Овај чин светогрђа и духовне нечистоте представља не само грубо нарушавање светиње и историјско-предањског континуитета Цркве, већ у корену поставља суштинска питања о духовној природи греха
Скрнављење моштију у Кијево-печерској лаври (Фото: Правблог Sr)
„Јако свјат јеси, Боже наш, и во свјатих почивајеши,
и Тебе славу возсилајем,
Отцу, и Сину и Свјатому Духу, ниње и присно и во вјеки вјеков“
Скрнављење светих моштију у Кијево-Печерској лаври представља дубоко болан и потресан догађај који се може посматрати као још једна рана на већ исцрпљеном и страдалном телу православне Цркве, како у Русији и Украјини, тако и у целом православном свету. Овај чин кошчунства и свјатотатства, с правом означен као чин светогрђа и духовне нечистоте, представља не само грубо нарушавање светиње и историјско-предањског континуитета Цркве, већ у корену поставља суштинска питања о духовној природи греха – нарочито греха непоштовања онога што је освећено, као и богохуљења као свесног одбацивања и исмевања онога што је божанско. У светлу Јеванђеља, које нас учи да се Бог „не да ругати“ (Гал. 6:7), овакви поступци указују на дубљу духовну кризу – не само појединца који их чини, већ и друштва које то ћутке толерише.
Демонски чин свјатотатства и непоштовања, не само да нарушава светињу и Богом освештану историјску традицију, већ покреће и питања, о природи греха и богохуљења, као и о путевима покајања и обнове које православна вера непрестано нуди. Христос нас кроз љубав и истину позива на покајање, на повратак поштовању онога што је свето, јер се у односу према светињи открива и наше унутрашње стање – мера наше вере и наше богопоштовање.
Овим кратким освртом настојаћу да богословски и духовно осветлим димензије овог трагичног чина, разматрајући његов утицај на веру и јединство пан-православне заједнице, као и могућност обнове кроз покајање, које Црква кроз векове предлажe као пут ка међусобном измирењу, али и помирењу са Богом – „А све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа, и који нам даде службу помирења!” (2 Коринћанима 5:18)
У православном богословљу, кошчунство се разуме као свесна, вољна и злобна хула против онога што је свето, што припада Богу и што је Његовим присуством освећено. Реч је о духовном преступу који се манифестује кроз говор, мисли или јавно деловање, а усмерен је ка ругању Богу, Христу, Духу Светоме, Цркви, светима, Светом Писму и свим пројавама Божије благодати у свету.
У Новом Завету, Господ Исус Христос строго упозорава на тежину кошчунства, нарочито када је реч о хулама на Духа Светога:
„Зато вам кажем: Сваки грех и хула опростиће се људима, али хула на Духа неће се опростити људима.“ (Мт 12:31)
Свети Јован Златоуст тумачи ову реч као упорно приписивање демонских мотива Божијим делима, односно одбијање да се препозна благодат Божија тамо где она дејствује. Он пише:
„Хула на Духа Светога није обична хулна реч, већ стање срца које одбацује све што долази од Бога, чак и кад је очигледно.“ (Св. Јован Златоуст, Тумачење на Матеја)
Кошчунство је, дакле, грех охолости, презира и духовне слепилости. Оно није само логичко или идеолошко неслагање са црквеним учењем, већ одустајање од страха Божијег, у коме човек, по речима Светог Симеона Новог Богослова, више воли себе него Истину.
„Ко се руга светињи, тај се већ изручио сатани, јер му је савест спаљена и он више не осећа присуство Божије у творевини.“ (Св. Симеон Нови Богослов, Катихезе)
Кошчунство је уско повезано са гордошћу, која је, по Светом Григорију Синаиту, „почетак сваке јереси и блуда ума“. У том светлу, кошчунство није само морални преступ, већ израз духовне отпалости, односно самоумишљеног одвајања од Цркве и њене светости.
Свјатотатство, светотатство (светогрђе)
Свјатотатство, светотатство или светогрђе, односи се на недостојно или преступно поступање према светим стварима, личностима или местима. За разлику од кошчунства, које је више повезано са хулом у говору и ставу, светогрђе је поступак у простору и времену – активни облик скрнављења светиње.
У Светом Писму, многи примери указују на тешке последице светогрђа. Један од најупечатљивијих је пример Надава и Авиуда, синова Аронових, који су Богу принели „туђи огањ” и изгинули (Лев 10, 1–2), као и краља Валтасара, који је користио свете сасуде из Јерусалимског храма у пировању (Дан 5, 1–4), због чега је уследила Божија казна.
Свети Григорије Богослов каже:
„Свето треба да остане свето. Онај ко се дрзне да се недостојно њиме користи, улази у опасност да се сам сагори у његовом огњу.“ (Св. Григорије Богослов, Беседа 2)
Светогрђе може попримити различите облике:
- крађа или скрнављење моштију,
- употреба литургијских предмета у световне или комерцијалне сврхе,
- непоштовање храма као места молитве,
- или недостојно примање Светих Тајни, што апостол Павле назива „једењем суда себи“:
„Јер који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, биће крив телу и крви Господњој… Јер који једе и пије недостојно, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег.“ (1 Кор 11, 27–29)
Фото: Фејсбук
Свети Максим Исповедник уочава да светогрђе настаје онда када човек заборави на есхатолошку вредност светиње, и покуша да је употреби ради овоземаљских интереса – власти, новца, идеологије.
„Где нема покајања, ту чак и присуство моштију светих не доноси благослов, већ сведочење против онога који их скрнави.“ (Св. Максим Исповедник, Амбигва)
Свјатотатство и кошчунство као израз духовне отпалости
У аскетској литератури, нарочито код светих Отаца који су се по пустињама подвизавали, ова два греха често се описују као врхунац помрачености ума и умирање духовне осећајности. Свети Јефрем Сиријски упозорава:
„Када срце више не препознаје свето, када га не дрхти ни пред Богом ни пред светима, онда је оно већ гроб – украшен споља, а изнутра пун трулежи.“
Према томе, корен ових грехова није само у спољашњим делима, већ у унутрашњој тами, у одсуству страха Божијег, скрушености и смирења – врлина без којих је приступ светињи по речима Светог Исака Сирина „опасан као ватра онима који не носе срце од смирења“.
Позив на страх Божији и покајање
Ипак, и поред тежине ових преступа, покајање је нераскидиви део православног живота и вере! Православна традиција препознаје покајање као сталну могућност преображења, јер „Бог не жели смрти грешника, него да се обрати и жив буде“ (Јез. 18:23). Многи светитељи Цркве, као што су Св. Марија Египћанка, блудни син или разбојник разапет са десне стране, починили су тешке грехе, али су, кроз покајање, постали иконе Божијег милосрђа.
„Не постоји грех који не може бити опроштен, осим оног за који човек одбија да се покаје.“ (Св. Јован Лествичник, Лествица)
Кошчунство и свјатотатство нису само моралне категорије, већ духовне реалности које указују на однос човека према светости. У светоотачкој мисли, посебно код Светог Јована Златоуста, као што је већ на почетку текста истакнуто, подвлачи се да се светиње доживљавају као видљиви знаци невидљивог присуства Божијег: „Где су мошти светих, тамо је и благодат Божија“ (ПГ 50, 477). Светиње нису симболи, већ реалности које учествују у обожењу човека. Зато је однос према њима уједно и однос према самоме Богу. Свето Писмо нам јасно показује, кроз Старозаветне и Новозаветне примере, да се светост не сме оскрнавити: „Не скврните свето Име Моје, да се осветим међу синовима Израиљевим. Ја сам Господ који вас освећујем“ (Лев. 22:32).
„Стање ствари“ поклања књигу „Покајање и причешће – повратак човека Богу“
У епохи свеопште релативизације и апостасије, када се светиње често користе у политичке, идеолошке или комерцијалне сврхе, истинска православна духовност позива на обнову страха Божијег, покајање и поштовање свега што је Богу посвећено. Свети Јустин Ћелијски је упозоравао да је „страх Божији почетак духовног разума“, позивајући се на речи Псалма: „Почетак је мудрости страх Господњи“ (Пс. 110:10). Он такође истиче да кад човек изгуби страх Божији, он убрзо губи и осећај за свето, а потом и за добро, истину и љубав. Питање поштовања светиња стога није споредно или симболичко, већ суштинско питање вере и спасења.
У духу Светих Отаца, светост се не може инструментализовати, не може се користити као средство у било каквој борби – јер оно припада Богу, и само Њему служи! Свети Максим Исповедник пише: „Свето је оно што је Богу посвећено и чиме се човек освећује, а не оно чиме се човек користи ради своје славе или интереса“ (Ambigua, PG 91). Отуда и литургијски узвик свештеника у Светој Литургији: „Светиње светима!“ – упућује нас да светиње нису за све, нити су средство у рукама света, већ припадају онима који стреме чистоти срца (Мт. 5:8).
Поклањамо књигу св. Игњатија Брјанчанинова „Помоћ покајницима“
Црквено појање у тропару светитељима каже: „Молитвама светих Твојих, Господе, спаси нас!“ – чиме се сведочи жива и непрекинута духовна веза између верних и оних који су се прославили у Богу. Скрнављењем моштију или храма, дакле, не вређа се само материјални предмет, већ и та жива заједница са Христом и светима.
Када се светост извуче из свог богослужбеног и благодатног контекста, она постаје мртво слово или, још горе, средство за манипулацију. Тада човек, попут поменутих Надалава и Авијуда (Лев. 10), који принеше „туђи огањ“ пред Господом, бива изложен суду – не као казни, већ као последици одвајања од Извора живота. Црква, позвана да буде „стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3:15), има задатак да сведочи светост као дар и позив, а не као симбол или оруђе.
Стога, сваки чин кошчунства или светотатства представља духовно урушавање темеља на којима Црква почива. У временима када се светост обесмишљава, позвани смо да је још ревносније чувамо, не као музејски експонат, већ као живу и спасоносну стварност која нас преображава у заједници са Христом и Његовим светима. Јер, као што апостол Павле опомиње: „Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви.“ (1. Кор. 3:17).
Прот. Мирољуб Срб. Ружић (Фото: Лична архива)
На преподобног Емилијана Исповедника и на туманске преподобне, Зосиму и Јакова, август 21/8, л. Г. 2025.
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар