Димитрије Војнов: Друштвено критички филм у ком је лакше бити сексуална робиња него имати посла са администрацијом око издавања новог пасоша?

На крају је пронађен неки компромис и све је решено насиљем, опет свакако лакшим начином од пријаве на еУправи

Фото: Снимак екрана

Верујем да сте чули тезу да је уметност једина област у којој грешка може бити драгоценија од беспрекорне изведбе.

Међутим, понекад грешка може заиста у потпуности променити карактер дела и дати му неке слојеве на које аутори нису рачунали.

У једном филму, трговац људима држи девојке у својој јавној кући и оне имају слободу кретања у слободно време али не могу нигде да оду јер им је узео пасоше.

То је доста класична фора, виђали смо то на филму масу пута и упознати смо с том праксом.

Међутим, они су у Србији, девојке су Српкиње и пасоши су српски.

У суштини, грешка је очигледно моронска међутим, прави љубитељи и познаваоци неумитно крећу да размишљају о томе шта би било да је овај парадокс намерно направљен.

Прво, особа може да живи у Србији несметано и без пасоша, ако се плаши да би у полицији можда среле неке сараднике свог отимача, али ако јој је путна исправа баш потребна може да оде у полицију, каже да га је изгубила и добије нови, дакле начин задржавања жртава је потпуно бесмислен.

Фото: А. Васиљевић

Међутим, шта ако је ово друштвено критички филм у ком би особа радије била сексуална робиња него имала посла са администрацијом око издавања новог пасоша?

Или критика образовног система у ком стасавају особе које не знају основне ствари о томе како живот функционише?

Коначно, можда је то само стари добри „стокхолмски синдром“?

У сваком случају, филм је од нечега што је крајње рутински и већ виђено постао због једне глупости нешто заправо што никада нисмо сусрели.

Срећом, на крају је пронађен неки компромис и све је решено насиљем, опет свакако лакшим начином од пријаве на еУправи.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Димитрија Војнова)



Categories: Гостинска соба

Tags: , ,

1 reply

  1. То је и последње упориште хуманистичког карактера уметности – логика нове стварности у којој грешка постаје ново начело, символ или контекст. Будући да AI не може да прихвати искуство и логику грешке, уметност ће, докле год постоји у познатим облицима – стварати и конзумирати људи, јер њена аутентичност и развој почивају на принципу „препознатљивих“ елемената у непрепознатљивом (новом) склопу (целини, контексту).

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading