Тешко је и читати тај списак лепих жеља о департизацији и довођења стручних. Не кажу како и одакле, али знамо да су стручни и независни они који су открили светлост блокада и пленума још док је правоверних била шачица
Чедомир Антић (Фото: Политика)
Коначно смо добили блокадерски политички програм. Сазнали смо да они који су усвојили тоталитарну анархистичку идеологију и, што је још важније, такву методологију политичке борбе, ипак прихватају уставност и законитост. Разматрају излазак на изборе и имају некакав политички програм. Постоји, дакле, нада да та необична ребелија државних факултета, како је то г. Александар Дивовић луцидно приметио, средњокласна побуна на тинејџерским хормонима, коначно престане да се диви својој величини и броју и уђе у политику.
Незаконите и неуставне установе по имену „пленуми” усвојиле су прошле седмице „Директиву 134-25.0” са скромним поднасловом „Како смо победили”. Реч је о једном несадржајном, досадном, бирократским речником написаном програму који садржи неких шеснаест страница текста или око 5.000 речи. Преварили сте се ако сте очекивали да Д 134-25 значи и некакву свечану декларацију на чијим је страницама описана епска победа једне нове генерације, која ће 2024. годину уписати златним словима на државни грб.
Није то ни ново „Начертаније”. Ради се о упутству, описаном у шест поглавља, о томе како водити блокадерску организацију у условима изборне кампање и вишестраначких избора. Тек у поглављу 5, у 17 тачака изложен је својеврсни политички програм. У њему су национални интереси дефинисани под тачком 16. У Д 134-25, нажалост, није понуђено ништа ново.
Извор: Васељенска
Супериорном маркетиншком вођењу потпуно омађијавање средње класе и свођењу универзитета на анархо-нво дистопију – у којој студенти могу само да једу, пију џабе, звижде, подржавају и пазе да их неко не обрука на друштвеним медијима – те перфектном проналаску слабе тачке власти није уследио програм испуњен новим идејама и концептима. Напротив, јалови анархизам из времена Друге интернационале приближио се инвентивности комуниста суочених са неуспехом светске револуције и потребном да почетком двадесетих година 20. века уђу у некакав, колико год презрен и мањкав, парламентарни политички систем.
Занимљивост ипак представља то настојање да државне универзитете претворе у политичку партију, а да пленуме, њихов сложени – током блокаде нетранспарентан па тиме и небитан – систем устројства задрже упркос јасним законима о политичком организовању, преузетим од ваљда већине блокадера вољене Европске уније. Ипак, замисао да потписују изјаву „под кривичном и материјалном одговорношћу” да неће напустити организацију на чијој су листи изабрани, није ништа ново у нашој пракси, од КПЈ до Г17 плус било је занимљивијих и ефикаснијих начина да се питање оданости изабраних реши. Ту је наравно „организација” која са страница Д134 блиста некако чудно – као што је младим, мада знатно мање образованим, Црвеним Кмерима у Демократској Кампућији морао блистати „Ангкар” или „Организација”. Само би партија типа „Ангкара” могла да организује и води ЈЕДИНУ новину коју блокадери предлажу – посебно судство, полицију и затворе за функционере!
Breaking news: sinoć je plenumaški VSD usvojio Direktivu 134-25.0. Ova direktiva podrazumeva da će od „predmetne nenadležne institucije“, imenom – od predsednika Republike Srbije @avucic (onog sa kim nisu želeli da imaju dijalog) tražiti da 15. maja (za 18 dana!) raspiše vanredne…
— Ana Brnabic (@anabrnabic) April 26, 2025
Партија ће, дакле, настати око универзитета, а посебан модел деловања препоручен је маленом универзитету у Новом Пазару, који ће све са „државни” у свом називу чинити мањинску партију, а ако се „другови Бошњаци сете другова Срба”, па их ставе на листу, тим боље! Мада, чему мањинска листа ако на њој наступају они који нису мањине? Ах, да, зато што је Државни универзитет у Новом Пазару мален по броју студената, па не би било згодно да ремети равнотежу вето-односа међу универзитетима крилима „србијанског Ангкара”. Дакле, корумпирамо државну мањинску политику да не бисмо гласали демократски и да не бисмо ради кандидовања изашли са универзитета и настали под именима и презименима. Остале странке које тврде да су против власти треба да се повуку и пусте блокадерске универзитете.
Занимљиво је да листу треба да чине „доказано стручни” кандидати, како наћи међу средњошколски образованим такве, то знају само блокадери који су се поистоветили са универзитетима и професорима. Но, као што је Г17 смислио да би народне посланике требало смењивати на електронској седници страначког председништва, тако би блокадери могли, као и „Отпор” некада, да потраже помоћ од доказаног државника и политичара проф. др Чедомира Ћупића. Зашто га као отпораши 2003. не ставе на чело изборне листе?
Блокадерски идеолози још мање су домишљати када је реч о политичком програму. То 5. поглавље звечи од неискуства и општег места. „Јавна предузећа у власништву праведне државе”. Како ће нова власт, уместо садашње „неповратно уздрмане”, решити питање документације у вези са палом надстрешницом, када блокадери свих ових месеци нису помислили да о томе питају надлежно предузеће „Инфраструктура железнице Србије” на челу чије скупштине је проректор Небојша Ј. Бојовић? Како ће повећати ренту на ископавање руда када је чињеница да су од 2000. власти свих странака прихватиле овако ниску? Исто је и са правима радника, која намеравају да дефинишу у договору са синдикатима!? Па једини закон који је председник Борис Тадић вратио демократској већини био је Закон о раду. Да ли се блокадери – који мисле да је 2012. почело библијско ропство – питају о томе да ли о неким питањима, баш као и њиховој логистици (пицама, водици, нутели…) и надзору над реконструкцијом надстрешнице, одлучују странци – вољени туђини из Европске уније? Они имају овде не само невладин сектор вредан милијарду евра годишњих буџета већ и друге инвестиције и сопствена удружења која кључно утичу на све наше владе после 2000. године. Да ли ће и како против њих да се боре?
Владимир Ђукановић: Затворити Правни факултет ако је истина да студенти траже изборе
Ту је наравно гомила општих места о просвети, култури, медијима… Бројне су аланфордовске мудрости типа: треба да буду квалитетни, боље финансирани, транспарентнији. Изгледа као да блокадери немају ама баш никаква сазнања о тим питањима, рецимо како да дођу до средстава за „стандарде развијених држава”, о којима изгледа не знају ништа више осим онога што су сами „видели” на друштвеним медијима.
Кажу како им је на пољу „привреде приоритет у борби против корупције”… У Британији би им рекли: „Дакле, за вашег мандата ништа од привреде.” Незнање блокадерских идеолога најбоље је уочљиво на примеру пољопривреде. Само у односу на 2020. приноси кукуруза, пшенице, јабука и соје повећани су за од 3 до 10 одсто. Пољопривреда је од 2000. повећала обим производње за 50 одсто – све са старењем просечног сељака и смањењем становништва! Извоз је од 2000. до 2010. повећан за 300 одсто, а од 2010. до данас је поново утростручен! Ипак, блокадисти тврде: „Вишегодишње запостављање пољопривреде довело је до бројних негативних последица. Неопходно је сачинити дугорочну стратегију развоја и побољшати регулативу како би се…”
Тешко је и читати тај списак лепих жеља о департизацији и довођења стручних. Не кажу како и одакле, али знамо да су стручни и независни они који су открили светлост блокада и пленума још док је правоверних била шачица… Јер пленуми су, како је написала једна блокадерка, „почетак и крај”… и наравно да им је меритократска баш као и демократска држава одавно у џепу. Само је питање у чијем су џепу пленуми.
Мило Ломпар: Студентска листа би требало да буде национално и демократски оријентисана
Лицемерје је посебно видљиво у делу посвећеном одбрани суверенитета над Косовом и Метохијом и односу према Републици Српској. Бране суверенитет, али не само од Приштине већ и од Владе Србије, не штите Српску већ „специјалне везе са њом”, поштују војну неутралност, а приоритет су добросуседски односи али „без одустајања од легитимне заштите интереса Србије и српског народа који живи у региону”. Но, на крају ове копије Тадићевих говора из 2005. године стоји једно злокобно: „Свака темељна промена неког од начела спољне политике може се догодити тек након наредних слободних избора, након исказивања воље грађана.” Јер појединац је ништа, а пленуми све, када добију подршку грађана, опет ће наметати политику какву желе, нетранспарентно, недемократски и уз галтунговско насиље.
Морам да разочарам блокадере. Све ово је већ било. И победе су већ биле, и нови људи. „Ми смо само победили!”, викнуо је до тада стално незадовољни Душан Поповић, студент ФДУ-а са говорнице. Требало је још само три године упорне страначке борбе да буду искоришћене тековине 1996/1997, али њему је некако требало да буде победник, па макар после нестао из наше политичке јавности. „Пустите победнике да раде!”, викао је 2001. Владимир Павлов, студент и један од вођа „Отпора”. Било је то након победе опозиције из 2000, чији је НПО био симбол, мада не и учесник јер нису хтели да се замерају СПО-у и Вуку Драшковићу. Павлов је сместа отишао у Канаду да буде дипломата, после се вратио код Тадића, странка га је пак избацила када је крајем 2014. ушао у Пајтићеву покрајинску владу да оснива Војвођанску академију наука.
Извор: Информер
Блокадери се још крију у групи, ни не залажу се за демократију… Шта тек од њих очекивати?
Професор Филозофског факултета у Београду
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Стварно треба имати јак стомак и ово прочитати, а са друге стране немати ни мало части као неки лојалиста па све ово написати. Велика је то брука за човека који није глуп, чак је и професор (ако то ишта значи), а да је толико индоктриниран.
Читајући овај текст господина Чедомира Антића помислих да га је писао неки лојалиста. Не пада снег да покрије брег него да зверке покажу траг.
„Чедомир Антић: Блокадерски програм“
Сада се може очекивати и наставак: “Чедомор Антић: Диктаторски
програм“!
Пошто је расчивијао “Блокадерски програм“, надајмо се да ће,
исто тако, расчивијати и демаскирати “Диктаторски програм“.
Сасвим је извесно да не би одбио учешће ни у једном ни у другом
програму, само да извага шта му је исплативије, а определиће се по
оној народној – “Колико пара – толико и музике“.
Он сам ништа не нуди, нити може, осим да АНАЛизира!
Вазално-вазелински се додоворава диктатури безумника.
Када историчар скрене у поље политике, да би добро „пливао“ у политичким водама, да би добро муљао у политичкој жабокречини, прва ствар коју мора учинити јесте „убити историчара у себи“. И ту је неопходно своја сазнања која је акумулирао проучавајући историјску грађу, ставити у службу политике. То подразумијева селектиаван приступ уз обавезно „тумачење и замагљивање“ историје и историјских процеса.
И то је Антићев проблем, не успијева „убити историчара у себи“. Уз то његово поље је модерни период, XIX-XX вијек, епоха националкног буђења, заноса, романтизма, стремљења новим идејама, узвишеним идеалима. У складу са својим доживљајем тог времена, обликовао је своје свјетоназоре, увјерења, демократија је еталон кроз који је поставио вриједносни систем, схватање. У тако постављеном поимању, наравно да је жестоки противник било каквог облика тоталитаризма, па и ако то вуче на обрисе тоталитаризма, попут ових васкрслих пленумна, као и сваког вида аутократије. Велики критичар актуелних власти илити режима у овој нашој Србији, зато и јесу апсурдни напади које трпи да се продао анамо ономе Вучићу.
Мада опет, да се више фокусирао на старије историјске епохе, период антике, да је малчице више пажње посветио извјесном Полибију и другим античким ауторима, могуће би примијетио да и демократија зна бити кварљивом робом.,
И ту је малчице необичан случај Чедомира Антића. Велики противник и режима 1990их и овог од 2012-е године. Као мало ко је прозивао актуелну власт, не испразном нарученом пропагандном мантром што слушамо од слугерања западних центара моћи, него аргументованим ктитикама.
Судбина се заиграла са Чедом јер се нашао на удару и изложен је малициозној паљби од стране оних који немају појма о његовом лику и дјелу а многи нису ни знали да уопште постоји. Не ето има „гријех“ што се није придружио у лавежу по обавезном негативцу, анамо оном Вучићу. Па је изложен гадним оптужбама, да се продао или слизао са режимом, а то вам је из визуре тог лоботомисаног крда горе него да је ратни злочинац.
Оно што га карактерише, готивили га или не, симпатисали га или не, остао је вјеран својим схватањима, увјерењима, свјетоназору, И током ових дешавања који дрмају ову нашу Србијицу, није се попут неких квазиелитиста придружио ни потрчао у подршци студентарији, већ је као српски родољуб тежио сагледати ширу слику, покушао проиникнути што се иза бријега ваља. Ту је примијетио и аномалије и девијације у тим дешавањима, не либи се то да каже. Као што је током свих ових година кроз бесједе преносио своја промишљања, увјерења, зато се често нађе на удару. Но то је цијена коју мислећи слободољубиви људи који држе до принципа, морају платити.
Дакле, стигосмо у време у коме је Чедомир Антић недвосмислено у истом друштву са Ђуком Бизоном, Небојшом Крстићем, Небојшом Бакарецом, Д.В. Станковићем, Вучићевићем, Жељком Митровићем, Сарапом, Јованом Јеремић, Боканом, Шешељом, Ћирјаковићем, Миленком Јавановим, Ристичевићем, Мартиновићем, Аном Брнабић, Милошом Павловићем Ћацијем…
а све зарад одбране лика и (не)дела једног Оскара?!
Иако на први поглед делује умерено и институционално, лист „Политика“ се понаша као рафинирано средство дискредитације политичких, интелектуалних и друштвених актера који изразе неслагање са актуелним режимом. Та улога се остварује кроз неколико техника:
Индиректна дискредитација кроз „аналитичке“ форме
Уместо отворене пропаганде, Политика користи Писма читалаца, анализе, колумне „независних аутора“ или „стручњака“. Кроз те форме сугерише нелегитимност мотива опозиције, наглашавају везе са „страним центрима моћи“, или се умањује значај критике као „истрошене политичке реторике“.
Селективна видљивост и игнорисање
О појединим опозиционим актерима се не извештава уопште, или се помињу искључиво у контексту скандала, хапшења, или на основу туђих оцена („стране амбасаде“ или „аналитичара“). На тај начин се гради пасивно негативан имиџ, без директног суочавања.
Коришћење наслова и структуре текста за манипулацију перцепцијом
Наслови су често формулисани тако да релативизују критике, или истичу спољну „заверу“ као узрок нестабилности, уместо унутрашњих проблема. У самом тексту се критика опозиције може увести, али одмах затим пратити са „другом страном“, која је представљена као разумна и државничка.
Симболичко блаћење – путем појмова и асоцијација
Употреба речи као што су петоколонашко, сорошевско, деструктивно, „инспирисано споља“, ултралевичарско/десничарско, „анархично“, у контексту опозиције, чак и када се формално не наводи име.
Техника „контролисане опозиције“
Понекад се критикују поједине маргиналне или „безопасне“ опозиционе личности, али у формату који приказује: или немоћ опозиције, или поделе унутар ње. Циљ је показати да опозиција постоји, али је неспособна, глупа, смешна или инструментализована.
„Политика“ делује као гласило за системско блаћење антирежимских струја, уз примену меке, интелектуално стилизоване технике дискредитације.
Не ради се о таблоидној хистерији као у другим прорежимским медијима, већ о дисциплиновању јавног дискурса тако да критика режима изгледа као неозбиљна, недобронамерна или штетна.
У колевци европске политике, старој Грчкој, темељи поретка се заљуљаше појавом учених људи који злоупотребом реторичких вештина могаше да лошију ствар представе бољом. Прозваше их софистима, и почеше их жестоко прогонити из јавног живота јер обесмислише својим мудролијама читав живот. У преводу, прост народ од памтивека зна да се од оне ствари пита не прави, али га софисти убедише да се може направити, и то не било која пита, него најбоља, и да је сви, тј. прости народ, трабају са неописивим одушевљењем свакодневно кусати. У тој истрази плати главом ни крив ни дужан и један од највећих икад, племенити Сократ. У лику и делу ових мудријаша обистини се древна Хераклитова мисао да МНОГОЗНАЛАШТВО НЕ УЧИ МУДРОСТИ.
Ево и ми добисмо нашега софисту, велеученог госп. Антића.
Немајући жељу да и даље слушам његове HAPPY TV мудролије, само да га подсетим да смо ми као мали ђаци у дечијим новинама решавали дечије ребусе који су имали једноставну, дечију логику решавања, те нам захваљујући тој стеченој вештини није било тешко да одгонетнемо тајну ребусну формулу Антићеве изворне организације G17+. Решење овога ребуса дечијег нивоа, а које за дивно чудо никога није интересовало је следеће : година оснивања прве масонске ложе Енглеске 1717 ( дакле 17+17) , а велико G ознака за врхунско масонско знање ГЕОМЕТРИЈЕ.
Топао анархо-пленумско-конспиративни поздрав за брата Чеду и све наложенике из његове ложе.
Што се тиче лика и дела Чедомира Антића које је неко поменуо у коментарима, оно што бих имао да кажем да се његово дело у претходних пет месеци своди на то да 95% садржаја његових медијских наступа су напади на студенте и њихове протесте, а у 5% садржаја помене власт. Додуше главног Ћација врло ретко помиње.
Не пада снег да покрије брег већ да зверке покажу траг.
Има ли неко да овде каже нешто против Чединих ставова, да их оповргне, да докаже да су неистинити, можда и злонамерни? Или се свако неслагање са нечијим ставовима своди само на пљувачину по личности неистомишљеника? До сада прочитах само коментаре који дисквалификују Чеду јер има, парафразирам, клемпаве уши, говори брзо и неартикулисано, не гледа у саговорника, не слуша саговорника, … кокетира са Г17+, не објављује дневно бар три критике Вучића, те отуда по неким законима следи да је све што он каже неистинито, безвредно и срачунато у одбрану власти, а против наше „препаметне деце“. Па се на његове ставове не треба ни освртати, треба га само пљунути у лице.
Чедомир Антић то не заслужује. Он је интелектуалац који размишља, а не следи слепо нечије лепе жеље. У његовом размишљању не видим никакву злу намеру. И даље верујем да је много више на страни националиста и суверениста него на оној другој. То што размишља другачије од многих других, па људи моји, зар је то лоше, зар треба сви да мислимо исто? Уосталом, више вреди једна критика него десет хвалоспева! „Удар нађе искру у камену, без њега би у кам очајала.“
На овом сајту има веома умних коментатора. Овога пута – што би рекао Ђенка – страшно сте ме разочарали!
@Против једноумља
Ич ме нисте разочарали.чедомир антић нема ставове. Нема мишљење. Нема карактер. Нема част и образ. Продао је то све ****** ђавоиманику. Даће Свеблаги Сведароватељ да једно невино, аутистично дете оздрави, да се исцели и тело и ум и душа. Тада ће оца питати зашто се продао, зашто је издао. Дијану Хрку нема ко да пита. Нема детета и нема питања. Она се није продала и дете није издала…
Али највећи комплимент је Антић добио баш од оних који га критикују. Наш СОКРАТ. Узгред нисам баш сигурна да су Сократа убили због софиста. Оптужба је била да „квари омладину“ јер их је учио да користе главу за размишљање. Већина нас се понаша као да смо хипнотисани, ниједан аргумент не допире до мозга. Зато строго пазим да неког не увредим иако другачије мисли, али се ипак извињавам ако сам повредила нечија осећања мојим коментаром. Надам да ћемо умети да се помиримо после ових свађа, јер циљ непријатеља је да се ми Срби међусобно завадимо што више то боље. Далеко било.
@Против једноумља
Чедомир је можда, али ви нисте схватили најважније. Црвена линија је одавно пређена и нема назад.
Код мене у крају дечица се игра, јуре се по школском дворишту и вичу „пумпај“, жвижде, скачу, зезају се. Ни један од тих основаца 3-4 разред не зна шта то пумпање значи и још мање куда оно води. Куда води, не знам ни ја. Али готово сва деца, школарци, средњошколци, а о студентима да не причамо, готово сва омладина, млади људи, у оооогромној већини су сложни, јединствени и знају врло јасно – да ова власт и они не иду заједно!
И можете ви овде да пишете шта хоћете, да тражите објашњења, доказе … небитно је. Црвена линија је пређена. Ова власт је трајно изгубила младост у свим генерацијама!
Не помажу ту претње, уцене, казне, ни „јефтини“ кредити за станове, ни друге сличне бенефиције. Проваљено је. Крај. Батргање.
Крај, јер полиција туче младост. Хапси. Крај јер их власт зове „блокадери“.
Уместо да ми вама одговоримо, одговорите ви нама – Коју будућност има држава, ако изгуби младе људе? Да ли један човек вреди више од толико младих генерација?
Чедомир је млад човек, професор. Са чије терасе он посматра револт и захтеве његових студената? Та тераса није универзитетска, јер ево шта за његов Универзитет и његове студенте, на почетку он каже: „… свођењу универзитета на анархо-нво дистопију – у којој студенти могу само да једу, пију џабе, звижде, подржавају и пазе да их неко не обрука на друштвеним медијима“. За даље немам јак стомак, како је овде већ неко рекао.
Где сте ви у овој причи? Са ким ви градите будућност, осим ако план није – чланска карта, па на посао, али преко Ћациленда (о коме Чедомир ни речи)?
Доминира ругање, плус неоправдано самоиздизање на супериорну позицију. Једно с другим ипак није спојиво, супериоран се не руга. Зар не би било лепше да је помогао онима који се толико пожртвоваше?
Типична шешељевско-вучићевска емоционална незрелост.
@Нани
Морам да одговорим на овако нежан и суптилан типично женски, леп коментар и да опвргнем да нечији аргумент не допире до мозга.
Слажем се за објашњење везано за брата Сократа. Отров је попио у пуној менталној снази у 71. години (не шалим се), управо како сте рекли – јер је осуђен на смрт што је омладину учио да користе своју главу за размишљање, а они који су је користили су, као и он, аргументовано говорили против тадашње власти, описујући како власт треба да ради. Али је важно рећи да је Сократ страдао и због непоштовање државних богова. Дакле данас у Србији имамо идентичну ситуацију, као некад у древној Атини. Омладина користи свој мозак, аргументовано критикује власт и не поштује државног “бога”.
Слажем се такође да смо постали махнити једни према другима и да смо се поларисали по политичком питању и да никако не ваља да се Срби међусобно деле, дижу руку једни на друге (не дај Боже) и да се свађају.
Једино се не слажем, уопште, да је Чедомир наш Сократ (Боже сачувај). Нити Чедомир поштује своју омладину, нити критикује актуелну власт, нити објашњава шта ова власт треба да мења.
Па му некако Антић дође софиста, како је Драгон рекао. Јер су софисти подучавали вештину убеђивања за новац, нису трагали за истином, већ за победом у интерпретацији, користили су реторику као манипулативно средство, а не као средство расветљавања …
Ето, да ли је тешко бити фин? 🙂
ПС: од мене “лајк” за Нани
Чедомир Антић је после студентских протеста и завршеног факултета отишао у Велику Британију где је магистрирао.Овако је некако текао процес врбовања.https://www.youtube.com/watch?v=LsZvlRp7ywY&ab_channel=tabutbrigada
И сад враћа дуг газдама.
Антић има неколико проблема у иначе жестоко гадној и кужној политичкој биографији. То су већ поменути Г17+, али и позиција коју је имао у ДС и бављење у кабинету великог визионЕра. Повежемо ли његову англофилију са Психовим стажом у гвожђари у Брајтону, те улогом Ентонија Блера у напредњачкој delivery unit оперативи, намеће се закључак: наравно да ће агент острвског утицаја помоћи колеги агенту острвског утицаја када се овај нађе у невољи.
Плус, у неком подкасту у ком је Чедомир био гост могло се лепо приметити колико је љубоморан на садашње студенте јер имају прилику да исходују и створе нешто много лепше и здравије од оног што је њему у његово отпорашко време пошло за руком. То су били испади чисте зависти, да неко не преотме славу онога што су овај Чеда и један други, ноторнији Чеда, радили од 1996. надаље.
Треба се подсетити да се он отворено залагао за независност Косова али је касније заћутао и сада мисли да се нико не сећа. Такође је са Боаровим и Тибором Јоном водио аутономашку емиcију на ТВ Војводина. Његов наводни Напредни клуб је био спрдачина али ће можда бити успешнији у cНапредној странци. Да ли је он научник/историчар или ријалити политички аналитичар? Које је његово научно дело? Нема га. Довољно је сетити се његовог заступања фалсификата о досељавању тамо неких Словена (ко је ту још био поред Срба?) на Балкан у 7.веку.
Већ сам рекао да је то лакмус тест за интегралну проверу интелигенције, психолошког профила, нивоа фрустрираности, [{бес}корисног] идиотизма и родољубља. Још нисам видео ни једног отвореног или крипто-велеиздајника да је био против овог ноторног ватиканског фалсификата. Неки који су у почетку наводно били ‘неутрални’ (читај – сабахудинко, лол) и који су користили туце различитих имена и имејл адреса, су школски пример овог теста и који из дана у дан својом вербалном диареом показују енормну фрустрираност, лабилност, недоупаност и ћацизам.
Da li je to onaj Antić koji je onomad bio u Otporu? Koji je sa Čedom Jovanovićem bio u Mađarskoj obučen i plaćen da učestvuje u obaranju Miloševića? On je jednom već prevario studente. Sorošev plaćenik bio i ostao. Računa na poslovično srpsko kratko pamćenje. Bio sam aktivan učesnik studentskog bunta 1996/97 . Gorepomenuti dvojac je bio projektovan kao udarna studenska pesnica, ultra pravoslavni, patriotski srpski intelektualci koji su predstavljali zdravu alternativu Slobi i Miri. Odglumili su za Oskara. Evo opet se aktivira i odrađuje svoje zarađene srebrnjake !
Pamtimo i svedočimo !
@природно т.
Дислајк за типично мушки коментар