Ешхеду (исповиједам) још један рат за рјешење Дејтона, чекам други долазак Фатих Султан Твртка и НАТОинтеграције. Не сматрам мртвима оне који су изумрли на еуропском путу. Амин!
Фото: bosnjaci.wordpress.com
ШАРТ 1. Аменту (вјерујем) у једну Босну, џеле шануха, јединствену и недјељиву, која је постојала одувијек, и из чијег протобосанског језика и његове палеобосаничице су се развили сви други језици и сва друга писма, и у једну Херцеговину, јединорођену, од Босне рођену прије свих вијекова, јединосуштну са Босном, која се са Босном заједно поштује и заједно се слави у вијекове вијекова. Амин!
ШАРТ 2. Веаменту (и вјерујем) у једнога Краља Твртка, Д Богумила, који је страдао од православно-католичких ћафирских сплетки за вријеме Фетха, и који је био проживљен као Фатих Султан Мехмед, Ослободитељ Босне, који ће опет доћи са Армијом БиХ, да суди хРСузима и хУЗуПлијама, све док вођена Узвишеним Умом Република Босна и Херцеговина опет не изађе на море цијелим струком, а не само не-Умом. Тада Босни неће бити краја, јер Њено је Краљевство и Сила и Слава. Амин!
ШАРТ 3. Веаменту (и вјерујем), билеси, и у рухулаха Куртчехајић Сутка; који, као што му само име каже, суди живима и мртвима и који је говорио кроз Сенада[1] и кроз пророке: Исака[2], Раму[3], Зукана[4] и Хелеза[5]. Еузу биБиХ имине Додик раџим, утјечем се БиХ од проклетог Додика, Амин!
ШАРТ 4. Веаменту (и вјерујем) у једну несвету (јер светост је влашко-шокачки појам) апостолску, протокршћанску, реално исламску, цркву босанску, која је џамијом постала и која се ради нас људи и ради нашег селамета билеси и секуларизирала, дибидус. Амин!
ШАРТ 5. Ешхеду (исповиједам) још један рат за рјешење Дејтона, чекам други долазак Фатих Султан Твртка и НАТОинтеграције. Не сматрам мртвима оне који су изумрли на еуропском путу. Сви смо ми Еуропљани и Еуропи се враћамо. Амин!
[1] Већина мутефесира се слаже да је Сенад Бир алНубувам, Врело Пророштва, и као такав сматра се за оца свих пророка, како оних који су му претходили, попут Кулина бана и Русмира Махмутчехајића, тако и оних који долазе иза њега, попут Фатмира Алиспахића и осталих.
[2] Тада се побоја Исак страхом врло великим и рече… Прва књига Мојсијева 27:32.
[3] Овако вели Господ: Глас у Рами чу се, нарицање и плач велики… Јеремија 31:15.
[4] Изворно Зевулун, одмиља: Зевулкан, скраћено: Зукан. У преводу: Добрица. Упореди: „И рече Леа: Дарова ме Господ даром добрим; да ако се сада већ приљуби к мени муж мој, јер му родих шест синова. Зато му надједе име Завулон“, Прва књига Мојсијева 30:20.
[5] Изворно Елазар, у босанском: Хелазар, скраћено Хелез. У преводу: Бог ти помогао! Упореди:
„А Арoн се ожени Елишевом кћерју Аминадавовом, сестром Нахшоновом; и она му роди Надава и Авихуа и Елезара и Итамара“, Друга књига Мојсијева 6:23.
Categories: Разномислије
Не слажем се са оваквим исмевањима. Ја ово не бих објављивао.
Нико није ћаци. Ко год шта ради, колико год залудно, штетно, накарадно и злобно, ради то из озбиљне намере и мислећи да добро чини.
Свакако, обратити се свима за све. Али увек у тону уважавања, озбиљно, добронамерно, искрено и са пуним разумевањем саговорниковог става. Тако ћемо се најпре приближити решењу. Осим тога, такво опхођење према саговорнику је и за нас саме вежба у говорном и писменом саобраћају. То је пост у обраћању.
Зар не треба имати разумевања за муке браће у процесу однарођивања? Ово су порођајни болови. Интересантно је какве се анестезије користе, да се то олакша и убрза. Анестезије са запада и са оријента. Интересантно колико су оперативци на терену маштовити.
Тај процес одсрбљавања је у Мађарској „дубока историја“. Румунија, Албанија, Бугарска, Грчка. О Немачкој, и Италији да не говоримо.
Можемо бити пажљиви сведоци ових деценија како се покушава заокружити то у Хрватској, Македонији, ЦГ, Словенији, Босни.
Ниједан текст не сме пропасти кроз шаке. Наравно. Све „копи/пасте“, па сваких 10-20 година књигу издати. Па и са овим текстом. Колико да се успреме писани трагови.
Али доливати им уље на ватру, само пожурује удаљавање. Пожуривање удаљавања није државничка опција.
Рубикон је пређен и то почетком прошлог века тако да ту нема места за разум, постоји само мржња, а највише и најјаче мрзе неуки конвертити. Од ове чињенице се мора поћи
и немати никакве заблуде у добронамерност свих који мисле и раде против Срба.
Они не желе да спознају истину, на тај начин су створени услови да понове свој крвави пир над нама Србима ако им се укаже прилика. У таквој ситуацији најгора чињеница је што постоји тзв. Срби који ће ради својих интереса, а зна се који, лако продати веру за вечеру. Остали смо практично и без цркве као пијемонта опстанка, она је претворена у празну причу јер је у потпуности под окупацијом преко ватиканских слуга, самог синода и тзв. патријарха! Једно се прича а друго прикривено ради.
О власти коју сада имамо да и не говоримо колико је одмакла у свом деловању против народа који је хипнотисан лажним наративима и на све начине снажно расрбљује преко културе, школства, писма и језика!
@ГСМ, хвала за коментар, поменуио си нешто опште распрострањено, па бих да се дотакнем тога. Није ми намера да лично тебе „грдим“, и ја сам, сам до релативно скоро исто мислио.
Став „ту нема места за разум, постоји само мржња, а највише и најјаче мрзе неуки конвертити“.
Свакако „конвертити“ мисле да највише мрзе „неконвертити“. Вероватно би нас у средњем веку поисламизизирани назвали „ћацима“. Да ли је ово логично?
Доказано је, да у две групе, свака група мисли да су други „опако зли“. Да ли је и ово разумљиво?
Има ли места разуму? Мора се направити места. А ако га нема, мора се разум свести на меру да се може уградити у фугу. Па с вером у Бога, једног дана, с помоћу тог мало разума направити мало више места за више разума.
Па ако жена нема разум, човек мора имати за обоје. И обрнуто, жена мора имати разум за обоје, тамо где га човек нема. Може ли се ово пресликати на односе на послу, школи, породици? Ја мислим да мора.
Ми схватамо да у околини делују силе које помућују разум? Ми схватамо да и ми као људи, немамо увек максимум разума, – ни ми неконвертити.
Колико разума ми православци смемо да очекујемо од муслимана, видећи управо колико разума једни за друге имају супротстављени студенти данас. Овај апостроф је у ствари довољан да покрије целу тему. Зашто тражим од муслимана оно што блокадери не могу да одвоје за неблокадере. Разумевање, поштовање, па и људску самилост. Ко се извинуо за ону таблу „не храните животиње“. А очекујемо да неко од муслимана осуди своје због нас. Схватамо ли то?
Наравно, могли би и муслимани да поведу сличну сагледавајућу дискусију међу собом, као ми овде. Да ли ће они то учинити, до њих је. Али и до нас, али и до нас.
Мора да има муслимана који су засићени доливањем уља, који можда и кажу „батали их, нек узму своју РС и иду, а ми ћемо како знамо и умемо сами даље“. Или чак, оставимо их на миру, па да заједно живимо на миру.
Да би се то догодило, мора и са наше стране да се чује глас разума. Не само међусобних оптужби, него и глас помирења. Ако не с љубављу и срцем, онда чисто рачунџијски „паметнији попушта“.
С оном црквом у Коњевић Пољу смо проћердали такву прилику да направимо мир и вин-вин ситуацију. Ми смо избахатили, изтрачали, измагањили и порушули на крају багерима и просули цркву у рифузи у шљункару.
Нипошто не кажем да смо најпаметнији. Грешимо као и други, некад више некад мање, али кажем и: учимо из ових историјских лекција. Ако не као нација, онда барем сваки од нас понаособ као човек.
И гледајући наше аутоголове и промашаје, кажем себи- и муслимани имају право на своје грешке. А на нама је хоћемо ли на њиховим грешкама да ликујемо или да вадимо поуке.
Ја сам из југо рата схватио и први и други светски. Украјински ми је потврдио научено, а ћачко-блокадерски грађански рат ми је дао прилику да пробам да жонглирам са методама и исходима. Много бре слично.
„Срела се два овна на брвну. Обојица веровала да су закинути на нечему, и да је други инфериоран. У ствари борили су се за опкладу за људе које нису знали. Оба овна угојена и припремљена за рат као петлови за борбу. Оба мисле да делују из власититих порива. Победио је онај ован чији газда има више овнова, мекиња и јарме у резерви, не онај ован који победи на бојишту. Рат не одлучује битка, него количина резерве“.
И тако. Пусти муслумане да свирају ноте које су им дане, на инструменту који им је додељен. И помолимсја да се пробуде.
Хајде да видимо који инструмент и које ноте су нама, ТЕБИ додељени, мени додељени. Па се одлепимо од тога, кад је тако ласно, и засвирајмо нешто у складу са природом. Нешто кондтруктивно.