Владика Иларион (Лупуловић) отворено признао да активно подржава институције система који за њега није „такозвани“, већ сасвим регуларан – Република Косово

Владика Иларион (Фото: ivanmaksimovic.com)

Од свог оснивања, Српска православна Црква јесте стожер националног и духовног идентитета Срба, не само као верска институција већ као символ отпора против наметнутих спољашњих сила али и непресушна нада и учитељица трпљења. Стога, сваки корак који се чини у супротности са овим принципима изазива озбиљну опасност по опстанак нашег народа у овим крајевима. Оно што је владика Иларион говорио о подршци институцијама самопроглашене тзв. ‘републике Косово’ није само контроверза већ, упркос ономе што говори, представља озбиљну опасност по суштину националног и духовног идентитета јер доводи у питање опстанак српског народа на Косову и Метохији.

У подкасту Контекст, објављеном дан уочи Васкрса, владика новобрдски Иларион без устезања је изговорио нешто што би до пре само деценију, па и мање, изазвало жестоко узнемирење јавности, ако не и оправдано сурову осуду: Иларион (Лупуловић) је отворено признао да активно подржава институције система који за њега није „такозвани“, већ сасвим регуларан – Република Косово.

Такође, ничим изазван, истиче да поседује тзв. „косовску личну карту“ и да свесно живи као „узоран грађанин у косовском систему“, све док то „темељно“ не угрожава његов идентитет. Дакле, темељно, а изгледа по њему постоје и „китке” идентитета које је спреман да жртвује. Другим речима, све што не дира у „суштину“ његовог идентитета може бити предмет компромиса – укључујући и признавање институција које су настале на темељу насиља и неправде управо над Србима.

Међутим, ствар је ипак кудикамо другачија чак и од овде већим делом али не сасвим отворене истине. Наиме, прихватање личних докумената које издају институције система косовских Албанаца управо значи темељно одрицање од колективног идентитета. Приликом уписа националне припадности из употребе је у потпуности избачен термин „Србин“ и у употреби је искључиво – „Косовар“. А то недвосмислено представља темељно угрожавање идентитета!

„То је компромис који смо свесно прихватили“, каже он. Међутим – ко то „ми“? Када је ико питао народ, или уопште ма кога да Иларион представља, да ли жели да тако нешто жртвује, прецизније – да ли је спреман да прихвати овакву врсту капитулације. Па опет, он отворено признаје да то види као неопходност”.

„Ми се као Српска православна црква трудимо да будемо отворени и конструктивни. Чак смо некада оптуживани да смо сувише отворени за сарадњу са међународном заједницом, са косовским институцијама јер то осећамо као неопходност. А с друге стране, косовски Албанци нас гледају као експозитуру Београда. Ми се сада сналазимо између те Сциле и Харибде”, оцењује владика Иларион.

Неопходност коју наводи – у једностраној сарадњи са „косовским“, односно институцијама система албанских сепаратиста, заправо је параван којим жели истовремено да у одређеној мери прикаже шта ради али да истовремено прикрије чињеницу да он свесно учествује у процесу који не служи интересима СПЦ, већ управо супротно — ослабљује је и уништава њену позицију на Косову и Метохији, што је типичан облик медијске/политичке манипулације путем обмане и емотивних притисака. Дакле он свесно одлучује да сарађује са институцијама које су у прошлости, а исто тако и сада, имале један основни циљ – да не дозволе СПЦ да опстане на Косову и Метохији. То је улогу коју је сада на себе преузео он, односно институција коју представља а то је патријаршија у Београду, доприносећи процесу који угрожава интегритет и будућност СПЦ, а тиме разара темеље идентитета српског народа на овом простору притом лажно представљајући своје поступке као нешто што је „неизбежно“. Оно што он заправо ради јесте култивисање привидног консензуса, који служи интересима неправедне политичке агенде.

Стога је парадоксално да епископ Српске православне Цркве – институције која је била стожер очувања идентитета и опстанка народа – сада отворено заступа систем који се темељи на отимачини српске територије, културног наслеђа а, како видимо, и самих манастира, храмова па и верника у будућности.

Још више узнемирења од саме изјаве уноси чињеница да она пролази без икакве пажње у водећим медијима, па и уопште у медијима – без анализе, без критике, без упозорења. То говори колико је јавно мњење у Србији ућуткано, збуњено или већ навикнуто на оно што је до јуче било незамисливо: да један владика ради на јачању државе Косово![1]

Иларион упозорава да су Срби на Косову гетоизирани и позива на „приближавање заједница“. Заиста је тужно да уместо да критикује систем који је тај гето створио, он позива на живот унутар тог система ни мало не инсистирајући на моменталном укидању гета где год и колико год да је то могуће већ прихвата такво стање као да је и сам представник стране која та гета одржава и све то под вештачким условом да „идентитет није угрожен“. Али управо такав приступ, чак и кроз ситније уступке и прилагођавања, води ка постепеном али сасвим сигурном губитку идентитета.

Истина је да све више грађана не верује политичарима и њиховим медијима. Али – да ли је то довољно?

Владика Иларион у разговору са Драганом Биберовић (Фото: Косово онлајн/Снимак екрана)

Власт је схватила да су људи изгубили поверење у РТС, Пинк, Информер… Зато се исти наратив сада шири не првенствено кроз традиционалне медије који служе „тек“ да пренесу информацију већ кроз „нове“ медије, кроз личности од ауторитета које делују прогресивно, независно, бунтовно али у негативном контексту, дале разарачки. Они се представљају као глас разума али тек наизглед, суштински њихова кључна улога јесте да подржавају главну линију режима – признавање илегалне „независности“, односно да пруже легитимитет отимачини Косова и Метохије и тиме трајно зацементирају злочин. У крајњој линији такви лажни, или барем ауторитети без легитимитета, скупа са режимом, невладиним организацијама, про-западним медијима и разним другим групама и појединцима за растакање српске државности и идентитета представљају тек инструмент апсолутног подређивања глобалистичким центрима моћи. Управо због тога и добијају простор у медијима. Због тога власт и толерише њихов лажни, театрални „бунт“ и „националистичке“ испаде с времена на време не би ли задржали поверење јавности ради неутралисања отпора сверушилачком походу.

То је суштина стратегије протеклих деценија нарочито последње за нама: створити утисак постојања избора, а у стварности – извршавати све оно што, да избор заиста постоји, никада не би добило пристанак народа. Оне неизбежно очигледне негативне кораке представљати као „нужност ради бољитка“ – али тек у будућности, дакле апстрактног од којих, ако погледамо уназад, ни једна није донела никакав бољитак већ напротив, даље „модернизација“, „реформа“, „улазак у нормалан свет“ или пак „савремене светске токове“. У стварности то није ништа више од прихватања колонијалног положаја који води управо уназађивању целокупног друштва до његове потпуне обесмишљености да и појединац бежи од таквог колективног идентитета.

Можда најсимптоматичнији тренутак у подкасту је када владика каже да „Срби могу бити благослов за косовске Албанце“ и да је добро што постоји „отвореност Цркве“ и према њима. Али то звучи тек као религијска легитимизација концепта мултиетничког Косова – идеје која је често била параван за систематско протеривање Срба и потирање њиховог постојања.

Штавише, то отвара врата нечему што делује, барем је до пре неки дан деловало, незамисливо: стварању Косовске православне цркве – институције која би била и формално одвојена од СПЦ, али би задржала контролу над српским светињама. То би био не само симболички већ и практично крај историјског континуитета Српске православне Цркве и српског идентитета на Косову и Метохији.

У својој глагозлоби, Иларион говори с емоцијом о животу у Дечанима, о духовном путу, о повезаности са Косовом. Али иза тих речи провејава дух потчињавања, прихватања за реалност услова које српски народ с пуним правом види и доживљава (па и на својој кожи) као наметнуту, насилну, непријатељску. То „прихватање“ више није хришћанска трпељивост и начело – већ јасан знак изгубљене духовне оријентације и охолог напуштања управо хришћанских вредности пре свега. Не заборавимо да је овде реч о личности која се наметнула да духовно води српски народ у једном од историјски најтежих тренутака у његовом трајању. Сада видимо и куда га то води…

Фото: Косово онлајн/Снимак екрана

Најважније питање остаје: како је могуће да глас једног епископа који подржава институције илегално самопроглашене „државе Косово“, а што је јавно изговорено пре непуних недељу дана, не изазове ни најмању реакцију јавности?! Где су остали архијереји? Где је критика, где интелектуалци, где је јавно реаговање? Или смо препустили онима који се представљају за „Цркву“ да могу без последица постати средство тихог пристајања на оно што „званично никада нећемо признати“?

Схватамо ли сву драматичност момента у коме је дошло до тога да човек који је не само епископ већ и викар самог патријарха СПЦ, дакле његов ближи помоћник, може јавно, без последица, да позива на брутално разарање вредности за које се Српска православна Црква кроз векове залагала па још да то и намеће као неминовност и нешто пожељно? Може ли ишта да пробуди српску свест ако ово већ није?… јер овај подкаст није био само сведочење и став једног човека – већ лакмус тест за стање наше свести и савести.

Ни критика више није довољна. Неопходно је недвосмислено одбацити наметнуте а погубне лажне алтернативе и изградити, тачније вратити се, сопственом путу а он представља оно што је одувек представљао – мудро чувати највише националне вредности, самосвојство пре свега а тиме и све на чему оно почива – од неискварене вере до земаљске мере. Без тога, наставићемо да губимо не само територију, већ и душу. Свакако, пут је тежак али достојанствен. Онакав какав је на Косову био и те 1389. па као и тада, и данас се од нас траже и душа, и земља. Само су то онда чинили иноверни и безбожници а данас – ни мање ни више већ архијереји СПЦ, вукови у јагњећој кожи! А када већ говоримо о томе, да поменем да је симболично и то што презиме епископа Илариона – Лупуловић долази од латинске речи „лупус“, што значи вук.

Јесмо мало и одоцнили али неопходно је да одбијемо да будемо жртве емотивног вампиризма дозвољавајући да нас олако обману изазивајући сажаљење у нама и да не пратимо слепо лажне ауторитете и позната лица већ да их препознајемо по делима, како смо и у Јеванђељу упозорени из устију самог Господа.

Када каже да се „сналазимо између те Сциле и Харибде“ заправо се користи фразом да „бирамо између два зла“. Нема „мањег зла“, зло је зло. Сваки избор зла суштински је противан хришћанским принципима.

Иван Максимовић (Фото: Сајт Ивана Максимовића)

Иван Максимовић, већ 15 година једини независни српски новинар са Косова и Метохије

Опрема: Стање ствари

(Сајт Ивана Максимовића)

[1] Ради вернијег приказа става епископа Илариона не користим наводнике иако Косово и Метохија, упркос свему, нису држава али овакав став изнуђује крајње озбиљан приступ ради пуног разумевања опасности коју носи са собом

Categories: Гостинска соба

Tags: Владика Иларион (Лупуловић), Иван Максимовић, КиМ, тзв. Косово