојност (0), дух народа (0), биће народа (0).
Његош говори о „народности“ (0), “образу” (0), “части” (0), “духу”(0) – али никад о “идентитету”. За њега је духовно-национални темељ српског народа “слобода” (0) и “вера” (0).
Вук уместо идентитета користи термине: “народни језик” (0), “обичаји” (0), “песме”, “живот народа”, као културно-национална припадност.
Јован Скерлић каже да се друштвена свест показује у уметности и култури.
Момчило Настасијевић и Исидора Секулић помињу “самобитност” (0) и “самородност” (0).
Момчило каже да народ мора да чува самородност културног наслеђа да би имао тежину и место међу другима – у модерним појмовима „културни идентитет“.
Иво Андрић говори о “историјском памћењу”, “судбини народа”, али не користи реч “идентитет”.
Милош Црњански говори о особености народа у тежњи ка духовном завичају (0).
Јован Дучић: Народи се препознају по моралу и култури; карактер Срба је у духовној племенитости (0), не у материјалној моћи.
Сви: Народ постоји колико постоји његов језик и култура; дух народа је у живом народном изразу.
За крај, ево примера једног поднаслова књиге: “покушаји деконструкције српског
идентитета”. Предлог аутору: „покушаји разграђивања српске самобитности“, „покушаји рушења народног наслеђа Срба“, „покушаји подривања српске својствености“, „покушаји разарања особености српског народа“ …
Напомена: бројеви у загради означавају колико пута се та реч јавила у предметној књизи!