Партизански празник Дана борца (4. јул) појавио се тек кад су комунисти стали под окриље САД, чији је то Дан независности
Извор: РТВ Бор
4. VII 1982. Тек данас сам уочио да постоји коинциденција између америчког Празника независности (4. јул) и комунистичког Дана борца (4. јул), и то пошто сам тек данас у новинама уочио да је она по први пут објављена, сасвим стидљиво. Изгледа да је америчка амбасада све ове године на тај дан давала посебан пријем, и пошто пратим новине знам да су тек ове године објавиле вест о том празнику. Зашто су раније криле ту коинциденцију, како то да тек данас објављују ту заједничку варијансу?
Комунисти су очигледно из подсвести осећали да ту има нечег „незгодног“, како би то они рекли, да би ту могла да се појави нека психолошка идентификација, па су, вешти у манипулисању јавним мњењем, избегавали да дају повода за такву идентификацију. Још педесетих година Карл Густав Јунг је писао о синхроницитету односа САД и СССР, о њиховим заједничким ознакама (звезда петокрака), заједничкој глобалној политици, империјализму, заједничком скривању тог империјализма, о настрадалој Европи и сличним коинциденцијама. Не верујем да су комунисти читали Јунга, у сваком случају једва да би га и разумели ако су га читали, али су разумели оно што је и Јунг разумео – да постоје неки заједнички односи између комуниста и идеологије САД које за сада тешко разумевамо, али који се испољавају коинциденцијама и синхроницитетима, и баш је то оно што су комунисти Југославије спонтано, инстинктивно крили, и што још увек крију.
***
Прославу 4. јула памтим, у ствари, као амерички празник и то још из далеке 1945. године. Брат је још пре рата почео да учи енглески у Енглеској амбасади (конзулату), био је доста везан за англосаксонску културу, у Београду смо се још увек надали да нам Англоамериканци дугују оне гаранције које су тако жустро давали да ће обновити Југославију и слободу у њој; Јова је с још неким одлазио у Америчку амбасаду, посебно у читаоницу, оданде је добио неке филмове из рата, и свечаност је била организована у згради Јеврејске општине, у Улици Краља Петра, мислим да је то још увек број 71. Ратни филмови су онда били у моди, било је и неколико краћих говора, мислим да је и Јова говорио, прослава је била посећена и успешна – и Јова је био ухапшен. Остали учесници у организацији прославе сву кривицу свалили су на Јову, међу њима је био и један његов друг, из комшилука, касније је тај денунцијант почаствован новинарским местом у Политици, био је филмски и уметнички критичар, кажу да је касније био и професор Универзитета у Новом Саду, али баш тај блиски друг највише је теретио Јову, опасно га је теретио, причао нам је касније Јова, били су и на суочењу, ОЗНА их је суочавала, али будућа уметничка душа није трепнула кад је лагала да ју је, ето, Јова завео, иначе он никада не би пристао да организује капиталистичку прославу. Занимљива је коинциденција, рекао би Јунг, да Јову нису казнили, пуштен је уз благу опомену да то више не ради, што је било сувишно, јер Јова то сигурно више не би радио, али из других разлога, он то не би радио из разлога које би Јунг имао на уму у таквим случајевима.
***
Тада партизани још увек нису измислили свој 4. јули, он је у то време остао као латентна коинциденција са догађајима у САД. Рат се управо завршио, још су биле свеже успомене на издајничко понашање комуниста током кратког априлског рата, кад су заједно с организованим Хрватима и Шиптарима убијали југословенске официре и стварали пометњу у војсци; народ је још памтио, нарочито стари Београд, и то је био накнадни разлог за бесну мржњу партизана према старим Београђанима, тај Београд је памтио дане непосредно после окупације, кад су комунисти безбрижно шетали с немачким официрима, кад су Немце снабдевали подацима ко је био „шпијун Интелиџенс сервиса“ (то су били сви њихови потенцијални „народни непријатељи“ и „буржуји“); народ је још добро памтио да је Химлер своје спискове „српских националиста“ које је требало стрељати допунио списковима које им је дала Комунистичка партија Југославије (Комунистичка партија Србије није постојала), народ је знао да су ти људи стрељани у згради Општинског суда на почетку Улице Краља Александра и на Бањици, у касарнама 18. пука (касније Бањички логор).
Са овогодишње прославе Дана независности у америчкој амбасади (Извор: Инстаграм/НСПМ)
Црвена армија била је у Београду и земљи, комунисти су се громогласно хвалили да су устанак подигли на наређење Коминтерне и друга Стаљина, и нико од њих није смео ни да спомене реч „независност“, о, не дај Боже да је тако нешто неком пало на памет.
Партизански празник 4. јула појавио се много година касније, тек кад су комунисти стали под окриље САД, кад је стари Београд ишчезао, заборављен, уз велику помоћ комунистима од стране Англоамериканаца, када је настала амнезија Срба, јер су остали без свих својих виђених људи, кад су књиге које су говориле истину спаљене, заборављене, када су они који су памтили онемоћали у свом друштвеном и политичком гету, али и изнад свега када су и сами комунисти изгубили памћење, када су га психотично потиснули у најдубљи заборав, а за то су имали много, премного разлога.
Осим ратовања по туђим налозима и за стране интересе, вођеног по цену неизмерних патњи и страдања српског народа, комунисти су још повели и грађански рат, у оквиру ког су извршили геноцид над сопственим народом, са безбројним појединачним злочинима, које је свако од комуниста морао појединачно да почини, и све је то полегло као тешка мора по душама српских комуниста. Сви су они знали за последице свог деловања и психолошка криза која је у њима наилазила није се састојала у открићу тих чињеница, оне су биле драматичне и сваком су се урезале у психолошки инвентар, већ је наилазила као страх да би те чињенице могле бити обелодањене и да би онда, ма како дубоко биле потиснуте у несвесно, морале постати и предмет сазнања комунистичке свести. Они су знали шта су урадили, само им је техника скривања почела измицати.
Један од најдраматичнијих тренутака тог разоткривања чињеница и психолошких стања наишао је 1948. године приликом раскида југословенских комуниста са комунистичком заједницом. Тај раскид имао је функцију, између осталог, и прикривања чињенице да су комунисти кренули у борбу тек на наређење других, требало је да потисне из свести једно болно место, нарочито психолошки тегобно због грађанског рата, у ком су се, у ствари, Срби борили против Срба, са великим злочинима победничке комунистичке стране при његовом крају, злочинима који су имали све карактеристике геноцида, а све је то било почињено уз помоћ страних сила, и у складу с њиховим интересима.
На том месту комунисти су се сусрели сами са собом, и сукобили се жестоко, онолико колико је био жесток психолошки проблем који су разрешавали. Они који су истрајали на чињеницама заједничког порекла комуниста у Југославији са иностраним комунистичким покретом и нису пристајали на конструкцију нове свести, која би требало да потисне чињенице и праву свест, која је требало да макар и на артифицијелни начин олакша страшно бреме комунистичке прошлости, нашли су се под ударом оних који су пристали на превару, јер се без те преваре није могло, истина је постајала неиздржива. Оно што се дешавало са похапшеним комунистима садржавало је много чинилаца, али у психолошкој динамици управо тај однос према прошлости имао је једну од најважнијих улога. Обрачун комуниста у власти са похапшеним комунистима био је у ствари обрачун са својим сопственим искушењем, са унутарњим лукаваго, са ђаволом који је доводио у егзистенцијалну кушњу, стога су злочини према утамниченим комунистима били тако свирепи, без трунке милости.
Прослава 4. јула уследила је после покоља комуниста који нису пристали на обману, и за тим празником комунистичког покрета уследило је мноштво сличних датума, са фалсификованим историјским и чињеничним значењем. То није био само идеолошки и политички заокрет комуниста у Југославији, већ пре свега њихов психолошки обрачун са самима собом. Стога у тим празницима увек има понешто што негира управо оно што би требало да буде прослављено.
Извод из књиге: Драган Крстић, Психолошке белешке 1982-88, Балканија, Нови Сад, 2024. Књига се може поручити на телефон 063 759 76 41 или на мејл viogor.bg@gmail.com
Categories: Гостинска соба
Откривање психијатра Драгана Крстића ових дана је препород антикомунизма у тренутку кад нам је комунизам и синдикализам потребнији но икада . Сви неборбени видови политичке борбе су исцрпени : карикирање и сатира , вређање и псовање , петиције и протестна окупљања , т.зв. парламентарни вишепартијски систем . У недостатку комуниста и синдикалиста власт се послужила фантомским страним агентима и домаћим издајницима , чак и терористима са луком (и стрелом , не оних с ћевапима) .
Вратите нам оне старе комунисте и синдикалце који ће се уместо нас тући и робијати за наша права .
Власт ће онда одвратити од нас , од забране пушења социјалних контаката , од обавезних везивања , зелених агенди и родне поделе , дуалног образовања и дволичног васпитања , изградње коридора и мостова , небодера и стадиона . Нека се власт туче са комунистима и штрајкачима , спаљује новине и штампарије , пише Обзнане и укине посреднике између Владара и Народа …
Тада нас , ваљда , ни Туђин више неће надзирати и мамити :
—Санак ме мори, глава ме боли,
Туђин ме мами из туђе земље.
—На шта те, шћери, тај туђин мами?
— На жуте дуње и на неданџе!
—Какве су, шћери, те жуте дуње?
— Около жуте, унутра љуте;
Такав је, мајко, туђин свакоји!
„Не верујем да су комунисти читали Јунга, у сваком случају једва да би га и разумели ако су га читали, али су разумели оно што је и Јунг разумео – да постоје неки заједнички односи између комуниста и идеологије САД које за сада тешко разумевамо“
Ovo o sposobnosti komunista da razumeju kao i ostatak teksta zvuči potpuno urnebesno u svetlu činjenice da još nije prošlo ni mesec dana od kako nas je referent crkvenih poslova svetog arhijerejskog sinoda Vasilije Kostić obavestio na svom instagram profilu da je Dostojevski bio bogoborac koji je rolao duvan stranicama iz Biblije a potom ih tako pušio (ne zezam – evo ga ovde: ( https://www.instagram.com/p/C7Mxs0jOsmP/ ). )
Vasilije je uspeo nešto nemoguće a to je da izmeša život jednog od najvećih pisaca ikada sa autobiografijom nemačkog robijaša Wilhelma Buntza – Der Bibelraucher (pušač biblije).
Ovde ne posebno bistar autor konstatuje „da postoje neki zajednički odnosi između komunista i ideologije SAD koje za sad teško razumevamo. Ono što neuki Krstić „za sad teško razumeva“ je to da su i komunizam i kapitalizam tipovi uredjenja građanskih društava te da je nemoguće da kao takvi nemaju nikakvih sličnosti.
Što se samog 4. jula tiče, na taj dan 1941. je politbiro centralnog komiteta komunističke partije u privatnoj vili Vladislava Ribnikara doneo odluku o podizanju ustanka na teritoriji cele zemlje. Ovo je više protokolarna odluka jer je na teritoriji NDH oružani ustanak već bio u toku. 1944. je ovu vilu Ribnikar poklonio KPJ a 1950 je u njoj otvoren „Muzej 4. juli“. Od 1956. 4. Juli se obeležavao neradno.
Idući istom logikom kada bi se u budućnosti donela odluka da se Vidovdan obeležava neradno neko bi mogao da napiše da je to izmišljeni praznik iz potajne identifikacije sa američkim okupatorom jer je na Vidovdan 1997. godine Majk Tajson odgrizao uvo Ivanderu Holifildu. Sve ovo naravno pod pretpostavkom da sličnih neukih histerika ima van četničko popovskih krugova kao što nema.
Какав синхроницитет ( синхроницитетни синхроницитет ) међ два коментара и коментатора ! Ах, дивни Драгане Крстићу, прозорљивче душа душа безбожних и богоборних, пројави шта се види у две синхроницитетне роршахове мрље изнад…
Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици , матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом . Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора.Објављено дело професора Крстића под насловом „Психолошке белешке“ у неколико томова, су у ствари тајни дневници које је писао.
Друштвени инжењеринг и технике манипулације савременим тренутком, прошлошћу и измаштаном будућношћу којима су се комунисти (титоисти) служили, обухватале су све сфере живота, од забаве до филозофије, од „колевке па до гроба“.
Примерено тоталитарном карактеру њиховог система власти.
Професор Чавошки објавио је својевремено књигу „Тито, технологија власти“, али ми није познато да ли је неко, на академском нивоу, описао и протумачио све димензије технологије власти, на нивоу целог система који су комунисти у Југославији били успоставили.
У сваком случају, била би то тема вредна научне интерпретације.
@Главни даса : Некако нема нам ни професора који би на академском нивоу објаснили ону технологију којом нас је Туђин намамио на „жуте дуње и неранџе , около жуте , унутра љуте , какав је у суштини и сам Туђин “ … На цукервасер Кока Кола и Мек Доналдс и приватне аутомобиле попут Лос Анђелеса …
За бољшевичке коментаторе и агитаторе порука:
Не можете сакрити истину о геноциду које су починили ваши партизани тј. комунисти над српским народом.
kojeg pominje @035 (dva odlicna komentara @035 i @NickTheBlack i pocetak propasti Zorana Nikolica (Valjevo :))))) iliti „Alien“ (i nastavak „Aliens“) su marksisticki filmovi sa dozom frojdizma. Prvi je o alijenaciji (otudjenju) i komodifikaciji (pretvaranje svega u robu (sa cenom)). U cilju pribavljanja vanzemaljca za deo Korporacije koji se bavi naoruzanjem, posada postaje „expendable“- potrosna. Njihova otudjenost u specijalnosti upravljanja brodom (koja se manifestuje kao rasprava o razlikama u bonusima -„njihovo (radno) vreme je moje vreme“ sa zakljuckom:“ Same old shit“) se razotkriva kada vanzemaljac pocinje da ih tamani neuporedivo bolje se koristeci brodom od njih, pa im se brod pokazuje kao nesto tudje jednako kao da se nalaze u prirodi („Predator“). U drugom delu – „Aliens“ se suocavamo sa kolonijalizmom („colonial marines“) i pokusaju da se Drugo-Strano ponisti u puku sluznost (eksperimenti sa vanzemaljskim bicima). Ovo ponistenje Stranog u-sebi, Strano shvata kao alijenaciju -otudjenje u kojem se unutrasnjost razara – razaranje tela u rodjenju tudjina. U prvom delu se prvo svemirski brod od masine kojom upravljaju ljudi pretvara u loviste za vanzemaljca, a zatim i u mesto njegovog razmnozavanja. To da se Tudjin razmnozava iz unutrasnjosti sopstva u koju je zarobljen kapitalisticko-kolonijalistickom negacijom svake ono-stranosti-tudjosti, pokazuje se kao razarajuce za sopstvo koje ne moze da ponisti tudjost u sebi! Ovaj mehanizam radjanja stranosti kao ponistenja sopstva – otudjenje, povezano je u oba filma sa fenomenom majke i radjanja!
Frojdijanski moment je odnos sa majkom kao primarnim Drugim, cije se jedinstvo sa detetom razara radjanjem, a Drugo postaje strano u svetu stranosti koje dete mora da dozove plakanjem, a cime moze da dozove i predatora – smrt. Prizvati majku ide zajedno sa prizivanjem smrti. O-glasiti se znaci izloziti se smrti! U „Alijen“ majka je centralni kompjuter koji svime upravlja i od kojeg posada trazi savete, a za koju ce se ispostaviti da zna za plan „trosenja“ posade. U drugom delu to je zenka vanzemaljca – kraljica, koja se razmnozava i cije svo potomstvo Ripli unisti iako je sa njim dovedena u vezu isljucivo ljudskim (korporativnim) motivima i zna za osobine ovih bica samo kroz odnos sa covekom. U oba slucaja se zavrsava sa obracanjem Ripli „majci“ sa „bitch“. U prvom slucaju radi se odvajanju od majke otudjene u poredak kapitalizma kao jos jedne funkcije poretka, u drugom o razaranju prirodne funkcije majke kao donosilaca na svet novih zivih bica. Dakle, kapitalizam odvaja od majke, kao izvora rodjenja u sukob! Kapitalizam je progres, neprestano raskidanje sa prosloscu i izvornoscu! U oba slucaja se radi o traumi razdvajanja od jedinstva sa Drugim (jedinstvo majke i deteta u majcinom stomaku) u kojem se Drugo pretvara u Strano, da bi u suprotnom kretanju sopstvo preko Drugog (etika (kao nasilje) pocelo da ukida Ono-strano (univerzalizujuci se). Zato u „Odiseji 2001“ imamo kosmicku bebu kojoj je ceo kosmos majcinska utroba kao univerzalizaciju sopstva i ukinutost svake drugosti i stranosti!
Marksisti su citali Marksa, Jung je za njih kao „Crvenkapa“!
Sto se Amera tice, kada je poceo gradjanski rat u SFRJ, na ratistu su se mogli videti americki lovci tenkova M18 Hellcat, M36 Jackson, da ne spominjem M4 Sherman i T-34. Elem, ove tenkove smo dobili kao deo americke vojne pomoci pocetkom pedesetih. Dakle, 1991 su imali cetrdeset i kusur godina. Danas, svi tenkovi M-84 Vojske Srbije imaju toliko godina (kao svi tenkovi Albanije 1991.). Valjalo bi o tome razmisliti u okviru povratka u realnost iz balona „patriotskih“ jutjub kanala i sajtova!
…касније је тај денунцијант почаствован новинарским местом у Политици, био је филмски и уметнички критичар, кажу да је касније био и професор Универзитета у Новом Саду…
Можемо ли некако заједно да закључимо ко је ово? Нема баш пуно ликова који су уједно били и новинари у политици и филмски критичари и професори Универзитета у Новом Саду.
@Tudjin
Шта знам, мени је Сигурни, кад бејах младац, била зачудно пожељна, и то је баш потрајало. Ваш коментар ме је привукао баш како и потајно поистовећење са младим јунаком филма у којем му је Виверова маћеха – отуђење оца и од оца, и маћехинско предаторство као овостраност…
Оно што вазда бива блага застраност, то је Ваша појмовност и немирна универзализација…
Ипак, тихо сам обрадован после Вашег коментара, поштовано туђинско себство…