Колико да се човек богати у ширину – све ће му бити мало. Да би заблагодарио за оно што има, да би се одрекао већег ако има довољно – треба да се богати у дубину. Писмо говори: богатите се Богом

Протојереј Андреј Ткачов (Извор: Царьград)

У којем друштву постоји опасност од експлозије? У оном које се састоји од хронично незадовољних људи.

А који људи су хронично незадовољни? Незасити и незахвални. Кажем „хронично”, јер је с времена на време незадовољан чак и најсвиленији и најсветлији човек. Он ће се намрштити и отићи, посвађаће се и помириће се, отплакаће и утешиће се. Он неће изазвати велику несрећу. Велика несрећа потиче од оних који пате од „хроничне” незаситости и незахвалности.

Ове речи су кратке, али у њима се садржи богат смисао, дакле, треба их „сажвакати”. Незасити вечито тежи ка ономе чега нема, и чим нешто стекне презире оно што већ има. Незасити је најнесрећнији човек, јер вечито пати од недостатка. Незасити је нужно и завидљив, јер гледа оно што имају други, а што нема он сам. У потрошачком животу незаситост се распаљује животним стилом у којем је највиша вредност – потрошња. Реклама пали грло као неки напици који су намерно смишљени да не гасе жеђ, већ да је распаљују. Уопште, ризиковаћу да претпоставим да је идеалан члан потрошачког друштва апсолутно незасит и вечито незадовољан човек без метафизичких питања, који се баца на сваку новину и на сваку играчку као размажено дете и показује прстом: „Хоћу то!”

Протојереј Андреј Ткачов: Незадовољни

Ако се ради само о роби и услугама, сва питања се додирују с питањем куповне моћи. Ако незаситост заједно са завишћу тражи храну за незадовољство у социјалном раслојавању, у незадовољеној таштини, у наводној љубави према истини, у идеолошкој мржњи, право је време да се говори о опасности од експлозије. Како ћеш умирити човека којем је све своје досадило, као рођена жена (чак и ако је уписана лепотица), а све туђе му изгледа пожељно као познатој Лисици грожђе које виси ван њеног домашаја? Ко од нас није чуо, није учествовао у оваквим дијалозима на најразличитије теме:

– Код њих (у земљи за коју се претпоставља да је срећна) је свуда унаоколо чистоћа, а код нас не мету чак ни већу прљавштину.

– Није тачно. И код нас мету.

– Да, али код њих мету и перу, а код нас само метлом машу.

– Ма шта ти је! И код нас перу.

– Али код нас водом, а код њих шампоном.

– Причекај, и код нас ће ускоро прати шампоном.

– Да-а-а. Код нас ће шампон украсти или разредити…

И тако даље и томе слично. Вечито незадовољан човек је управо незахвалан. Презире оно што има, и они уз чију помоћ ужива оно што има, у његовим очима не заслужују захвалност. Кад се извуче, рецимо, из земунице и пресели у комунални стан, ускоро ће заборавити на влажност подрума и почеће да га оптерећују нови услови. Јасно је. Човек тражи где је боље. Али и ако временом добије засебан стан неће умети да оцени позитивну динамику пресељења. На подрум ће потпуно заборавити, комунални стан ће остати у свести као синоним за недавни ужас свакодневице, а засебан стан ће ускоро избледети услед жеље да добије леп стан у луксузној згради. Ни то није страшно. Принудно сиромаштво није лепо. Али ни у отупљењу укуса од слаткиша такође нема ничег доброг.

Протојереј Андреј Ткачов: Мисли о срећи

Касније, кад Бог дâ и оствари се још један сан, уобразиља ће насликати викендицу, вилу, дворац на Мајамију (машта може да наслика све, што је ђаво показао Христу на гори искушења), а незахвално срце ће одбити да изгради у свести ланац сталног стремљења нагоре. Он више неће пожурити да изговори драгоцене речи „Слава Богу!” Са стране ће сви приметити динамику промена. Људи ће рећи: „Срећник!” А сам истински срећник ће бити намрштен, љут, незасит, гунђаће и пристајаће на многе пакости пошто су главне доминанте трулог срца незаситост и незахвалност.

Из „москвича” у страна кола, из старих страних кола у нова, постепено се преселило мноштво наших људи, али се степен захвалности није посебно повећао. Од далеког и неприступачног у блиско и познато за нас се у току кратких година претворило иностранство. Све лепоте света, све значајне објекте архитектуре – од Ајфелове куле до чудних пагода на Истоку – фотографисали су милиони наших грађана лично. У мом детињству о томе никоме није сањао. Али нисам чуо неку посебну захвалност због кардинално побољшаног начина живота. А тешко да сте и ви чули. Нисмо научени да се захваљујемо. Научени смо да гунђамо и да тражимо повод за ново незадовољство.

Лично мене све речено подсећа на до бола познати сиже – бајку „О рибару и рибици”. Бајка је написана да не бисмо призвали невољу, зар не? Ако говоримо по савести, тешко је не препознати се у Старици. На основу чињеничног стања ствари – не, у стварности нико од нас није упецао Рибицу и није се из кокошије колибице преселио у царске одаје. Али смо у срцу Старице. Срце открива незаситост, злу провалију и незахвалност тек под кишом неочекиване милости. Замислите себе у бојама на месту Старице и можда ће вам ваша савест тихо и строго рећи: „И ти си се исто тако понашао.”

Има питања и за Старца. Још у фази док је супруга желела да се претвори у наследну племкињу, деда је могао да лупи песницом о сто и да покаже жени где јој је место. Пак и ако је окорели папучић (опанчић – баба није носила папуче) могао би, у пориву неосвећеног моралног осећања, да замоли рибицу: „Претвори је, господарице Рибице, у жабу. Незасита је ова моја и то се неће добро завршити.” Али деда ни за шта слично није замолио. Наставио је да слуша своју злу жену што је било опасно.

У књижевности постоји још једна драгоцена стварчица у којој фигурирају риба и старац и сложени односи међу њима. Имам у виду „Старац и море” од Хемингвеја. Тешко је замислити да би се овај старац – рибар са Кубе, да није уловио сабљарку, већ златну чаробницу, понашао попут свог руског колеге по занату. Овај старац је био крут. Он би и жени показао своје место, и не би молио Златну рибицу за бесконачне глупости. Али ја сам мало одлутао…

Важно је да донесемо известан закључак. А не да стално псујемо и да јалово критикујемо. Суштина могућег закључка је у томе да колико год да се човек богати у ширину – све ће му бити мало. Да би се умирио, да би заблагодарио за оно што има, да би се одрекао већег ако већ има довољно, треба да се богати у дубину. Писмо говори о томе: треба се богатити Богом. Ако буђелар постаје све дебљи, а мисли су још увек кусе, човек (друштво) се екстензивно развија, то је уништавање ресурса. Таква је сва хваљена савремена цивилизација у којој је етика безнадежно заостала за техником, а метафизика је истерана на поље. И човек који живи у овој цивилизацији и по њеним законима је осуђен на несрећу. Сит је, одевен је, и скоро сав посао уместо њега раде машине, али је незадовољан зато што не зна зашто живи, у њему нема унутрашњег раста. Остаје му само да завиди онима који имају нешто што је њему још увек недоступно. И у сваком случају друштво изнутра сиромашних, а споља незадовољних људи је опасно друштво

Али вратимо се старици. Да је ишла у цркву било би јој доста и само ново корито. А онда би сама Рибица због доброте поклонила и „кућицу на селу”. Да је бака читала Псалтир био би јој довољан и статус грађанке. Већ би јој се и он чинио страшним, а више од тога би отпало. Да је бака имала унуке, а не само измуштраног деду њене мисли не би полетеле ка дворском животу после грађанског. А и да је на двору била би милосрдна према истим таквим несрећницима као што је сама била пре чудесног улова. Све би било другачије да је поред шкртости или уместо ње, било захвалности, молитве и уздржаности у жељама.

Потребно је да човек и изнутра, како каже Чехов, буде леп. Дубок, ваљда… Треба и друштво да се састоји од људи који раде на себи, који се богате у дубину. У сваком случају, потребно је да се број оваквих људи у друштву не смањује испод извесне критичне границе. Иначе ће и појединац и друштво њему сличних преступно наставити да не запажа обиље добра око себе, наставиће да живи животом штетног и похлепног човека, као онај Демон код класика, за којег је речено: „И ништа у целој Васељени он није желео да благослови.”

Дакле, какав човек је мио? Захвалан.

С каквим човеком је пријатно живети у комшилуку? С благочестивим и задовољним оним што има. Њему се и даје више. И више неће бити на зло.

С руског посрбила: Марина Тодић

Categories: Гостинска соба

Tags: Марина Тодић, беседе, незаситост, православље, протојереј Андреј Ткачов