Људи који су нормални разматрали би опцију да некако одговоре, можда и распишу изборе, врате оно што је туђе (власт која припада народу) и себи дају какву-такву шансу да наставе да живе у истој земљи са грађанима
Фото: ФБ Слободана Бубњевића
Reductio ad absurdum
Септембар, драма апсурда сада улази у завршницу. Друштвене мреже су преплављене импресивним сценама из великих и малих градова, где су 1. септембра десетине хиљада људи ходале у тишини десет месеци од трагедије у Новом Саду. Лето је иза нас, а протести уопште нису изгубили на бројности. Но, где се са тим уопште сада налазимо?
Када би, у неком срећнијем универзуму, људи који врше власт или барем оно што је од ње остало у Србији били у домену оног што је нормално људско понашање – да су подложни и погрешним одлукама и личним страстима, па и да су спремни за извесна непочинства, али негде тамо ипак имају извесну границу оног шта се никако не ради ако вршиш власт – узмакли би само након масовних протеста првог септембра. Након толике тишине народа који их неће, енергије коју предводе студенти и деца, чак и да се пре тога баш ништа није десило (а десила се цела историја света у малом), људи који су иоле нормални разматрали би опцију да некако одговоре, можда и распишу изборе, остану у оквирима нормалности, врате оно што је туђе (власт која припада народу) и себи дају какву такву шансу да наставе да живе у истој земљи са грађанима, а можда чак и да се једном баве неком политиком.
Наивно једно промишљање, зар не?
Међутим, замислите не њих, него најгору особу коју познајете, неког у свом окружењу и колективу, неког ко је јако неморалан и замислите како му људи, предвођени децом, пролазе у толиким колонама, у целој земљи, са белим цветовима у рукама, у тишини. Шта би свако учинио? За већину људских бића која нису сасвим отупела од зла једини је исход да одступе.
Режим у Србији, наравно, није ни трепнуо. Они нису ни до политичке анализе своје ситуације стигли, па упоредили сопствене пропале вештачке скупове, дали какав коментар својим медијски отрованим следбеницима, него су ствар покушали да заташкају, па су се и надвикивали непримереном музиком, ословљавањем деце и студената усташама и бизарним саопштењима полиције са бројкама у које баш нико ко има очињи вид не може да поверује.
Али, апсурд није у томе што је један режим у паду огрезао у амбиваленцију, историја је то видела превише пута, него што смо и ми сасвим сталожени око тога. Могао бих се опкладити да не само ви, него баш ниједно лице са јучерашњих скупова није ни помислило да ће он због њих устукнути и повући се. Ми смо се дословно навикли на тоталну изопаченост овог режима, на њихову спремност да тотално игноришу стварност и да ништа људско никад не покажу. Али, као и они, нико од нас нема намеру да устукне, што се и јуче јасно видело.
Студенти и они који их следе никада неће одустати. Ми се са тим не можемо никад помирити не због ината, него просто зато што смо људи. Сваки онај грађанин Србије који се упознао са њиховим лажима, он више не може да се врати у његову илузију, ма шта режим покушао да одигра, ма какав раскол извео и операцију спровео. Режим је својим неистинама успео да свој опстанак веже за сукоб истине и лажи. Можете мислити да је наивно веровати у победу истине, али тај сукоб, једноставно, неће престати.
Стварност је, у таквим околностима, постала потпуно апсурдна.
Полицијски кордон, на пример, од студената и професора филозофије чува улаз у Филозофски факултет у Новом Саду. Студенти са суседног Правног у бескрајном loop-у пуштају нумеру „Мама воли бебу“. Декан који води батинаше их због ове музике која иритира полицајце оптужује за садизам. Студенти шире платно и гледају утакмицу репрезентације испред кордона, а дилери дроге их називају усташама. Слика средњошколаца који седе окренути леђима професору који им предаје уместо отпуштене разредне обилази Србију, док пензионери отровани Информером пишу на Фејсбуку како децу издајнике треба набијати на колац и увести ред у школе. Студенти за два месеца покушавају да заврше годину, па да се врате на пленуме, а судије онима у кућном притвору не дају да изађу на испит.
У међувремену, председник републике пише писма Гардијану у којима опањкава студенте Србије, а уредништво га објављује у писмима читалаца, испод рубрике са пијаце. Људи толико презиру режим да одбијају да иду на музичке фестивале где им се нуди пиво у неограниченим количинама. Режим у сулудој економској операцији смањује цене чаја за 12 динара, али у супермаркетима више нема акција и сви производи су прескупи. Правила за обрачун струје су неправедно промењена, струја поскупљује, бројни студенти и грађани су и даље у притворима, а Ћацији по Летонији лове људе који на утакмицама вичу „Пумпај“. Председник је оградио тенковским баријерама своје станиште и путује у Кину.
Србија је, ако иоле укључите логику, сведена на апсурд. Но, то нам показује да су друштвене силе старије од баналних механизама власти.
Процес је спор, мучан, али видимо сад како режим који је изгубио легитимитет ипак не може владати само игноранцијом. Упркос медијима и капиталу, почиње да одумире као страно тело у организму. Имуни систем је мобилисан, тело је под температуром и друштво је у ужасном стању, али процес иде ка само једном циљу – уништењу уљеза.
Ка једином могућем крају, без обзира на последице – ка истини.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Слободана Бубњевића)
Categories: Гостинска соба
Вучићеви контрамитинзи су уствари парастоси за њега и СНС присталице
Мој колега Бубњевић, физичар са Института за физику Београд – у којем сам поникао и радио као научник до одласкаа у Немачку (1986), направио је одличан пресек тренутног стања у Вучићевој Србији. Разобличио је његов злочиначки и недемократски режим, који се одрекао свих моралних и цивилизацијских принципа само да би опстао на власти. А народ га органски одбацује.
Из текста се имплицитно закључује да је Вучић направио неопростив цивилизацијски злочин, јер је физички и духовно поделио Србију по расистичко-биолошком принципу – на његове старе, ментално и економски изнемогле бираче и на младу, многобројнију и биолошки доминантну генерацију. Таква злочиначка расистичко-биолошка подела народа је незабележена у историји Србије. У здравим друштвима су те две биолошки јако различите групације (генерације) успешно инкорпориране у јединствену друштвену заједницу у којој свака групација има своје место и важну улогу за просперитет друштва. Интереси старије и млађе биолошке групације се конструктивно инкорпорирају у здравој друштвеној заједници. А, то није случај са данашњом Вучићевом расистичко-биолошки располућеном Србијом.
Србија је данас, захваљујући Вучићевој власти, друштво апсурда у којем СНС власт проглашава младу, биолошки и стваралачки далеко јачу генерацију, да је олош и деструктивни елемент друштва. Истовремено, ова однарођена СНС власт проглашава биолошки истрошену генерацију пензионера – и других које су они довели на егзистенцијалне маргине друштва, за будућност напредне и стваралачке Србије. То је врхунска декаденција ове власти, јер је Србија са Вучићевим режимом достигла само дно бесмисла, биолошког и моралног пропадања.
Народ мора да схвати, да се ово пропадање Србије мора под хитно зауставити, тако што ће народ још масовније изаћи на улице да подржи (безусловно!) студентске протесте и натера власт да распише ванредне изборе. Ако власт не распише изборе, тада протести морају бити још масовнији – са милион и више људи на улицама српских градова, који ће истовремно бити праћени десетодневним генералним штрајком. У том случају никаква жандармерија, САЈ и кобре, МУП и БИА, не могу спречити народ да смени најозлоглашенију власт у историји Србије – и то без проливања крви!
Јер, немоћ Вучићеве власти се огледа и на трагикомичним СНС контрамитинзима, који неодољиво подсећају на парастосе али овога пута на оне које протестанти држе себи самима. Ти стари и ментално истрошени људи са економских маргина друштва, су присиљени да за сендвич са јефтиним паризером (који на Западу једу пси и мачке) и неку парицу (украдену од њих самих) храмајући по улицама носе гротескне пароле: “Хоћу да учим и радим!”, “Хоћу мир и слободу”, „Хоћу да живим“, “Студенти су олош, усташе и згубидани”, “Ми смо за напредну Србију”, “Ацо Србине”… Ове будалаштине Вучићеве власти биће свакако веома инспиративне за будућу српску комедиографију.
И коначно порука за МУП и БИА – специјализованим институцијама за шпијунирање и физичко малтрерирање сопственог народа. Хвала вам за забрану уласка у Србију а и за спречавање других репресалија према мени и породици – планираних ако ми неко грешком дозволи улазак. А оне су уобичајене за Вучићеве противнике – хапшење по мрачним српским путевима због “кокаина” или “нелегалног оружја”, пребијања (не дај Боже нешто горе!) због наводног физичког напада на полицију. Јадна је власт која прогони старије људе, и то оне који доказано воле Србију и жртвовали се за њу, и који личе пре на “олупану шупу” а никако на терористу! Иначе, дубоко верујем да ћу догодине посетити МУП, БИА и СНС функционере у Забели, да бих уживао у лепоти њихових пругастих дресова.
Др Миодраг Кулић, теоријски физичар
Први Председник и један од оснивача Српског савеза клубова и удружења у Баден-Виртембергу 2001
https://www.koreni.rs/dr-miodrag-kulic-kratak-cv-za-srpsku-javnost/
О како бих волео да господа Бубњевић и Кулић буду на челу нове власти у Србији. По свему судећи, читајући њихове коментаре, ствари су тако једноставне а Србија, након скидања диктатора, предодређена да буде земља савршенства и умилног и срећног живота својих грађана.
„Међутим, замислите не њих, него најгору особу коју познајете, неког у свом окружењу и колективу, неког ко је јако неморалан и замислите како му људи, предвођени децом, пролазе у толиким колонама, у целој земљи, са белим цветовима у рукама, у тишини. Шта би свако учинио? За већину људских бића која нису сасвим отупела од зла једини је исход да одступе“
Изнео сам много више критике о протестима него о светској и српској власти овде, тако да ме неко можда схвата као противника протеста, иако сам противник овог нестручног и корумпираног режима. Исто тако сам противник нестручних демонстрација. Па и нестручног писања.
Јел то аутор написао: „замислите најгору особу, неког неморалног, који када му приђу деца са белом ружом има само једну намеру – да одступи“. Ови што воде земљу и њихове слуге, не одступају. Шта закључује читалац – ови у србији што су на власти и њихови сви су још гори од најгорег.
Јесам ли те добро разумео?
Па како ти таквим текстом желиш да приближиш стране договору?
Зар није овакво искључиво писање исто као и информер, пинк или ртс1. Зар и н1 и компанија нису исти у искључивости.
Зар смо толико слепи?
Редакција, читао сам оних 30 тачака. Читао сам и о позиву на читање псалма. Ево ја предлажем да почнете да објављујете конструктивне текстове, макар излазили 1 недељно.
Не може се читати псалм, па после тога објављивати текст неке Језавеље, која сатанизује било коју страну. Курва језавеља је данас РТС и њихови, али и сви сајтови који промовишу искључивост и самоугодност. Зар не говорим истину.
Студент и народ су с правом на улицама. Не би изашли још 100 година у овом броју да их нису погурали споља. Ок, ако су устали, нека укључе мозак и прешалтају се. Сад. Нека се гласно и јавно ограђују од лупања и паљења. Без страха да не изгубе менторе, па колико их остане. Србин инфо је ликовао одласцима у стразбур. Разумљиво, у интересу је делу популације. Ето курве језавеље. Брани србију.
Полиција, капе и капуљаче, сморови из парламента и канализације парламента – бране шанчеве и кредитне рате, а многи и голу кожу. Разумљиво. Ето курве језавеље. Брани србију.
Приђимо теми разговарајући о групама и појединцима на једној и на другој страни. Без искључивости. Назовимо ствари правим именом. А не добри ми и лоши они.
Писац, чуо си шта су аустроугарски војници чули пред долазак у србију о српским цивилима? Сигуран сам.
Ајде молим те повежи то са брифингом који полиција има кад пођу пред беле руже, босоноге девојке, и синове студенте.
„Ово што видите то су љуштуре, индоктриниране споља. То ти је ко вампир који ти је био брат док је био човек, сада је инфициран. И зато, не жалте глогов колац“
Ето тако војнику више не види ни сузе, нит препознаје дете нит трудницу.
А ти причаш о најгорима од најгорих? Шта си ти разумео од живота? Затвори тај канистер бензина и не поливај.
Ovde je samo reč o studentima (koji demonstriraju = ‘neće da uče’ ) i nekim, ubogim, starijim oponentima, a u vezi omrznutog režima.
Ali, svega toga ne bi ni bilo, da Srbija ima neku ozbiljnu opoziciju. Pri najnovijem ispitivanju javnog mnjenja (tačnom ili kupljenom) izbrojala sam u Srbiji, što partija, što pokreta 28 komada! Rekla bih da je to naš ozbiljan problem, u nas narod, očigledno ne zna šta je to politička partija. To nije neki drčan tip, koji se nudi kao vodja (u šta?), političke partije nastaju iz interesnih organizacija stanovništva, zauzimaju se za nečiji interes, ko treba već da ih bira. Odgovor, realno postojeće opozicije, ako uopšte odgovore je, da nemaju glasila, a sami izbori su vazda pokradeni. Protiv takvog stanja se ne može boriti jedan čovek, samo organizacije stanovnika. Uostalom, to su nam pokazali studenti, i za to im hvala.
Jako tanak tekst . Zivot je mnogo slozeniji od decijih mastarija .
@morfi
“Zivot je mnogo slozeniji od decijih mastarija .“’
Да је неко Вама драг, рецимо Ваше дете, пострадао/ло падом надастершнице
на Железничкој станици у Новом Саду, никада не бисте рекли да је то
“дечија маштарија“.
Dragane nesrece , strasne nesrece , se desavaju . Nesrece zbog kojih je neko , mozda , kriv i koji zbog toga treba da odgovara . Cista nekrofilija je na novosadskoj tragediji graditi politicki program.
https://dictionary.ca cambridge.org/dictionary/english/necrophilia
Cista necrophilia. Uzas sta gornja osoba pise. Postavila sam mu znacenje.
@morfi
Убиство, никако несрећа.
Злочин, нипошто трагедија.
Само је снс секта уградила у себе „програм“ да убија, да затире и сатире…
Ваш „коментар“ јесте несрећа и трагедија…
@morfi
Daleko od toga da bilo ko namerava da na nesreći gradi politički program. Pad ‘renovirane’ nadstrešnice je samo na drastičan način pokazao, šta se sve može desiti u društvu zbog javašluka i korupcije, podigao se narodu Novog Sada pritisak.
Evo vam primer Portugalije. Bila je to uspavana zemlja, narod opušten, raj za nervozne turiste sa severa Evrope. Ali sad, kad je pukla žičara u Lisabonu, taj isti turista sa severa će se pitati, da li je, do daske dekadentni Portugalac u stanju da sredi svakojaku tehniku i obezbedi sigurnost u svojoj zemlji…
Србска драма апсурда улица улази у завршницу.
Србија. Београд. Улице. 5 октобар 2000 године.
Ако ме неко пита јесили био на улици 5 октобра ? , одговарам :
Јел’ вам ја личим на кретена и политичку
будалу ?
А брале не да личим – пљунути !
Постоје два појма улице.
Први . Дневни и ноћни , обични , шетачи , свирачи , туристи , чистачи , шофери , школарци , таксисти , просјаци , полицајци, уличарке , шмркачи , ватрогасци , пословњаци и остали досадњаци да не кажем џабалебароши.
Други. Дневни и ноћни, обични политички корзо шетачи , политички револуционарни шетачи , и инстант шетачи за бољу будућност.
Улица представи повремено политичку активност Срба и Србкиња са увек истим катастрофалним резултатом.
Пуно буке , беса , поломљених руку , нога и глава разломљених излога , и згажених илузија.
И то је тако , неће се Србија ‘леба најести са улице.
Ал’ не вреди . Србину је еволуција смарач.
Пали га револуција. Воли Србин да се
чегеварише.
После куку леле када награише.
Џаба је Бог Србину рек’о седмог дана стварања, седи лебац ти твој и одмори.
Срби заседоше да одморе од стварања света и закључише :
Види , види оправисмо га овако како га ники до сада није оправио.
Бог то виде па рече :
Драг си ми Србине , ал’ немој да га преправљаш лебац ти твој, љубим те ко Бога.
Седи де седиш , за улице ниси.
Излазили смо и 27 марта 1941 године на улицу. Боље гроб, него роб. Боље рат него пакт.
Добисмо сво четворо.
Излазили смо и после на улицу.
Трст је наш.
После Јанези послали метак у потиљак.
Ради захвалности.
Тита на улици дочекивали сваки пут када се Стари од неког људождера непоједен врати и онда сав срећан нову аутономну покрајину само у Србији направи.
За Слободана тек лудница.
Сваки дан на улици. Хиљаде и хиљаде људи. Нико несме да вас бије.
Добисмо батине са свих висина и низина.
А тек Чеда. Европејац , више му вредела гума, фелга и раткапна од једног његовог џипа него од мог годишњег плаћеног посла.
А ја мислим , млад је , перспективан , лепо говори и изгледа, мада му су се очи некако чудно цаклиле.
Овај не уме да изда.
О Боже , каква сам ја будала и кретен био.
Не кривим никог . Ни себе. Улица је то.
Оно двоје нису требали да погину на улици.
Па да ми неки нови Отпор извести USAID у
Будимпешти или у неком другом граду са почетним словом „Б“ о „успешно реализованом пројекту“ , и да ме данас ови нови у свет воде са паролом :
Београд је свет.
Ма јели лебац ти твој, Београд је светска будала.
Кога све Београд није доводио на власт.
Ма мука ми је када се свега што се дешавало на улици сетим.
То све иде некако тако.
Ка једином могућем крају са посебним обзиром на последице по Мајку Србију.
Ка болној истини.
Али обратите пажњу на „Nesrece zbog kojih je neko , mozda , kriv i koji zbog toga treba da odgovara“. Можда? Неко је можда крив што је неки ћаци башибозук своју доташњу праоницу тепиха или печењару претворио у грађевинску фирму и уз амин са „највишег места“ ушао у лукративне послове плаћене буџетским парама и скупим кредитима, с тим да део новца проследи на руке „тамо где треба“. Нико од његових псеудодунђера не зна посао, али кога брига – контрола квалитета не постоји, а паре теку предвиђеним каналима. Негде нешто замаже, негде нешто закрпи, послић по послић, тамо претера шодер, тамо исфушери ригипс, и ето га међу 76 Стартингових подизвођача за станицу и надстрешницу која, је л’ да, уопште и није реконструисана. Заједно са ројем себи сличних прегалаца, јунак наше приче смандрља свој део мултимилионског посла, сви у ланцу исхране задовољни подељеним пленом, своје парче имају и месни, и општински, и градски одбор, функционери у талу све до Андрићевог венца. Шта ту уопште може да крене наопако, машинерија је добро подмазана и само шиба. Кад, види чуда, надстрешница се из чиста мира сручи! Ма мора да је MI6 извршио саботажу, зар не? А за то нико неће бити ни можда крив.
Саветујем господину Варагићу да прочита овај текст и (покуша да) схвати шта није у реду са његовим текстом