У недостатку Климта и културног спектакла друге врсте, госпођа В. Кнежевић латила се пера да најбоље у разреду уради домаћи задатак, којем је сâма одредила наслов „Србија данас – фанатици, апологете и занемела средина“

Фото: euronews.rs

Будући да данашње друштво готово буквално „гута“ све што је написано и пуштено у етар, СНС власти почеле су да примењују метод „скрибофагије“ у новој етапи специјалног хибридног рата, који воде против својих најљућих непријатеља – грађана Србије. Потегнута је тешка артиљерија од Беча па Дунавом до  самог блокираног средишта њихове „коке носиље“, оличене у још неочерупаном и неошуреном остатку претходне целине, коју продају на делове, са освртом на Томпсонов концерт као „варалицом“ за скретање пажње у циљу њеног преусмеравања од трагедије са настрешницом према тунелу у својој исто тако трагичној неизвесности. За такав перформанс била је неопходна скрибовиртуозност па се неко, гле чуда, сетио сталне дописнице свега и свачега у власништву државе из готово српског Беча – Весне Кнежевић.

У недостатку Климта и културног спектакла друге врсте, госпођа Кнежевић латила се пера да најбоље у разреду уради домаћи задатак, којем је сâма одредила наслов „Srbija danas – fanatici, apologete i zanemela sredina“, те објавила као редовну колумну на Euronews. Како би читалац досегнуо до Парнаса њене методичности и ерудиције, који ни овај пут нису остали непримећени, неопходно је да се упозна са ауторкиним стилом излагања у својој сложености и метафоричности. Премда до сада нисам мислио да ћу нешто цитирати из Пешчаника, запажања Виктора Иванчића чине ми се адекватним за разумевање случаја:

Budući da je krasi ubitačna kombinacija prepotencije i skribomanije, gospođa Knežević u svojim pisanijama rabi literarni postupak sveden na formulu „meljem & drobim“, dok se čitatelji doslovno guše pod naslagama piljevine koju ona zove „analizom“, a samo najizdržljiviji uspijevaju dočekati kraj štiva.

Vermer i tišina u sobama bez Boga i cara

Уз свест о тешкој докучивости анализе политичке ситуације у Србији данас, ауторка је понудила „свој мали теоријски допринос“ у виду троспратне поделе учесника протеста на три категорије:

„Nakon pomnog posmatranja onog što govore i rade, rekla bih da se blokadni pokret sastoji od tri dela: 1. totalitarističkog jezgra: 2. mešovite falange: 3. apologetskog krila.“

Сувишно би било да овом приликом преносимо детаљнију разраду те уколико неко мисли да ће наћи нешто смислено препоручује му се да директно приступи тексту у целини на www.euronews.rs. На своју одговорност, разуме се. Кроз следећу преломну тачку излагања открива се синтетска методологија свих наука и дисциплина које постоје, укључујући и ентомологију а којима је бескрајно ерудитивна и исто толико методична В. Кнежевић овладала:

„Mešovite falange su udarne grupe fleksibilnih i ad-hoc struktura. Ima studenata i srednjoškolaca, ali i huligana s prethodnim iskustvom, bajkera, pravih i lažnih veterana koji dolaze u uniformama iz romantičarskih fantazija, obožavatelja haosa koje odlikuje niski prag besa. Ima roditelja i familija koji dolaze da po prastarom  evolucionom instinktu štite svoje mlade. Mlade paukove? Da li je ta metafora na mestu? Lično je nikad ne bih upotrebila, jer zbog istorijskog nasleđa Gebelsove propagande izbegavam metafore s bolestima i insektima kad govorim o ljudima. Totalitarističko jezgro očito ne, jer je to njihova metafora, nom-de-guere koje su sami izabrali za sebe i objavili na svojim instagram adresama. Jeste, znam da paukovi ne spadaju u red insekata. Ali ih praktičan um svejedno izjednačava s njima u predstavi štetočine, ili afektima straha i gađenja“.

У маниру „замало да кажем оно што сам управо рекла“ или „да се (В)власи не досете“ ауторка је сасула нама инима „практичног ума“ (читај: необразованима) са „прастарим инстинктима“ (читај: заосталима у еволуцији) гомилу својих неповезаних рефлексија на разне теме и ако ми то не разумемо у дубини значења, па нам се чини да је у питању сомнабулизам В. К, то је због напред наведених наших карактеристика, о којима она није хтела да говори али је некако ипак рекла. Да упростимо: „пустила је голуба“ па је онда најавила стискање. А кад је већ реч о голубу, на софистицирану немачку изреку „… tu leži mrtav pas, dalieght der Hund begraben“ коју ауторка евоцира са циљем доказивања насилности „Блокадног покрета“ може се само додати, нешто мање софистицирана, српска – „sch..ẞ, sch..ẞ, meine weiẞe Taube“. О насиљу се у овом тексту разматрало у форми питања и одговора: питања као постављају многи а одговоре даје она сâма и то кроз обимну екфразу о обрнутој психологији. Ова конструкција се нешто боље држи у безобалном мору изливене логореје, премда су нека места као контрапродуктивна, попут „Гебелсове пропаганде“ и „прихода од смећа“ (у Аустрији) могла бити избегнута.

Politički Zapad, pokajnik bez kajanja

До Leitmotiv-а сопствене мобилизације укупних пацифистичких капацитета Весна Кнежевић је читаоце сâма довела: „Kad se dođe do pitanja, ko već osam meseci kost po kost, pršljen po pršljen, lomi ekonomsku kičmu Srbije, dok ono što ostane izgubi relevantnost u regionalnom i evropskom kontekstu, ne bih tu na prvom mestu navela…“ итд, апофатички наставља В. Кнежевић у Ich форми децентно изражене скромности. Реч је дакле о „економској кичми“, разуме се – тигровој. Бескрајно виталној, еластичној и отпорној, којој ни продаја природних, привредних, енергетских ресурса није могла ништа нити затирање индустрије и пољопривреде али ће студенти и грађани дислоцирати пршљен по пршљен и довести до тоталне фрактуре – како кроз своје метафоричко сочиво сагледава наша дописница са свог бечког видиковца. Према Његошевој: „Ко на брдо, акʼ и мало, стоји више види но онај под брдом“, са тог видиковца Весна Кнежевић прецизно је уочила насиље које се дешавало код „Лондона“, што мени, који сам био тамо, признајем – није пошло за руком. За све ово време видео сам насиље полиције (која то и јесте и није) над грађанима, црноглаве људе без лица, чак сам прогутао мало сузавца у првим „борбеним редовима“, замислите – док сам на том месту куцкао поруке испред кордона корњача кад се проломио прасак. Толико о насиљу. Био сам и код Правног факултета и нисам видео оно што дописница (д)описује:

Ok, „mirno“ su sedeli između prevrnutih kontejnera za smeće i čekali da neko pokuša da prođe da ga išutiraju.

Подозревање студенске накане као још једна интелектуална и готово стручна специјалност Весне Кнежевић дала је зачин њеном домаћем задатку, који ће, свакако, бити високо вреднован. Нама, међутим, остаје само да кажемо: „Седи, један. Проваљена си“.

Categories: Гостинска соба

Tags: Весна Кнежевић, Горан М. Јанићијевић, студенти